Dan petnaesti, 20. oktobar

*

Kako se spuštam od Muktinaha, tako i cene padaju, pa sam dan uoči dolaska u Tatopani ručala za svega dva dolara, što je bilo gde na planini nezamislivo — toliko tamo košta kafa. Sasvim neočekivano, ta silazna linija cena zaustavlja se u Tatopaniju i ponovo vrtoglavo skače do možda najviše tačke na cenovnom grafikonu cele Anapurna rute. Iako sam odabrala sasvim običan hostel, najjeftinija porudžbina u meniju iznosi čak šest dolara.

Kusam moj mo-mo s povrćem, a svaki zalogaj mi zastaje u grlu. Gledam prepune porcije drugih turista i razmišljam o tome koliko se, u finansijskom smislu, razlikuju kratka putovanja od dugih. Budžet kojim raspolažem svakog meseca uklapa se u srednji prosek budžeta putnika dugoprugaša ali ove cene na Anapurni su za mene previsoke. Za putnike koji su na odmoru dve-tri nedelje, one su pak i dalje srednje ili niske. Razlika od dolar-dva po obedu za njih ne znači ništa, dok mene svaki put zaboli jer znam da ću teško moći da je nadoknadim.

Najmanji je problem to što mi nakon dve nedelje na ovoj turi po Himalajima pantalone spadaju i što stalno ostajem pomalo gladna – to ću nadoknaditi. Ali razmišljam koliko ima smisla kretati u ovako nešto sa skučenim budžetom. Jer uslovi koji se nude već su osnovni i na njima se ne može uštedeti tako što će se umesto hotela sa nekoliko zvezdica izabrati hostel sa krevetima u zajedničkim sobama. Toga ovde nema jer smeštaj je svuda sveden na osnovni – kamena ili drvena kuća, sa malom sobom i dva ili tri obična dvrena kreveta sa jastucima i čaršavom, a bez pokrivača. I to je sve. Jedina razlika u kvalitetu smeštaja je da li se kupatilo nalazi u sobi ili je zajedničko. Ne postoje skoro nikakvi dodatni programi koji se plaćaju pa da se na njima može uštedeti. Sva sredstva, dakle, odlaze na hranu.

Da bi se pešačilo ili vozilo po Himalajima, mora se dobro jesti. Cene u restoranima su visoke za budžet-putnike. U onome što ovde zovu radnjama, ne može se kupiti skoro ništa za jelo. A i kada bi moglo, to bi samo bio dodatni trošak, jer vlasnici gostionica uslovljavaju turiste da obeduju u njihovim restoranima. A zbog previsokih cena u njima, budžet-putnici ne mogu da se dobro najedu. Što opet znači da zdravstveno rizikuju izlažući se, napola gladni, velikim fizičkim naporima. Ima li to onda smisla, pogotovu kad traje skoro pune dve nedelje? I da li to znači da Anapurna ruta i njoj slične trekerske putanje po Himalajima polako prerastaju u ekskluzivne destinacije, rezervisane samo za dobrostojeće turiste? Da li sportski podvizi postaju privilegija samo bogatih?

*

Tatopani napuštam dosta kasno, pošto čekam deset kada se otvara banka, da bih podigla honorar koji su mi Višnja i Milan poslali – zahvaljujući tim honorarima, moje putovanje se nastavlja.

Prolazim poslednji ček-point na kojem me pitaju dokle nameravam da stignem. Sve vreme tokom ture, na svim ček-pointima, uvek ista pitanja i moj, uvek isti, odgovor:

„Nemam pojma — dokle se budem dokotrljala“.

„Ali moramo da znamo vaš plan, ako vam se nešto dogodi“, insisitra službenik.

„Znam, ali ja nemam plan. Vozim dokle mogu i onda stanem. Nego, zar nije malo čudno što su vam ove kancelarije s obe strane planine na dosta niskoj nadmorskoj visini, na svakih dvadeset kilometara, a tamo gde bi bile najpotrebnije, na najtežoj i najopasnijoj deonici — onoj između Thorung Pedija i Muktinaha – njih nema?“, komentarišem.

