Iako još uvek nije dovoljno otoplilo i noćne temperature su i dalje u minusu a dnevne promenljive, od plus pet do plus dvadeset pet, ipak krećem dalje. Ne mogu više da ostanem na jednom mestu, zaglavljena – moj neizdrž je dostigao vrhunac. Plan je da krenem na zapad, u centralnu Mongoliju, kako bih posetila nekoliko nacionalnih parkova, turskih spomenika iz 6-8. veka, nekadašnju prestonicu Mongolskog carstva – Karakorum, budističke manastire iz srednjeg veka, tople izvore i vodopade, vozila kroz Orkhon dolinu i oko malog jezera Ugi, nakon čega bih krenula na severoistok, preko gradova Bulgan i Erdenet prema ruskoj granici. Ruta koju sam napravila ima nešto više od hiljadu kilometara a na raspolaganju mi je oko mesec dana, što bi trebalo da bude sasvim dovoljno vremena čak i ako dve trećine čine zemljani putevi sa mnogo strmih uspona.

Moja sreća što najzad krećem, posle skoro tri nedelje prinudnog mirovanja, još je veća zbog sunca koje je osvanulo ovog jutra, obećavajući lep dan. Ali ono što putnik prvo – a to znači veoma brzo – nauči o Monogliji, jeste da je vreme ovde neverovatno promenljivo. U istom danu je moguće imati snežnu oluju, pa kroz nekoliko sati temperaturu od petnaest ili dvadeset stepeni u plusu sa vedrim osunčanim nebom, a uveče pljusak nalik onim monsunskim u tropima. Moje uporno ignorisanje tog saznanje dovelo me je dotle da sam nakon puna tri sata vožnje i četrdeset kilometara mahom po uzbrdicama na kraju morala da priznam da se s vremenom na centralnoazijskom platou ne vredi inatiti. Sunce su najpre zamenili sivi a potom i crni oblaci, jedva primetni vetar počeo je da duva najpre bočno a onda i čeono sa udarima do 40 m/s, a temperatura koja je u osam, kada sam krenula, iznosila dvanaest stepeni, spustila se na svega tri iznad nule. Na četrdesetom kilometru puta, kad sam shvatila da mi u susret nailazi snežna oluja, morala sam da se okrenem i najbrže što mogu zapedaliram natrag – u Ulan Bator.

S vetrom u leđa, stigla sam taman na vreme, pre nego što je sneg počeo da pada. Radnici u Ganinom hostelu samo su se osmehnuli i bez reči poneli moj prtljag gore na krov, u isti ger u kome sam boravila i prethodnih nedelja. Sigurna sam da su pomislili kako sam najzad napravila pravu odluku – jer su im one prethodne, o mom prolasku kroz Gobi u aprilu i uopšte vožnji korz Mongoliju pre juna, morale delovati kao potezi nesmotrenog stranca koji ne zna ništa o opasnoj ćudi ovdašnjih vremenskih prilika.

*

Sad je već bilo očito da mi Mongolija ne dopušta da napravim turu po njoj. Mučilo me je to što ću još ko zna koliko dugo morati da sedim u Ulan Batoru, jer dugoročna prognoza je najavljivala snegove skoro svakog dana, no još više pitanje – zašto? Za nekoga ko duboko veruje u svrhovitost svega što nam se dešava, a pogotovu tokom putovanja, kada smo mnogo više nego u konvencionalnom životu otvoreni za uticaje i dešavanja, i prijemčljiviji za sve vrste i oblike saznavanja stvarnosti i upoznavanja samih sebe, dakle, za nekog ko se previše puta sasvim očigledno uverio da nam se na putu sve dešava s nekim razlogom, ovo prisilno zadržavanje u gradu koji ne nudi bog zna šta da se prekrati vreme bilo je potpuno neshvatljivo. Zašto?, pitala sam se neprekidno, ne nalazeći ništa čime bih smsleno opravdala činjenicu da sam ’zaglavljena’ usred ničega, besposlena i bez ideje šta bih u međuvremenu trebalo da otkrijem, uradim, osmislim – odnosno, šta je svrha tog produženog ostajanja.

