S puno poverenja oslonila sam se na vremensku prognozu, pa kad su na weather.com predvideli celodnevne obilne padavine, lepo sam se smestila u hostel planirajući da vreme mirovanja iskoristim za pisanje novog bloga kao i za stomačni oporavak. Nije me mnogo pogodilo kada su najavljeni kišni dani ispali vedri i sunčani, jer sam u pauzama od pisanja kao i pripremajući obroke mogla da bezbrižno sedim na nepokrivenoj krovnoj terasi. No kada je blog bio postavljen, moj stomak primiren, a moj novčanik osetno tanji zbog kupoholičarskih strasti koje sam ispoljila u hipermarketu odlično snabdevenom zapadnim proizvodima, došlo je vreme da krenem. Sutra – odlučila sam neopozivo, čitajući prognozu: sunčano, bez oblaka, sa temperaturom do 27 stepeni Celzijusa – rečju, idealno za vožnju.

Kad sutradan — osvanu retko ružan dan, siv, muljav, sa onom dosadnom kišicom koja može da pada – ako joj se tako hoće — i danima bez prestanka.

E izem ti meteroologe. Pogodili su oni sve, samo u negativu, ili su malo pobrkali redosled ispoljavanja nebeskih prilika. No sad, šta mi je, tu mi je. Više mi se ne ostaje u ovom Vinju, a i krajnje je vreme da krenem ako mislim da bilo šta vidim u Vijetnamu. Jer moja viza traje samo mesec dana, sa mogućnošću produženja za još toliko, no za to vreme treba stići do krajnjeg juga i Sajgona, a potom i do granice sa Kambodžom. Dakle – ajd na put, bez obzira na kišu.

I tako, s puno entuzijazma, a i poverenja u moju Quenchua kabanicu i kišne pantalone, krenem da okrećem pedale ka jugozapadu zemlje, udaljavajući se od obale. Jer, put koji vodi njome toliko je prometan, opterećen teškim saobraćajem i opasan zbog ludačke voznje Vijetnamaca (a i poguban po bubne opne i nervni sistem zbog neprekidnog trubljenja sirenama koje i mrtve podižu iz grobova), da sam nakon desetak minuta bila spremna da sednem u autobus ugušivši sav svoj cikloturistički ponos, samo da ne budem izložena svemu tome: prošišavanju pored mene na deset centimetara, oratorijumu zvukova koji se nadmeću u visini frekfencija, brzinama koje se postižu samo kada Smrt goni vozača, agresivnom kršenju svih saobraćajnih propisa kao u kompjuterskim igricama…

Ipak, pobegoh nekako od magistrale koja vodi duž obale, na sporedni put kojim bi trebalo da preprečim do druge magistrale, po imenu Ho Ši Min, a koja vodi preko planina i kroz doline, duž granice sa Laosom. Samo što do nje ima… ihahaj! A kiša pada sve jače. Počinje da lije a nisko crno nebo ne ostavlja prostora ni najslabašnijoj nadi da će uskoro stati.

Kao što to obično biva u sličnim situacijama, po Marfijevom zakonu ili u inat nesrećnom cikloputniku, nižu se selo do sela, bez praznog prostora između njih, bez ikakvog šumarka, ničijih poljana ili pustih brda, gde bih mogla da razapnem svoje šatorče i sačekam dok nepogoda mine.

A ovo čudo s neba pada sve jače (usred suve sezone!) i sad više ni dve kabanice (druga je obična, kineska) ne pomažu – mokra sam do gole kože.

S leve strane puta opazim neki drvored između pirinčanih polja i zemljani put do njega, te se ne časeći stuštim njime. Zaštićena koliko-toliko krošnjama, najbrže što mogu postavih šator, ali dok sam razapela i drugi sloj preko njega, svejedno je bio sav mokar – toliko je sada lilo.

Srećom, te nije hladno. Presvučem se i onda se prućim po mojoj podlošci. Huh! Sad mogu da odahnem – utekla sam nepogodi u poslednjem trenutku.

Ležim tako, zadovoljna što sam sad na suvom i sigurnom, kad začujem stenjanje. Molim? Oslušnem bolje. Teško, duboko stenjanje koje dolazi s moje leve strane, sa pirinčanih polja. Zvuči kao da se svako malo neko odvaja od duše. Šta se to, kog đavola, dole dešava?

Otvaram vrata šatora i kroz sivo-crnu zavesu od kiše i stabala pokušavam da razaznam bilo šta na udaljenosti od oko sto metara.

