Vladimir Savić je 2013. godinu, u kojoj proslavlja svojevrstan jubilej – 20 godina bavljenja triatlonom, obeležio na najbolji mogući način. Trkom u Kopenhagenu i ostvarenim vremenom 8 sati 57 minuta i 8 sekundi postao je nacionalni rekorder Srbije u Ironman triatlon disciplini. Takođe je prvi put učestvovao na Ironman Svetskom prvenstvu na Havajima gde je u konkurenciji od oko 2.000 takmičara osvoji je 404. mesto (9:43:04 sati).

- Prvi pun Ironman, što znači 3.800 metara plivanja, 180 kilometara vožnje bicikla i trčanje punog maratona, uradio sam 2011. godine, a 2009. prvi Polu Ironman i za sada iza sebe imam uspešno završene četiri Ironmen trke i pet Polu Ironmena.

Šta je ono što je prelomilo u tebi da sa jedne dosta teške discipline kao što je sprint/olimpijski triatlon, pređeš u još težu, ekstremniju, kao što je Ironman triatlon?

- Većina nas koji se bavimo triatlonom smo za njega čuli upravo preko Ironmana. Te 1993. godine kada sam počeo da se bavim triatlonom, mi klinci smo se dokopali VHS kaseta sa snimcima Ironmen trka. Nama je to bilo impresivno. Ja sam uz Ironmen upoznao triatlon i posle nekih 13-14 godina bavljenja sprint i olimpijskim triatlonom, počeo sam da razmišljam i o Ironmanu. S jedne strane sam osetio da sam sportski sazreo. S druge, to mi je bio davni san. Sve je to vodilo ka ideji, a potom i odluci, da se oprobam i u Ironmen triatlonu. I prilično je zarazno. Ironmen je drugačiji od svega. Svaki put kada krećeš u trku upuštaš se u potpuno neizvesnu avanturu. To jeste specifičnost ovog sporta za razliku od recimo plivanja ili neke atletske discipline. U njima ti 100 puta probaš deonicu koju plivaš ili trčiš, tačno znaš šta te očekuje. Ironmen nikada ne probaš u celosti dok ne dođe dan same trke. Veoma je specifičan taj osećaj kada staneš na liniju starta, osećaj neizvesnosti i avanture koja je pred tobom su u isto vreme zastrašujući i privlačni.

Kada kažeš da si osetio kako si sportski sazreo, na šta konkretno misliš?

- Osećao sam to možda i ranije, ali spremati se za sprint/olimpijski triatlon i za triatlon na dužim distancama podrazumeva drugačiji tip treninga. Jednostavno se ranije nisu stekli uslovi. Nisam želeo da aktivno takmičarsko bavljenje triatlonom završim, a da nisam probao Ironman. A onda kada sam probao, a što nisam očekivao, stvorila se ta neverovatna motivacija da nastavim i da se ozbiljnije posvetim tome. Naravno koliko je moguće jer ja nisam profesionalac. Meni su na prvim mestu moja prodica, zatim posao, a tek na trećem Ironman.

Kako sada gledaš na svoj prvi Ironman poduhvat? Kako je izgledalo stati na start i o čemu si razmišljao u tom trenutku kada znaš da je pred tobom 3.800 metara plivanja, 180 kilometara vožnje bicikla i na kraju pun maraton?

- Na prvom Ironmanu, iako sam imao dosta znanja o Ironman triatlonu, nisam imao takmičarsko iskustvo i to mi je falilo. Imao sam samopouzdanja i više nego što je trebalo. Malo sam precenio svoje mogućnosti ili da kažem potcenio sam samu trku. Sve to sam platio u drugom delu trkačke deonice. Imao sam probleme sa grčevima, teško sam stigao do cilja, ali sam uspeo. Završio sam trku za pristojno vreme, ali je ona definitivno najteža. Tu sam naučio neke vrlo važne stvari za Ironmena i shvatio koliko je Ironman triatlon specifična disciplina i koliko se razlikuje od kratkih triatlona. Čak se u mnogome razlikuje i od Polu Ironmana. Za mene je Polu Iroman ustvari trećina pravog Ironmana.

U toj prvoj trci koji ti je trenutak bio najteži?

- To je bila trka u Barseloni u oktobru 2011. Posle plivanja i vožnje bicikla trčala su se četiri kruga i svaki krug je prolazio kroz arenu prepunu fenomenalne publike. Brojni poklonici trke, koju mnogi smatraju najtežim jednodnevnim sportskim nadmetanjem, bodre svakog takmičara i to je nešto što je specifično za Ironman. Svaki takmičar koji pređe liniju cilja je na neki način pobednik i ima jednaku pažnju publike. Ponekad, oni koji poslednji stižu na cilj imaju veću pažnju i podršku publike nego pobednici. U takvoj atmosferi, kada sam završavao treći krug i polazio u četvrti, publika navija iz sve snage, a mene hvataju grčevi do te mere da sam morao tu pred njima da stanem da se teglim, kako bih nastavio. Izuzetno frustirajuća situacija. Osećao sam da imam energije, ali je telo počelo da otkazuje. Ne sluša me, ne mogu da ga kontrolišem. Nakon nekoliko kilometara borbe sa grčevima više nisam mogao da potrčim ni par koraka i posledjih osam kilometara sam više brzo hodao nego trčao, ali sam uspeo da pređem liniju cilja.

