Biciklizmom sam počeo da se bavim sa 41. godinom života, iako sam naučio da vozim bicikli bez pomoćnih točkova sa samo 3 godine. :)

Život te odvede na neku drugu stranu, pa pomisliš da si zakasnio, što naravno nije tačno!

Vožnja bicikla mi je došla kao izduvni ventil koji mi je tada zaista bio potreban, i tako sam počeo da vozam sve više, više i duže.. :)

Te 2017. godine odlučujem da odem biciklom na more i taj put mi je ustvari bio "odskočna daska" za dalja putešestvija.

Po prirodi sam veoma uporan a to je zaista bitna osobina za bilo kakav uspeh!

Naravno da sam odpedalirao do mora i ostvario nešto o čemu sam maštao još kao klinac. 8)

   

U oktobru 2017. godine vozim svoj prvi brevet 200km Srema i tu definitivno shvatam da sam pronašao ono što volim i što me čini srećnim!

Naredne godine vozim celu Super Randonneur seriju breveta (200km, 300km, 400km, 600km) i odlučujem da bih voleo da učestvujem na PBP-u, popularnom Paris-Brest-Pariz brevetu u dužini od 1200km.

2019. godina je kvalifikaciona i već krajem januara odrađujem predprijavu koju mi je omogućio 600km brevet iz prošle godine.

Sada počinju planovi i pripreme da se uspešno izveze cela Super Randonneur serija i zvanično odradi prijava!

Mnogo je pitanja šta i kako ali samo treninzi, vrtenje pedala i polako sve dolazi na svoje mesto.. Naravno, upornost se uvek isplatila i tako odrađujem zvaničnu prijavu pre odvozanog breveta 600 jer takav je bio kalendar.. brevet 400km pa poslednji rok za prijave i sledeći vikend 600km!

Konačno kompletiram celu seriju breveta i spreman sam za Pariz! :)

Ostaje nesto više od mesec dana da se sve organizuje, sredi bicikli, prikupi novac jer od sponzora nažalost nema ništa.

Do Pariza stižem kolima sa prijateljima, koji su mnogo pomogli i olakšali da se ova avantura završi bez puno cimanja oko prevoza i smeštaja.. Hvala im na tome, puno mi je značila vasa pomoć :)

Dva dana pred brevet provodim u obilasku Pariza koliko sam mogao, ali misli su mi bile usmerene samo na Brevet i na vožnju... dan pred start je prijava i dobijanje startnog paketa u Rambujeu, a kiša koja nije prestajala čitav dan mi dodatno unosi nervozu :(

Start je 18. avgusta u 18:15h, vremenski limit 90 sati!

Kiša prestaje u toku popodneva i nestrpljivo čekam da se krene u vožnju, jer mnogo je lakše kada se vozi i počnu kilometri da se okreću!

Na samom startu fantastična slika, mnogo biciklista, priča, druženja...moja grupa N kreće... IDEMO!!!

Adrenalin me cepa, ljudi aplaudiraju, pozdravljaju...fenomenalan osećaj!

Ne planiram da brzo vozim ali grupa diktira tempo od samog starta tako da se ide preko 35 km/h sto nije nikako moja brzina ali u grupi je lakše pa pratim!

Ubrzo se spušta noć i to je deo koji meni odgovara i koji volim ;) ...prelep osećaj kad vidiš u daljini kako se crveni sve od svetala. : )

Kilometri se nižu, društvo imam, vozim zajedno sa Dejom uz dogovor da vozimo bez ikakvih obaveza pa dokle doguramo!

Lakše je, krećemo se, to je ono što sam želeo, majka svih breveta 1220km, oko 12000 mnv. i preko 6000 biciklista iz celog sveta :)

Na tačno stotom kilometru počinje bol u levom kolenu tj. ligamentu... povreda koju sam zaradio putujući na more 2017. godine, natovaren bisagama i bez mnogo kondicije. :(

Nemoj sada molim te, pokušavam da skrenem misli i da se fokusiram na vožnju do prve kontrolne tačke pa će biti lakše... tešim sebe.

