Šta poneti na put biciklom

Među biciklistima je rasprostranjeno uverenje da je svaki gram važan. To je tačno, ali nije razlog za to da se merite na vagi sa bisagama, osim ako ne treba da letite avionom.

Logično je da će biti lakše voziti bicikl koji je natovaren sa 5 kilograma nego onaj na kome je 10 kilograma tereta. Međutim, na terenu koji je pretežno ravan, ta razlika neće biti toliko osetna. Ukoliko je pak ruta kojom ćete pedalati brdovita, razliku ćete itekako osetiti na uzbrdicama dok ćete nizbrdo postizati veću brzinu što ste teži (masa pomnožena sa ubrzanjem).

Logično je, takođe, da ćete manje osećati težinu tereta što ste u boljoj kondiciji. Iskustvo u vožnji određenim tipom terena, posebno uzbrdicama, može dosta da olakša vožnju sa bisagama.

Ako pak ne marite mnogo za razlike od nekoliko kilograma manje ili više, imajte na umu to da za svakoga postoji optimalna granica opterećenosti, nakon koje mu postaje veoma naporno a na zahtevnijim deonicama i nemoguće da okreće pedale. Uvek se može gurati kada zapne na strmoj uzbrdici, ali treba znati da je guranje natovarenog bicikla mnogo teže i zamornije od vožnje brzinom od 4 ili 5 km/h. Orijentaciono, dve trećine od vaše telesne težine biće maksimum koji možete da ponesete na biciklu, dok je jedna trećina najpoželjnija za vožnju.

Kada zajedno voze muškarac i žena, da bi bili podjednako brzi, treret treba raspodeliti tako da muškarčev bicikl bude opterećeniji za 20% više od ženinog. Naime, zbog fizioloških razlika, muškarci imaju više mišićne mase nego žene, pa će tako — pod idealnim pretpostavkom da su oboje istih godina, iste fizičke kondicije, čak i težine — žena imati 20% manje mišićne mase i za toliko više masnih naslaga.

Solo putnik na biciklu nosi prosečno mnogo više tereta nego putnici koji pedalaju udvoje ili u većoj grupi – mora da nosi šator, alat, rezervne delove, gorionik i kuhinjske elemente koji se u potonjem slučaju raspoređuju na više ljudi.

Postoji još jedna činjenica koja istine radi mora da se pomene – što vam je novčanik dublji, to će teret na vašem biciklu biti lakši. Reč je o tome da je ultra-lagana kamperska oprema veoma skupa, ali i o tome da mnogo toga nećete morati da nosite sa sobom ako imate dovoljno novca: gorionik i opremu za kuvanje – ako ćete kupovati hranu ili jesti u restoranima usput; šator, podlogu za spavanje i vreću – ako ćete plaćati smeštaj; rezervne delove i alat – ako u svakom momentu, gde god da se nalazite, možete da platite taksi ili lokalcima da vas prevezu do prvog servisa; sezonsku garderobu na dugim putovanjima – ukoliko budete kupovali odeću kada vam zatreba. Sretala sam long-term putnike sa manje tereta nego što mnogi nose na vikend-ture.

Nekada pak nije u pitanju dubok džep, nego ludost. Čula sam priču o jednom putniku oko sveta koji je pedalao sa svega sedam kilograma tereta. Od kamperske opreme nosio je samo šator i laganu podlogu, ali nije imao vreću za spavanje. Kada bi mu noću bilo hladno, ustajao je i trčao okolo da se zagreje. Da je priča verodostojna, potvrdilo je nekoliko putnika koji su vozili sa njim deo puta.

Kamperska oprema

Šator, podloga i vreća za spavanje zauzimaju najviše mesta u prtljagu i dosta su teški – ova tri elementa kamperske opreme težiće najmanje 1,5 kilogram.

1. Šator

Ako ste solo putnik ili samo želite da spavate sami, najlakši i najpraktičniji će biti letnji jednoslojni šator za jednu osobu, koji uglavnom nije teži od jednog kilograma. Šatori za dve osobe su obično teški oko dva kilograma, dok oni za tri ili četiri spavača dostižu i pet-šest kilograma.

Ukoliko imate jednoslojan šator, možete poneti tanku ceradu ili najlon za krečenje, koji će služiti kao drugi sloj, za zaštitu od jakih pljuskova. Ako razmišljate o svakom gramu, iskrojte najlon tako da pokriva dve trećine šatora kada ga prebacite preko njega. Ukoliko pod ima malu vodonepropusnost, možete iskrojiti i jedno parče koje ćete postaviti ispod šatora; ovo se preporučuje čak i ako imate veoma kvalitetan šator, jer se na taj način čuva pod.