Posle svih tih muka, patnji, bolova, šta je ono što tebe tera da ponovo kreneš u jednu Ironman trku?

- Nije to nešto što se doživi tragično. Takve probleme imaš ponekad i na treningu samo što na treningu staneš i odeš kući, a ovde nisam hteo da odustanem. Jednostavno sam imao osećaj i znao da sve to mogu bolje. Želeo sam da imam osećaj zadovoljstva po završetku trke. Osećaj da sam u potpunosti iskoristio vreme uloženo u trening i svoje fizičke i mentalne sposobnosti tog dana. Hteo sam sebi da dokažem da mogu to da uradim. I nastavio sam da se takmičim u Ironmanu.

Da li dobijaš pitanje čemu sve to i koji je tvoj odgovor na njega?

- Moji najbliži su odustali od toga i više me ne pitaju. :) Kad upoznam nekog, ponekad dobijem i to pitanje. Kad malo dublje razmisliš o svemu, bavljenje takvim sportskim disciplinama je potvrda čovekove neograničenosti. Na primer, trka na 100 metara biće zanimljiva do onog momenta dok se rekordi budu obarali. Uvek se traži neki novi izazov. Prvo mi je sprint triatlon bio nešto posebno, pa olimpijski, pa Polu Ironman, pa Ironman. Tako dobijaš potvrdu da možeš i više i brže.

Triatlon je sve popularniji u Srbiji. Koliko ima onih koji bi želeli, ili se bave Ironmanom?

- Skoro sam pravio listu Ironamn učesnika u Srbiji. Oko 35 do 40 takmičara je uspelo da završi Ironman od 1996. kada je prvi čovek iz Srbije to uradio. S jedne strane, to je malo ljudi u odnosu na celu Srbiju. S druge, kada se saberu sve okolnosti, i nije. Ne postoji primer nijedne zemlje u svetu koja je ekonomski devastirana, a da u njoj cveta sport. Zašto Kenija nema biciklizam? Uz superiorne fizičke sposobnosti njihovih sportista bilo bi za očekivati da bar nekolicina napravi odlične rezultate i u biciklizmu. Jednostavno, Kenija ne poseduje uslove za tako nešto. A da imaju, mogli bi siguno da naprave ekipu koja bi dominirala na Tur de Fransu. Slično je i kod nas. Svakako da je neophodna edukacija o značaju fizičke aktivnosti kao i popularizacija svih sadržaja tog tipa, ali sa druge strane siguran sam da kada budemo živeli bolje biće i više rekreativaca, više biciklista, više trkača, plivača, a samim tim i više triatlonaca i onih koji se takmiče u Ironmanu.

Koliko je potrebno vremena da se neko pripremi za Ironman trku?

- Neko ko ima sportski staž, ko se bavio plivanjem, trčanjem, biciklizmom ili je ozbiljniji rekreativac i nije mu problem da na biciklu izveze 100 do 200 kilometara, mogao bi da bude spreman već za šest meseci. Ali realnije je da bi mu bilo potrebno oko osam do deset meseci, uz treniranje od sedam do deset sati nedeljno. Naravno kako se trka bliži taj broj sati treninga raste. I ovde govorimo o pripremi da se uspešno završi Ironman trka. Ne razmišlja se previše o plasmanu i nekom ostvarenom rezultatu. Moje iskustvo govori da je većini ljudi, sa kojima sam radio i pomagao im da se spreme za ovaj izazov, bio cilj upravo da uspešno završe trku, a da je ostvareni rezultat bio u drugom planu.

Koliko bavljenje Ironmanom zahteva odricanja?

- Svaki vrhunski sport zahteva potpuno angažovanje. Ako si zaista posvećen i želiš da ostvariš svoj maksimum, onda to traži celog čoveka. Druga je stvar kada pričamo o rekreaciji. Kada pomažem nekome da se spremi za određenu trku, prvo tražim da mi napravi listu prioriteta u svakodnevnom životu, da li je na prvom mestu porodica, sport, posao ili nešto treće. Tek onda se mogu formulisati treninzi i u skladu sa tim se očekivati i rezultati. Moja filozofija bavljenja sportom, samim tim i triatlonom, jeste da bi sport trebalo da doprinese poboljšanju kvaliteta života. Ne bi trebalo da oduzme. U tom smislu ne volim da pričam o odricanju. Ako se ti osećaš dobro zato što se hraniš zdravo, zato što si fit, zato što si aktivan, onda je to super. Ako sve to predstavlja opterećenje, ako misliš da si se odrekao nečega, onda treba da vidiš sa samim sobom šta ti to u stvari hoćeš.

