Kmerski albatros

Sedim u prijemnoj sobi neuglednog hostela u Sihanoukvilu. Mesto je nadaleko poznato po plažama koje izgledaju kao na razglednicama iz tropa. Ali u junu nije sezona i jedva da ima turista. U ovom hostelu, ja sam jedini gost.

Izašla sam iz moje sobe u ovu ‘zajedničku’ zbog velikog ventilatora na plafonu. Ne znam zašto su u ovom delu sveta odustali od njih i prešli na male, moderne ventilatore, koji nisu u stanju da rashlade ni najmanju prostoriju. S ovim plafonskim, unutra je prilično podnošljivo. Koristim to što nema nikoga – ne samo gostiju nego ni spemačice sa malom ćerkom koja obožava da ovde gleda televizor, pojačavši ton maksimalno, a nema ni ‘menadžera’ – mladog momka koji verovatno još uvek spava u paviljonu do gostinskog. Pišem tekst za blog i sasvim lepo mi ide.

Malo posle deset, dolazi bunovni menadžer. Nag je, sa obmotanim peškirom oko pasa. I kod žena i muškaraca u Kambodži uobičajeno je da se uvijaju u saronge. U Kraljevskoj palati u Pnom Penu gledala sam trodimenzionalnu animaciju njihove primene kao raznih modela suknje, pantalona, šalvara… Oko glave ili vrata obmotavaju karmas, ali često se može videti da su tu manju i kraću maramu muškarci obavili oko pasa  kao sarong.

Menadžer koji se zove Puthikar malo je opušteniji, pa umesto tradicionalnog saronga radije koristi peškir. Ovaj je intezivno roze, ali već sam primetila da ovdašnjim muškarcima to uopšte ne smeta. Ne ustežu se da ponesu ženski šešir sa karnerima ili tašnu iako nisu feminizirani. Jednostavno, ne obraćaju pažnju. U tom kontekstu postalo mi je jasno i kako je moguće da su pidžame postale modni hit kao garderoba za ceo dan.

Puthikar mi nazdravlja dobro jutro i seda na trosed naspram moje fotelje. Osmehujem se ljubazno mada me je prekinuo baš usred rečenice.

– Opet sam mnogo pio sinoć. I pušio sam drogu, naravno – kaže. Ako se izuzme nemogućnost Kmera da izgovore glasove poput ‘š’ — zbog čega recimo ‘sure’ zvuči kao ‘cure’ — njegov engleski je veoma dobar.

Odgovorila bih mu da je to normalno za njegove godine, ali bi to verovatno značilo početak razgovora za koji je očito raspoložen, za razliku od mene. Zato samo klimam glavom i nastavljam da se osmehujem. U pozi sam koja bi svakom Zapadnjaku jasno prenela moju želju da što pre nastavim sa mojim poslom. Ali – a to stalno zaboravljam – kod Azijata ne prolazi diskretnost. Oni naprosto ne razumeju da neko želi da ostane sam sve dok im se to ne kaže izričito i to odlučno ponovi više puta, po mogućstvu zapovednim tonom praćenim gestom kojim nekoga teramo od sebe. Primenila sam to nekoliko puta, i uvek uspešno, ali sam se nakon toga svaki put osećala loše, kao neka nadrndana, neljubazna turistkinja koja se iživljava nad vazda osmehnutim lokalcima. Zato se sada uzdržavam i odlučujem za pasivno neučestvovanje u razgovoru.

Ali Puthikar je namerio da mi ispriča svoj problem.

– Izašao sam sa tri belkinje i platio im po dva pića. Ali nijedna nije htela da ima seks sa mnom!

Samo što nisam zinula. Pričati otvoreno o intimnosti je nešto nezamislivo u tradicionalnih Kmera. Pogotovu sa strancima, pa još suprotnog pola.

– Nikako ne uspevam da spavam sa belkinjom. A to toliko želim. Ne znam šta je problem. Pokušavao sam na sve načine, ali sve je bezuspešno – nastavlja da mi se žali.

Smešno mi je. Imam na umu razne pretpostavke, ali nijedna mu se ne bi dopala. Sigurno ne bi voleo da čuje kako — za razliku od većine belih muškaraca koji azijske devojke smatraju veoma privlačnima — belkinje nešto i ne luduju za Azijatima. Slučajevi poput junakinje čuvenog romana Ljubavnik Margaret Diras (zapravo same autorke?), zaista su retki. Problem neprivlačnosti azijskih muškaraca vidim u tome što ne deluju muževno. Mahom su previše sitni, a i u zrelim godinama ostaju ćosavi i sa kratkim nosićima, zadržavajući lik dečaka.

