Dan osmi, 13. oktobar

*
Početak nimalo ne obećava – iznad Mananga završava se uski zemljani put i u drugi deo sela, Tenki Manang, ulazi se stepenicama. One su kamene, visoke i strme. Smejem se što od muke, što zbog natpisa na tabli seoske kapije: „Strogo zabranjena vožnja motora. Nezagađena zona.“ Kao da bi i mogli da ovuda prođu, sve i kada bi hteli.
Uz prvi deo stepenica izguravam bicikl relativno lako. Koristim uski zemljani pojas između njih i zidova kuća koji izrastaju uz sam prolaz. Kad njega nestane i ostanu samo stepenice omeđene zidovima s obe strane, počinjem da se penjem poprečke. Ta akcija odvija se u nekoliko utvrđenih pokreta: najpre se prednjim točkom propnem na stepenik iznad i postavim ga paralelno sa linijom stepenika, a onda uhvatim šticnu i iznesem i zadnji, natovareni deo mog dvotočkaša. Iako sam maksimalno smanjila teret, i dalje imam više od deset kilograma u bisagama, plus oko petnaest koliko teži moj bicikl. Ali stepenik po stepenik, nekako se penjem, sve dok prolaz ne postane uži od dužine mog bicikla. Dalje ne mogu na ovaj način. Stajem i pitam se šta sad.
Pošto sam jutros krenula kasnije nego obično, na ruti je već mnogo planinara. Upravo nailazi jedna grupa i dvojica muškaraca nude se da mi pomognu. Svi troje nekako izguravamo bicikl do sledećeg odmorišta, a potom oni odlaze. Nastavljam sama uz stepenice kojima izgleda nema kraja.
Sa jednog uzvišenja mladi Nepalac mi dovikuje:
„Nema puta, sestro!“
„Vidim“, odgovaram mu. „Šta mi predlažeš? Da se vratim?“
„Ne, naravno“, smeje se i pritrčava da mi pomogne.
No i on me ostavlja nakon nekoliko desetina metara i vraća se u svoju kuću-radnju-restoran. Hvala mu i na ovome.
Nastavljam lagano, sama, i nakon više od pola sata najzad izbijam na zemljani put. Premda je jako strm, čini mi se super-lakim za guranje sada kad se točkovi mog bicikla ponovo okreću.

*
Ubrzo stajem i presvlačim se u laganu odeću. Sunce prži i mnogi planinari hodaju u bermudama i majicama sa kratkim rukavima. Većinu prepoznajem od ranije pa sada, dok nakratko opet hodamo zajedno, pričamo kao dobri poznanici.
Predeli postaju sve ogoljeniji. Nema više gustog zelenog rastinja, tek poneki kržljavi bor i niska žuta trava, prošarana crvenim žbunjem. Uska staza vodi preko padina koje su povremeno veoma strme. I ne pomišljam da vozim ovuda iako se put čini idealnim za ljubitelje ekstremnog planinskog biciklizma. No, oni ne nose bisage i imaju odgovarajući tip guma, suspenzije, hidraulične kočnice. Za njih, ovo bi bio pravi izazovi, injekcija adrenalina – ostati u sedlu vozeći po kosini, stazom koja je retko kada šira od stopala. Gubitak ravnoteže, znači u najboljem slučaju kotrljanje nekoliko desetina metara niz blažu padinu, ili survavanje u ponor na delovima gde je sasvim strma.
Koračam nogu pred nogu kao što hodaju i planinari, trudeći se da dišem duboko i ravnomerno uprkos tome što guram natovareni bicikl. Dole, na dnu kanjona, krivudava linija reke postaje sve tanja, dok se beli vrhovi iznad mene čine sve bližima i većima. Kada stignem iza prevoja, na drugu stranu padine, preda mnom se ukažu novi vrhovi Anapurna Himalaja. Već sam duboko zašla u masiv.
Pretiče me grupa od šestoro biciklista. Za razliku od mene, oni su u sedlima mada jedva održavaju ravnotežu. U prolazu, svaki mi dobaci petaka. Sa njihovih malih ruksaka vijore se australijske zastavice.