Komadi najlona za krov i/li pod šatora su multifunkcionalni – mogu se koristiti kao stolnjaci za rasprostiranje hrane na zemlji, kao podmetači za sedenje na vlažnom tlu, kao zaštita od pljuska ako vas uhvati na putu i nemate zaklon, kao termička izolacija šatora ukoliko naglo zahladni ili spavate na većim visinama gde su temperature niže. U potonjem slučaju, ujutru ćete imati kondezaciju u vidu kapljica na krovu i sastavcima šatora, ali to je normalno, pošto pod najlonom materijal nije mogao da „diše“.

2. Podloga za spavanje

Najlakša podloga za spavanje je ona od morske pene, koja teži oko 200-300 grama. Pakuje se u rolnu, a prednost joj je ta što ne može da se probuši. Ove podloge su obično debljine pola centimetra pa mnogi kamperi nose dve, koju stave jednu preko druge. Postoji model koji je sa donje strane presvučen slojem aluminijuma, što obezbeđuje termičku izolacija od tla. Spavanje na ovim podlogama je pomalo neudobno, ali za kraće ture i temperature iznad 5 C, sasvim su zadovoljavajuće.

Naduvavajuće podloge su teže, zahtevnije za održavanje, ali su udobnije za spavanje i mogu se presaviti i spakovati na više načina. Čak i ako imate podlogu na naduvavanje, bilo bi dobro da nosite i jednu od morske pene koju ćete staviti ispod naduvavajuće, kao zašitu od bušenja – što je postala i moja praksa nakon loših iskustava sa postavljanjem naduvavajuće podloge direktno na pod šatora. Neki kamperi stavljaju podlogu od morske pene ispod šatora, tako da istovremeno štite i pod i naduvavajuću podlogu.

3. Vreća za spavanje

Vreća koja će poslužiti za većinu prosečnih tura biciklom, u sezoni od proleća do jeseni, težiće obično manje od kilograma. Može se nositi i podvreća, koja služi kao posteljina i zašita vreće od prljanja, a ujedno i kao dodatni sloj za hladnije noći. Podvreća je veoma lagana i svako je može napraviti sam od stare posteljine.

Na većini torbi u koje se vreće pakuju odštampano je do koliko stepeni se u njima može spavati komforno, a koje su ekstremne i maksimalne temperature. Uvek gledajte samo vrednost komfornog spavanja. (Izračunajte najnižu temperaturu na kojoj očekujete da ćete spavati a potom oduzmite deset – broj koji ste dobili je vaša komfor temperatura.)

Ako se dvoumite između perjane i sintetičke vreće, pomoći će vam sledeće činjenice: sintetika je bolji izloator u uslovima veće vlažnosti vazduha i nižih (ali ne ekstremnih) temperatura, dok je perje bolji izbor za suve i jako hladne uslove. Kad je reč o težini, perje je lakše.

Ja nosim dve vreće – zimsku i letnju. Zimska je perjana, sa granicom komfornog spavanja do -5 C, oblika mumije, veoma kabasta, teška oko jednog kilograma i zauzima više od pola zadnje bisage. Letnja je sintetička i teži 300 grama.

4. Gorionik

Neki putnici biciklom smatraju da za većinu tura koje su kraće od dve nedelje gorionik nije potreban, jer se za toliko može jesti suva hrana, posebno u letnjim uslovima. Moje iskustvo se ne slaže sa time i ja sam pobornik nošenja bilo kakvog kuvala čim se ide na turu dužu od jednog dana.

Za većinu prosečnih tura sasvim će zadovoljavajući biti kineski gorionik sa zamenjivim kartušama. One se mogu kupiti svuda u evropskim zemaljama, tako da nije potrebno da nosite zalihe rezervnih ako planirate turu u Evropi. Koliko dugo će vam trajati jedna, zavisi od toga koliko često kuvate i za koliko ljudi. Najbolje je da to proverite kod kuće, pre polaska na put, kako biste znali na koliko dana ćete morati da ih menjate. Ovaj gorionik je kabast ali lagan – prazan teži oko 300 grama, a kartuše su od 250 ili 500 grama, što zavisi od veličine kućišta gorionika.