Dodatni razlog je njihov ‘look’. Kod azijatskih mladića (kao i devojaka) – posebno u Laosu i u Kambodži – postoji trend bojenja kose. Obično ih boje u crvenu ili u plavu. I dok prvo još i može da prođe uz njihovu mrku boju kože, drugo deluje potpuno neprivlačno, čak odbojno. Uz sve to, mnogi nose frizure kakve su na Zapadu bile moderne pre više decenija. Tako ovaj mladić liči na azijatsku kopiju Limahlija, frontmena nekadašnje grupe Kajagoogoo. Zbog toga mi deluje smešno, na onaj simpatičan način na koji odraslima deluju ‘alternativne’ frizure tinejdžera, koji ih pak smatraju dokazima svoje posebnosti.

Ništa od toga, naravno, ne kažem Puthikaru. I dalje ne bih da ulazim u priču, no on ima svoju ideju.

– A ti si sama, m? – pita me.

O, ne! Nadam se da nije to što mislim da jeste.

Klimam glavom i pokazujem spremnost da nastavim da radim.

– A koliko imaš godina?

Oh! jeste to.

– Mogu da ti budem mama – odgovaram.

– Ja imam 23 a moja mama je starija od tebe – kaže dečak.

Najradije bih se nasmejala grohotom. Ma da li on to ozbiljno misli?

Biram da se pravim blesava, pa se samo smeljuljim. I počinjem da kucam po tastaturi, sa jasnom porukom momku da ode.

– Ja to toliko želim da mi nije problem ni koliko ima godina, ni ništa. Samo da jednom budem sa belkinjom. Bio sam sa mnogim Kambodžankama i to mi nikad nije bio problem. Ali sanjam da imam seks sa belkinjom. Evo, ti si sama…

Oh! i oh!

Vreme je da odem.

– Ne mogu da ti pomognem – kažem mu s osmehom. Zatvaram moj računar, ustajem i odlazim u moju sobu. — Pokušaj da im ne pričaš o tome koliko to silno želiš — dobacim mu s vrata. Malo suptilnosti svakako mu neće škoditi.

Zašto su veliki — veliki

Brooks je najbolje biciklističko sedište na svetu. Reč je o engleskom proizvođaču koji ima tradiciju dugu dva veka. Sedište koje proizvode u više od deset različitih modela, koji se razlikuju za muškarce i žene shodno njihovoj anatomiji, specifično je po tome što se oblikuje prema onome ko sedi na njemu.

Pripremajući se za ovu avanturu, jedna od obaveznih stavki bila je sedište Brooks. Koštalo me je oko sto britanskih funti, što je gotovo polovina cene mog bicikla. No, za dugu vožnju dobro sedište je presudno važno.

I moj Brooks služio me je dobro skoro pune dve godine. A onda se dogodio ‘kvar’. Naime, sa unutrašnje strane ovog sedišta postoji šraf koji se zateže kako se koža sedišta opušta. Specijalnim ključem, koji se dobija uz kupovinu Brooksa, koža se povremeno zateže kako bi sedišta stalno imalo anatomski oblik. Ali na mom primerku taj šraf je nakon dve godine jednostavno počeo da šlajfuje. Sedište se ulubilo i nakon tridesetak kilometara na njemu počela sam da osećam bol u krstima.

U razmišljanju šta da uradim i kako da dođem do novog, objavljen je jedan intervju sa mnom. Autorka je postavila kopiju teksta na Fejsbuk. U prvom planu na mojoj fotografiji je moj bicikl i sedište.

I tako je sve počelo. Izvesni Aleksandar, koji do tada nije bio među mojim FB prijateljima, ostavio je poruku s pitanjem da li je to Brooks model B17. Odgovorila sam potvrdno i požalila se kako ću uskoro morati da ga zamenim jer je postalo nefunkcionalno.

Nakon dve nedelje otprilike, u mom Fejsbuk sandučetu, našao se ovaj Aleksandrov dopis:

Hi Brooks,

My name is Aleksandar Gazibara and I am an avid recreational cyclist from Belgrade, Serbia.

A couple of months ago I read an article about the Brooks B17 which was touted as a perfect long haul ride, lifetime lasting saddle for all types of cyclists.

From that point on, I’ve read numerous articles and seen various promotional and inspiring videos about your saddles and just couldn’t help my self but order it

I am perfectly satisfied with my saddle – nothing wrong there.

There’s something else, or better yet someone else, I want to talk to you about. Before i begin, let me say I do hope this is still the time where people are important and customers’ trouble is a thing of interest to a company like yours.

Snezana Radojicic, my fellow citizen embarked on a wonderful journey around the world on a bike. She’s pedalled a total of 22 000 km so far and doesn’t intend to stop any time soon.

You can read all about her adventures on her blog http://gea-tour.com/o_meni/.

Can you guess which is the choice of saddle she made? Of course it is Brooks B17.

Now, the only problem is the saddle malfunctioned and Snezana might be left without her Brooks B17 soon…

My question to you is this: Is this still the time when the company like yours cares about a misfortune like this?

And do you feel replacing the saddle for a new one and creating a short film about her adventures would ultimately contribute to Brooks as a brand and bring even more loyal and satisfied customers (like myself)?

