Prvo bih da se zahvalim Igoru Raliću što nam je omogućio da vozimo sve ove divne Brevete ove godine, za odličnu organizaciju i brigu o nama, hvala mu za krv i radost i znoj, probušene gume i ozbiljnije defekte.

A sam Brevet1000 je bio kao i svaki drugi Brevet samo što je duži. U odnosu na Brevet600 prošlog meseca, hiljadarka po meni ništa nije teža, tj. fizički onaj/a koji/a je odvozao/la 600km može bez problema da odvoza i 1000km. Sve je isto, umor je identičan, isto se maskira, ista se hrana jede, bolovi po telu isti onima kao i na Brevetu600, tj. razlika je samo u nekih 20-ak sati duže vožnje koja se ne oseti jer to već postaje rutina, voziti dan i noć, odspavati od 15 minuta do 2 sata i ući u novi ciklus. Kada se jednom pokrene mašina teško je stati. Od tolikog uzbuđenja vožnje Breveta, na samom Brevetu se spava jako malo, čovek se posle nekog vremena sam probudi i jednostavno kreće dalje. Tih par dana se doživi kao jedan dugačak dan.

Okupljanje u parkiću. Šta očekujemo u naredna tri dana? Verovatno taj odgovor niko ne zna osim iskusnih Slovenaca Tanje i Andreja koji su došli da odvozaju prvih srpskih 1000 kilometara, što bi došao za njih četvrti Brevet1000 ove godine. Moj osećaj je da mogu sigurno da odvozam 600 km jer sam to već probao, za ostalih 400 nisam bio siguran. Šta tu očekivati, da li će me umor savladati ili Kopaonik ili prosto fizička iscrpljenost nisam znao. Isto kao i pre prošlog Breveta i ovog puta iz više razloga je izostala ozbiljnija priprema, jedina ozbiljnija priprema je bila odvozanih pet krugova po Avali u jednom danu i par puta odlazak do Pančeva umereno.


Kao po običaju od starta do Kovina negde svi vozimo zajedno, uz par ispaljivanja iz grupe uglavnom smo zajedno, prosek brzine je oko 30-35km/h. Već postaje toplije, sobzirom da smo krenuli po oblačnom vremenu, od Pančeva počinje sunce da sija već uveliko. Iza Kovina počinju prva blaga brda i tu grupa već počinje da se cepa, kroz Deliblatsku Peščaru i Slatinu vozimo u malim grupicama ili sami, priroda je tu prelepa, pašnjaci i šume, put odličan sa slabim vetrom, sve u svemu prelepa deonica. Verovatno sam je zapazio i više od ostatka trase jer je to bio početak i bio sam odmoran. U Banatsku Palanku na skelu stižemo nekih sat vremena pre polaska skele tako da smo ukupno imali nekih sat ipo vremena pauze dok nismo prešli na drugu stranu Dunava.
Čim smo zgazili u “Srbiju”, uspon, solidan, da bi se cela ekipa koja se u međuvremenu skupila na skeli raspala i više se nismo sastali do kraja Breveta. Dalje nas svo vreme trajanja Breveta očekuju manji ili veći usponi, sa jako retkim ravnim deonicama. Svo vreme nakon prelaska vozimo niz Dunav sa srpske strane, prekoputa se celom dužinom nalazi rumunska, prizori i sa jedne i sa druge strane Dunava su idilični, pomalo liči na neko more. Veći deo vremena od prelaska skele vozim sam što mi prija jer mogu nesmetano da uživam u okruženju i prelepom zalasku sunca nad Dunavom u avgustu bez da razmišljam o bezbednosti grupe. Ipak postajem sve više umoran i jedva čekam da stignem u Kladovo na prvu kontrolnu tačku. Ipak u Kladovo stižem nešto pre mraka, tu se sakuplja ekipa al svako kreće za sebe odatle. Kroz noć ću voziti sam kao i 80% Breveta.

Meni lično noću više prijada vozim sam, u tim prelepim trenucima noći imam vremena da mislim o svemu ili pak da dremam i isključim se. To je ujedno i najemotivnija vožnja. U toku noćne individualne vožnje ispitujem se koliko mogu da provedem vremena bez ikoga, u toku nje prolazim kroz dosta strahova, uzbuđenja, radosti, plakanja, osećaja voljenja. To je borba, samo što se sada za razliku od života borim protiv sebe.