Nešto laganiji su rasklopivi gorionici koji takođe korsite kartuše ali specijalne, sa poklopcem. Ovi gorionici se mogu odvojiti od kartuše, zbog čega su funkcionalniji i manje kabasti za pakovanje. Zavisno od proizvođača, kartuša od 250 grama za njih košta između tri i 5 evra.

Najlakši, najbolji i samim tim najskuplji su multifuel gorionici. Kao što im i ime kaže, oni rade na sve vrste goriva. Postoje dva osnovna tipa ovih gorionika:

• nerasklopivi – na kojima su gorionik i kanister za gorivo jedna neodvojiva celina, i
• rasklopivi – koji imaju gorionik sa nožicama koje se sklapaju, bocu za gorivo i crevo koje povezuje bocu i gorionik.

Za ovaj tip gorionika poželjno je da imate i štitnik od vetra, koji se stavlja oko gorionika i ujedno sprečava i rasipanje toplote.

Rasklopivi multifuel gorionici su generalno uzev bezbedniji za korišćenje i nošenje od nerasklopivih.

Mnogi cikloputnici prave lagane, male gorionike od dve konzerve, koji rade na alkohol (92% i više alc.). Uputstvo za njihovo pravljenje može se naći na Jutjubu.

5. Kuhinjski pribor

Lagani kamperski setovi od inoksa ili nešto teži od aluminijuma koštaju dosta. Moje iskustvo je da nije neophodno imati neki od njih jer i obične kineske posude završavaju posao. Na početku ture oko sveta, koristila sam set od četiri kineske posude različite veličine, koje se pakuju jedna u drugu. Imale su plastične poklopce pa sam kupila jedan aluminijumski koji odgovara najvećoj i njega koristila za sve četiri prema potrebi. Sada koristim duboku aluminijusmku kutiju-šerpu sa poklopcem, zapremine jedan i po litar, u kojoj se nalazio ruski gorionik iz Drugog svetskog rata. U njoj nosim gorionik a iz nje i jedem.

Kad je reč o priboru za kuvanje, neophodni su kašika i nož, dok se višuljka najmanje upotrebljava (sve što se može jesti viljuškom, može i kašikom). Ukoliko nemate neki od kamperskih setova na kojima su ručice-drške koje se sklapaju i rasklapaju, kupite štipaljku za šerpe.

Koristan komad za kuvanje je i mini-plotna koja se stavlja na gorionik i koja ravnomerno raspoređuje temperaturu plamena.

Za piće ali i odmeravanje količine namernica i sastojaka prilikom kuvanja, dobro je imati čašu na kojoj su označeni mililitri.

Mala plastična ili lagana drvena daska za seckanje veoma je praktična stvar.

Ne zaboravite da ponesete pakovanje kuhinjskih gumica, kojima ćete zatvarati kese s namernicama nakon što ih otvorite.

Makaze.

Kuhinjska krpa (tipa „Vileda“) koja upija veliku količinu vode i ako vam se desi da imate vodu u šatoru, bićete joj veoma zahvalni.

Čelična žica za ribanje posuđa a njome s eodlično čisti i dđet na multifuel gorioniku.

Komad posuđa koji sam relativno skoro počela da koristim i od koga se više ne dovajam jeste termos. Koliko je dobar u hladnim danima, za čuvanje toplih napitaka, još je možda i praktičniji na letnjim vrućinama – u njemu će voda ostati hladna ceo dan, a može se sipati i pivo koje će sačekati dok nađete mesto za kamp, dok se raspremite i spremite večeru, da biste nazdravili uspešnom danu.

Nešto bez čega ne mogu da zamislim svoju pokretnu kuhinju je plastična kutija za jaja. Postoje specijalne, kamperske, i one obične, koje se mogu kupiti na pijaci. Ne znam u čemu je razlika, osim u ceni.

Nije loše imati i jednu do dve manje plastične kutije sa poklopcem koji dobro dihtuje, u kojima se može čuvati višak hrane od prethodnog obeda ili osetljivo povrće, puter…

Ostala oprema

1. Odeća i obuća

Neki cikloputnici su zagovornici biciklističkih dresova, šortseva i patika za spd pedale, dok su drugi pobornici planinarske odeće, koja je takođe napravljena od aktivnih materijala ali izgleda kao svakodnevna sportska garderoba, pa ne mora da se nosi posebna odeća za aktivnosti kada niste na biciklu. Postoje i oni koji voze u obilčnoj odeći, ali takvih je najmanje.

Izbor zavisi od ličnih sklonosti kao i od materijalnih mogućnosti.

