Rusko pogranično mesto Kjahta izdiglo se na brdu koje mi je za sutradan (ostaviću to za ujutru, naravno)  obećavalo dug i mukotrpan uspon. A negde usred tog brda, dominantna sa koje god strane da se gleda, ustoličila se crkva. Pravoslavna. Plava kao nebo nad Mongolijom a i ovim delom Rusije.

Gledam u onu najvišu kupolu na kojoj se isprsio ogromni zlatni krst i osećam kako me obuzima milina. Nisam neki vernik – u crkve svraćam samo kad treba da zapalim sveće ili kada znam da se unutra nalazi nešto od posebnog kulturno-istorijskog značaja, ali ovaj osećaj najpribližniji je onome kada ugledate nešto što nepobitno kaže da ste stigli – svojoj kući.

Obilazim je i nalazim glavni ulaz. Parkiram moj bicikl ispred kapije, u stešnjenom prostoru između autobusa koji je gotovo ušao u dvorište, gunđajući zbog tolike neobzirnosti vozača koji je bezmalo istovario poklonike isped samog oltara. Ipak,ima dovoljno mesta za mene, pa vezujem ram bicikla lancem za ogradu, i potom ulazim u dvorište.

Dugo, predugo nisam zapalila sveće za moje roditelje. I sada, i pre nego što se plamen uhvati, grunu mi suze. Lijem kao da se neka brana provalila u meni, čudeći se otkuda tolika bol i dalje, nakon tolikih godina, spremna ’na gotovs’.  A kad kroz ko zna koliko vremena uspem da kroz maglu od suza razaberem oko sebe, opazim da se nalazim tačno ispod ikone Svetog Save Srpskog.

„Čudno“, pomislim, prestajući da ridam. Nešto mi je skrenulo pažnju i to je dovoljno da se moj bol povuče. „Otkuda Sava Srpski?“, pitam ženu koja prodaje sveće. I odmah dodajem: „Ja sam iz Srbije i Sava je veliki naš svetitelj“.

Žen mi objašnjava da je Sava zaštitnik ovdašnje crkve, ali nisam sigurna da najbolje razumem njen ruski. Uzimam još sveća, ovoga puta za žive, i odlazim u drugi deo crkve.

U toku je moleban, tamo negde iza oltara, i prijatni sveštenički glas, muzikalno zapeva nešto što ne razumem ali mi prija. Palim sveće za prijatelje i rodbinu, pa i za sebe, i najzad odlučujem da je vreme da pođem.

Krenem ka izlazu kad – u susret mi dolazi visoki sveštenik mojih godina sa tako srdačnim osmehom i uzdignutim ramenima i napola rukama, kao da će me zagrliti. U društvu je sa visokom mladom ženom. „Šta…?“, ne stignem ni da se zapitam a on me već upita:

„Vi ste putešestvenik iz Srbije?“, a mlada žena to prevede na engleski.

„Da, jesam, ja govorim ruski pomalo“, odgovorim.

A sveštenik se ozari. „Razume, govori ruski!“, kaže svojoj prijateljici. „A gde spavate večeras?“, upita me ne časeći.

Slegnuh ramenima. „Nemam pojma, negde, u šatoru.“

„A ne!“, uzviknu sveštenik. „Spavaćete kod nas u konacima.“

I odmah pozva onu ženu što prodaje sveće da pozove drugu i obavesti je o tome da ću im biti gost. Potom mi reče kako je on tu svega na dva sata pošto večeras vodi grupu vernika na hodočašće i poklonjenje moštima nekog sveca izvan grada. A pre nepune dve nedelje bio u Srbiji i obilazio naše manastire.

„Kakva slučajnost, a? Ali pričaćemo sve za večerom“, kaže sjajnih očiju otac Alek, kako mi se u međuvremenu predstavio.

*

Da sam došla dva sata ranije ili samo pola sata kasnije – ne bismo se sreli. Ne bih čula priču o ’belom svešteniku’ Aleku koji je svojevremeno biciklom hodočastio u Jerusalim.