Ali, postupno je sve počelo da dobija smisao. Najpre kroz prepisku s potencijalnim izdavačem, onim koji mi je ponudio dobre uslove. Po mnogim sitnim znakovima, zaključila sam da mi je ipak bolje da se opredelim za samizdat. A da bih sve mogla da organizujem sa daljine, potrebno mi je vreme. I to vreme tokom kojeg ću mirovati u civilizaciji, budući da su mi za sve neophodni struja i internet – te tekovine civilizacije koje dok pedaliram imam samo povremeno i veoma ograničeno.

Moja bivša učenica Jovana ponudila mi je pomoć u vidu besplatnog preloma teksta za knjigu, a kolega po pedalama koji prati moje putovanje, Stefan, dizajn i idejno rešenje korica. A to je mnogo posla, ne samo za njih, nego i za mene. Eto zašto je trebalo da ostanem u Ulan Batoru, mislila sam ispravljajući greške u prelomljenom tekstu i usklađujući moje ideje sa vizijama oboje Lukića – kako se sticajem okolnosti prezivaju oboje mladih ljudi koji su mi tako velikodušno ponudili pomoć u pripremi knjige za štampu.

*

A onda se ukazao i drugi, tužni razlog kojeg mi je postalo nemoguće da napustim Ulan Bator.

Nikada nisam čitala novine, a otkad sam na putovanju, jedva da sam i pratila šta se dešava u Srbiji. Tako, svojevremeno, čak puna tri meseca nisam znala ko je novi predsednik zemlje.

Međutim, vesti o obilnim kišama skrenule su mi pažnju još pre nego što su počele poplave. Žalbe prijatelja na Fejsbuku, informacije o svešteničkim molebanima za prestanak padavina (?!), pisanja o nabujalim rekama koje se kreću ka Srbiji, sve to delovalo je dosta onespokojavajuće.

A kada su počele poplave i kada je postalo jasno da će biti gore od onih uobičajenih prolećnih koje nas zadese gotovo svake godine – a to je bilo, barem sa strane gledano, vrlo brzo – zelepila sam se za računar i po ceo dan, od ujutru do uveče, nisam se skidala sa interneta. Gutala sam informacije ne mogući da se odvojim od monitora. Mnogo puta pomislila sam kako bi bilo strašno da sam na putu i da nemam dostupan internet.

Kako je užas u Srbiji i okolnim zemljama postajao sve gori, tako sam bivala sve opsednutija. Sedeći u ledenom parteru gde je jedino dostupan slab wi-fi signal, buljila sam u moj mali ekran, gutajući vesti i jedući se od muke.

Nikada nisam verovala ljudima u dijaspori koji su tokom bombardovanja tvrdili kako je njima, na izvestan način, bilo možda i gore nego nama koji smo svakodnevno, tokom ona tri meseca svakodnevno slušali sirene za vazdušnu opasnost i kao žrtvna jagnjad čekali da vidimo gde će bombe pasti. Poput mnogih sunarodnika u matici, te tvrdnje doživljavala sam u najmanju ruku kao nepristojne i pretenciozne.

No sada, kada je moju zemlju zadesila najveća prirodna katastrofa u poslednjih sto ili više godina, nalazim se daleko. Sada sam ja ta koja odnekud tamo, iz svoje ’sigurne’ ušuškanosti pratim preko medija šta se dešava mojim milima i dragima. I osećam se kao lav u kavezu. Nisam s tamo, gde bi jedino trebalo da budem, i ne mogu ništa da učinim, jer sam sputana daljinom. Osećaj krivice, udružen sa strahom za sudbinu mog naroda toliko je snažan, gotovo nepodnošljiv, da u nekoliko navrata pomišljam da sednem u avion i doletim u Srbiju.

I šta bi onda?, pita me moj Glas razuma. Šta ti možeš da uradiš odande što onoliki ljudi tamo već ne rade? Da li bi tvoja pomoć bila toliko dragocena? Ili je pametnije da odavde učiniš šta možeš?

Iako Glas zvuči ubedljivo, ne znam da li bih ga poslušala kada bih na računu imala dovoljno novca za odlazak i kasniji povratak. Ovako, nemam mnogo izbora. Ostajem prikovana za računar i radim jedino što mogu – širim informacije koje mi ljudi pošalju, kako bi ih svi oni koji me prate proširili dalje. I kada recimo dobijem povratnu vest o tome da je u Norveškoj nađen kamion koji će odvesti humanitarnu pomoć u Švedsku, odakle kreće veliki konvoj za Srbiju, a zahvaljujući pozivu koji smo Zeka ’Milioner’ koji se nalazi u Ujedinjenim Emiratima i ja u Monogliji uputili na našim profilima – suze radosnice pođu mi na oči. Ipak ponešto može da se učini i sa daljine.