Hoću da kažem – lepo je što ste ovo organizovali, ali da mi se nešto dogodi, ne bih se uzdala u vas i vaše registracije. Ne čine mi se mnogo svrsishodnima, već više kao puka birokratija.

Razmišljam o opštem utisku o sigurnosti cele rute. Rekla bih da je prilično sigurna za solo trekere ili bicikliste ili devojke i žene, ali ne zahvaljujući nepalskim vlastima, nego broju planinara na stazi – ako se ne skrene s nje, gotovo je nemoguće ostati sam na duže od sata. Prisećam se i scene dan uoči prelaska Thorung La, kada sam prelazila opasnu deonicu na kojoj su česti odroni. Potpuno je neozbezbeđena i samo zahvaljujući nepalskim nosačima koji su iz Thorung Pedija pošli nazad, u susret svima nama što smo baš tada prolazili njome, ja sam imala pomoć kada je odron zaista i počeo.

Pa se pitam gde odlaze pare turista koje ostavljaju tokom pešačenja ovom rutom? Iz razgovora sa mnogima od njih, izvela sam računicu da za dvanaest dana, koliko u proseku treba da se prođe celom stazom, svako ostavi više od petsto dolara za hranu, vodiče, nosače.

*

Veoma sam spora, delom zbog velikog umora, a delom zbog užasnog stanja puta koji je u najdubljim brazdama i kaljugama od početka ture, pa mi nekad treba i po deset minuta da pređem jezero nasred njega ili se iskobeljam iz skliskog blata. Pitam se hoću li ikad stići u taj Beni, gradić od kojeg počinje asfaltni put, pa se zato smatra i mestom završetka ture. Asfalt kao cilj. Kleknuti na tlo i poljubiti graditeljskih ruku delo, taj znak napretka i ulaska u civilizaciju.

Od sinoć, otkazale su mi i kočnice, poslednji par, pa sve i kada bi bilo moguće zbog stanja puta, ne bih mnogo vozila.

Srećem grupu od troje biciklista iz Danske. Došli su na domor na Nepal, izvozili uzbrdo do Muktinaha i sada se vraćaju nazad. Iako idemo u ustom smeru, sličnom brzinom, nisu previše druželjubivi pa ih puštam da odmaknu.

Za razliku od njih, mladi Kinez kojeg srećem, veoma je srdačan. Krenuo je sam da s ove strane pređe pas Thorung La. Njegov bicikl je još manje odgovarajući za takvu turu od mog – točkovi od 28 inča, sa tankim gumama, a ima i zadnje bisage poput mene. „Crni ti!“, razmišljam u sebi zanjući kako će se napatiti. Dajem mu savete koji bi mogli da mu pomognu, a onda me on moli da se fotografišemo, pa razmenjujemo mejlove kako bi mi poslao fotku. Poželim mu mnogo, ali mnogo sreće – jer će mu biti potrebna – i taman kada krenemo da se rukujemo za rastanak, odozgo nam zatrube iz autobusa.

Dok nas krš na četiri točka mimoilazi, čujem kako neko iz njega viče: „Hej, Snežana!“ Prepoznam glas Metjua, Austalijca iz one grupe od šestoro momaka s kojima sam bila u istim bungalovima u Manangu. Zapamtio je moje ime i javljao mi se savki put kada bismo se sreli na stazi – u Thorung Pediju, potom na usponu za Thorung La is pustu, nakon kojeg smo se razdvojili. Iako ga ne vidim, mahnem mu oduševljeno i viknem njegovo ime. Čudno je kako se lako uspostavlja bliskost tokom ovakvih podviga, i to iz sasvim kratkih susreta.

*

I najzad, najzad – Beni! Asfalt. Grad.