Koji bicikl koristiš?

Danas postoji čitava industrija bicikala namenjenih samo za triatlon. Ja vozim Scott i ovo mi je treći Scott bicikl za redom. Sada vozim Scott Plasma 2 ram i on mi potpuno odgovara. Na njemu je 3T ventus pro volan i Shimano Dura Ace oprema. Tu su i Zipp 808 točkovi koji mi zbog svoje aerodinamičnosti mnogo znače tokom vožnje.

Šta je to od neke dodatne opreme koja ti pomaže u trci?

Koristim „power meter“ koji je nezamenljiv i jedini realni pokazatelj učinka na biciklu. Sve drugo je relativno i zavisi od toga da li ideš uzbrdo ili nizbrdo, da li i kako duva vetar ili ne i slično. Sama brzina kojom voziš je nepouzdan pokazatelj. Puls takođe varira u zavisnosti od mnogo faktora. Kada treniram ili sam na trci “power meter” mi tačno govori u kojoj sam zoni i kako trošim snagu. Samo sam prvu Ironman trku vozio bez njega i sada ga preporučujem svima sa kojima radim jer je izuzetno praktičan za doziranje opterećenja na treningu/trkama kao i za praćenje forme i napretka.

Koji deo Ironmena je najteži?

- Pretpostavljam da će većina reći da je trčanje najteži deo trke i ja se slažem sa tom konstatacijom. Trčanje počinje tek nakon 5-6 sati intezivne fizičke aktivnosti i organizam je već prilično umoran. Tokom plivanja i vožnje bicikla važno je biti rezervisan i čuvati snagu za poslednju deonicu. I sa te strane plivanje i vožnja bicikla su lakši. Daleko je veći broj takmičara koji odustaju tokom trčanja. Na trčanju se daje maksimum i završava trka. Posebno je izazovno trčati poslednjih 10-15 km, jer se tada koriste poslednji atomi snage.

Koliko puta je realno da se neko u jednoj godini takmiči u Ironmanu?

- Realno je da neko uradi dve trke godišnje. To je po meni neki maksimum ukoliko takmičar želi da bude spreman na obe trke i ako želi da pruži 100 odsto svojih mogućnosti tog dana. Oni koji žele da Ironman rade lagano, oni kojima rezultat nije u prvom planu, mogu da rade i jedan mesečno, nedeljno, dnevno, gotovo da nema granice. Ima i takvih, ali to onda nije trkanje, već je cilj samo preći predviđenu deonicu. Profesionalci mogu do dva Ironmana u sezoni. Ove godine se trostruki svetski šampion žalio što i on mora da se kvalifikuje za svetski šampionat. Kako je rekao, izuzetno je zahtevno biti u punoj formi na početku sezone, kada su kvalifikacije, oporaviti se od veoma zahtevne trke, a zatim ponoviti ceo ciklus i na kraju se takmičiti na svetskom šapionatu.

Na svetskom šapionatu osvojio si 404. mesto. Na trci u Kopenhagenu si postavio svoj rekord i rekord Srbije. Koliko si zadovoljan tim rezultatima i da li misliš da možeš još bolje?

- Mislim da mogu da idem još brže. Rezultatski sam zadovoljniji trkom u Kopenhagenu, tu sam bio spreman i dobro sam uradio trku. Ironman Svetsko prvenstvo na Havajima je bila prilika koja se ne ukazuje često. Originalno, moj plan je bio da na Havaje odem 2014. godine. Međutim, već sam bio prijavljen za trku u Kopenhagenu koju je u međuvremenu preuzeo Ironman te je i ona postala kvalifikaciona za Svetski šampionat. Ostvario sam rezultat potreban za kvalifikaciju na Svetski šampionat i nisam hteo da propustim šansu koja mi se ukazala. Tako sam u stvari godinu dana ranije nego što sam planirao otišao na Ironman Svetsko prvenstvo na Havajima.

Šta je sada u planu?

- Sledeće godine 10. maja idem na Polu Ironman na Majorku, a zatim na Ironman u Klagenfurtu 30. juna. Za kraj jula 2014. planiram Polu Ironman u Berlinu. Još uvek nisam definisao kraj sezone i da li ću, ako se kvalifikujem u Klagenfurtu, ići na Havaje. Trenutno sam fokusiran na svoj trenerski posao, a odluku o eventualnom učešću na Svetskom prvenstvu u Ironmanu doneću nakon trke u Klagenfurtu.