Konačna prednost, 1,12 minuta u odnosu na drugoplasiranog Naira Kintanu (Movistar), nije toliko rečita kolika je stvarno bila dominacija Kristofera Fruma i čitave mašinerije Skaj koja ga je podržala na 102. Tur d'Fransu. Više nego otpor rivala, neorganizovanih poput dvojca Movistara ili slabe forme Alberta Kontadora (Tinkof – Sakso) i Vinćenca Nibalija (Astana),  Britanac je morao da ruši zid netrpeljivosti koji su oko njega izgradile sumnje o verodostojnosti nadljudske snage prikazane u tri nedelje najpoznatijeg biciklističkog nadmetanja.

Frum, prvi Ostrvljanin koji je uspeo da dva puta slavi na Turu, nije voljen šampion. Krisova trka svela se na borbu protiv optužbi o dopingu, objašnjavanje odnosa vata i kadence, opravdavanje luksuznih motornih kuća tima Skaj koje su svakog dana okupirale hotelske parkinge, podnošenje salvi uvreda od strane gledalaca pored puta, pljuvanja, polivanja alkoholom, pa čak i urinom.

Naklonjeni Kristoferu, pa i on sam, reći će da je poslednji osvajač čuvene žute majice žrtva prošlih vremena, biciklizma čiji je najbolniji simbol Lens Armstrong, ražalovani sedmostruki pobednik Tura. Vedro nebo Skaja, nažalost, ukazuje na mnoge slličnosti sa mračnom erom Ju Es Postala. Onda kad su rivalske ekipe posustajale, momci u crnom pratili su svog nosioca žute majice kroz sve najteže deonice trke. Neki od Frumovih suvozača, pa i on sam, do skoro jedva da su bili u stanju da se popnu uz brdo, poput Gerenta Tomasa, a sad su na mitskim usponima u stanju da otresu jednog Kintanu ili Kontadora...

Iako nije draga istina konkurentima, u odbranu Skaja ide činjenica da ovaj tim raspolaže sa mnogo izvesnijim i izdašnijim budžetom neko ostale ekipe elitnog biciklističkog ranga, pa je samim tim i priprema bolja. Ekscentrični vlasnik Tinkof – Sakso formacije Oleg Tinkov tajnu dominacije britanskog tima vidi pre svega u njenom sistematskom pristupu i višegodišnjoj usmerenosti na ostvarenje zacrtanog plana, uvođenju tehnologije koja je za to potrebna, dok se ostali bave preživljavanjem iz sezone u sezonu.

Izvesna tragedija Fruma je da ni dok nije pobeđivao na Turu nije bio preterano omiljena i prihvaćena ličnost u svetskom pelotonu. Put Kristofera ka najvećim uspesima nikako nije išao uobičajenim tokom i ovaj sportista ostaje svojevrsni „otpadnik” elitne biciklističke kulture.

Dovoljno je poći od pojma Britanca, koji, u stvari, i nije bio na Ostrvu dok ga pedale nisu na njega nasukale. Rođen u Keniji, 20. maja 1985, Krisovi roditelji su emigrirali iz Engleske u Afriku. Frumovo prvo iskustvo na dva točka bilo je razgledanje periferije Najrobija na planinskom biciklu. Trener mu nije bio neki matorac koji se predstavlja kao nekadašnji maser Fausta Kopija kakvih je na stotine u Evropi, već izvesni Kenijac koji nosi dredove i živi u kući od zemlje i kartona, od koga bi se pre mogao dobiti „džoint” nego govor o laktatnom pragu. Posle razvoda roditelja, Kris se preselio u Južnoafričku republiku. Čovek koji danas uništava najteže uspone, kao tinejdžer trkao se sa na najravnijim mogućim trkama sa čistokrvnim sprinterima.

U Evropu je prvi put otišao zahvaljujući maloj prevari. Upotrebio je i – mejl adresu kenijske biciklističke federacije kako bi se prijavio za učešće na drumskom Šampionatu Starog kontinenta za mlađe seniore u Salzburgu 2006. Predstavio se kao rukovodilac nacionalnog tima i sa pozajmljenim novcem uspeo da dođe u Austriju na takmičenje. Sve to da bi doživeo neverovatnu blamažu već na startu nadmetanja na hronometar naletevši na i oborivši komesara. Ni naredne Krisove trke u Evropi neće biti manje haotične. Na Turu italijanskih regiona 2007. bio je u begu sa Gregom Boleom. Slovenac je predložio da mu Frum pomogne na planini, a da će mu zauzvrat prepustiti etapnu pobedu. Kris je, međutim, u završnici ispratio motoristu koji je ušao u ulicu rezervisanu za vozila iz karavana trke i promašio cilj.

Neke dve godine kasnije Frum će potpisati za Skaj i tek tad usvojiti britanski pasoš. Ujedno, morao je da se prilagodi tvrdim pravilima treninga i sistemu nove ekipe. I nije bilo izvesno da će tu ostati. Zvezda tima bio je Bredli Vigins za koga je morao da radi na svim velikim trkama. Otkrovenje je bila Vuelta a Espanja 2011. Iako prvi pomoćnik Viginsa, Kris se pokazao jačim pretendentom na konačan trijumf. Kasnom promenom strategije ekipe, morao je da se zadovolji drugim mestom u Španiji. Situacija je bila veoma slična i na Tur d'Fransu 2012. I tad je bio bolji od Viginsa, ali ovog puta, tim nije dozvolio Frumu da se bori za sebe. Uz moćnu pomoć, Ser Bredli će postati prvi Britanac koji će trijumfovati u Francuskoj, a Kris je bio drugi.

Posle druge pobede na Turu, Fruma su na Ostrvu malo više prihvatili, ali to nikako nije isti odnos kao prema Viginsu, čoveku koji zna sve „ujedinjene drumove” i lokalne pabove u koje može da svrati da se okrepi. Ipak, Kris je novom titulom nesumnjivo otvorio veliko poglavlje istorije biciklizma.

Rekordni zaostaci

Samo 16 vozača od 154 koji su završili 102. Tur d'Frans nalaze se u okviru sata zaostatka za pobednikom Krisoferom Frumom (Skaj). Takav vid trijaže viđen je poslednji put 1997. kad je slavio Jan Urlih. Samo je 1969. zaostatak između prvog i 20. bio veći od 1:16,13 časova kakav je između Fruma i Jana Bakelantsa (La Mondijal).

Sa druge strane, razmak od 1,12 minuta između drugoplasiranog Naira Kintane (Movistar) i Krisa najmanji je posle onog od 39 sekunde između Alberta Kontadora i Endija Šleka 2010.

Frum: Ne varam žutu majicu

Iako su ga mnogi osporavali tokom minulog Tura, Frum je istakao da prema mitskom žutom dresu ima suviše poštovanja da bi varao.

- Razumem istoriju iza osvajanja Trke oko Francuske, dobru i lošu, i ne na želim da je ismejem. Mogu uvek da budem ponosan na način na koji sam trijumfovao. Ma šta ljudi mislili, Tur je ove godine bio veoma težak za mene, kako na biciklu tako i bez njega. Bilo je mnogo stresa, ali pobednički šampanjac će oprati sve negativno što je bilo – komentarisao je podno Trijumfalne kapije u Parizu Frum.