Zaustavljam jednog vozača bicikla na tri točka sa kolicima, i pokazujem mu na kočnice pitajući ga gde mogu da ih kupim. Čovek mi mahne rukom da ga sledim i odvede me do servisa.

Sad, kada sam mirna po tom pitanju, potražim doktora da mi pogleda nožni palac. Koga god pitam, svako me uputi na apoteku. Dobro, verovatno je u sklopu neke medicinske ustanove.

Ali otkrivam da u Nepalu, u malim gradovima, ne postoje domovi zdravlja, već apotekari ukazuju prvu pomoć bolesnima i bolnima. ‘Ordinacija’ se nalazi iza uličnog pulta i, kao i sve u Nepalu, deluje prilično jadno i sumnjivo čisto. Ali, nemam mnogo izbora. Malo me smiruje kad vidim da apotekar-doktor navlači gumene rukavice i da pincetu kojom uzima komade gaze za čišćenje mog prsta drži u kutiji, sterilisanu.

Jedva natuca engleski ali uspem da shvatim kako će moj palac biti dobro, samo da ga uredno dezinfikujem i previjam. Nokat će otpasti sam od sebe. Hm. Nešto mi to ne uliva poverenje. No, sutra ću biti u Pokhari, pa ću valjda naći pravog doktora.

Do tada, radim šta mi je apotekar rekao i više ne obuvem cipele – već sam se spustila na oko hiljadu metara nadmorske visine i toplo je, pa mogu da vozim i u papučama u kojima mi palac ostaje slobodan.

Dan šesnaesti, 21. oktobar

*

Na pojedinim delovima ni asfalt nije u mnogo boljem stanju od one staze gore na ruti. Ipak, kotrljam se brzinom i po dvadeset kilometara na sat, što je na planini bilo nezamsilivo. Kako je dobar osećaj ponovo okretati pedale!

Do Pokhare ima nešto više od osamdeset kilometara, najpre nizbrdo, potom uz dug i naporan uspon od preko dvadeset kilometara, tako da stižem tek predveče. Umorna sam, prašnjava, gladna. Sve što želim je da nađem neki jeftin hostel, istuširam se, večeram i bacim se na spavanje. Ali na ulazu u grad, ugledam natpis na jednoj zgradi: „Medicinski centar“. U prizemlju su četiri zasebne odaje: u jednoj je apoteka, a ostale tri su ‘ordinacije’ – za hitne slučajeve, za povrede, za opšte preglede.

Da stanem?

Ajde, kad sam već tu.

I ovde je apotekar ujedno i doktor. Jedino što je za razliku od onog u Beniju, ovaj mlad momak. Pitam se koliko mogu da mu verujem kada mi kaže da je neophodna hirurška intervencija – odstranjivanje nokta. Šta ako se inficira? – jer ni ova ordinacija ne uliva mnogo poverenja kad je reč o čistoći. Verovati mu ili ne? Nekad takva neka sitnica, kao što je jedan nožni prst, može da se zakomplikuje i napravi veliki problem.

Mladić mi kaže da što pre odstranimo nokat, to bolje jer je već počeo gangrenozni proces u korenu.

Oh, ne! Neću valjda ostati bez palca?!

Nepalac se smeje. Ma ne, samo moram da to uradim i da najmanje nedelju dana svakodnevno čistim i previjam ranu, kao i da pijem antibiotike, a uz njih i ranisan.

Kao stari gastritičar, dobro znam za taj lek. Iznenađena sam što ga momak prepisuje.

„Uzimaćete brufen za bolove i antibiotike, a oni oštećuju sluzokožu želuca, pa morate da pijete Ph ili ranisan“, objašnjava mi. Sve to već znam. I znam da bi tako trebalo da bude uvek i da svaki doktor to prepiše. No oni to ne rade, barem ne većina doktora u Srbiji. Ne misle na posledice uzimanja nekog leka. Dok se ovaj Nepalac, u čiju stručnost sam sumnjala, školski pridržava svih mera predostrožnosti.

