Jelte, nije da je ovo prvi put sa Fajerbirdom nego je prvi put uopšte. Jelte, nije da je prvi put samo na 600 nego je svaki Brevet ove godine bio po prvi put.

Od kako me je ekipa iz UZB-a navukla na Brevet 200 u fazonu “Nije to ništa samo ponesi vezice i izolirku” od tada obaram svoje psihičke i fizičke granice. Brevet 300 je došao da bih ispitao sebe da li mogu i 300 km da izvozam u cugu, 400 po Vojvodini koju sam do tada voleo, a od tada malo manje zbog istovetnosti svakog sela, isto tako da bih ispitao sebe, tada je bio prvi put da sam na Brevet išao bez ekipe iz UZB-a, sam, mada na Brevetu nikada nisi sam. Učesnici su duž cele trase, samo treba stići ili sačekati nekoga/ neku ako hoćeš da voziš u društvu ili pobeći ako hoćeš sam. Brevet 600 je došao naravno da vidim da li mogu i to da savladam, ako ne uspem, kao i dotle na svim Brevetima, mogu da odustanem kada hoću i da se vratim autobusom.

I eto Brevet 600, za razliku od prošlog Breveta pre koga sam trenirao po okolini Beograda i pre koga sam svaki dan unosio brda ugljenih hidrata, za Brevet 600 ništa, ama baš ništa.Osim blagih vožnjica od po par desetina kilometara nisam imao ozbiljniji trening pre breveta. Ali odustajanja nema, šta je tu je, pa ćemo videti kako mi se telo ponaša.

Kao i obično start iz parkića u 23. bloku, gradska vožnja đuture do Surčina, a onda na raskrsnici pre Bečmena, jelte jer znam ja kuda treba da se ide, sa Spasom skrenuo levo, ubeđen da je to taj put do mosta kod Obrenovca, posle pola kilometara uzmem ipak da proverim kad naravno da nije to taj put. Ipak je većinski deo grupe bio upravu. Ajde natrag sada. Na istoj raskrsnici gde sam se odvojio od grupe sretoh nekog randoneura, ipak čovek neće da juri za grupom pa sam krenuo sam, šta ću. Vetar u grudi, glava dole do Sremske gazele. Eto ispao sam glup moram malo da se mučim :). Na gazeli vetar u leđa al grupe još nigde.

Ipak nešto pre Boljevaca sam počeo da srećem zaostale randoneure i tako malo sa njima, malo sam sam stigao do Valjeva na prvu kontrolnu tačku (KT). Sa KT-a sam krenuo sa Borisom i Ivanom, ultra opremljenim biciklistima sa kojima ne možeš da pogrešiš put, koji su me stigli pre Valjeva. Put ka Loznici skroz staklen, milina voziti, nema saobraćaja, temperatura odlična i tako jedno pola sata vožnje,  kad iza krivine se odvaja naš put za Ljuboviju.

Preko prvog brda asfalt katastrofa, iza svake krivine na spustu parče šljunka, onako dva tri metra otvorenog puta bez asfalta, izgleda kao da  nam je Ralić to namestio da bi sporije išli na spustu zbog bezbednosti :) Na drugom brdu do Ljubovije uspon konstantan malo jači nagib nego na prvom brdu ali je zato asfalt staklen, iza tog brda je Ljubovija. Do Ljubovije smo stigli taman kada se Drinska Regata završila, našli drugu KT, kad ona zatvorena. Pozvasmo dete, dete babu, baba snajku, na kraju došla baba da otvori prodavnicu zbog nas al kasa je već podvučena. Overili smo se nekako u drugoj prodavnici, okrepili, tu sam pojeo prva dva veganska sendviča i krenuli smo dalje.

Dalje nastavismo uz Drinu po “Zlatnom satu” sa kolegom koji je došao da nas sačeka. Prizori uz Drinu nestvarni. Malinjaci, izvorska voda, sa druge strane Bosna i Hercegovina, Drina i sve to po suncu koje zalazi, tu i tamo i ovi što se vraćaju sa regate, malo trube, malo pokazuju tri(3) prsta, malo pokazuju srednjaka(1),  valjda zavisno od proporcije alkohol:patriotizam:sunce:saobraćajna kultura u krvi.

