Dan drugi, 7. oktobar

„Ono što je za zapadnog turistu egzotika, za lokalce je surova svakodnevica“ – ta misao me ne napušta sve vreme vožnje do grada.

Sa vlasnikom hostela u kojem sam odsela, krenula sam natrag u Bešišeher da kupim paknove za bicikl. Pogodili smo se da me vozi svojim džipom za petsto rupija (pet dolara) u jednom smeru. Najpre je tražio sedamsto, ali je nakon kraćeg cenjkanja spustio cenu. No, meni se i dalje čini previsokom.

„Put je naporan“, kaže. „Treba dva i po sata do grada.“

„Znam da je težak, prošla sam juče to na biciklu. Ali videla sma nešto niže autobusku stanicu. Verujem da je karta jeftinija.“

„Nema autobusa odavde“, tvrdi vlasnik hostela. „Ali učiniću ti i daću ti popust.“

Ništa mu ne verujem. Već sam naučila da ti ovde za sve najpre traže duplo više i da su izuzetno vešti u svakoj vrsti trgovine. A potom sam i pročitala da su Nepalci vekovima bili trgovci, posredujući u kupoprodajama između Indije i Kine. Leporečivost i pogađanje oko cena zapisani su im u genima.

No kako nisam sigurna u vezi sa tim autobusima – kad idu i dokle idu – pristajem na njegovu drugu ponudu. Sedam napred, na sedište predviđeno za dvoje, i krećemo.

Pošto je prethodne noći opet padala kiša, to su bare, jezera i potoci još veći, a kaljuge još dublje nego juče. No terenac je dobar, iako neudoban, pa ni na jednoj uzbrdici nemamo problem sa proklizavanjem točkova.

Usput, zastajemo da primimo ‘autostopere’ – druge lokalce koji spokojno sede pored puta čekajući da naiđe neki prevoz. U nepunih sat vremena već ih je četvoro. Kada zastanemo da pokupimo petog, pomerim se na mom sedištu, jasno pokazujući da očekujem da će sesti do mene, gde ima mesta. No vlasnik mi daje znak rukom da ostanem gde sam, a novom putniku da prođe pozadi, na rezervno sedište. Isto će se ponoviti još nekoliko puta, a kada i klupe u prtljažniku budu pune, poslednji ‘stoper’ zauzeće mesto za stajanje – viseći između vozačevih vrata i onih pozadi, dok rukom bude grlio lim koji ih razdvaja. Ne želim ni da zamišljam koliko li je njemu neudobno dok tamo stoji gotovo na jednoj nozi, svaki čas odskačući zbog rupa i džombi preko kojih prelazimo.

Pošto smo krenuli oko osam, usput srećemo mnogo planinara i meni neverovatan broj biciklista. Očito su svi prenoćili u Bešišeheru i već oko sedam krenuli na turu.

Između njih, naizmenično, putem prolaze nosači tereta. Njih ovde zovu ……………., dok je naziv ‘šerpasi’ rezervisan za nosače prtljaga aplpinistima koji se penju na Mont Everest.

Većinom su to ljudi u tridesetim i četrdesetim godinama, mada je teško odrediti im tačnu starost. Srednjeg su rasta i izgledaju žilavo – nisu ni previše tanušni poput većine mladih Nepalaca (i uopšte Azijata), ali ni prekrupni, kakvi mnogi od njih postanu u ranom srednjem dobu. Teret nose tako što oko torbi ili ogromnih ruksaka koje podižu na leđa obaviju jak kanap, koji na drugom kraju, preko sredine ima proširenje u vidu desetak centimetara široke tkanine od nekog čvršćeg materijala, koju zategnu preko čela. Tako se ovde sve prenosi – od lišća i trave za stoku, drveta za ogrev, do džakova i delova nameštaja.

Kao što se osećam neprijatno kad vlasnik mog hostela ne želi da me deranžira pomerajući me sa duplog sedišta, tako mi je nelagodno kad prođemo pored nekog nosača planinarske opreme. Još ako ispred ili iza njega ugledam te planinare – obično za glavu više i upola krupnije i muškarce i žene – bude me pomalo sram. Osećanja su mi zapravo podvojena jer, s druge strane, znam da je za ovdašnje ljude to jedan od lakših načina da zarade. I to veoma dobro, jer za dan nošenja naplaćuju po dvadeset ili trideset dolara.

Znam i da su od detinjstva navikli na teret na svojim leđima i na pojaseve oko čela. I upravo kao potvrdu toga, prolazimo pored jedne grupe — dve žene, jedne u kasnim pedesetim, druge u ranim tridesetim, a između nih devojčice od otprilike osam godina, koja na leđima nosi mlađeg brata ili sestru, bebu. Zašto ona a ne ova mlađa žena, koja je verovatno i majka?, pitam se. Želela bih da ih fotografišem, ali to mi se čini nepristojnim, podjednako ružnim kao kada se Azijati upilje u mene.

Nakon njih, opet zapadni planinari, koji u odnosu na Nepalce svi izgledaju kao Herkulesi, i između njih – nosači nalik na mrave, natovareni nekoliko puta većim i težim teretom od sebe.

Surovo, ponavljam u sebi, ne mogući da se opredelim između stanovišta da bi svi trebalo da nose svoj prtljag ako već kreću na neku ekspediciju, i drugog – da mnogi od ovih ljudi ne bi mogli da prehrane svoje porodice, ili da im obezbede pristojan život, kada ne bi radili kao nosači. Po ko zna koji put, iznova zaključujem kako se na Aziju ne mogu primenjivati zapadnjačke moralne norme, jer su za ovaj kontinent skoro uvek pogrešne.