„Biciklom?“, ponavljam u neverici.

„Da“, pokazaću ti posle moju makinu.

„A po Sinajskoj pustinji?“, zanima me.

„Ne, nažalost, nije bilo vremena“, odgovori Alek.

Svejedno sam udivljena. Neminovno, pomislim da svog dobrog prijatelja koji je naglašeno religiozan i verovatno će se zamonašiti. Pravio je mnoge ture biciklom a svojevremeno je vozio sa mnom i mojim tadašnjim saputnikom kada smo prolazili kroz Srbiju.  Čak je ušao i u moju knjigu, kao jedan od njenih epozidnih junaka.  No nedugo nakon toga, u mejlu u kome mi je pisao o svojoj sve ozbiljnijoj rešenosti da se preda monaškom životu, objasnio mi je da je prestao da vozi bicikl. Objašnjenje — zašto, nisam zapamtila, ali znam da se svodilo na to da hrišćanski nauk smatra da je putovanje biciklom odraz nekakve sujete, sebičnosti i tome slično. Nisam mu ništa otpisala na to, ali sad poželeh da mu pošaljem mejl o ovom,  doduše svetovnom svešteniku, ali ipak svešteniku.

A Alek je upravo pre nekoliko dana bio u Srbiji. Obilazio je naše manastire i upoznao se sa velikim crkvenim zvaničnicima. Posle večere, pokazuje mi svoj GT bicikl kojim je išao u Jerusalim a potom i fotografije sa crkvenim velikodostojnicima iz Srbije. Za većinu znam po napisima iz štampe o nekim aferama ili izjavama i delima koji nisu baš pohvalni.

Kao da pretpostavlja šta mi je na vrh jezika, Alek kaže:

„Nisam bio u vreme poplava. Ja sam otišao baš kad su počele jake kiše“.

Odahnem –nije prisustvovao molebanu za prestanak padavina. To nikako ne bih mogla da spojim s duhom sveštenog lica koji biciklom putuje da se pokloni Hristovom grobu.

*

Već mi je jedan putnik skrenuo pažnju na to da je Kjahta po mnogo čemu važna za srpski narod, a Alek mi to sad i ponavlja.

„Znate za Savu Vladisavića?“, pita me.

Naravno: Hercegovac zvani Sava Raguzinski, koji je bio diplomata na dvoru kralja Petra Prvog. Osnovao je ovo mesto nazvavši ga tako po imenu trave koja je rasla na brdu gde ga je podigao – kjahta.

„Nisam videla njegov spomenik u gradu“,primetim.

„I nema ga. Vlasti nikako da nađu odgovarajuće mesto, na nekom uzvišenju, brdu,koje bi dominiralo, tako da evo vekovima ostajemo bez Savinog spomenika“, objašnjava Alek,smejući se.

Stalno je osmehnut, a osmeh mu je vedar, iskren. Osmehnut je i kada me upoznaje sa svojim sinom Sašom u kolicima, koji je i fizički i mentalno sniženih sposobnosti. Druge dece nema iz braka sa Mongolkom koju takođe upoznajem.

„A je l znate da je Sava dao Rusima Puškina?“, pita me Alek. Čini se kao da je stalno spreman za zanimljive priče. Poštoodrečno odmahnem glavom ispriča mi sledeću anegdotu:

U vreme kralja Petra Prvog rosptvo je još uvek postojalo. Putujući istokom, njegov savetnik Sava zastao je na trgu u Kostantinopolju gde su se prodavali robovi i kupio za njega tri. Jedna od njih, poreklom Etiopljanin, bio je deda budućeg Puškina.

Smejem se u neverici, a sa mnom i Alek.  A onda juri na autobus, gde ga čekaju poklonici koji će noćas pešačiti do manastira. Maše mi i želi srećan put sutra.