(sa leva na desno: lokalni bajker koji je pratio brevetaše, Miloš, Ivan, Boris)

Na uspon na Kadinjaču došli smo negde u sumrak. Iako se nisam prisećao školskih dana kao neke kolege randoneuri jer sam rođen u jeku raspada Jugoslavije, ipak Kadinjača ne može da me ostavi ravnodušnim, tu su još i stihovi sa izvora na vrhu Kadinjače da upotpune sećanje na poginule partizane:

“Rođena zemljo jesi li znala?
Tu je poginuo bataljon ceo...
Crvena krv je procvetala

Kroz snežni pokrov hladan i beo“

Opet bih se zbog toga popeo.

Posle vrha problem pravi kilaža, Boris, Ivan i požežanin koji je došao da sa nama ide do Požege na spustu beže, lete, a ja sa 66kg polako, neću da se cimam, neću da trošim snagu i tako je spust veoma dugačak, nekih 60 KM. Tu sam i odlučio da opet vozim Brevet sam, kroz noć pa polako. Borisa i Ivana sam sreo na KT-u u Požegi, pojeo par gibanica standardno i krenuo dalje, opet sam ih poslekontrolne tačke ipustio, od tada pa do kraja Breveta sam vozio skroz sam. Ibarskom magistralom sam. Prvi put tuda vozim još je i noć još sam i sam. Polako, blagi spust sve do Gornjeg Milanovca, noć je lepa, put takođe.

Negde iza ne znam već ni koje brane na Đetinji prestiže me kombi, posle staje kombi na proširenju, izlazi vozač i maše mi da stanem. Nije mi bilo baš svejedno jer sam skroz sam al ajde reko da stanem, ko zna šta je, možda mu treba pomoć. Stanem ja kad ono randoneur za četristotke sa kim sam vozio deonicu po mraku pre Sečnja, ispozdravljali smo se, ispričali malo i ajde dalje ka Milanovcu pre nego što počnem da se hladim.

U Milanovcu sam prestigao Ivana i Borisa koji su skrenuli u motel da odspavaju par sati tako da sam odatle bio četvrti. Negde oko pola tri posle prve dve guarane, i mnogo čokoladica u torbi sam krenuo sa kontrolne tačke u Milanovcu ka Kragujevcu, put kroz neka brda, nema nikoga,  nema umora, sna isto nema. Tu i tamo neko prođe, mesec dovoljno jak da je moguće voziti bez svetla, hladno taman za jesenji dres ( dobro je što sam ga poneo inače, i opet ću).

U Kragujevac sam stigao oko 6 taman kada su ovi mladi počeli da idu kući, pun grad ljudi, nedelja rano ujutru, prohladno, sunca još nema, overih se tu i ajde dalje ka Jagodini. Taman izađoh iz Kragujevca kad umor, šta ću, ajde da legnem sat-dva. Nađem dvorište, trava taman pokošena juče. Kaciga pod bicikl, bicikl pod glavu obgrlio biciklu skroz protiv krađe i ajde da spavam. Zaspao sam za par sekundi al džaba kad je mnogo hladno, osećao sam kako mi ruka kojom sam zagrlio Bfakija propada. Nema od spavanja ništa, bolje da vozim i da se ugrejem pa ću onda u Jagodini na suncu da odspavam.

Na putu do Jagodine napravio sam prvu jutarnju pauzu gde sam se presvukao u letnji dres i tu sam pojeo još dva sendviča. Do Jagodine kada sam stigao već ni govora o spavanju, dosta me je vožnja razbudila i taman sam stigao oko 8 na pumpu na jutarnju kafu.

