Dan sesti i sedmi, 11/12. oktobar

*

Buđenje s pogledom na Himalaje. Kroz prozor koji gleda na jug vidim masiv Anapurna a kad otvorim vrata na suprotnoj strani sobe, ugledam strme litice Čula Himalaja, visoke oko šest i po hiljada metara. Na toj slici, one su u pozadini, dok se u prvom planu nalazi zid od mrkih cigala obrastao u puzavice sa cvetovima jarkih boja. Uzgaja ih gazdarica hostela u maloj bašti unutrašnjeg dvorišta. Taj kontrast između roze, lila, žutih i crvenih latica duž zida iza kojeg su bleštavo bele planine deluje nestvarno kao u scenografiji za film po nekoj bajci. Juče mi se prvi put javio taj osećaj da sve ovo zapravo nije stvarno i, evo ga, gde me ponovo obuzima kako sam otvorila oči. U iskustvu nema ničega s čim bi se ovo oko mene moglo uporediti — možda samo sa vizijama nekih drugih svetova iz mašte pisaca epske fantastike.

Ovde je sve oneobičeno: nežno cveće nasuprot ledenim vrhovima, visoki tonovi budističkih valjaka i zvona nasuprot dubokoj, potmuloj tutnjavi himalajske reke, šarene molitvene zastavice koje lepršaju na sve strane, kao kontrast kamenim i drvenim kućama koje se slivaju sa sivo-smeđom bojom podnožja planina.

Utisku nestvarnosti doprinosi i osećaj da mi je svest blago, ali sasvim blago pomućena zbog razređenog vazduha. Kao da mi za nijansu izmiče ona savršeno oštra slika, jer mi do mozga za stotinku sporije stiže vizuelni opažaj.

*

Vozim svega osam-devet kilometara do mesta Manang koje se nalazi na tri i po hiljade metara. U svim vodičima izričito se preporučuje da se ovde napravi pauza od najmanje jednog dana kako bi telo imalo vremena da se prilagodi na veliku visinu, pre nego što se krene u završnicu uspona na prevoj Thorung La. Kako stižem već oko devet, to ću imati skoro puna dva dana za odmor.

Manang je jedno od najvećih sela na Anapurna kružnoj ruti – broji približno sto kuća a najmanje pola od tog broja su gostionice i hoteli. U selu postoji nekoliko pekara, prodavnica kamperske odeće i opreme, foto-opreme, a čak na četiri mesta dostupan je kablovski internet.

Pitam za smeštaj u dva hostela u sklopu kojih se nalaze i sajber-kafei. Vodim se mišlju da ću možda moći da uštedim na nekom obedu zbog toga što ću koristiti internet.

„Sto pedeset rupija (dolar i po) ako jedete ovde“, odgovaraju mi na oba mesta.

„Šta podrazumevate pod tim ‘da jedem ovde’? Koliko je to obeda?“, pitam.

„Večera i doručak, ili ručak i večera.“

Toga sam se i plašila. Dva dana u nekoj gostionici znače dupli trošak. Jutros sam otišla bez doručka i gazdarica mi nije pravila probleme iako me je sve vreme dok sam pakovala stvari na bicikl posmatrala sa iščekivanjem. Izgleda da ovde neće biti tako lako provući se samo s jednim obrokom. Ipak, produžim dalje i u sledećoj gostinskoj kući, u sklopu koje se nalazi i prodavnica planinarske opreme, uspem da se iscenjkam sa vlasnikom za smeštaj samo sa večerom.

„Ali mora da bude puna večera“, kaže Nepalac.

„Šta to znači ‘puna’?“, pitam ga. Ne želim nova neprijatna iznenađenja i zato hoću da sve bude potpuno jasno.

„Morate da imate glavno jelo. Neki gosti naruče samo supu i misle da je to dovoljno“, objašnjava mi vlasnik hostela.

Odlučila sam da se više ne čudim i ne nerviram zbog načina poslovanja nepalskih ugostitelja na Himalajima.

„Ne brinite se. Potrošiću sigurno četiri-pet dolara za večeru, plus najmanje dolar dnevno za punjenje baterije notbuka, a možda ću kupiti nešto i u vašoj radnji“, odgovrim mu.

I onda za svaki slučaj, još jednom ponovim naš dogovor, a on mi potvrdi.

*

U Manangu se nalazi kancelarija nevladine organizacije ACAP čija je glavna delatnost preventiva visinske bolesti kod planinara na Anapurna ruti. Na tabli ispred ulazne kapije čitam obaveštenje da se svakoga dana u tri popodne održava besplatno predavanje o visinskoj bolesti a po potrebi se mogu obaviti konsultacije sa lekarima-volonterima koji rade na tom projektu.

Pomalo sam zabrinuta zbog one jutrošnje blage pomućenosti svesti a prethodne večeri srce mi je lupalo neuobičajeno brzo i jako. Zbog toga neću propustiti predavanje a spremna sam i da platim koliko god da traže za razgovor sa lekarom. Nemam nameru da se šalim sa svojim zdravljem.

Među brojnim savetima ljudi koji me prate preko interneta bio je i jedan da potražim da kupim aparat za merenje saturacije. Radi toga, uđem u jednu prodavnicu planinarske opreme. Ne, taj aparat nema niko u Manangu, siguran je prodavac. No, misli da ću moći da to izmerim u ACAP-u, dok on ima merač pritiska i ako želim, može da mi ga izmeri besplatno. Pristajem, u neverici da mi to neće naplatiti.