A ja razmišljam o ona dva-dva i po sata tokom kojih je jedan sveštenik – i sam putnik  biciklom a tek prispevši iz Srbije — ugledao moj natovareni bicikl na kapiji, našao me u crkvi, a sve to pod okriljem dvojice Sava – Svetog Save i Save Vladisavića. Ne, odavno ne verujem u slučajnosti.

*

Vozim na sever, ka Ulan Udeu.  Kroz  Sibir.

Sve što znam o Sibiru zasnovano je na stereotipima iz literature i filmova – arhipelag Gulag kao zadnja rupa na planeti, predvorje Pakla ako ne i neki od njegovih krugova; radni logori za baćuškine neistomišljenike;  nepregldne četinarske šume večito pod snegom visine nekoliko metara; Povratak kući* kao podvig bekstva s kraja sveta.

Nikad nigde nisam pročitala (ili samo nisam obratila pažnju) o lepotama tog Sibira. O kedrovo-brezovim šumama koje smenjuju stepske oblasti, a ove delove pod tajgom. O jezercima u kojimaje voda neboplava, poput očiju plavookih Slovena. O rekama toliko brojnim da se čini kao da bi se kroz Sibir moglo ploviti, a čistim da se voda zaista iz njih može piti bez ikakve bojazni da je zagađena. Jer, ovde nema šta da je uprlja – u južnom Sibiru, na potezu od mongolske granice prema Ulan Udeu, desetinama kilometara nema čak ni najmanjeg sela.

Ovo potonje me pomalo brine. Iako mi mir koji vlada posvuda oko mene neverovatno prija, čini mi se da se ne bih drage volje usudila da kampujem ukoliko u blizini nema nekog znaka civilizacije. Putem retko prolaze vozila i čak ni u njegovoj blizini ne bih se noću osećala sigurnom. Lako mogu da zamislim kako mi medved ujutru svraća na kafu a ris ili vuk trčkaraju oko mog kampa umesto vazda glasnih ruskih pasa.

S druge strane, upravo ta potpuna ’bezljudnost’ deluje neodoljivo privlačno. Nešto poput impulsa koji nas na ivici provalije goni da jednostavno skočimo u nju, tako i ove sibirske divljine kao da dozivaju da im se prepusti, da se zađe s puta u nepreglednu šumu. I ko zna — možda te izbaci negde, na nekom desetom kraju Sibira, poludivljeg i poluludog od preživljenog straha, ili te naprosto proguta. Želja da se nestane u divljini, na momente je neverovatno snažna, kao da kedrovi i breze imaju neku magnetsku moć.

Ali onda, nakon pedeset ili čak i više kilometara bez ijednog znaka o prisustvu ljudi, naiđem na sibirsko seoce. Prizemne drvene kuće sa orgomnim prozorima postavljenim nisko do tla i masivnim žaluzinama, uvek sveže obojenim u belo ili plavo, i sa rezbarijama koje me podsećaju na ogromna milja što su položena preko kapaka. Prema ulici, ispred svake kuće je mala ograđena bašta iz koje,osim listova raznog povrća, buja raznobojno cveće.  Već sam i ranije primetila da severni narodi izuzetno mnogo  vole cveće i gaje ga na svakom pogodnom mestu, iako im je nesumnjivo neuporedivo teže da ga neguju nego onima na osunčanom jugu. Ako su kuće građene jedna uz drugu, u nizu, s pročeljem prema ulici, onda ih dele visoke drvene kapije, iza kojih se ne vidi ništa, ali se uvek čuje besni lavež ’sobake’. Ako su pak raštrkane, pa pogled može da dopre preko baštenske ograde i prema drugim stranama kuće osim prema pročelju, obavezno će se zaustaviti na verandi, maloj zastakljenoj prostoriji kroz koju se zapravo ulazi u kuću. Obično je ukrašena ljupkim zavesama i – naravno – cvećem, samo sad u saksijama poređanim duž prozora.  Toliko mi se dopadaju – i te rezbarije i verande i cveće i ograde – da svaki čas zastajem i fotografišem, na nemalo čuđenje lokalaca koji prolaze putem.