Vreme prolazi, vozim, sve dobro ide... pijem vode često i hidrostar da ne bih slučajno dehididrirao.. stižem na prvu kontrolnu tačku na 217. kilometru!

Overavam karton, bandažiram ligament, jedem, dopuna vode i gas dalje!

Vozim i samo razmišljam o sledećoj kontrolnoj tački koja je na nešto manje od sto kilometara...

Putevi su odlični, vozači strpljivi, niko ne trubi, nema nervoze, obilaze u širokom luku... prosto sam oduševljen!

Tako se to radi, želim da i kod nas bude tako jednog dana!

Nisam do sada vozio duže od 600km i razmisljam da do Bresta dođem i vidim taj čuveni most i okean, pa ću razmišljati kako nazad 8)

Sve dobro ide, jedino me povremeno preseče jak bol u kolenu, čisto da podseti da je tu...

Stižem i do sledeće kontrole na 306. kilometru.

Dosta uspona na trasi, stalno se ide gore-dole i za sada mi ne smeta!

Tako vozim i uživam koliko mogu, mada hiljadu stvari mi prolazi kroz glavu... Brinem zbog bola koji se sve češće javlja ali srećom na kratko.

Kažem sam sebi voziću pa makar i jednom nogom vrteo ako treba, što naravno teško da je izvodljivo na ovom brevetu i ovoj kilometraži.. Menjači rade non stop samo se šaltaju brzine jer takva je ruta i to polako već umara ali ne obazirem se previše i razmišljam samo o sledećoj kontroli koja stiže ubrzo već za nekih 60 kilometara.

Sviđa mi se što razmak između kontrolnih tački nije velik pa deluje psihički lakše (osim do prve koja je bila na 217. kilometru).

Na oko 400 kilometru zadnji menjač počinje da mi pravi probleme. Ne radi dobro i počinjem da se brinem zbog toga jer nema ravnog dela i mora se stalno šaltati.. Gledam do seledeće KT (kontrolne tačke) ima oko 40 kilometara gde će nadam se biti servis...

Stižem nekako na KT4 na 445. kilometru, overavam karton i pravac servis gde mi menjaju sajlu zadnjeg menjača koja je jedva izdržala. Držala je se na svega dve niti.

Naravno jedem, dopuna, malo odmora i idemo dalje!!

Sad je mnogo lakše, rasterećen nastavljam dalje, već pijem lek protiv bolova jer ligament i dalje pravi problem :(

Zaboravio sam da napomenem, vetar duva u čelo od starta što mnogo otežava vožnju... Vozio sam na vetru, ali ovih sedamdesetak kilometra, ovo sad već nema smisla 8)

19. je avgust razmišljam. Preobraženje i moja godišnjica braka, i to 19. i 19. Pariz-Brest-Pariz  8)

Verovatno sam jedini koji vozi Pariz-Brest-Pariz na svoju godišnjicu braka. :)

Stiže mi poruka na viberu od supruge, teško je opisati taj osećaj kada si toliko daleko :(

Kad god sam na kontrolnoj tački uključujem internet, a poruke podrške samo stižu što zaista mnogo znači..

Na startu sam izbacio višak stvari da olakšam sebi, i tu pravim grešku i izbacujem jaknicu odličnu jer razmišljam leto je!! Jeste danju oko 27 stepeni ali sada je noć a moj Garmin pokazuje svega 2 stepena!

Uzbrdo je i ok ali na spustu je baš dosta hladno.... Navlačim na sebe sve što imam a na ruke preko kratkih rukavica navlačim rukavice sa pumpe, one za sipanje goriva. Deluje smešno i ludo ali mi je mnogo toplije ;)

Malo se spava na KT, do sada nisam duže dremao od 45 minuta. Hladno je noću a na pojedinim mestima je šator u kom nikako nije dobro da se spava... jer nakon pola sata se tresem i dok se ne ugrejem sledećih 10km je baš hladno!

