Dan jedanaesti, 16. oktobar

*

Sa poslednjeg konaka na Anapurna kružnoj ruti svi kreću veoma rano, već oko četiri ujutru. Do prevoja Thorung La ima oko pet sati pešačenja i onda slede tri sata spusta do prvog sela na suprotnoj strani planine.

Trpezarija gostionice u Thorung Pediju, gde sam odsela, puni se planinarima koji su spremni da krenu samo dok doručkuju. Ja sam sve to već obavila u mojoj sobi samo čekam na mog nosača Kimala da mi da znak pa da pođemo. Ali vreme prolazi, planinari odlaze, a mi čekamo na Kimalove prve klijente. Ispostavlja se da je se sa njima dogovorio za sat i po kasnije.

Ljutim se. Zašto sam ja ustala u tri ako krećemo u pet? Kimal mi kroz smeh nešto objašnjava i šalje me da slobodno sama krenem. Iz njegovih usta osetim neprijatni zadah alkohola. U četiri sata ujutru!

Ne, ne želim da krenem sama po mraku, gurajući petnaest kila težak bicikl po mokroj i smrznutoj stazi nalik na tobogan smrti. Nemam mali ruksak u koji bih stavila najneophodnije stvari i zato bisage moraju da mi budu manje-više stalno pred očima. Za uspon na pet hiljada metara treba mnogo toga imati kod sebe: toplu garderobu ako naglo zahladni, kabanicu ako počne kiša ili sneg, dodatne kape, čarape i rukavice, vodu, enegretsku hranu kad ponestane snage… Ne, ne mogu da krenem gore samo s biciklom, kao da šetam oko Ade gurajući ga pored sebe.

„Onda nosi sama!“, odgovara Kimal i vraća mi moje torbe.

Još je mrak i staza se ne vidi, ali prema svetlima s čeonih lampa planinara koji su već krenuli izgleda kao da se penju strmo nebu pod oblake. Krenem za njima tek da proverim kako to zaista izgleda, ostavivši i bicikl i bisage dole. Nakon nepunih sto metara stajem jer nemam daha. Vraćam se nazad zabrinuta.

U međuvremenu, u restoran su došli austrijski biciklisti. Pitam ih za njihove planove. Ne, neće gurati bicikle jer je poledica i opasno je klizavo. Nosači će preneti njihove dvotočkaše do Muktinaha, prvog sela nakon prevoja, a oni će planinariti.

Uh, zar zaista misle da je toliko teško?

Vreme prolazi a ja ne znam šta da radim. U svakom slučaju, moram da sačekam da svane. Naručujem kafu i pratim šta se dešava u restoranu.

Kad, evo ga i mali Korejanac. Zadihan i zabrinut. Upravo je pokušao da gura svoj mini rasklopivi bicikl uzbrdo ali je odustao nakon dvesta metara.

„Nemoguće je“, kaže.

„Šta ćeš da uradiš?“, pitam ga.

„Iznajmiću nosača da ga iznese do prevoja. A ti?“

„Još nisam odlučila.“

Raspitujem se za cene i za težinu terena do prevoja. Izgleda da je prvi sat uspona, do poslednjeg odmorišta s ove strane Anapurne zvanog Visoki bazni kamp, najteži deo. Nakon njega, nešto je lakše – kažu svi vodiči i nosači.

Najzad odlučujem da platim za nošenje bisaga do prevoja Thorung La – teret sad nose konji — a guranje bicikla samo do Visokog baznog kampa. Sve skupa, koštaće me četiri hiljade rupija (četrdeset dolara). Paprena cena, ali i uslovi su ekstremni.

Kad krenemo i u prvih dvadesetak minuta se okliznem dva puta, a zastanem najmanje deset da bih došla do daha, više nemam nedoumica da sam uradila pravu stvar. Moj nosač Kinzo odustaje od guranja i podiže bicikl na svoja leđa. Petnaest kilograma kabastog tereta po ovom ledu, uz strminu od najmanje trideset procenata! Ne, ja to nikada ne bih uspela, barem ne u ovim vremenskim uslovima.

*

„Bože, šta mi je ovo trebalo?!“, pitam se kad od Visokog baznog kampa počnem sama da guram. „Zašto nisam dodala još hiljadu-dve rupija da Kinzo izgura moj bicikl do prevoja? Do đavola i novac, ovo mučenje nema cenu!“

Ali sad je kasno. Svi planinari i njihovi vodiči su me odavno prestigli. Kinzo je oizmakao daleko ispred za svojim konjićem koji nosi moje bisage. „Barem nešto“, tešim se.

Stopa napred, pa dva minuta odmora. Ovim tempom stići ću do uveče. Ali, sad nemam kuda. Ako odustanem, vratiće mi mje bisage, ali ne i novac. A za novo nošenje nemam više keša.