I to je bilo više nego dovoljno da mu poverujem.

Hajde, čupaj taj nokat.

*

Nekad se pitam da li sam zaista normalna. Operacija nokta nije uopšte tako naivna intervencija da bi se obavila onako usput, ulazeći u neki grad, kada se svrati kod doktora. A ispalo je baš tako. I onda sam sa uvijenim palcem koji je pulsirao uprkos tome što je još uvek delovala lokalna anestezija, isekavši papuču kako bih mogla da je nazujem, otpedalala još šest-sedam kilometara do Jezerske strane – lokacije u Pokhari gde su koncentrisani hosteli. I dva sata tražila smeštaj jeftiniji od osam i sedam dolara. Na kraju su me neki momci koji su me presreli motorom pozvali da ih pratim do hostela gde soba sa zajedničkim kupatilom košta četiri dolara.

Ah, napokon odmor!

Ali dok se raspremam, odjedanput me stigne osećaj tuge. Nema više. Gotovo je. Ostvarila sam cilj – preći Anapurna rutu biciklom. Uspela sam nešto što je pošlo za rukom sasvim malom broju ljudi. Pobedila sam sebe jer nisam odustala iako je mnogo puta bilo izuzetno teško, teže nego išta što sam pregurala tokom dosadašnjeg putovanja. I da me čovek pita zašto sam to radila, ne bih znala. Odlučila sam da to pokušam sasvim neplanirano, a potom, kada sam već krenula, naprosto nisam htela da odustanem. Od početka putovanja učim se tome – ne odustajati, izdržati, pobediti najpre sebe a potom i problem. Šta god to bilo. Nijednom nisam ni pomislila da se prekinem i da se vratim, ne zbog opravdanja pred sobom ili ljudima koji me prate, već jer sam već dobro naučila da je za uspeh presudna upornost. I sad, kad sam to uradila, šta sada?

Na mnogo načina, ovo je vrhunac moje dosadašnje ture. Već ranije planirala sam da u Nepalu zastanem na nekoliko meseci i posvetim se pisanju knjige. Nakon Himalaja, imam želju samo da se odmorim, da se dugo, dugo odmaram od vožnje bicikla. Sve se, izgleda, uklapa – a i Pokhara mi se dopada kao mesto gde bih mogla da prezimim.

*

Epilog

Nekoliko dana kasnije, upravo u trenutku dok se spremam da pođem autobusom nazad u Besisahar, gde sam ostavila dve bisage i šator, proveravam poštu koja je pristigla od sinoć. Brzo preletim pogledom po imenima pošiljalaca i najpre kliknem na ime mog poslodavca Milana. Mejl je naslovljen sa „Sponzorstvo“, ali zašto mi on piše?

U stvari, već sam mesecima pretpostavljala. Portal za koji sam pisala, otkazuje mi saradnju. Iako nikada zapravo nije ni zaživeo, tokom punih godinu dana a možda i malo duže, taj čovek, njegov vlasnik, isplaćivao mi je uredno honorare za tekstove koje sam slala. Doslovno me je donirao. Pa i sada, kada iz vlasničkih razloga i zbog promene koncepcije prestaje naša saradnja, ne ostavlja me na cedilu — nudi mi jednokratno sponzorstvo u vidu poveće sume za mene, koja će mi omogućiti da u skromnim uslovima (a tako je i stvarala većina pisaca) prezimim na Nepalu i napišem moju knjigu. Galantno, gospodski i više nego ljudski.

A šta posle?

Ne znam. I neću sada ni da razmišljam o tome. Nekoliko meseci su veoma dug period. Svakoga dana, svakoga trenutka, moguća su i lepa i ružna iznenađenja, preokreti koje nijedna mašta ne bi mogla da izmisli. U tome i jeste izazov i čar Puta koji sam izabrala. Prepustiću se njemu da me vodi kao i sve ovo vreme do sada. Jedino što znam je da neću odustati od mog sna.