Mnogo vremena se gubi na kontrolama u restoranu, toaleta nema dovoljno, kod lekara je red itd itd..

Stižem tako i do sledeće KT na 521. kilometru.

Vetar i hladnoća su mnogo otežali pedaljanje u toku noći. Dobro je bar nema kiše za sada!

Vozim dalje, Brest je sledeća kontrola i polovina puta. Radujem se tome jer tu sam za manje od 90km, i čini mi se da će brzo. Samo da svane, sve bude lakše kada se oseti sunce!

Vrtim dalje dobro sam, bol se pojavi i pored lekova i to baš baš jak ali srećom kratkotrajan.

Osvanuo je novi dan i mnogo je lakše. Imam utisak da sam tek počeo da vozim 8) Naravno to je samo trenutni osećaj ali daje mi dodatnu motivaciju i tako ugledam čuveni most pre Bresta :)

Najviše zbog vetra, do Bresta stižem za 39 sati i 40 minuta, a planirao sam da na drumu provedem 33 do 34 sata i da tu odspavam kvalitetno 4 do 5 sati što se sada ispostavilo kao nemoguće!

Sve isto kao do sada, kratak odmor, jelo, dopuna svega i gas dalje.

Malo se slikalo na mostu, lepo je zaista i pogled je fenomenalan, ali svako zaustavljanje oduzima vreme!

Tu sam još svež i stvarno se osećam odlično jedino što nedostaje je kafa, i to domaća jer sam baš zavisnik od iste :(

Pola puta je prošlo i krećem nazad, sada se prati tabla Pariz i deluje kao da je lakše.

Stižem za dana na sledeću kontrolu na kojoj sam već bio u dolasku 693km.

Takođe u oba pravca ponekad bude i tajna kontrola, gde se samo zaustavim da mi udare pečat u karton a to izgleda ovako na 738km.

 

Pijem dosta tečnosti ali noć je zaista hladna tako da više pijem hidrostara nego vodu i na sledeću kontrolu stižem 45min nakon ponoći.

Loidéac na 783km

Kako vreme prolazi umor čini svoje, na svakoj kontroli se sve više zadržavam kako bih malo odremao ali to mi baš i nije bilo dovoljno.. Ako nešto, bar vetar nije kao u prvih 600km ili sam već navikao pa mi je svejedno.

Samo noć da prođe da bude malo toplije i imam utisak da je u povratku već malo bolje tj. što se više udaljavam od okeana. E sad da li je zaista tako ili me osećaj vara ne znam stvarno!

Duže vreme iza mene ide biciklista i nikako da me obiđe. Ok razumem, hvata zavetrinu ali to već traje i nervira me.. u nekom momentu se sklanjam i pokazujem mu malo besno da prođe!

Prolazi čovek bez pogovora i kada sam ga ugledao ostao sam šokiran... pa on vozi samo sa levom nogom!

Čovek po mojoj proceni oko 60 godina, desna noga je fiksirana na pedali i ne pomera se a levom vrti!!!

Sad se osećam bezveze i odlazim ispred njega kako bih nastavio da mu pravim zavetrinu, međutim on je više puta bio ispred mene i sretao sam ga često.. moje poštovanje!

Kakav izgovor da imam kad vidim tako nešto.. dugo vozim i razmisljam o tome.

Sledeća KT 869km Tinténiac

Mislim u sebi, dobro to je skoro 900km, još malo da izguram i stižem do hiljadarke pa će sve biti lakše... Snage i kondicije imam očigledno dovoljno, ali nedostatak spavanja i domaće kafe se sve više oseti, moraću na nekoj narednoj kontroli da odem u spavaonicu na bar sat vremena da se ispružim kao čovek, i to ću gledati noću da bude kada je najhladnije!