*

Jednog dana sretnem dvojicu biciklista koji voze iz suprotnog smera – od Irkutska na jug. Zastajemo i upoznajemo se. Oni su Švajcarci koji su krenuli od San Peterburga do Pekinga. Zbog ograničenog vremena, putuju malo vozom a onda malo pedalaju. Vrlo su druželjubivi i pričljivi, pa ostajemo dosta dugo u razgovoru. Tako, razmenjujući preporuke o jefinom smeštaju u gradovima, upitaju me da li imam nešto rezervisano za Ulan Ude, jer mogu da mi preporuče odličan a jeftin hostel.

„Imam prijatelje tamo, spavaću kod njih“, odovorim, zahvalivši im na želji da mi pomognu.

„A u Irkutsku, je l’ si obezbedila nešto?“, upita me jedan Švajcarac.

„Moj prijatelj ima tamo hotel, pa ću kod njega“, odgovorih.

„Pa da, vas Srba ima svuda“, ote se visokom Švajcarcu gotovo ljubomorno.

Nasmejah se. Nikada o tome nisam razmišljala na taj način. Mogla bih da mu odgovorim sa: „Da, nažalost“, ili da poentiram konstatacijom da zato oni svuda imaju svoje banke, ali, jasno mi je da je ovde reč o nečem drugom a ne o novcu. Ovi momci bi voleli da i oni imaju nekog svog negde u dalekom svetu.

„A je l’ možeš da nam preporučiš neki smeštaj u Pekingu?“, upita me drugi Švjacarac.

„Nažalost, ne. Bila sam kod prijateljice koja tamo predaje engleski“, odgovorih, i svi troje sad otvoreno počesmo da se smejemo.

*

Nadomak Ulan Udea čujem se telefonom sa mojim domaćinom Stojanom.

„Ako nećeš večeras da dođeš, onda svrati u Ivolginski Dacan, koji je čuven po lami Humbou. Skoro sto godina otkako je umro (1923) a telo mu se još nije raspalo“, kaže mi Stojan.

Znam da je Ulan-Ude središte budizma u Rusiji i da je oblast oko njega vekovima bila veoma bitna tačka na takozvanom Putu čaja. U muzeju u Kjahti, koji nazivaju sibirskim Ermitažom, dugo sam proučavala mapu koja je pokazivala rutu od Kine do Britanije. A gde su prolazili karavani, tu su se širila i pronosila znanja iz raznih krajeva sveta, uključujući i religijska učenja. Tako je oblast oko sadašnje prestonice provincije Burjatija postala važno mesto za budističko i šamanističko učenje, a pogotovu zbog činjenice da je naseljava veliki broj Mongola.

Pa, kad sam već tu, što da ne svratim u taj hram.

Vraćam se desetak kilometara nazad, u malo mesto Ivolgin. Dok vozim prema njemu, boreći se sa snažnimčeonim vetrom (i pitajući se da li je zaista vredno napora), primećujem neverovatno veliki broj automobila koji idu u istom pravcu.

„Samo njih prati“, kaže mi jedan Rus kad zastanem upitavši se da nisam možda promašila pravo skretanje. „Danas je veliki praznik i svi idu tamo.“

I zaista – prostoroko Ivolginskog hrama zakrčen je kolima i narodom. Najpre vidim postavljene tribine i oko njih mnogo milicije. Zastanem da pitam čemu to i saznam da će biti nešto kao predstava, javna proslava.

Hm. Ne dopada mi se to mnogo, jer sam planirala da kampujem u blizini.