Neočekivano, nakon jednog veoma strmog uspona, put postaje širi i skoro ravan, a kosina znatno blaža. Jedva  dočekam da i ja zajašem bicikl. Grupa planinara koja me je desetak minuta ranije prestigla, pomera se u stranu da mi napravi prolaz.
„Go! Go!“, viče nekolicina za mnom.
„See ya!“, dobacujem im, srećna poput deteta koje se načekalo da potera točak. Najzad i za mene vožnja!

*
Iznad tri i po hiljade metara nadmorske visine više se ne planira dokle treba stići i koliko će to uzeti vremena. Svi brinu samo o tome da ne naprave preveliku visinsku razliku u odnosu na prehodni dan. Tako se većina planinara, a među njima i ja, uspinje na nešto više od četiri hiljade metara, do sela Jak. I tu završava sa današnjom turom iako je tek prošlo podne. Treba dati vremena telu da se postupno prilagodi velikim visinama.
Pošto je sezona u jeku, to po više od sto planinara prelazi istu rutu istog dana. Do Mananga je bilo dovoljno gostionica, ali nadalje će biti problem naći smeštaj. Zato svi žure a posebno solo-planinari, jer gostioničari ne vole da izdaju dvokrevetne sobe samcima. Znaju da će ih sigurno popuniti parovima.
Ovog puta imam sreće, pa u drugoj gostionici nalazim sobu. Taman kada se smestim, a stižu i ono šestoro biciklista iz Austrije. Za njima, pojvaljuje se i mladi Korejanac, na malom rasklopivom biciklu. Pošto smo svi u istom hostelu, lokalci me ne zagledaju sa prevelikim zanimanjem kao u prethodnim mestima.
A izgleda i da je ovo dan za bicikliste na Anapurna kružnoj ruti, jer po izlasku iz hostela ugledam kako se putem kotrlja još jedan, i to kompletno natovaren sa četiri bisage i srednjom vrećom za šator. Dolazi iz suprotnog pravca, s prevoja Thorung La. Očito ga je prešao sa svim tim teretom.
„Hej! Još jedan biciklista!“, uzviknem oduševljeno.
Ali momak me ne čuje, jer u ušima ima slušalice od muzičkog plejera. Dok prolazi pored mene, uspem da mu dobacim „Hello!“, na koje mi uzvrati, a zatim se otkotrlja dalje putem.
A toliko pitanja sam htela da mu postavim. Kako je uspeo da pređe Thorung La? Koji deo mu je bio najteži? Na šta da obratim pažnju? Kako da…?
Uzdahnem sa žaljenjem. Neizvesnost se nastavlja.

Dan deveti, 14. oktobar

Budim se u zavejanom selu. Sneg pada u krupnim okruglim pahuljama, kao u onim ukrasnim kuglama-suvenirima.
Ogromni šator koji su sinoć razapeli nosači u dvorištu gostionice, jer za njih nije bilo dovoljno kreveta, prekriven je belim slojem debljine dva centimetra. Iznutra, čujem ih kako kašlju, pričaju, a onda počinju da pevaju. U stvari, nisu ni prestajali od sinoć. Dva-tri puta tokom noći, kada bih se probudila, čula bih ih kroz vrata moje sobe. „Da li su oni normalni?“, upitala bih se i onda dublje nabila čepiće u uši.
Pokušavam da uhvatim još malo sna, jer očito je da nema odlaska dok sneg ne bude stao, ali buka iz šatora je prevelika. Odustajem, oblačim se i izlazim napolje te odlazim u trpezariju.
Uskoro stižu i austrijski biciklisti. Deluju zabrinuto. Čekaju svog vodiča da se dogovore šta da rade. Ja pak čekam da vidim šta će oni da odluče. Shodno tome, i ja ću prelomiti.