Oko podneva stizem u Fougéres 923km priblizavam se čarobnom broju 1000 ;)

Nesto oko 17:30h sa garminu vidim tu brojku :)

Ubrzo dolazim i do kontrolne tačke gde malo odmaram i naravno jedem ali ovog puta u restoranu u blizini. Distanca 1012km.

Tu sam već zaista umoran sto se može videti po mom izrazu lica 8)

Restoran je fenomenalan, dame sa slike su veoma ljubazne, verovatno su sestre i vlasnice.

Prijatno sam iznenađen kako su se potrudile da nas ugoste.. u tom umoru i prijatnoj atmosferi se opuštam i naručujem biftek koji na kraju neću ni pojesti, jer slab sam sa mesom tj. jedem samo pileće belo, ćevape i to je to.

Kafica, sok i pojeo sam priloge i dekoraciju.

Dolazi vreme da krećemo, a Deja pošto zna tri strana jezika ulazi da plati... nema ga duže vremena, teško se sporazumevaju... izlazi sav začuđen i kaže račun je 419eura.

Kad se tad nisam šlogirao neću nikad, vraćam film unazad.. ljubaznost, kulturno mesto, Francuska.

Jbg. nisam pitao pošto je to.

Imam oko 100 evra i bez razmišljana govorim Deji, "Sedaj na bajs idemo!" 

Više nisam ni umoran nego besan na sebe što nisam pitao... I tako dok se nerviram Deja ponovo ulazi sa našim poznanikom Mladenom iz HR i ubrzo izlaze.. Sad i ovaj kaže moramo na bankomat.

Kakav bre bankomat sedaj na bajs i gas, nema šta drugo... a to sve traje neko vreme... i onda smeh.

Navukli me mangupi, a ja im verujem i sada se smejem dok pišem ovo :)

Zapravo je račun bio 40 i neki euro 8)

I tako odlazim sa osmehom na licu i praznog stomaka dalje, ali uvek sam grickao bademe sirove koje mi je spakovala supruga i stvarno su dobro došli na tom brevetu!

Noć se spušta a umor me sustiže polako ali sigurno!

Slušao sam priče kako se ljudima od umora priviđaju razne stvari ali nisam nikad to lično doživeo.

Sada na usponu jeste već malo problem zbog premora ali je zato svaki spust kritičan jer prestaneš da vrtiš pedale organizam se umiri što nikako nije dobro!

Tako na jednom spustu čujem glas moga oca i počinjem da "razgovaram " sa njim kako i šta treba da se uradi oko kuće.

Istog trenutka, svestan situacije u kojoj se nalazim, ustajem sa sedišta drmam glavu i celo telo kako bi se razbudio te počnem da vicem na sebe.... Ako je neko bio iza verovatno je pomislio da sam lud, ali briga me!

Srećom pa sam odreagovao istog momenta, jer ne želim ni da pomislim šta bi se desilo!

Od tog momenta na svakom spustu vrtim pedale u prazno kako bih ostao budan.. Vreme je za spavanje, definitivno!

Na jednom od narednih spusteva, to jeste na kraju samog spusta, na kružnom toku koji vodi u selo, zatičem hitnu pomoć kako na nosilima odnose biciklistu :(

Čovek je verovatno zaspao i pri punoj brzini udario i pao.

Ta situacija me dodatno drži budnim, nadam se da je preživeo.

Nešto posle 02h stižem na KT na kojoj odlučujem da legnem u spavaonicu i da odspavam sat i po, pokriven ćebetom na dušeku!

Plaćam 3 evra i pokazujem na časovniku kada da me probude. Čovek me uvodi u spavaonicu i pokazuje gde da legnem... Napokon dušek i ćebe 8)

Puno ljudi, većina hrče što mi uopšte ne smeta. Izuvam se, skidam koliko moze i ležem!