Uvek je pitanje koliko toga poneti. Ako nosite minimalno, moraćete često da perete stvari, a ako ponesete previše, verovatno nešto nijednom nečete obući. Znam za jednog cikloturistu koji je bio pobornik minimalizma, pa je nosio samo jednu majcu, koju je oblačio mokru nakon pranja i onda izlazio na vetar da je osuši.

Teško je sastaviti opštu listu stvari koje bi trebalo poneti, jer to zavisi od doba godine, dužine ture, navika, pola. Ono što bi uvek trebalo da imate bez obzira na dužinu ture i doba godine jesu kabanica ili nepromočiva jakna i pantalone (koji će odlično zaštititi i od hladnoće), kapa sa kojom možete i da spavate (preko glave se gubi 40% telesne toplote), srednje debele rukavice ne samo ako zahladi nego prvenstveno za spustove sa planina, par debljih čarapa, polar, pidžamu od aktivnog materijala.

Ukoliko nosite više komada iste odeće, dobrim odabirom se smatra ako sve možete da obučete jedno preko drugog.

Obuća je najkabastija i najteža. Da bi izbegli nošenje dva para, mnogi cikloputnici voze u planinarskim cipelama i/li gojzericama u kojima mogu i da pešače i po potrebi i planinare. Najmanje cikloputnika vozi u sprintericama jer one podrazumevaju nošenje i drugog para obuće. Najčešće sam viđala putnike u patikama koje imaju kopču za spd pedale ali u kojima može i da se hoda. Moj izbor su planinarske plitke cipele i klipseri umesto spd pedala.

Osim patika/cipela, trebalo bi imati i papuče.

2. Alat

Pre polaska na turu obavezno uradite servis bicikla.

Ovo je spisak alata koji ja nosim:

Rezervna guma, pripor za krpljenje, pumpa sa adapterom za vaš ventil na gumama. Neki putnici na dužim turama nose rezervnu spoljašnju gumu, što je po meni suvišno jer se pocepana spoljašnja guma može zakrpiti kod vulkanizera, a na dugom putovanju uvek se može naći grad u kome prodaju gume na koje ste navikli.

Set inbusa i šrafcigera raznih veličina (mali biciklistički). Set ključeva za sve veličine zavrtnja na biciklu.

Jedna sajla za kočnice i jedna za menjač.

Par paknova.

Ključ za lanac.

Rezervni lanac sam nosila prvih godinu i po, a sada nosim samo nekoliko karika za zamenu i krpljenje na starom.

Ulje i krpica za podmazivanje lanca. Zgodna stvar na dugim putovanjima je lenjir za merenje istegnutosti lanca.

Ključ za zatezanje žica na točkovima. Iako ne umem da centriram točak, povremeno sama dotegnem žice što je dobra praksa da se izbegne često rascentriranje točkova zbog velikog tereta koji nose.

Žice za točkove ne nosim, ali ih nose mnogi cikloputnici. Neki ih pričvrste uz šipku rama, neki ih zabodu u parče plute koju gurnu u šticnu.

Ključ za pedale.

Izolir traka, plastične trake raznih dužina i debljina kojima se može fiskirati mnogo toga na biciklu, klešta, sečice, malo žice.

Lepljiva aluminijumska traka koje je vodonepropusna, a služi za krpljenje šatora i poderotina na vodonepropusnoj odeći.

3. Apoteka

Anelgetici za bolove (Brufen i sl.), Aktivni ugalj za stomačne probleme (neverovatno efikasno, izlečilo me od tropskih virusa u stomaku), Omeprol ili Ranisan za smirivanje đeluca, Aspirin (uvek dobar na kraju dana ako imate groznicu ili upalu mišića), Pavlovićeva mast (ili neka slična, za ojede), Kineska mast (za upale mišića i bolove).

Hanzaplasti, zavoj, traka za lepljenje zavoja.

Aktivni kiseonik za dezinfekciju rana (a i vode).

Aluminijumska folija za slučaj hipertenzije.

Kako se spakovati

Ne postoji univerzalno pravilo o pakovanju stvari u bisage. Dok jedni zagovaraju mišljenje da zadnje bisage treba da budu opterećenije (60% težine pozadi, 40% napred), drugi tvrde suprotno – da veći teret treba okačiti na prednji točak, pošto zadnji već nosi biciklistu. Protiv tog mišljenja govori činjenica da su noge nekoliko puta jače od ruku, pa samim tim mogu i da podnesu veliko opterećenje na zadnjem delu bicikla. Čula sam mnoge putnike kako se žale na bol u ručnim zglobovima kada preopterete prednji točak. Pokušajte da vozite na oba načina i vrlo brzo ćete znati šta vam više odgovara.