Sneg pada sve jače. Jedan vodič tvrdi da će stati za dva-tri sata. Deluje ubedljivo, ali kako to može da zna kad nije odavde već iz doline Katmanuda. Uz to, Nepalci uvek na sve daju pozitivne odgovore, jer ne žele da razočaraju sagovornika. Vlasnik gostionice pak kaže da može da pada dva sata, ili dva dana, ili dve nedelje. Sasvim je staložen i pomiren na način ljudi koji ceo život zavise od vremenskih prilika. Otkako sam na putovanju, sve bolje razumem tu pomirenost. Protiv lošeg vremena ne možeš ništa osim da čekaš da prođe.
U kuhinji, gde su se sakupili svi vodiči i veliki broj nosača, dečava se nešto neobično. I vodič Autrijaca je otišao tamo a kada se vratio, bio je veoma ozbiljan. Pozvao je bicikliste u drugu prostoriju da se dogovore.
Kada se vrate na doručak, s nestrpljenjem ih pitam šta su odlučili.
Ostaju ovde, kažu. Izgleda da nevreme neće skoro stati. A imaju i problem sa svojim nosačem koji se sinoć napio i jutros je osvanuo mrtav-bolestan. Od česnaest vodiča, više od polovine se prethodne večeri napila i napušila hašiša. To objašnjava galamu, priču, pesmu, besanu noć u šatoru. Vodiči i vlasnici gostionica odlučuju da sve koji su se opili pošalju natrag u Besisahar ili Katmandu, zavisno od toga odakle su. Bez zarade, naravno.  Sve što su prethodnih dana zaradili, prisvajaju njihovi menadžeri i vlasnici agencija.
Tužno. Sinoć sam saznala da je cena iznajmljivanja vodiča po danu između pet i deset dolara, a ne dvadeset ili trideset kako su mi dve Britanke u Besisaharu bile rekle. Najveći deo od te sume uzmu njihovi šefovi, dok nosačima ostaje tek neznatni procenat. U vodičima poput Lonely Planeta naglašava se da nosači zapravo zarade samo onoliko koliko ih turisti časte.
Gledala sam ih sinoć dok su postavljali ogromni jednoslojni šator bez poda — cirkusku skalameriju u kojoj će njih šesnaestoro spavati na temeraturi nešto malo iznad nule. Unutra, po travi, postavili su neku ceradu a preko nje tanke sunđere. Na tome su prenoćili. Ne znam čime su se prekrili jer niko od njih nema vreću za spavanje. Mnogi nemaju ni za toplu odeću i obuću, već hodaju u papučama i bermudama na visini od četiri hiljade metara.
Kuvali su na velikom gorioniku teškom najmanje pet kilograma. Jedan je nosio plastični kontejner od dvadeset litara sa petrolejem za gorionik. Na meniju im je bio pirinač preliven supom sa povrćem. Svi su jeli s tri prsta, grabeći zalogaje s velikog mesinganog tanjira. Na Nepalu se tradicionalno sve jede prstima. Samo u gradskim restoranima postavlja se pribor za jelo na stolove, ali retko koji lokalac ga koristi. Pirinač je osnov nepalske kuhinje a kako ga kuvaju da bude rastresit, to ga treba juriti po tanjiru sa tri prsta. Uvek kad vidim lokalce kako jedu, i nesvesno zastanem i upiljim se u kružne pokrete njihovih ruku po tanjirima. Obično im svi prsti budu umašćeni hranom, a imaju je i po bradi, obrazima i neretko nosevima. Iako pre i posle jela peru ruke, a i lica – na ulazu u svaki restoran postoji česma – teško mi je da se otmem utisku koliko je to nehigijenski. Svaki put zažmurim kada u nekoj prodavnici ili od uličnih prodavaca kupujem hranu, a oni je uzmu prstima i upakuju u stare novine pošto najčešće nemaju plastične kesice.
Nakon večere, svako je uredno oprao ruke, lice i svoj tanjir na česmi, a onda su se povukli u šator – da piju i puše hašiš prepuštajući se potrebi da se vesele i daju sebi oduška na način koji im je najdostupniji. A onda ujutru – otkaz, bez jednog jedinog zarađenog rupija.