Vezujem bicikl na ulazu u hram i krećem u obilazak. Pratim put kojim idu vernici i ponavljam sve šta oni rade, od spajanja dlanova za molitvu pred nekim budističkim božanstvom, do kotrljanja velikih valjaka pored kojih se prolazi uvek s desne strane, tri puta ukrug. Na kraju, put i masa vode me u glavni hram. Usput nekako saznajem da je lama izložen i da svako može dobiti njegov blagoslov.

Ne znam šta da očekujem. Neprijatna mi je pomisao na otvorene kovčege i balsamovana tela, ali odmah po ulasku u hram shvatam da ovo s tim nema nikakve veze.

Na visokoj stolici-nosiljci u stredištu hrama, lama sedi u pozi lotosovog cveta. Noge su mu u visini moje glave. Do njega je jedan monah koji laminim šalom dotiče vernike po čelu, blagosiljajući ih. Svuda okolo, po svim policama, nameštaju, po podu, vernici ostavljaju priloge u hrani, odeći, novcu.

I ja ostavljam nekoliko novčića i smerno čekam svoj red. Sve vreme ne skidam pogleda sa lame. Deluje mi kao voštana figura, veoma niskog rasta. Čudno je što preko čela i gornje polovine lica ima svetli krug, kao da je koža tu drugačije boje. Pogledom tražim lampu od koje bi ta svetlost mogla da dolazi, ali je ne vidim. Čudno je i što na laminim dlanovima gotovo da nema staračkih pega a ni žila koje nepogrešivo odaju starost. A imao je preko osamdeset kada je umro. I koža lica deluje gotvo bez bora.

Fotografisanje je najstrože zabranjeno, a desetine monaha pomno vreba svaki pokret posetilaca, tako da i ne pokušavam da ga kradom usnimim. Samo upijam pogledom pokušavajući da dokučim da li je stvarno živ ali u stanju duboke meditacije, ili je reč o prevari – da je balsamovan.

Narednih dana, kod mojih domaćina u Ulan Udeu i u razgovoru s njihovim prijateljima, saznajem mnogo toga o ovom budističkom svetom čoveku. Mnoge legende o njegovim dobročinstvima tokom života i uticaju na mirenje sukobljenih strana tokom burne istorije Burjatije i Rusije u prošlom soleću.

Pred ’smrt’, tražio je da ga zakopaju u pozi lotosovog cveta i pospu solju, i da ga otvore nakon izvesnog broja decenija. (Prisećam se da sam negde čitala kako su u starom kineskom carstvu prenosili led s jednog kraja zemlje u drugi tako što su ga uvijali u papir a ovaj posipali solju, pa se pitam o toj sličnosti – jer i meditacija može da nalikuje na stanje duboke hibernacije, zamrznutosti).  Kad je došlo vreme da lamu otvore, našli su da je njegovo telo potpuno isto kao i kada su ga sahranili. Opsežnim ispitivanjima utvrđeno je da njegova koža recimo pokazuje svojstva osobe koja je umrla pre tri dana. A te godine kada je otkopan, desila su se mnoga čuda. Između ostalog, sva deca iz ivolinskog okruga koja su tada rođena počela su vrlo rano da pokazuju neverovatne talente u raznim veštinama. No, Burjaćani kažu da treba sačekati još narednih dvanaest godina da bi se moglo sa sigurnošću reći da li je reč samo o slučajnosti ili su zaista natprosečno sposobna.

„Imala si sreće jer si došla baš na Budin dan“, kažu mi svi kad čuju da sam videla lamu.

„Mi godinama živimo tu i nijednom ga nismo videli“, žali se Stojan,moj domaćin u Ulan Udeu.

„Ti si blagoslovena“, tvrdi Olja, njegova supruga. „Najpre ono u Kjahti a sad ovo u Ivolginu a i moja čerjomuhova  torta je ispala odlično, a ona ispadne samo za blagorodne ljude tako dobro.“

*

Do mojih domaćina u Ulan-Udeu došla sam sasvim slučajno,zahvaljujući spletu Fejsbuk poznanstava. Prijateljica moje prijateljice koja živi u Čikagu a prati moje putovanje igra bridž na toj društveoj mreži. Pročitavši da idem put Irkutska, upitala je Stojana, iz istog bridž kluba, gde beše tačno živi i ako je negde na putu kojim prolazim, da me obavezno ugosti. Rečeno – učinjeno.