U svakom slučaju, rasporedite ravnomerno težinu između svakog para bisaga.

Ako nemate 100% vodonepropusne bisage, stvari rasporedite u manje kese pa onda u bisge, ili u bisagu stavite veliku kesu za đubre. Ja sam za svu moju garderobu sašila vodonepropusne kompresione kese u koje ih raspoređujem prema vrsti. Tako imam i bolji pregled u bisagama kada mi nešto zatreba iz njih.

Ali kako god da se pakujete, nastojte da budete uredni sa stvarima a posebno u kampu, jer nikada ne znate kada ćete morati da se hitno spakujete zbog neke nepredviđene situacije. U konvencionalnom životu, ja ne vodim mnogo računa o redu, ali na putovanju, znam u svakom momentu gde mi se šta tačno nalazi – kako u bisagama, tako i oko mog kampa.

Kada spakujete stvari u bisage, nemojte da im menjate mesto – treba nekoliko dana dok se naviknete na to gde vam se šta nalazi. Kada naučite gde je šta, uštedećete dosta vremena svaki put kada nešto budete tražili.

Redosled slaganja stvari treba da bude logičan i praktičan. Teže stvari se uvek pakuju na dno, kao i sezonske. Pri vrhu ostavite ono što često koristite, ili što može da vam zatreba: peškir(e), neseser za ličnu higijenu, toalet papir, kabanicu, termos, stvari u koje ćete se presvući nakon uzbrdice, i tome slično.

Ovo je moj red u četiri bisage, srednjoj vreći i torbi za volan:

• Obe prednje bisage su za gorionik, kuhinske elemente i hranu. Uvek imam zalihu (oko pola kilograma) pirinča i makarona, nekoliko jaja, džem ili med za podizanje šećera. S obzirom na dužinu mog putovanja i na to da skoro sve obroke sama pripremam, nosim i sledeće namernice: nes.kafu, mleko u prahu (sve namernice koje su u prahu ili suve veoma su dobre za putovanje jer su lagane), musli, sef, puter, ulje u maloj flaši (mada se sve može pripremati i na vodi). Ostale namernice kupujem dnevno: povrće i voće.
• U zadnjoj desnoj bisagi nosim „servis“, “apoteku” i „spavaću sobu“: obe vreće za spavanje, pidžamu, unutrašnju vreću, stvari za ličnu higijenu, a na dnu torbe alat za bicikl.
• U zadnjoj levoj bisagi mi je „garderober“ i „radna soba“: polar, par vunenih čarapa, kape, rukavice, marame, šal i maska za lice kada je hladno; dva para letnjih soknica i dva para pamučnih čarapa (višak, jer se sezonske čarape svuda mogu kupiti); donji veš; dve majice s kratkim rukavima, dve sa dugim (jedna bi bila dovoljna), jedna deblja majica sa dugim rukavima, vind-stoper jakna, jakna za kišu i pantalone za kišu; do dolaska u tropske krajeve, nosila sam i polar ali sam ga onda bacila. Na dnu ove bisage nosim gedžete, punjač baterija i baterije, a na vrhu laptop u njegovoj torbi (jedini izuzetak od pravila o pakovanju težih stvari na dno).
• U srednjoj torbi koju nosim preko zadnjih bisaga i paktregera nalazi mi se šator, podloga za spavanje, najlonska podloga, papuče koje su mi tako uvek pri ruci (ništa lepše od osećaja kada se izujem na pauzi).

• U torbi za volan nosim: pasoš, novčanik (deo para raspoređujem i po bisagama), naočari za sunce, čeonu lampu, mobilni telefon, mapu, rečnik i priručnik-vodič za zemlju u kojoj sam, mini-notes za beleženje svega i svačega, olovku, jednu rezervnu bateriju, kremu za sunčanje, sapun i mali peškir za lice, vlažne maramice, rasklopivi nožić, paprika-sprej (za kučiće i „ne daj Bože“).

Mnoge od ovih stvari nisu mi neophodne i mogla bih da odbacim sigurno četvrtinu tereta. Međutim, navikla sam da ih nosim i kako nigde ne žurim, ne smeta mi što sam zbog toga sporija ili što nekad moram da guram bicikl.

(U sledećem nastavku: Ture u inostranstvu, Kamperska pravila i Praktični saveti o koječemu i korisni linkovi.)