Atlagić, koji već duži niz godina vozi maratonske vožnje, kako u sopstvenoj režiji tako i brevete, pa i takmičenja poput prestižnog maratona u Dolomitima - Maratona des Dolomites, kaže da za ovu rutu nije morao da odstupi od svog uobičajnog plana i načina treninga.

“Mada u biciklizmu imam takmičarsku pozadinu, generalno uživam u dugačkim vožnjama i avanturističkoj komponenti biciklizma, pogotovo uz ovako inspirativne pejsaže, a dodatnu volju za vožnju mi uvijek daju i okolnosti poput poboljšanog ili novog bicikla. Što se tiče priprema za velike distance, plan se bazira na postepenom podizanju izdržljivosti do željenog nivoa, uz klasične treninge snage i brzine. Bitno je napomenuti da ovu rutu nisam planirao tako da je pređem u najkraćem mogućem periodu, niti da detaljno istražim svaku uvalu jadranske obale, nego da to bude presjek ličnog testa izdržljivosti i uživanja u meni poznatim, a i nepoznatim predjelima. Tako sam, nakon mnogo kombinacija, došao do računice i plana od 1000 km u pet dana kao idealne opcije,” rekao je ovaj bosanski biciklista za 2Bike.

Tura je startovala prvog juna iz Umaga iako je prvobitnim planom tu trebala da se završi. Nekoliko dana pred početak, Atlagić se predomislio i obrnuo redosled zbog čega mu je kako sam kaže mnogo drago. Za pet dana, od 1. do 5. juna on je na svom dvotočkašu prešao 1000km kroz tri države. Uspeh celog poduhvata pripisuje kako sebi tako i svom biciklu - Scott Addict sa Shimano Dura Ace 9100 mehaničkom grupom delova i Shimano RS81 klinčer točkovima, koji je u potpunosti sklopljen prema njegovim željama. Zaslugu odaje i svom ocu koji mu je bio tehničko-kamermanska podrška i pratnja.

U pripremi se držao svog redovnog plana i načina treninga. Ipak, 1000km pred njim bilo je i te kakav izazov.  “Voziti uzastopno pet dana je neki klasičan ciklus tamičarskog treninga u jednoj sedmici, ali ako govorimo o pet uzastopnih maratonskih vožnji - to je nešto potpuno drugačije, pogotovo što nikada nisam pokušao spojiti niti dvije! U čistoj teoriji je sve djelovalo potpuno izvodljivo, ali ipak uz jedan veliki upitnik iznad cijele ideje. Kao iskusni hronometraš, veoma dobro poznajem sebe, moglo bi se reći "u svaki okret pedale", ali to je stavljeno na test zbog raznih nepredviđenih okolnosti, pa je planirano uživanje u vožnji u nekoliko navrata postajalo "borba za opstanak". Cijeli prvi dan u Istri sam imao jak vjetar u prsa, drugi dan sam se po kamenovitim predjelima obronaka Velebita borio sa vrelinom od 38 stepeni C, na trećoj etapi su me, nakon neprospavane noći zbog najezde komaraca, dočekali radovi na putu i neplanirane zaobilaznice sa brdima od 12%, kao i pljusak u posljednim kilometrima etape. Četvrta etapa je bila planski najduža, a samim tim što je dolazila nakon tri teške etape i prije odlučujuće posljednje - nije bila ni malo jednostavna, vjerovatno i najteža. Petu etapu, kroz Crnu Goru, okarakterisala je loša asfaltna podloga, izuzetno jak saobraćaj i veoma brdovit profil - ali sam u njoj ipak najviše uživao, kako zbog najljepših pejsaža na cijeloj ruti, tako i zbog činjenice da konačno više nisam morao razmišljati o sutrašnjem danu!”

Napornih pet dana na visokim temperaturama i sa ukupnih 14.500 metara visinske razlike znatno su trošili snagu i iscrpljivali telo. Atlagić kaže da nije puno odstupao od svoje svakodnevne ishrane osim što je sada bila pojačana.

“To generalno uključuje cijeđenu narandžu, jaja i zobenu kašu za doručak, a za nadoknađivanje utrošenih kalorija nakon vožnje - ugljikohidratno-proteinski milk-šejk, praćen obilnom porcijom kvalitetne domaće tjestenine, uz dodatak proteina, prvenstveno mesa i nekog povrća. Tokom same vožnje sam u prosjeku po etapi konzumirao 3-4 banane, isti broj pločica žitarica, jednu-dvije proteinske čokoladice i jedan energetski gel. Uz to je, pogotovo zbog visokih temperatura, akcenat bio i na hidrataciji - trošio sam oko dvije i po litre vode, litar i po ugljikohidratnog napitka i litar do litar i po gotovog izotoničnog pića. Osim toga, što se tiče suplementacije, redovno pijem samo tablete magnezijuma, a jedina razlika u odnosu na to je što sam tokom ovih pet etapa uzimao i nešto glutamina za oporavak mišića.”

Iako je nasmejano završio ovu turu kaže da je ne bi ponovio. “Ona je u stvari idealna za opuštenu i laganu vožnju od nekih 15-ak dana, uživanju u moru, predivnim plažama, nacionalnim parkovima, izlete na neka od mnogobrojnih ostrva... možda i uz kampovanje ili šta već ko voli. Šta više, tokom vožnje sam sreo mnogo puntnika na biciklima, koji su baš na ovaj način obilazili primorje. Kako to baš i nije moj fah, tako ja ne vjerujem da ću ponovo voziti istu rutu, ali nadam se da će ova kratka priča, praćena fotografijama i videom, nekim biciklistima dati ideju za naredna putešestvija ili maratonske vožnje, a nekome i želju da postavi sebi nekakav sličan lični izazov. Što se mene tiče - slijedi povratak u planine i nove spektakularne pejsaže,” rekao je Atlagić za naš portal.

Izabela Horvat