Verujem da sam zaspao istog momenta!

Koliko je sat i po spavanja znate i sami ali mi je značilo mnogo. Ustajem u 04h, kupujem brzo neki sendvič i nastavljam dalje.... Sada je dosta bolje, malo sam odspavao i to u najhladnijem delu noći. Uskoro će svanuti i sada gazim već 1100-ti kilometar.

Čim se sunce pojavilo tako sam dobio neku energiju i volju da zavrsim započto... Imam još nešto više od 100 km!

Sunce je važan faktor u životu a tako i u sportu, daje snagu, volju koja mi sada itekako potrebna! 

Gazim do predposlednje kontrolne tačke Dreux, imam ozbiljne bolove kako već pomenutog ligamenta a i desno stopalo boli na svaki pritisak pedale. Ukočio mi se vratni deo, imam osećaj da mi je kaciga teška :(

I tako stizem na KT 1174km.

Osećam da sam se istrošio baš. Jedem dobro, raznovrsno i slatko, naravno kako bih se povratio da bih mogao izgurati ovih 40+ kilometara. Uključujem net a poruka dve sa porodicom i par prijatelja zaista mogo znače u tim trenucima!!

Imam vremena toliko da me samo popuste bolovi i da izvezem tih 40km.. koje svaki dan prelazim kao od šale, međutim ovo je najtežih 40km koje sam do sada vozio iako nije više bilo uspona do cilja.

Popio sam lekove protiv bolova i gas.

Vrtim, ide nekako... Ima mnogo biciklista, lep da a misli su mi usmerene samo na prolazak kroz cilj.

Nakon skoro tri sata stižem u Rambuje, mnogo ljudi, aplaudiraju, bodre... zaista osećaj koji se ne može opisati rečima... prolazak kroz cilj.

1220km vožnje je zavrseno. Sat pokazuje 88:01.

Emocije, emocije...

Prolazim poslednju KT, čestitke, aplauzi dobijam medalju zaista teško zasluženu!

Inače ja sam Saša Brdar a Francuzi me prekrstiše u Sala 8) tako da sam ubrzo dobio nadimak Sala brat.

Pariz - Brest - Pariz. 1200km veoma zahtevne vožnje kroz brdovitu Francusku. Uspešno završen brevet za 88 sati!

Moj 11. brevet i tu završavam karijeru sa tom pričom. Nastavljam tamo gde sam i počeo, kao ciklotirista! (teško da će biti tako )

Jedno veliko iskustvo zlata vredno!

Medalja je teška kao i sam brevet, a moje ime (doduše greskom napisano Sala :) ) ostaje upisano sa svim randonerima sveta koji su vozili ovaj tradicionalni brevet unazad vise od sto godina.

Hvala svima na podršci, na prvom mestu mojoj porodici, supruzi Nadici, deci Urošu i Anji što su verovali u mene i podržavali me od početka i prvih kilometara do Pariza i medalje.

Hvala svima koji su doprineli da ostvarim svoju želju i koji su na bilo koji način učestvovali u tome.. Uspeo sam nešto za šta sam trenirao i spremao se više godina, tačnije nešto manje od dve godine su prošle od mog prvog breveta pa do Pariza.

Upornost, treninzi i podrška porodice su veoma važni.. Godine su samo broj i zaista verujem da je tako..

Sve je moguće ako stvarno želiš, a u glavi je 95%...

Tako da ako neko nov u svetu breveta ovo čita, verujem da će mu biti od pomoći ova priča, jer i ja sam sve pročitao, sve što se moglo naći o brevetima, pogotovo u zimskom periodu kada se manje vozi!

Ukoliko neko želi više da sazna, tu sam da pomognem koliko mogu i znam.. Slobodno me kontaktirajte!

Sportski pozdrav i vidimo se negde na drumu.

Saša Brdar - Sala brat

----

Link ka temi na Forumu