*

A mogu i da pružim podršku, onu moralnu, beležeći priče poput one koja se desila drugog dana od početka najgorih poplava. Postavljam je na svoj profil, sva srećna što ću sve koji je budu pročitali makar na trenutak dodatno obodriti.

Nestalo struje u mom hostelu-geru. Vlasnik mi najpre reče da se to dešava povremeno, zbog nepredviđenih kvarova. No nakon pola sata, dođe da mi prenese šta je saznao:

Neki čovek pokušao je da izvrši samoubistvo tako što se popeo na strujni stub i uhvatio za žice. Ne zna se da li je uspeo, ali su u celom gradu isključili struju. Upitah da li u Mongoliji ima mnogo samoubistava, objašnjavajući mu da je u delu moje zemlje, ravničarskom poput Gobija i otud depresivnom, visok preocenat suicida.

„A iz koje ste vi ono zemlje?“, upita me tada.

„Iz Srbije“, odgovorih.

„Kod vas su sada one grozne poplave?“, upita me automatski.

„Da, strašno smo postradali i mi i veliki deo bivše Jugoslavije. Zbog tih dešavanja, nisam ni krenula dalje kao što sam vam najavila. Vidite da po ceo dan sedim dole i surfujem. Ne mogu da zamislim da putujem okolo bez neta, ne znajući kakvo je stanje u zemlji“, objasnih mu.

„Da li su vaši dobro?“

„Jesu, hvala, svi su na sigurnom. Ali desetine hiljada, možda i stotine hiljada ljudi ostalo je bez krova nad glavom i bez svega što su imali.“

Čuvši to, vlasnik sklopi ruke kao u budstičkoj molitvi i reče sa iskrenim saosećanjem:

„Molim se za Srbiju da ne bude više žrtava“.

A meni samo što ne pođoše suze na oči.

*

U međuvremenu, u hostelu su završeni glavni radovi na renoviranju, pa je Gana otvorio vrata za goste. Počinju da dolaze i drugi putnici, zdražavajući se kraće ili duže. Najpre Šveđanin sa gitarom i velikim ruksakom, zatim dvojica Holanđana, pa mladi par iz Rusije, a tu je i trio – Italijan, Španac i Australijanka – koji se upoznao u Australiji, radeći zajedno na plantažama voća. Osim što je samo po sebi zanimljivo imati društvo, drugi putnici mi uvek predstavljaju i svojevrsnu kontrolnu grupu u odnosu na koju preispitujem svoje utiske o nekoj zemlji i narodu.

Do sada su moja zapažanja uvek bivala prilično slična onima u drugih putnika, pogotovu ako je reč o ljudima koji putuju poput mene, sa malim sredstvima, odsedajući u jeftinim hostelima, kod lokalnog stanovništva ili kampujući. A upravo takvi su i Šveđanin po imenu Markus i trio koji se zadržava nedelju dana u susednom geru. 

Svi smo, bez razlike, oduševljeni prirodnim lepotama Mongolije. Ali kada je reč o samim ljudima, mišljenja su nam dosta podeljena. Markus i ja mislimo da su Mongoli prilično neljubazni i grubi, a srdačni su samo kada su pijani. Oboje smo doživeli da nas alkoholisani lokalci grle na ulici, pozivaju na piće ili pak traže novac za votku.  Ni jedno ni drugo ne možemo da se priviknemo na to da idu ulicom i srljaju na tebe, naprosto te ne videći. Rade to i kada su pešaci i kada sede za volanom – jednostavno naleću na tebe i guraju te, kao da ne postojiš.

U pokušaju da razumem, pada mi na pamet objašnjenje za koje mi je početnu ideju dao Holanđanin Froit, koji je oženjen Mongolkom a živi u Ulan Batoru već šest godina. Prema njegovoj tvrdnji, pedeset procenata stanovnika prestonice došlo je u nju pre samo nekoliko godina, direktno iz stepe ili sa mongolskih planina.