*
Dug dan čekanja i neizvesnosti. Oko podneva dolaze neki planinari iz Munanga sa vešću da vremenska prognoza predviđa tri dana padavine. Svi gutamo knedle. Nikome se ne ostaje u ovom himalajskom selu, u ledenim sobama i tek nešto malo toplijoj trpezariji. Od prevoja nas deli svega dva dana i nestrpljivi smo da ga što pre pređemo.
Nagađamo da li je uopšte otvoren. Neki vodiči tvrde da je gore, na pet i po hiljada visine, sneg sada do kolena. U štampanim priručnicima piše da je prevoj uvek zatvoren kad napada novi sneg, i da se najpre puštaju životinje – jaki i koze — da utabaju put a onda za njima kreću ljudi.
Razmišljam šta da radim ako zaista tri dana nastavi da pada. Da sam bez bicikla, ne bih se dvoumila već bih krenula preko prevoja sa prvom grupom koja se na to odvaži. Ovako, prespora sam i preteška, i guranje natovarenog bicikla uz strme prtine čini mi se kao nemoguća misija. Ali tek mi se ne mili ideja da se vratim natrag u Besisahar prekidajući turu nadomak cilju. Preispitujem se o svojim motivima i ne nalazim ni nagoveštaj želje za pobedom koju sam imala na početku. Sada samo razmišljam praktično – dug je put nazad, mnogo duži nego preko pasa. Čak iako budem morala da odsedim ovde još dva dana, i dalje će mi biti potrebno manje vremena da se domognem civilizacije i prvog grada ako produžim, nego ako se vratim. Tako odlučujem da ostanem i čekam.
Popodne pravim kraću šetnju po okolini. Pri povratku u selo, u susret mi naiđe mladić sa duboko navučenom kapuljačom koji mi se srdačno javi široko se osmehujući. Tek kada se mimoiđemo, prepoznam jednog od ‘mojih’ Kanađana, onog pegavog. Obradovana, zaustavim ga i zaspem pitanjima. Kako je njegovo društvo odselo u hostelu do mojeg, dogovorimo se da predveče svratim.
U trpezariji njihovog hostela je toplo i prepuno je planinara. Upoznajem i grupu Rusa iz Moskve, momka iz Ukrajine, postarijeg novinara iz Holandije kome je ovo drugi put da pešači celom Anapurna rutom – prvi put je to uradio pre čak dvadeset godina. Svi su rešeni da sutra krenu, pa makar s neba padale i sekire. Do sledećeg konačišta ima oko tri sata hoda i, premda upućeni tvrde da će biti veoma naporno, niko i ne sumnja da će stići tamo. Pa ako mogu svi, uspeću valjda i ja, makar i za duplo više vremena.

Dan deseti, 15. oktobar

Sneg je stao preko noći i dosta se otopio, ali pada ona sitna dosadna kiša. Staza je već kaljava a kada njome budu krenule desetine planinara, pretvoriće se u klizave kaljuge.
Ipak, krećem. Polazim ranije od svih kako bih uvatila malu prednost. Ne zato da bih prva stigla, već da bih izbegla mimoliaženje na preuskoj stazi, pravljenje prolaza, kaljuge od mnogih stopa.
Napredujem veoma sporo, čini mi se da sam danas najsporija od početka ture. Ali i strmo je, ima dosta kamenja i sve je mokro. Svaki čas gledam u moj ciklokompjuter koji meri vreme okretanja točkova – do sada se uglavnom podudaralo sa vremenom predviđenim za pešačenje ili je bilo kraće. Deset minuta, dvadeset, dvadeset pet… trebalo bi da sam nadomak prvog sela. I zaista, ugledam kamene kuće. Ne nameravam da pravim pauzu, samo proveravam kakvo mi je prolazno vreme.
Staza ide naizmenično uzbrdo pa nizbrdo i tokom većeg dela moglo bi se njome voziti da je suvo i da nisam natovarena.
