Trka Milano – San Remo održana po 108. put

Kviatkovski taktikom nadigrao Sagana

Mnogi vozači ostali su zatečeni snažnim napadom Petera Sagana u poslednjem kilometru trke u Poggiu ili nisu imali snage da mu se odupru, ali Kwiatkowski se našao u pravo vreme na pravom mestu i hrabro se suprotstavio svetskom šampionu. Kada se konačno približio Saganu, svaki sledeći potez izveo je perfektno. Sagan, zaslepljen samopouzdanjem i siguran u svoju snagu, nije razmišljao o eventualnoj pretnji. Mislio je da će mu njegovi najjači aduti, snaga i epitet najbržeg vozača u završnicama doneti pobedu. Pogrešio je.

Kwiatkowski je u svom rukavu imao tri slabije karte koje su ipak bile jače od Saganovih aduta: još od juniorskih dana znao je je da Sagan nije nepobediv; pošto je sprinter Elia Viviani bio u zaostatku zajedno sa grupom, nije morao mnogo da se potrudi oko konkurencije i konačno, šanse za pobedu bi bile veće ako svoj sprint izvede baš onako kako je zamislio. Sagan je Poggio napao sa neverovatnom snagom, ali je i Kviatkovski vozio prefektno i bez grešaka. Kad su karte konačno bile na stolu, aduti Kwiatkowskog su bili ipak malo jači. Pobedio je Sagana u foto finišu i zasluženo osvojio prvi Monument Classic ove sezone.

Peter Sagan je poraz u trci Milano-San Remo podneo mnogo bolje nego drugi takmičari koji su završavali trku na toj poziciji. Čestitao je Mihailu Kviatkovskom, osmehivao se na pobedničkom podijumu i prokomentarisao da je sam događaj bio mnogo važniji od pobede. Uspeo je da sakrije ljutnju i nezadovoljstvo ovim porazom, ali ostaje šansa da osvoji La Classicissima trku. Monument trke je do sada vozio sedam puta i nikada nije uspeo da pobedi u glavnoj trci. Osvojio je drugo mesto iza Geralda Cioleka 2013. godine,  a 2012. i 2014. bio je četvrti. Saganova takmičarska statistika je neverovatna – vozio je 558 trka, pobedio na 92,  a 204 puta se našao na pobedničkom podijumu. Ovo je bilo njegovo 78. drugo mesto u karijeri. Da je samo u nekoliko trka više pobedio, bio bi Edi Merks svog vremena (najsupešniji biciklista svih vremena... – prim. Prev.) Srećom, Sagan jednako voli i da pobeđuje i da se takmiči i to ga čini miljenikom među obožavateljima biciklizma u celom svetu.

Grupa od 50 biciklista završila je trku Via Roma pet sekundi nakon Kviatkovskog, Sagana i Juliana Alaphilippea. I pored tako malog zaostatka, svi su bili razočarani jer nisu mogli ništa posebno da urade protiv raspoloženog trojca koji su se uspešno nosili sa tempom koji je Sagan nametnuo. Aleksandar Kristof je u završnom sprintu osvojio četvrto mesto, što mu je donelo samo prvo mesto pod tušem u autobusu Katusha-Alpecine tima. Događaj dana je ostao Saganov žestok napad i njegov poraz koji je pretrpeo od Kwiatkowsog. Pre ove nedeljne vožnje, samo je u prethodniih 10 trka Milan-San Remo pobednik bio poznat na  Poggio usponu, ali ovo što je prvi trojac izveo, pokazuje da je ova trka mnogo više od standardnog sprinta.

Milan – San Remo je najduža profesionlna trka svetske turneje, a isto tako možda i najdosadnija sem ako se ne desi nešto spektakularno u finišu. I pored svega toga, vredi je čekati. Trka po pravilu sporo startuje i onda, nakon sedam sati monotone vožnje, biciklisti eksplodiraju i poslednjih nekoliko kilomatera nastane prava bujica adrenalina. Želja da se ova 291 km dugačka staza izmeni uvek postoji. To je i učinjeno nekoliko puta ali to ništa nije promenilo u smislu favorizovanja jedog tipa vozača u odnosu na druge. Sprinteri možda imaju malu prednost, kao što se i videlo ove godine, ali uz dobro proračunat napad, trka dobija sasvim novi oblik i favoriti često ostaju bez pobede. Legendarni direktor trke Vincenzo Torriani je 1960. godine uveo uspon na Poggio kako bi sprečio dominaciju sprintera, nakon što su se italijanski takmičari mučili sa plasmanom tokom 50-ih godina. Cipressa je uvrštena u trku 1982. godine iz istog razloga. Le manie uspon, kao i Passo Turchino nedugo pre toga, takođe su uvedeni da bi otežali sprinterima, ali je na njihovu inicijativu tradicionalna ruta uvek odolevala promenama,a spustovi su odradili svoje.

Sagan je nakratko zagovarao da se Le Manie vrati nakon poraza u nedelju. Sadašnji direktor trke Mauro Vegni bi vrlo rado da u borbi za trofej vidi trkače kao što su Kris Frum i Alberto Kontador, ali tako nešto bi samo predstavljalo ponovno prekrajanje istorije, a samim tim i izdaju svega što je prethodnih 108 trka učinilo za biciklistički sport.

Mnogo toga nas još očekuje ovog proleća

Profesionlani biciklizam uopšte se ne štedi. Možda zato što je to zaista težak sport, sa poslovnim modelom koji se dovodi u pitanje u svakoj trci. Uvek se vode rasprave o svim segmentima sporta i uvek je neko drugi kriv za neuspeh.

Proteklih meseci i godina, sprektakularni naslovi učinili su da trke i sami trkači budu tema spekulacija. Loše organizovane reforme Svetske turneje, nezgode i potreba da se trkači osiguraju na najbolji mogući način, rasprava o disk kočnicama, kao i događaji u Team Sky doveli su do toga da vozači budu potisnuti u drugi plan. Nekim čudom, trke su ipak uspevale da nadjačaju polemike, bar što se ove sezone tiče, a rasprave su zaustavljene sportskim potezima biciklista. Ostaje da se nadamo da će ovakvi momenti u biciklizmu prevagnuti i ostati svetla tačka na pomalo maglovitim putevima ovog sporta.

Nakon sjajnog starta sezone u Australiji trkom „Tour Down Under“, uzbudljivog okršaja na Milan-San Remo preko, došlo je vreme i za prolećne klasike, a to su 100 izdanje Giro  d’Italia  i sada izbalansirani Tour de France.

Trka Milan-San Remo predstavlja sam početak prolećne sezone. Zato je i zovu La Primavera. Nadajmo se da će i veliki klasici doneti isto toliko uzbuđenja koliko i ovaj nedeljni fantastični finiš na usponu Poggio. 

Izabela Horvat