I do hope this email will not go un-answered and I do hope there will be a positive outcome to my efforts – we would make a girl happy and allow her to continue wandering around the planet on your amazing product.

Thanks.

Regards,

Aleksandar

I, naravno, Brooks je odgovorio pozitivno. Nakon pomalo napetog koordiniranja, poslali su mi novo sedište na adresu prijateljice u Ženevi, odakle ga je ona nedavno otposlala na adresu mog onlajn prijatelja na Tajlandu. U međuvremenu, moje staro Brooks sedište se i polomilo. Nekako sam ga fiksirala izolir trakom, mada pravi nepodnošljivu buku i škripu dok vozim. I leđa me otkidaju. Ali, izdržaću do Tajlanda gde će me sačekati novo.

A Aleksandar? Pitala sam ga da bude moj PR, iako mu to nije posao, čak nema nikakve veze s marketingom – čovek je u IT sektoru. Tim pre sam oduševljena. Nikada, ni na srpskom, ja ne bih sastavila tako dobru molbu za sponzorstvo. Ne dobru nego briljantnu.

Verovatno je to jedan od razloga zašto mi nijedna, rečju — nijedna – frima iz Srbije, nije odgovorila. Ni nakon dve godine na putu oko sveta, nijedan srpski distributer bicikala ne vidi interes da me donira novim dvotočkašem. Ili novim gumama. Ili nekim delom opreme. I kao i u mnogim slučajevima, opet se potvrđuje pravilo da stranci imaju više sluha za uspešne poduhvate naših ljudi od nas samih.

Digitalna rekonstrukcija

Od mog povratka sa Tajlanda, nakon kratkog boravka u Sihanoukvilu, otkrila sam da sam umorna od Kambodže. Da želim promenu, drugačiju kulturu, drugačije ljude, običaje, pejzaže. Otišla bih, recimo, u Nepal. Otišla bih koliko sutra, ali ne mili mi se ideja da se usred kišne sezone nađem na dve ili tri hiljade metara nadmorske visine. I da se smrzavam. Zato odlučujem da dva najkritičnija meseca – od sredine jula do sredine septembra – dok traju monsuni, provedem na Tajlandu. Nakon pljuskova kakve Evropa nikada nije doživela, ovde se barem sve osuši za pola sata.

No pre nego što pređem u susednu zemlju, ostaje mi da posetim Angkor Vat – jedan od najfascinantnijih kompleksa hramova na svetu, mesto koje se nalazi na svim listama novih sedam svetskih čuda, a kome, prema poznavaocima, jedino može da parira Makču Piču, ili pak obrnuto – Angkor Vat parira njemu. Što je u stvari nebitno. Bitno je da ne mogu da napustim Kambodžu dok ga ne posetim.

A na putu do tamo, prolazim pored kompleksa Sambor Srei Kuk, najbolje očuvanih ostataka hramova iz pre-angkorske ere. Hramovi su podizani počev od sedmog veka pa do devetog. Iako su na listi Uneskove kulturne baštine, kao deo Angkor Vat kompleksa, uopšte nema turista. A ni ulaznicu od dva dolara nisam morala da platim, da se nisam zaustavila kod otvorene rampe i skoro tri minuta dozivala bilo koga iz obližnjih kuća da izađe i naplati mi.

Sambor Srei Kuk je u sedmom veku bio prestonica kraljevine Čenla, kako su je nazvali kineski hroničari. Njegovo malo kraljevstvo zauzimalo je oko dvadeset kvadratnih kilometara, a u okviru njega nalazilo se deset kompleksa sa preko hiljadu hramova. U središtu su bila tri kompleksa, koja su činila ritualno, političko i socijalno središte kraljevine. Sva tri su relativno dobro očuvana. Ipak, prosečni posetilac poput mene, kome arheologija ili istorija umetnosti nisu profesije, teško može da zamisli kako je sve to nekada izgledalo. No zato je tu virtuelna prezentacija.

Pripremajući se za posetu Sambor Srei Kuku, naletela sam na projekat profesora i studenata sa Berkli univerziteta, koji su napravili digitalnu rekonstrukciju ovog mesta. Malo je reći da sma bila oduševljena, poput deteta koje je otrkilo novu video igricu. Jer, postoji i aplikacija za virtuelni obilazak Sambora, koja se može preuzeti sa sajta. Jedini problem je što nakon nje, poseta stvarnom mestu nije ostavila prevelik utisak na mene. A opet, da nije bilo virtuelnog doživljaja, teško da bih u stvarnosti shvatila veličinu ovog mesta, i razumela običaje i život tadašnjih ljudi.

Kako god, sada se osećam dovoljno potkovanom predznanjima da krenem u avanturu obilaska Angkor Vata. Do tamo imam još samo sto dvadeset kilometara ili jedan dan vožnje. I jedva čekam.

Fotografije su ovde