Dan peti, 10. oktobar

*
Za razliku od prethodnih dana kada sam mahom gurala od ujutru do kasnih popodnevnih sati da bih tek predveče naišla na deonice kojima mogu da vozim, današnji dan počeo je skoro pet kilometara dugim spustom. Put je veoma dobar, zemljani, bez kamenja koje izviruje na sve strane, bez džombi i rupa.
Rano je i prohladno. Kada dunem, u vazduhu ostaje beli trag. S moje leve strane, iza prvih planina koje mi se čine nadohvat ruke, izviruju snežni vrhovi Anapurna Himalaja. Najviši pripada Anapurni II, špicast je i po obliku me neodoljivo podseća na Očnjak na Prokletijama, samo što je od njega viši za oko 6.000 metara. Pri pomisli na tu razliku, a sećajući se teškog uspona na crnogorski vrh, stresem se u neverici. Uopšte nemam osećaj da je Anapurna II toliko visoka – tačno 7.937 metara, kaže moja mapa. Pokušavam da razumem o kakvoj varci mozga je reč pa se dosećam da je posmatram sa visine od preko dve i po hiljade metara, tako da moje oko može da zabeleži samo tu razliku od tačke s koje gledam do vrha, a koja iznosi ‘samo’ oko pet i po hiljada metara.
Svejedno, Anapurna II izgleda impresivno onako sva bela, okovana u večiti sneg i led. Ne mogu da odvojim pogled od nje, već vozim i svaki čas gledam ka vrhu, pa onda zastanem i pokušam da napravim dobru fotografiju.
Još uvek sam sama na ruti. Oko mene je potpuna divljina. Ne znam šta me više očarava – taj vrh, ili kanjon, ili put probijen u litici poput tunela otvorenog s jedne strane, one prema provaliji. Gledam, upijam slike i ne mogu da se otrgnem osećaju koliko je sve to veličanstveno i neshvatljivo. Postoji tek tako, samo od sebe, stoji tu od početka sveta i stajaće do njegovog kraja. Jako je i moćno, toliko snažno da posmatrača svodi na ništa, i u njegovoj fizičkoj veličini i vremenskom trajanju. Treba doći ovde, pogledati ovu sliku – i shvatiti šta znači večnost. Ovde se Ego smrskava pod težinom himalajskih gromada a silina zapenušane reke što se obrušava s Krova sveta rastače njegov prah do poslednjeg atoma.

*
Prolazim kroz liticu, pa kroz borove šume izbijam na malu zaravan gde se smestilo selo sa nekoliko kuća. U svakoj su gostionice i restorani. Građene su od kamena, u tibetanskoms stilu, a one novijeg datuma umesto kosih krovova imaju ravne ploče koje su pretvorene u kafee za turiste.
Penjući se prethodnih dana, mnogo puta sam se pitala zašto bi danas neko ostajao da živi na ovim visinama, na tako teško pristupačnim mestima, osim ako se ne bavi turizmom. I zaista, što sam više, sve manje je običnih seoskih kuća, gde se porodice bave zemljoradnjom i poljoprivredom. Ako ih i ima, onda su te delatnosti postale sporedne i prešle u službu turizma.
Nepalci na Himalajima osmislili su ugostiteljki model koji nigde ranije nisam srela. Smeštaj je smešno jeftin – dolar do dva za sobu. Sobe su male, ali uredne i čiste. Turista-planinar dobija krevet i jastuk bez pokrivača, jer ugostitelji ne žele da imaju ništa sa žalbama gostiju na hladnoću. Zbog toga svi planinari nose svoje vreće za spavanje. U sobama nema grejanja i pošto su u kamenim ili drvenim kućama, veoma je hladno. Tuševi su obično solarni, pa tople vode ima ako je tog dana bilo sunca. Ako nije ili ako nema tuševa, svakom gostu pripada po jedna kofa tople vode dnevno, za namenu tuširanja.
Zarađuje se na hrani. Sve je organsko, iz bašta koje se u tu svrhu i održavaju, i sprema se sveže, pa se na obrok obično čeka sat ili čak i duže ako ima mnogo gostiju. Cene porcija su za zapadnjačka merila niske, ali u odnosu na prosečne cene u drugim delovima Nepala više su dva do tri puta. Tako za jednostavan obed treba platiti oko pet, a ako je uključeno i piće i desert, račun prosečno iznosi oko osam dolara. Porcije su srednje veličine ili male, i uglavnom nedovoljne da se gost zasiti posle celodnevnog pešačenja ili bicikliranja, pogotovu na planinskom razređenom vazduhu.
Zarađuje se i na svemu ostalom što se u zapadnom svetu smatra sastavnim delom ugostiteljske usluge i što je uključeno u cenu. Plaća se toalet papir. Sapun. Peškir ako gost nema svoj. Čaša tople vode. Čaša hladne vode. Struja.
Za ovo poslednje postoji prihvatljivo objašnjenje: Nepal nema svoju hidrocentralu već struju uvozi iz Indije i Kine, i zato je veoma skupa. Zbog toga, u sobama se nalazi po jedna sijalica koja daje bledu svetlost. Utičnice ne postoje, a punjenje nekog elektronskog uređaja u trpezariji, pod budnim okom osoblja, takođe se naplaćuje. Cena se kreće od dolara za sat do dva ili tri dolara za kompletno punjenje jednog uređaja nezavisno od vremena.
Internet je dostupan u nekim mestima i to samo kablovski. Spor je i često u prekidu zbog problema sa satelitskim vezama na tim visinama. Od dve hiljade metara naviše, naplaćuje se po minutu surfovanja i cena se kreće od deset do dvadeset centi. Tako sat vremena korišćenja presporog interneta, u okviru kojeg se aktivno surfuje možda pola sata, košta šest do osam dolara.
Nije teško izračunati da ugostitelji na Anapurna Himalajima zarađuju veoma dobro ne po nepalskim, već po evropskim merilima. To je i odgovor na pitanje zašto bi neko ostajao da živi na tako teško pristupačnim mestima.