Celoga života imam izrazito nizak pritisak, ali ovo merenje pokazuje da mi je srčani pritisak skočio na devedeset! Nemoguće! Merimo ponovo. Skoro sto!

Obliva me hladan znoj. Zato mi je srce onako jako lupalo. Pa meni su se skoro spojili donji i gornji pritisak! Na granici sam da dobijem srčani udar!

Kroz glavu mi odmah prolazi kako ću morati da prekinem turu i da se nekim prevoznim sredstvom (samo kojim kad se dovde može samo motorom ili na konju?) vratim u podnožje. Ne smem ni da pomislim da vozim natrag ili da guram i pešačim. Sa ovakvim pritiskom fizička aktivnost je najstrože zabranjena.

Nisam živa do tri sata. Neposredno pre početka predavanja ugrabim priliku da upitam dve doktorke  za moje simptome. Obe se nasmeju i odgovore da je to najnormalnije na ovoj visini i da nemam razloga da budem zabrinuta ako se inače dobro osećam. Uostalom, sada će pričati o tome.

*

Spremila sam diktafon i sela u prvi red da slučajno nešto ne bih propustila.

Visinska bolest je zapravo prirodni odgovor organizma na razređeni vazduh. Ovde, na ovoj visini, procenat kiseonika u vazduhu iznosi svega dvadeset jedan procenat. Srećom, naše telo je sposobno da se prilagodi vrlo niskoj koncentraciji kiseonika u vazduhu. U suprotnom, umrli bismo za pet minuta već na visini od dve i po hiljade metara.

Međutim, potrebno je vreme za adaptaciju, a ono podrazumeva i veoma lagano, postupno uspinjanje. Dnevno ne bi trebalo praviti visinsku razliku veću od trista do petsto metara u odnosu na prethodni dan. Najbolje je ako je moguće spavati na nižoj visini od maksimalne na koju smo se tog dana ispenjali. Većina ljudi uspeva da se uspešno prilagodi na visine do četiri hiljade metara, sa blagim propratnim problemima kao što su brzo zamaranje i gubljenje daha, duboko disanje, lupanje srca. Iznad četiri hiljade metara neminovne su glavobolja, gubitak apetita, poremećaj sna, često uriniranje, ali svi simptomi prolaze nakon odmora ili spusta na nižu nadmorsku visinu.

Mlada volonterka veoma razložno objašnjava. Ne dramatizuje, ali ozbiljno upozorava na moguće posledice ukoliko se ovi znakovi zanemare i organizmu se uskrati odmor i vreme potrebno da se prilagodi. Navodi slučaj čoveka koji je na trista metara visinske razlike od prevoja Thorung La imao ozbiljne simptome visinske bolesti – jaku i upornu glavobolju, iznurenost i ubrzano disanje, ‘pijani hod’, halucinacije — ali nije hteo da se hitno spusti na nižu visinu već je iznajmio konja i ispenjao se na vrh. Umro je pola sata kasnije.

U sali muk. Svi ovde prisutni veoma ozbiljno shvataju potencijalnu opasnost uspona na vrh visok  pet i po hiljada metara, jer inače ne bi došli na ovo predavanje. I kada se završi, svi stajemo u red za merenje saturacije.

Iako mi je laknulo zbog potvrde da su blagi simptomi koje sam primetila sasvim normalni i da će brzo proći, još uvek pomalo strepim. Šta će reći taj mali uređaj za merenje procenta kiseonika u krvi? Šta ako se ispostavi da ipak imam razloga da se zabrinem?

Na mene je red. Pružam kažiprst i volonterka mi stavlja malu štipaljku. Na ekranu uređaja očitavaju se brojevi: deset, dvadeset, trideset… moja saturacija raste, prelazi kritičnu granicu od osamdeset pet, te nastavlja da raste i zaustavlja se na devedest tri procenta.

„Eto“, nasmeje mi se mlada doktorka, „vidite da ne treba da se brinete. Ovo je jako dobar rezultat.“

*

Kao potvrdu toga da mi nije ništa, prespavam pola tog dana (što je simptom suprotan onom kod visinske bolesti) a zatim dva puta ručam (nasuprot simptomu gubitku apetita kod neadaptiranog organizma). I sutradan se mahom izležavam, malo šetam pa malo pišem, sređujem fotografije, družim se sa šestoricom Austrijalaca koji su odseli u istoj gostionici. Ovaj odmor toliko mi prija da me mrzi da se ispenjem na obližnje brdo gde se nalazi omanje jezero, a o odlasku na vrh na skoro hiljadu metara visinske razlike, na kojem se nalazi drugo, mnogo veće ledničko jezero, i ne razmišljam. Ko će da pešači četrnaest kilometara do tamo.

Druge večeri u Manangu osećam se sasvim odmornom i spremnom da ujutru nastavim put ka vrhu Thorung La. Trebalo bi da ga pređem drugog dana od napuštanja ovog mesta, a devetog od početka mog uspona. Biće naporno, napornije nego sve ovo do sada, ali znam da vredi svake kapi znoja, svakog gubljenja daha, svakog neprijatnog simptoma zbog nedovoljno kiseonika. I osećam duboku pravičnost u tome što nam je jedna od najveličanstvenijih geografskih pojava naše planete tako teško dostupna.