“Nisu neprijatni”, objašnjavao mi je Froit, “već nisu imali vremena da nauče socijalne veštine. Ne umeju da komuniciraju sa sugrađanima, da se ponašaju u gradu.”

Ono guranje, naletanje, bezmalo gaženje pešaka kolima odjedanput mi postaje jasno. Mongoli su navikli na prostranstvo svojih stepa i planina. Širina svuda oko njih, mala naseljenost (nepuna tri miliona stanovnika na površini tri Francuske), nikako nisu pogodovale razvijanju osećaja za prisustvo druge osobe, za prostor koji treba podeliti sa nekim.

“Jednostavno, onaj tamo konjanik u stepi nema potrebu da se okrene levo i desno pre nego što obode konja u galop. Kad sa jednog zemljanog puta (kada ih uopšte i ima), skreće na drugi ili ga samo prelazi, ne mora da se brine da će se sudariti sa drugim konjanikom“, iznosim svoje tumačenje Markusu i našim susedima, tiju sa plantaža u Australiji.  

Svi se smejemo, a onda nam Španac priča kako su oni imali samo lepa isksutva sa građanima Ulan Batora: odmah po dolasku upoznali su mladića koji im se ponudio za besplatnog  vodiča po gradu a drugog dana sina predsednika Mongolije, koji im je ponudio prevoz svojim kolima. Svi su bili naglašeno ljubazni i prijatni.

Čudim se tolikoj razlici u utiscima. A onda se dešava da jedne večeri, sa Markusom i dvojicom Holanđana izađem na pivo u kafe ‘Amsterdam’ – nezaobilazno mesto svih stranaca u Ulan Batoru. I tako u grupi, učetvoro, doživljavamo da nas prvi put vozači propuštaju na pešačkom prelazu pa i van njega, da nam se (trezni!) ljudi oduševljeno javljaju na ulici vičući: “Hello!” i srdačno nam se osmehujući, a neki se čak u prolazu i rukuju sa nama ili nas samo dodirnu, kao u nekom ritualu, za sreću.

“Ma šta je ovo?”, pita se Markus, a i ja, kada sednemo u kafe. “Sasvim drugačije je kad nas je nekoliko i kad si usamljeni turista.”

Moram da se složim, ali ne nalazim objašnjenje.  Ili je možda ona moja teorija o neprimećivanju zbog naviknutosti na prostranstvo oko sebe i sada na delu, samo u svojoj suprotnosti: grupa se ne može tako lako prevideti kao jedna osoba. Uostalom, i trio iz Australije svuda ide skupa i sva iskustva su im pozitivna.

*

Kada već postaje sasvim jasno da mi neće ostati dovoljno vremena da napravim turu po Mongoliji, odlučujem da u Ulan Batoru sačekam pozivno pismo iz Rusije, na osnovu kojeg ću aplicirati za tromesečnu vizu.  Uspevam da  sve završim nepunih pet dana pre isteka moje mongolske vize, koliko mi I treba da se dokotrljam do ruske granice.

Ako mi je prelazak pustinje Gobi bio naporan, moja četvoroipodnevna vožnja od Ulan Batora do Sukhbatara čini mi se kao podvig nad podvizima. Delom zbog duge pauze koju sam pravila i izgubljene kondicije, delom zbog veoma napornog terena – brda preko kojih put vodi strmo uzbrdo pa se isto tako strmoglavo spušta da bi se potom opet peo, delom zbog snažnog čeonog vetra koji uporno duva svakoga dana i to bez ikakvog pravila o vremenu kad počinje i kad prestaje, a delom I zbog pijanih mongolskih vozača – najgorih od svih do sada (a u Aziji je konkurencija veoma jaka), osećam da ulažem nadljudske napore da bih stigla na vreme.  I kada ujutru, na dan isteka moje mongolske vize, najzad uđem u poslednje pogranično mesto da bih potražila prevozno sredstvo u kojem ću preći tih nekoliko stotina metara između dve zemlje, pošto je prelazak pešacima i biciklistima zabranjen, zaista sam na izmaku snaga. I uprkos verovatno najlepšim predelima od svih koje sam do sada videla, Mongoliju ću ipak pamtiti kao zemlju u kojoj mi je možda bilo najteže — i dok sam vozila kroz nju i dok sam sedela zaglavljena u Ulan Batoru.