Naizmenično sa ovim razmišljanima, brinem i o onome što me lično potajno muči. Zaustavljajući grupe biciklista koji voze bez ikakvog tereta, pitam ih isto: da li imaju vodiče i da li su to organizovane ture. Svaki put, dobijam potvrdni odgovor. Uh. Nije mi svejedno kad ih vidim na tim super-laganim biciklima, sa prednjim suspenzijama i disk kočnicama, sa bidonima vode i energetskim poslasticama u džepovima svojih dresova kao jedinim teretom. Lako je njima podići manje od deset kila težak bicikl i izneti ga uz strmu koziju stazu – a deo Anapurna rute upravo tako izgleda. A onda se setim da su platili dvadeset ili trideset dolara svakom nosaču ponaosob – što ne bih mogla sebi da priuštim sve i kada bih se izborila sa mojim moralnim nedoumicama i pristala da drugi tegle za mene.

No teret ću nekako izneti i sama, ali me onespokojava što svi imaju vodiče. Da li su zaista neophodni ili je samo reč o inerciji najvećeg broja turista koji naprosto ne žele da se zamaraju onim čime ne moraju? Anapurna kružna ruta opisana je do detalja u vodičima, a mape koje se mogu svugde kupiti izuzetno su precizne i iscrpne. Sve je obeleženo – označeni su tip puta i njegov kvalitet, nadmorske visine, svako selo sa brojem kuća, gostionice, hosteli i zvanični kampovi, hramovi, pošte, ček-pointi, medicinske ustanove… rečju, sve. Ili gotovo sve – jer ni na jednoj mapi nema upisanih razdaljina u kilometrima. A toga nema ni u vodičima. Umesto kilometraže, navodi se potrebno vreme za treking od jedne do druge tačke. Juče sam to otkrila i uživo, kada god bih pokušala da od lokalaca, koje bih zaustavila s pitanjem koliko ima do nekog mesta, saznam kilometražu do tamo.

„Pola sata“, „sat“, „daleko“ i „blizu“ – najčešće su mere i odrednice koje lokalci koriste. I sasvim razumljivo s obzirom na to da se ovde razdaljine i dalje mere vremenom potrebnim da se prepešače.

*

Pošto kupim paknove – čak pet pari (!) – krećem nazad autobusom. Koliko god da je vožnja džipom po putu nalik na ovaj neudobna, voziti se njime u autobusu izgleda kao kada mačak iz crtaća upadne u mašinu za pranje veša. Centrifuga – ta reč najvernije dočarava na šta to liči u nepalskim minibusima, po onim oranicama, jezerima i rekama koji udruženi čine put. Putnici odskaču sa sedišta, onima do širom otvorenih prozora ispadaju ruke i ramena napolje, a ponekom izleti i glava, susedi padaju jedni drugima u zagrljaj, oni sa kartama za stajanje, a zapravo sedenje na pedesetolitarskim gasnim bocama po podu, koje vozač transportuje po zadatku do nekog odredišta, kotrljaju se i valjaju između redova. Na neki volšebni način, jedino se drže ruksaci, koferi, domaće životinje i sanduci poslagani na krov, sa sve vozačevim pomoćnicima koji mu odozgo navigiraju udarajući po tom istom krovu unapred utvrđene ritmove ili pak vičući i zviždućući.

Autobus se zanosi, na nekoliko centimetara razdaljine svaki put se uspešno mimoilazi sa kamionom, džipom ili drugim autobusom koji mu dođu u susret, a kada upadne u blatnjavi rov, ljulja se poput kakve ogromne kolevke. Samo što to ljuljanje nimalo ne deluje uspavljujuće, budući da je tik uz desne točkove – a ja baš sedim na toj strani – ivica kanjona. Nekoliko puta moram da zažmurim ne smejući da gledam kako nam se provalija smeši, dok naša krntija pokušava da povrati ravntežu i osovi se opet na sva četiri točka.

Jedna Nepalka na sedištu preko puta mog smeje se histerično svaki put kada se tako zaljuljamo. Dečak iza mene, mali Nepalac, obavezno vrisne. Dva reda ispre sede dvojica Španaca. Rekla bih da su braća. Naizmenično se smeju i komentarišu, a onaj do prozora uporno pokušava da napravi neku dobru fotografiju kanjona.

Često stajemo. Nekad je povod puko ćeretanje vozača sa onim što sei za volanom vozila s kojim se mimoiazimo, ili sa lokalcima koji žive u selima uz put. Znaju se ljudi, pa zastanu da se malo porazgovaraju. Potom zastajemo kod gotovo svake kuće, jer neko napušta autobus ili ulazi u njega. Pa svaki put kad točkovi počnu da šlajfuju. Tada skoro svi izađemo napolje, čekamo i navijamo da naš autobus nekako krene. I svaki put zaista i izvuče uz kaljave, klizave i izrovarene uzbrdice, te se onda vratimo unutra, na svoja mesta.

Tako sat, dva, tri… pet i po sati za dvadeset pet kilometara! Juče mi je na biciklu trebalo nešo malo više od četiri sata! I uprkos usponima, kaljugama, guranju i istrošenim kočnicama, bilo mi je neuporedivo komfornije nego u ovom autobusu, a i mnogo bezbednije. Ali, to je egzotika po koju zapadnjaci dolaze na Nepal. Egzotika surove svakodnevice ljudi kojima je i dalje najbrži transport onaj sopstvenim nogama, a mera razdaljine – vreme potrebno da se negde stigne peške.