„Hajde, samo polako“, govorim sebi. „Možeš ti to. Znaš da uvek uspeš. Prođe sve nekako, samo treba izdržati. Stići ćeš do gore — svi stignu. Samo oprezno, jako oprezno.“

Glava počinje da me boli najpre blago, kao u talasima a zatim sve jače. Simptomi visinske bolesti. Neminovno je da se na četiri i po hiljade metara jave neki problemi. Planinarenje na velikim visinama nimalo nije komforno, iako tako možda izgleda onima koji gledaju fotografije što ostavljaju bez daha. Kretanje je otežano i usporeno, disanje problematično. Kupanje je najčešće nemoguće zbog velikih hladnoća, pa čak i odlazak u toalet predstavlja problem, a kao za inat, jedna od uobičajenih posledica visinske bolesti je često mokrenje.

Čemu onda sve to? Čemu toliki napor?

Pogled, čak i po sivom danu kao što je ovaj, na vrhove u magli, vredi sveg tog truda. Gore si, sam sa nečim toliko većim od tebe da to prevazilazi moć tvog shvatanja. Zavisiš od najmanje promene na nebu, od sunčevih zraka koji mogu da ti naprave opekotine ili da te blagougodno miluju, od vetra koji može da te pogura s leđa ili prikuje za stenu da ne možeš da kreneš koliko je silan, od snega, kiše, oblaka koji te prekriju u sekundi pa ne vidiš ni sopstvenu ruku kada je ispružiš. A ti se nešto trsiš, upinješ se da prođeš uz blagoslov planine, diveći joj se bilo da te propušta kao prijatelja, bilo da te iskušava iz ko zna kojeg razloga. Ne možeš a da ne poželiš da se stopiš sa njom, da se prepustiš nečemu toliko veličanstvenom. I zato je svaki trenutak na njoj vredan, svaki sekund u kojem se mučiš zbog slabosti svog tela i kolebljivog duha, dok te lepota vanvremenskog i snaga pred kojima ostaješ udivljen podstiču da nastaviš, da izdržiš da bi na kraju rekao – bio sam deo nečeg nepojmljivog, gledao sam večnost u njenom savršenstvu i osetio praiskonsku snagu sveta. A one muke — one više nisu vredne ni pomena.

*

Sunce je samo kratko pokušavalo da se probije a onda je odustalo. Sve vreme je oblačno, muljavo, sivo. A takvi su i pejzaži oko mene. Već odavno, od Visokog baznog kampa na četiri hiljade i devetsto metara, nema nikakvog rastinja. Samo go kamen i stena. Sve vreme prati me zvuk odronjavanja kamenčića. Kad padaju kiše kao prethodnih dana, ovde počinju odroni. Gledam sa strepnjom gore, prema vrhovima koji su u magli i pokušavam da na vreme predvidim odakle će se zakotrljati. Kada prođem opasne deonice, nađem se na severnoj strani planine. Tu me sačeka sneg i led na stazi. Povremeno je tako klizavo i usko, da tapkam u mestu centimetar po centimetar dok ne pređem preko opasnog dela.

Tako nekako stižem do ‘čajdžinice’, jedine na celom usponu do prevoja. Najzad ljudi! Odmaraju se, piju čaj, okrepljuju se slatkišima i voćem. Tu je i moj nosač sa svojim konjićem. Molim ga da otvori bisage da bih izvadila kišnu kabanicu, drugu kapu i toplije rukavice. Planinari koje sma sretala i ranije sada mi čestitaju.

Hvala, ljudi, ali prerano je za čestitke. Tek smo na pola puta.

Pijem i ja čaj i okrepljujem se keskima, a onda brzo nastavljam dalje. Ne želim da pravim predugačke pauze jer se telo opusti i onda je vsaki novi pokret još naporniji i teži. Već danima, bole me leđa od neprirodnog položaja prilikom guranja, desna ruka mi trne svake noći zbog prevelikog napora i upinjanja, na nadlanicama i sa spoljašnje strane prstiju imam crvene fleke isušene kože i nijedna krema ne pomaže. Ali, sve će to proći. Samo treba da izdržim.

*

Prekriva me oblak iz počinje da pada susnežica. Srećom, vetar mi duva u leđa. Postaje hladnije a ja kod sebe nemam dodatnu toplu odeću. Jedino što mogu je da nastavim da se krećem i to po mogućstvu brže. Do prevoja imam još oko sat i po. Čini se beskrajno dugim, ali naučila sam se toj vrsti strpljivosti – mic po mic, stopa po stopa, lagano, i na kraju se stigne. Uvek se stigne, ako se ne odustane.

Iz suprotnog smera trči jedan takmičar u planinskom trčanju. Kao kozica skakuće po onom klizavom kamenju. Sigurno nisam pozvana da sudim o ludostima, budući da je ovo što radim za mnoge upravo to – ludost, ali nikada neću razumeti taj sport. Divim se takmičarima jer znam koliko je teško verati se po planini, i ne mogu ni da zamislim da trčim uzbrdo pa nizbrdo, preko ovih staza i na ovim visinama. Ali, ne razumem.