Dalje Ćuprija. Pitam lokalce gde je Svilajnac jer me jelte opet mrzi da vadim plan puta iz torbe, kažu ovuda preko auto-puta. Krenem tuda, al jok, ipak sam opet pogrešio put. Ajde nazad do Ćuprije pa drugim putem za Svilajnac. U selu Despotovac putokaz, mada ono i nije putokaz, Svilajnac i pravo i docrtano desno. Lokalci me baciše na put desno. Posle jedno 500 metara da čekiram moj plan puta,  i naravno da sam opet pogrešio. Natrag do raskrsnice pa onim putem za Svilajnac pravo. Odatle brda, brda i brda i brda, i tako jedno sat, sat ipo do Svilajnca, sunce već počelo da peče, reko Raliću zašto nas opet ne voliš kada ima bolji put okolo. Al aj, i pored svega stigoh u Svilajnac oko pola dvanaest, čekiram se, tradicionalno uzmem pitu sa pečurkama i limunadu na ček pointu i da se ne bih ohladio krenem što pre za Beograd, još nekih 120 KM do kraja.

Put dalje mi je navodno poznat, prošao sam tuda na tristotki ali u kontra smeru. Kad u Rači Kragujevačkoj raskrsnica, put jedan ide gore, jedan dole, da ne bih sada opet vadio mapu puta krenem gore, učinio mi se poznat taj put, idem tako jedno pola sata i shvatim da sam na pogrešnom putu, da sam na onoj raskrsnici trebao dole da skrenem. Da se ne bih vraćao nastavim pravo pa reko sigurno ću ispasti nekako na Topolu. Kad jok naravno. Ispadam na neki grad, vidim nepoznat mi je, nije ni Mladenovac, nije ni Topola, kad ono Smederevska Palanka. Lep izlet posle 500 i kusur kilometara. Pitam biciklistu kuda za Topolu sada, kaže on “Kod crkve levo pa još 18 kilometara”, divno. Na grebenu do Topole vetar u grudi, put loš, sunce sve jače al šta ću nema odustajanja, to je Brevet. Sam idem, sam sam kriv za sve. Verovatno mi je to parče puta najteže psihički palo od celokupnog mog bicikliranja u poslednjih pet godina. Posle toliko kilometara i nespavanja, tj. sakrivanja umora guaranama svaki promašaj je mnogo veći nego obično. Al to je Brevet, ti i bicikla sami.

U Topoli na kontrolnoj tački vidim da me je dok sam bio na izletu prestigao jedan biciklista. Nije mnogo sobzirom da sam sat i nešto izgubio do Smederevske palanke i nazad. Do Beograda dalje sve poznato ali stvarno, bicikliste sam već od Avale počo da srećem.

Od Mladenovca je već počela trka sa oblakom sa zapada i negde ispred Avale počla je kiša, prvo sitna a onda sve jača i jača do pljuska. Naravno, randoneur sam, i neću na stanem zbog kiše, pojedem tu poslednji veganski sendvič koji sam štekao celo pre podne, umotam sve stvari u platične kese i na kišu. Tu na Avali su već počeli bolovi u mišićima i ozbiljniji znaci nespavanja tako da nisam smeo da stajem do cilja, ako stanem ohladiću se i biće mi teže da krenem. Put poznat, kiša pada skroz do kaja, al ako, to je sve mnogo lepo. To je se Brevet.  

Na cilj sam stigao u 18:32h što dođe oko 30 sati i 32 minuta vožnje, sa nekih 3-4 sata pauze ukupno. Opet sam oborio lični rekord ovog puta i u zbiru sati bez spavanja i u maksimalnoj kilometraži. Naravno do Breveta 1000 u Avgustu :)

*Fajerbird se opet pokazao izvrsnim, bez ikakvih problema smo do sada prošli sve Brevete <3

Šta je to Brevet?

Brevet je biciklistički dogadjaj(ne trka), gde učesnici prate predefinisanu trasu i da bi uspesno završili brevet potrebno je da se ispoštuju odredjeni vremenski limiti,
kako za celokupnu vožnju tako i za stizanje do odredjene kontrolne tačke u odredjenom vremenskom periodu.
Dužine breveta su od 200 pa sve do 1400km, na kojima je biciklista potpuno samostalan, i ne moze primati nikakvu pomoć od trećih lica,
osim na samim kontrolnim tačkama, tako da se bicklista mora sam o sebi starati, odklanjati defkekte ili kvarove na biciklu, suočavati se sa svim vremenskim uslovima koji ga tokom vožnje mogu zateći.

Više informacija možete pronaći na zvaničnoj prezentaciji Randonneurs Serbia.