Nakon nešto više od sata, prvo veliko iskušenje – prelazak preko visećeg čeličnog mosta. Do sada sam prešla preko nekoliko i svaki put problem su mi bile stepenice sa obe strane mosta. Ove ovde čine mi se gorima od svih prethodnih – ima ih preko deset, visoke su a uske. Krećem poprečke, stepenik po stepenik. Negde kod trećeg sustiže me grupa Kineza. Jedan hvata zadnji pak-treger kako bi mi pomogao da iznesemo bicikl, ali samo izgubimo ravnotežu. Objasnim mu da neće moći nikako da se iznese kako je pokušao i da ću morati sama, ovako kako sam počela. Zahvalim mu a pošto sam zauzela celu dužinu stepenika, zamolim ih da sačekaju tri minuta dok se ispenjem na odmorište i oslobodim im prolaz. No jedan iz grupe pokušava da pređe preko mog prednjeg točka.
„Zar ne možeš da sačekaš!?“, upitam ga u neverici, jedva zadržavši ravnotežu da ne padnem.
„Ti pričaš ljutito!“, odgovri mi Kinez s prekorom u glasu.
„Naravno da sam ljuta. Zar je toliki problem da sačekaš tri minuta? Ili treba da me oboriš da bi prošao ovog sekunda?“
„Dobro, ajde“, kaže Kinez, i pusti me da se na miru uspenjem.

*
S druge strane mosta novi problem – nakon stepenica uz koje sam se nekako uspela, staza zavija sasvim strmo i uska je koliko da stane jedna noga. Valjda da bi se izbeglo pravljenje kaljuge, preko nje je poslagano veliko kamenje. Klizavo i opasno i za pešake, nekmoli za izguravanje bicikla.
Skidam bisage i iznosim ih uzbrdo sto pedeset metara. Potom uz natčovečanski napor izguravam bicikl. Dodatni problem mi predstavlja što mi je provalija sad zdesna, pa bi trebalo da guram bicikl s moje leve strane, kako bih ja ostala na stazi a točkovi na padini. A to ne umem jer mi je leva ruka, zbog nekoliko preloma, dosta slaba. Moraću da budem veoma oprezna.
Narednih petsto metara prelazim dva puta, najpre noseći bisage pa se vraćajući po bicikl. Na završetku najstrmijeg uspona, na vrhu kojeg se nalazi „tea shop“, jedan planinar pritrčava i uzima od mene bisage i iznosi ih gore.
Iako svi prave pauzu za čaj, ja nastavljam. Predstoji mi najopasnija deonica – kilometar po kamenitoj padini gde su česti odroni. Staza je sva u onim oštrim kamenim pločicama koje se klizaju. Krivine su oštre, spustovi strmi, a usponi pod takvim nagibom da i ne pomišljam da pokušam sa izgurivanjem natovarenog bicikla, nego opet skidam bisage, pa jedno po jedno iznosim i prenosim sto metara dalje i tako dok ne naiđe bolja deonica.
U jednom od tih pokušaja, stojim priljubljena leđima uz stenu i pridržavam bicikl, oslobađajući prolaz planinarima. Kada prođu, pokušam da najpre skinem onu bisagu sa suprotne strane i da je spustim na stazu. Ali bisaga se zakotrlja prema ponoru. Vrisnem. Torba se zaustavi na ivici. Ne mogu da je dohvatim ako ne oslobodim i drugu bisagu sa mog bicikla, jer sad je ostao bez ravnoteže i skliznuo bi ka provaliji ako bih ga pustila. Stazom upravo nailazi grupa planinara. Momak koji je na čelu pokazuje mi da će mi odhvatiti torbu ali da moramo da sačekamo jer je kamenje počelo da se odronjava iznad naših glava. Iznad moje, zapravo. Izgleda da je pad bisage izazvao odron. Srećom, samo nekoliko manjih kamičaka poleti u provaliju. Mladić mi doda torbu, planinari prođu pored mene a ja ostanem da se nekako izborim sa skidanjem druge bisage i ponovnom akcijom prenošenja.