Od Kladova idemo južno preko Negotina, Zaječara i Knjaževca za Pirot gde ću stići narednog jutra oko osam sati.
Sve u svemu jedno jako zanimljio veče sa lepim putem uz blago brdovit teren.
Tu po prvi put u mojoj skorijoj biciklističkoj karijeri koristim slušalice i slušam muziku. Iz razloga bezbednosti već duže vreme ne slušam muziku u toku vožnje mada na magistralnom putu, noću uz korišćenje samo jedne slušalice čini mi se da je dosta bezbedno slušati muziku.
Opet i pored svega se zalažem za maksimalno bezbednu vožnju i ne ohrabrujem korišćenja slušalica u saobraćaju.

To mi sve dosta pomaže da lakše i nekako brže preguram prvu noć tako da do svitanja stižem do sela Kalna, celo veče vožnje po kvalitetnom asfaltu pada u vodu tu. Put od količina zakrpi se nalazi iznad svoje prvobitne visine, put prepun rupa i zakrpa koje demorališu vozača/ icu i nedozvoljavaju da se vozi brže od dvadesetak km/h. Par puta pravim pauze da bi se odmorio od lošeg puta. Tu već počinju da rade pitanja “Zašto sve ovo?” “Da li mogu da nastavim?” “Koliko još do kraja?”.

Najzad oko 8 sati stižem u Pirot, par sati posle planiranog dolaska, tu na kontrolnoj tački jedem zapečene makarone sa sirom i spavam 40 minuta. Sa kontrolne tačke krećem sa Andrejem i Tanjom, od kojih se odvajam po skretanju ka Zvonačkoj banji tako da drugi dan vozim sam. Prolazim kroz skoro napušten kraj sa selima koja su već mrtva, iako prolazim oko podneva ljudi skoro i da nema, tako da sam polovinu puta od Pirota do Babušnice vozio skroz bez vode.
Put je isti kao i do Pirota samo što postoje deonice makadama gde sam ja jednoj polomio žbicu koju sam fiksirao plastičnom kesom od palačinake jer nisam mogao da je skinem. Na narednoj krivini od te gde mi je pukla žbica, uleće mi kamen u prednju gumu i bušim i vanjsku i unutarnju gumu, srećom ne paničim već od probušene unutarnje gume pravim ojaćanje koje stavljam na mesto na vanjskoj gumi gde je ušao kamen. Odatle već sumnjam da li će mi takav prednji točak izdržati ostatak trase, no posle nekog vremena kada sam video da šljaka prestajem da se brinem i krećem agresivnije da vozim.
U Babušnici srećem Slovence koji opet kreću pre mene tako da sam opet treći na etapi. U drugoj polovini drugog dana vozim ka Žitorođi i Prokuplju, uglavnom je bilo uzbrdo i sa vetrom u prsima i sa jakim suncem :)

U Prokuplje stižem taman oko 8 sati uveče, planirao sam da taj dan pređem više kilometara i da se predveče nalazim negde na početku uspona na Kopaonik al zbog težine trase drugog dana i umora odudaram za par sati od plana.

Na putu ka Blacu od nespavanja počinju da mi se pedviđaju ljudi u travi, iako sam znao da je to samo trava od koje ja zbog umora konstruišem osobe, ljude koji sede, leže, šetaju se, muškarce, žene, decu, razne figure, osećaj postaje sve jači sve dok konačno nisam stigao u Blace. Kasnije u priči sa Ivanom na Kopaoniku saznajem da je to skroz uobičajna pojava kod ljudi koji voze ili se šetaju noću.
Sve u svemu od Prokuplja do Kopaonika ima nekih 100 kilometara, po mojoj računici nekih 5 sati :) Al kopaonik je to, kako se približavam postajem sve umorniji i postaje sve hladnije, pre Brusa bacam biciklu pored puta u jarak i ležem na petnaest minuta da odspavam. Od Brusa počinje i kiša gde me prestižu Toma, Ivan i Boris dok sam se malo sakrio od kiše. Ipak izlazim na kišu opremljan kesam umesto kamašnama što mi umnogome pomaže da zadržim toplotu.
U centru Brusa gužva, subota uveče, kiša je malo prerstala, rade diskoteke, osećam se nekako toplo jer sam u urbanom okruženju ipak ne ostajem jer mi se spava i žurim na vrh.