Na ugovorenom mestu sačekao me je visoki simpatični muškarac u kasnim pedesetim. Govori ijekavicu pa mi objašnjava da je poreklom iz Slavonije, mada je dugo živeo u Zagrebu a nakon ’Oluje’ u Beogradu i Srbiji. A još pre toga, u ono vreme kada su naše firme gradile po Sovjetskom Savezu, radio je u Irkutsku kao mlad telekomunikacioni tehničar. Tamo je upoznao i svoju buduću suprugu kada je došla na praksu iz Ulan Udea – Ruskinju Olgu.

Njihova životna priča je prilično zamršena i puna tragedija, kao i mnoge priče sa naših prostora. Izgubili su sve u Slavoniji, potom ih je Srbija odbacila kao nepoželjne izbeglice, a Stojanovi pokušaji da se izbori za svoja prava – između ostalog i simboličnim spaljivanjem ispred Skupštine – odveli su ga u psihijatrijsku ustanovu. Na kraju, digli su ruke od traženja prava i pravde, te se skućili u Oljinom rodnom gradu, dok su dvojica sinova, sada već odraslih ljudi, izabrali da se ipak vrate u Srbiju i žive u Beogradu.

Pošto imaju mali jednosoban stan,  Olja i Stojan moj smeštaj organizuju tako da sve vreme provodim kod njih a da na spavanje idem kod Oljine prijateljice, koja živi nedaleko od njih. I ona ima jednosoban stan ali s dva kreveta a živi sama. Međutim, u tom aranžmanu ostajem samo jednu noć jer već sutrdan ostajem u stanu mojih domaćina, da spavam u kuhinji, na mojoj podlozi.

Olja je ranoranilac pa se jutrom sapliće o mene u kuhinji. Ja se budim i prelazim u dnevnu sobu, te postavljam podlogu ispod prozora. To pak budi Stojana, koji grdi Olju što je ustala čak tri sata pre polaska na posao. A ona samo pokušava da bude što tiša, no kao za baksuz, uspeva da pravi veliku buku. Na kraju, kada nakon sat i po svi ustanemo i pijemo kafu, smejemo se slatko zbog svega.

Ovi ljudi nisu bogati, pre bih rekla da s mukom zarađuju da bi preživeli. Olja radi dva pa i tri posla, a Stojan je nezaposlen a nedavno je imao infarkt. Namerava da se penzioniše, a dotle, pomaže Olji u jednom od njenih poslova – ubacivanju oglasnih letaka u poštanske sandučiće.

Ono što kod njih pleni od prvog časa – osim Oljinog ogromnog osmeha na još uvek lepom licu tipične Ruskinje i Stojanove blage smušenosti, jeste ljubav koja se oseća između njih dvoje. Uprkos svemu, to dvoje ljudi se i dalje vole i posle toliko godina zajedničkog života i nakon svih nedaća koje su prošli.

Putnik poput mene, čini mi se, naglašeno je osetljiv za međuljudske odnose, jer je po prirodi stvari otvoreniji prema ljudima od kojih često zavisi, bilo da je reč o nekoj tehničkoj pomoći, bilo o njegovoj sigurnosti. Ponekad sebe zamišljam sa antenama kao senzorima na glavi, koje me nepogrešivo vode – uz onaj prepoznatljivi zvuk  bi-bip– ka dobrim i srećnim ljudima. Tražim ih, a oni mene nalaze. Jer samo oni koji žive u skladu sa svojim ukućanima, mogu da budu otvoreni i zainteresovani za tamo neke namernike kojima će ponuditi gostoprimstvo. U to sam se do sada svaki put nepogrešivo uverila.

Fotografije su ovde