Ovog puta krenem da najpre guram bicikl, ostavljajući bisage tamo gde sam bila zastala. Nakon nekoliko koraka vidim dvojicu Nepalaca koji mi dolaze u susret.  Stali su i gledaju gore, odakle su ponovo poletele kamenice. Pokazuju mi rukama da ne mrdam i da se zaštitim. Srećom, na glavi imam kacigu, a zastala sma baš kod jednog dela koji je utvrđen u obliku zida visine možda pola metra. Čučnem priljubivši se uz njega što mogu bliže, držeći obema rukama bicikl da ne poleti u ponor. Kamenice me preskaču zahvaljujući niši između zidića i ivice staze, ali ne mogu nigde da mrdnem. Pogledam iza – a grupa planinara stoji i čeka da odron prestane. Nepalci mi daju znak da još ne ustajem. Čekam, ponavljajući u sebi kao mantru: „Sve će biti u redu“. Pokušavam da ne mislim ni o čemu osim o tome da ne smem ni da se maknem. A šta ako me kamenje zatrpa? – sine mi pitanje ali ga odmah potisnem. Neću da mislim negativno. Neću da mislim uopšte. Sve što mogu je da čekam da prođe.
Nakon nešto više od pet minuta, ona dvojica mi pokazuju da mogu polako da krenem ali da budem veoma oprezna. Taman ustanem i spremim se da krenem dole po bisage, kad ugledam malog nosača kako ih nosi – uhvatio ih je za ručke i podigao do ramena, pa izgleda kao dasu lake poput perca. A on mali i sitan kao nerazvijeni dečak. Prolazeći pored mene pokaže mi da krenem za njim. Kad stignemo na malo sigurniji deo staze, pomogne mi da okačim bisage a onda mi pokaže da će gurati moj bicikl otpozadi. Kako sam mu samo zahvalna!
„Hvala! Platiću ti“, kažem mu iskreno dirnuta zbog te neočekivane pomoći.
„Ne treba. Ja hoću da ti pomognem“, kaže mi na lošem engleskom.
Međutim, gura toliko brzo da ne mogu da pratim njegov tempo, već ga zamolim za kratki predah. Na to me on upita za dozvolu da sam gura bicikl sa sve bisagama.
Umorna sam i na ivici snaga. Iako vidim gostionice Thorung Pedija na možda kilometar udaljenosti, čini mi se da ni sebe neću moći da iznesem do tamo. Zato pristajem. Povremeno, na uzbrdicama, pomognem ja njemu da izgura a onda on otrči nizbrdo dok se ja borim da dođem do daha.
Nakon nepunih pola sata stižemo u selo gde ću noćas imati smeštaj. Nepalac me odvodi do hostela u kome imaju male sobe, i prepušta me svom sunarodniku za koga pomislim da je neko od osoblja. Najsrdačnije mu se zahvalim i dam mu hiljadu rupija. Znam da je to mnogo, da je to više od dnevne zarade za ceo dan nošenja, ali njegova pomoć i način na koji je sve uradio bili su mi neporcenjivo vredni.
„Kako se zoveš?“, upitam ga.
„Roj.“
„Roj, hvala ti veliko. Ti si dobar čovek“, kažem mu dirnuta.
Još dole na stazu, palo mi je na pamet da bi bilo pametno angažovati nosača sutra, kada se budem uspinjala hiljadu metara do prevoja Thorung La. To je najduži deo rute, sa najvećom visinskom razlikom – potrebno je oko pet sati da se stigne do vrha i potom još oko tri i po za spust do prvog sela s druge strane pasa. U ovakvim vremenskim uslovima, po mokroj, klizavoj stazi, a gore je verovatno i zaleđena, nema šanse da to učinim sama.
Nažalost, Roj sutra nije slobodan, ali mi se zato ponudi onaj drugi Nepalac. Pristajem jer mi se dopalo što mi je ostavio da sama procenim koliko želim da mu platim. Umorna sam od neplaskog zacenjivanja i cenjkanja, a skromnost ove dvojice nosača, za promenu tako prija.
Još samo da izdržim sutrašnji dan!