U Brzeću stičem prijatelja. Iz sred noći izlazi ker i počinje da ide zamnom i tako kilometar, dva uz Kopaonik, stanem da ga pomazim i oteram al ne odlazi. Počnem da se derem na njega jer mi ulazi u točak i mogu da padnem al ne odlazi, odmoran ker skroz za igru, skače na mene i grize me, par puta se čak i udario glavom o volan al ne odustaje, ide zamnom. Na kraju se sažalim i dam mu svoja poslednja dva veganska sendviča, pojede ih ker al jok i dalje ide za mnom. I tako do vrha Kopaonika, kroz oblak i kišu pratio me je nekih 16 kilometara uspona sa 700 metara visine.

I tako ja sa sve kerom pored mene polako se penjem uz Kop kada srećem Ivana, postaje malo lakše jer ipak na takvoj planini nisam skroz sam, dopunismo zalihe energije tu i napravismo malu pauzu jer bilo kakva pauza veća predstavlja problem zbog hladnoće.

Nedugo zatim posle male pauze ulazimo u oblak. Vidljivost dovoljna da se vidi sledeća isprekidana linija, više ne, kiša slabo pada a temperatura posle dnevnih tridesetak se spustila na par stepeni iznad nule, obukao sam sve što sam imao, tj. letnji i topli dres, zakopčao se do grla, al dah se ledi. I ajde uspon bože moj tu i tako motam pa se zagrejem al kada smo stigli na vrh i kada je sledio spust do kontrolne tačke postaje već mnogo hladno, opet od plastičnih kesa sam improvizovao rukavice da bih zaštitio ruke od hladnog vetra.

Tu na vrhu sam morao da pobegnem keru koji me je celu noć pratilo jer je bilo isuviše hladno da bih išao polako sa njim. Viša sila. U jednom trenutku sam bio spreman čak i da prekinem Brevet da bih poveo kuče do Beograda kako god.

Na Kontrolnu tačku na Kopaoniku stižem oko 4 ujutru gde spavam tri sata dok malo ne otopli napolju dovljno za spust. Od tolike akumulirane hladnoće koju sam stekao za vreme uspona bilo kakvo kvalitetno spavanje je bilo nemoguće jer sam svo vreme drhtao tako da sam se tako na kraju i probudio negde oko sedam sati ujutru.

Spuštam se niz Kopaonik, dan treći. Do kraja nekih 270km. Na svakih par kilometara spusta temperatura raste tako da do Raške već postaje dovoljno toplo za skidanje toplog dresa. U Raškoj na Kontrolnoj takči jedem poslednju hranu ne znajući da do Kraljeva nema ništa da se uzme. Do Kraljeva nikad da stignem, niz Ibar idem al sa jakim čeonim vetrom koji mi ne omogućava da idem malo brže tako da se svo vreme vučem. Sve očekivajući da se Kraljevo nalazi iza sledeće krivine idem satima niz put sa čestim odronima i jakim vozačima.

Tek oko jedan stižem u Kraljevo na doručak, pitu sa sitom i zeljem i dopunjujem zalihe Snikersa za naredna brda. Put do Kragujevca staklen, od Kragujevca do Topole usponi u vetar u prsa. Oko 18h stižem u Topolu na poslednju Kontrolnu tačku pred Beogradom gde se dopunjujem, uzimam još jednu, poslednju, negde oko svoje petnaeste guarane za ova tri dana i tu me sustiže Toma. Da se ne bi ohladili krećemo što pre i negde pre Mladenovca ga ostavljam. Odatle se već nalazim u Beogradu. Valjda zbog jakog adrenalina jer sam blizu kraja, put od Mladenovca do Beograda prelazim kao da sam malo pre izašao da se vozim a ne da sam prešao 950 kimoletara. Deonice koje sam ranije prelazio na prenosu 39-21 sada sam kidao na 53-18 tako da u Beograd stižem dovoljno rano da ne moram da palim prednje svetlo za noćnu vožnju.

A na cilju uobičajna ekipa sa Ralićm i Milošem, naravno sve uz toplu supu i hranu za izmorene vozače/ ice, Slovenci koji su došli pre sat ipo su još tu, čestitamo jedni drugima, prvi naš Brevet1000 je gotov, njihov ko zna koji.

Sve u svemu celokupan Brevet je odlično psiho-fizičko iskustvo koje vredi probati. Eto malo po malo i za godinu dana sam izvozao skoro celokupan Brevet kalendar, očekuje me još Brevet200 u oktobru pa dotle se vidimo na drumu. A dogodine valjda na Pariz-Brest-Pariz.