*
Današnji dan je čisto uživanje. Zbog ovakve vožnje i ovakvih predela iznova shvatam zašto volim cikloturizam. Potpuna sloboda, kretanje dovoljno sporo da primetim sve oko sebe, a opet dovoljno brzo da stignem daleko, priroda, i to ona zaista netaknuta, pejzaži zbog kojih zastajem svaki deset-petnaest minuta.
Mislim da niko od planinara ne pravi ni približno toliko fotografija kao ja. To je jedna od velikih prednosti kada se putuje sam. Ne znam ko bi pristao da me čeka svaki čas dok siđem s bicikla, oslonim ga na nožicu, otvorim torbicu za volan, izvadim aparat, nađem dobar položaj a sada još i dok ‘prevarim’ problem sa sočivom kamere zbog kojeg moram da okidam i po deset puta.
Ne mrzi me. Ne znam da li ću ikada u budućnosti gledati ponovo te fotografije. Možda ako budem poživela, pa se kao bakica budem prisećala ovog putovanja, i najlepšeg i najintezivnijeg perioda mog života. Nemam potomke kojima bih ih pokazivala, ali da ih imam, verovatno ovo ne bih ni radila.
Zato imam prijatelje, poznanike, ljude koji me prate u ovoj avanturi. Mislim na njih svaki put kad uhvatim neki fantastičan kadar, radujući se što ću moći da im pokažem to što mi je privuklo pažnju i dopalo mi se, pa sam poželela da ga zabeležim i podelim s njima. Naposletku, sve se u životu i svodi na to – živeti svoj Put deleći ga sa onima do kojih ti je stalo. To je princip sreće, a sve ostalo su nijanse.
Moja je samo malo manje uobičajena od nekih drugih i malo luđa.

*
Kod mesta Niski Pisang put se razdvaja. Planinarska staza vodi preko reke, njenom levom obalom pa okolo planine, dok ‘novi motorbajkerski put’, mnogo manje strm, nastavlja desnom obalom. Do sutra ili prekosutra biću mahom sama na putu, jer retko koji planinar bira ovu lakšu i kraću rutu.
Nailazim na uspon koji me vodi na skoro tri i po hiljade metara. Na vrhu, pa još malo uzbrdo uz stenu, iza budističke stupe, jedna limena polu-kućica. U njoj dve žene i dečak. Prodaju flaširanu vodu i sokove. Jasno mi je da ne žive tu, ali dirljiva mi je slika u kojoj sede na deblu pored vatrice, pokušavajući da se ugreju. Ne znam da li išta zarade pošto za više od sata uspinjanja nisam srela nijednog turistu, samo nekoliko motorista lokalaca i jednog čobana. Ne treba mi ni voda, ni sok, niti mi se pije čaj koji takođe prodaju (vidim čajnik na ‘pultu’), ali želim da im pomognem, pa kupujem dve flaše vode i neke kekse. Nije čak ni skupo u odnosu na cene u radnjama po ovdašnjim selima.
I tek onda otkrivam da se sa uzvišnja iza stupe pruža pogled na dolinu u kojoj je smešteno selo Humde. Sa svih strana su beli vrhovi Anapurna masiva, a u sredini kotline, uz same kuće, nalazi se avionska pista. S mesta na kojem stojim jasno se vidi asfaltirana staza i onaj tobogan za uzletanje aviona koji se koristi na malim aerodromima zbog nedostatka prostora za hvatanje zaleta.
U celom okruženju, slika deluje potpuno nadrealno.
„Kako je lepo!“, uzviknem na engleskom. Već odavno pričam sama sa sobom na engleskom, mislim na engleskom pa i psujem na engleskom. To mi se nimalo ne dopada, ali nemam lek protiv toga.
Žene me ne razumeju, ali se osmehuju zbog mog ushićenja. Nepalci su veoma ponosni na prirodne lepote svoje zemlje i savršeno su svesni da u svetu postoje samo jedni Himalaji.
Spuštam se u kotlinu i umesto da moje oduševljenje splašnjava, upravo je sve veće. Gotovo ravan zemljani put, a s njegove obe strane zeleni pašnjaci i borovo drveće, i sve to okruženo snežnim vrhovima.
Kakvo savršeno mesto za kampovanje! Nema tog kampera koji ne bi poželeo da ovde razapne svoj šator i probudi se s pogledom na ove planine oko sebe, na reku neboplave boje sa zapenušanim belim brzacima, uz klepet zvona goveda na ispaši i povremeno rzanje planinskih konja, osedlanih i sa bisagama u kojima se prenosi sve, od namirnica do gasnih boca. Kako bih rado ovde ostala!
No, nastavljam još nekoliko kilometara do sela i smeštam se u jednoj gostionici. Već sam naučila lekciju o ovdašnjim ugostiteljima i njihovim očekivanjima od gosta. Tako naručujem večeru i gazdarica se topi od ljubaznosti dok me uslužuje. Ne znam kako će reagovati ujutru kada budem otišla bez doručka, ali ne želim da sada razmišljam o tome. Imala sam jedan savršen cikloputnički dan na Himalajima i hoću da ga izgustiram do kraja, misleći samo o lepim stvarima.