Sklanjam s ekoliko mogu u stranu, praveći mu prolaz. Razmenjujemo osmehe podrške.

Ajmo, Snežana, kad može on da trči, kad je mogao da istrči uzbrdo, s one druge strane perevoja, za koju svi kažu – a i grafički prikaz to potvrđuje – da je neuporedivo strmija i teža za uspon od ove, možeš onda i ti. Skoro si tu, možda samo još sat. Ajde, korak po korak.

„Još pet minuta!“, dobacuje mi u prolazu jedan planinski trkač. Nisma brojala, ali najmanje ih je petnaestoro protrčalo pored mene tokom poslednjih sat i po mog uspinjanja.

Ne mogu da verujem. Ne, neću da verujem dok ne stignem.

Polako, ne smem sad da zaboravim na oprez. Ali pri pomisli da sam nadomak cilju, da sam skoro stigla, da samo što nisam ugledala stupu i tablu sa oznakom visine, očimi se napune suzama. Šmrkćem, i nastavljam dalje.

Iza prevoja najpre ugledam dvoje planinara kako se grle. Još su na stazi, deli ih pedeset metara od cilja, ali nisu odoleli uzbuđenju.

I ja samo što ne zaplačem. Dovlačim se do stupe praćena uzvicima čestitanja. Uzvraćam, rukujem se i grlim s nekima, drugima dobacujem petaka. Kako je snažan ovaj trenutak. Pobedili smo. Uspeli smo!

Molim jednog planinara da prebaci moj SD karticu u svoj fotoaparat i ovekoveči me pored oznake vrha Thorung La. Moram da imam fotografaiju prelaza. Ja na 5 416 metara visokom prevoju na Himalajima, s mojim biciklom. Nije li to najveća ludost?

*

Ostajem samo kratko na vrhu, dok se presvučem u topliju odeću i prikačim moje bisage, a onda krećem dole. Ako sam mislila da je najgore prošlo, debelo sam se prevarila. Ovo kako izgleda spust nisam mogla ni da zamislim u najgorim predviđanjima. Ne samo što je strmije nego s druge strane, nego je staza sva u kamenju, pa se ili klizam, ili odskačem sa sve mojim biciklom. Ne mogu da držim ravnotežu gurajući ga i samo čekam kad ćemo se oboje preturiti.

U međuvremenu, malo se razvedrava i sunce se pomalja iza Anapurna vrha. Pravim nekoliko fotografija i koristim zastajanje da se opet presvučem jer postaje toplije.

Onda nastavljam da se klizam, uglavnom jureći za biciklom. Iako sam sinoć, uoči polaska, promenila i prednje i zadnje gumice na kočnicama, već nakon sata spusta napola su izlizane. A i ruke me bole od stiskanja ručica kočnica, pa često moram da zastanem i razmrdam prste. Šake me ozbiljno bole. Bole me i noge, pogotovu kolena.

Najednom, nizbrdica postaje blaža a put manje kamenit nego do sada. Sedam na bicikl i oprezno krećem. Kakva greška! Samo mali gubitak kontrole, točak skreće na kameniti deo, guma prokliza i ja se nađem na zemlji. Pala sam tačno na koleno. Vraški boli, ali nemam sad vremena da proverim da li sam samo odrala kožu ili sam se ozbiljnije posekla. Ionako sam sva izranavljena: nabila sam prste nogu, desna cipela me je nažuljala, pa jedna rana više ne menja mnogo u opštem osećaju da mi je telo na ivici raspadanja.

Ali ne smem da mislim o tome. Treba samo nastaviti, izdržati i na kraju ću stići. A bol – bol će proći.

Još oko sat i po, kažu mi nosači koji prave pauzu. Nude se da mi ponesu torbe, ali nemam više para za bilo kakve nepredviđene troškove. A baš sada je najgori deo – kozije staze u cik-cak, preko ogromnog kamenja. Ne znam kako se moj bicikl već do sada nije raspao od tolikog tumbanja, odskakivanja, udaraca o stene.

Iznenada, radostan vrisak nosača koji su me pretekli. Mora da smo blizu Muktinaha, prvog sela s druge strane planine.

I zaista, nakon sto metara, kad stignem tamo odakle sam maločas začula povike, ugledam dole, u dolinu na dnu kanjona, kamene kuće. I meni se otima vrisak.

Čini mi se da nikada nisam videla veličanstveniji prizor od ovog. Uspela sam. Samo kad sam stigla dovde. I dok pokušavam da prevarim moj fotoaparat i ovekovečim tu sliku, krenu mi suze radosnice. Sad više i ne pokušavam da ih progutam i zaustavim. Neka liju.