I onda ugledam – najpre ogromnog sivog vola a iza njega i neku zgrčenu priliku koja je celim svojim slabašnim telom polegla po ralu. U vodi je i blatu do iznad kolena. Teško je i volu da se kreće korz taj mulj, a nekmoli seljaku koji ga goni. Sličan prizor viđam još od južne Kine i često zastanem da ga ovekovečim na fotografijama. No nikada do sada nisam bila ovoliko blizu nekom mučeniku koji ulaže skoro nadčovečanski napor da preore pirinčano polje, a kao da sva ta voda odozdo nije dovoljna, nego joj se pridružuje i pljusak.

Zašto ne ostavi to za neki drugi dan?, pitam se, a onda sama sebi odgovaram: Nemaš pojma o usevima i životu seljaka, inače ne bi tako nešto pitala. Verovatno ne zato što mu se prohtelo da to radi baš danas (kao što se tebi manje-više prohtelo da uprkos vremenu upravo danas nastaviš putovanje), nego zato što mora – iz nekog razloga, znanog samo poljoprivrednicima. A ti zahvali Bogu što nisi rođena u ovako nekoj zabiti, jer bi sad verovatno i ti stajala dole, poput žene sa slamnatim šeširom koju tek sad opazih, a koja radi nešto čučeći u vodi, sa rukama potopljenim do iznad lakata.

Mravi

U neko doba noći budi me peckanje po čelu, rukama, stopalima. Ne bih da prekinem nit sna, pa se češem u nadi da će svrab prestati, ali on se širi po celom telu, na sve otkrivene delove. Mrzim što moram da se probudim, a još više mrzim ono što mi predstoji. Jer, nepogrešivo znam da imam mrave u šatoru (nije mi prvi put). I to ne tek nekoliko zalutalih mravića, već posigurno stotine njih. U onoj žurbi da ne pokisnem, verovatno sam razapela šator preko neke mravlje staze ili mravinjaka i oni su, naravno, našli neku rupicu u šavu mog kineskog šatora, te su spremno nahrupili unutra, na teritoriju neprijatelja koji ih je ugrozio.

Palim čeonu lampu i imam šta i da vidim – mile li mile na sve strane. Mali crni (srećom pa nisu žuti). Pokušam da očistim svoju kuću ne ustajući i ne seleći se iz nje: počnem da ih skupljam vlažnim maramicama, krenuvši iz jednog ugla iz kog pomerim stvari, pa ih vratim kad završim s čišćenjem. Ali đavola. Kao što se kuća ne može očistiti prašeći metlom, tako se ni čete mrava ne mogu zatući na ovaj način.

Nema mi druge nego da istresem sve naglavačke i onda se preselim. A teško da ima išta teže za kampera usred noći. Jedina dobra stvar je što je kiša stala, pa barem moje stvari neće biti mokre kad sve završim.

Najpre, da sve iznesem napolje. Prostirem parče cerade koju koristim kao dodatni pod šatora koji štiti od vlage iz zemlje a po potrebi i kao dodatni sloj preko krova protiv obilnih padavina. Onda iznosim jednu po jednu stvar, dobro je istresam i čistim, te slažem na ceradu. Kad ispraznim ceo šator, očistim ga onim vlažnim maramicama, skupljajući mravlje brigade. Žao mi je, mali crni, ali ne znam za drugačiji način da vas se rešim.

Na kraju, premeštam šator nekoliko metara dalje, moleći se da ovoga puta promašim mravlje puteve i kuće. I onda se ponovo useljavam u svoju.

Dobrotvorna akcija

Sutradan se vreme donekle prolepšava pa krećem dalje. Na mnogim deonicama ovog sporednog puta koji povezuje dva magistralna, spoljašnji sloj asfalta se izlizao, odozdo je provirio šljunak, a pesak i prašina na drumu i oko njega su se pretvorili u blato. Izgleda da na putevima u ovom delu sveta moraš biti ili u prašini ili u blatu – sredine nema.

Daok pokušavam da održim ravnotežu na jednom veoma uskom i klizavom delu, otpozadi začujem zvuk motora i pozdrav.

„Hello!“

Već sam se uvežbala da otpozdravim ne osvrćući se – jer bih se jamačno negde polomila kada bih još i pogledala svakoga ko mi se javi – pa tako i o vome dobacim pozdrav preko ramena i pomno motreći kaljugu na putu ispred sebe, nastavim da pedalam.

No, zvuk motora mi nedvosmisleno govori da je vozač usporio i da namerava da vozi uporedo sa mnom. Nisam baš raspoložena za te „razgovore“ koji se obično svode na sledeće:

„Hello!“, vikne mi Vijetnamac.

„Hello“, otpozdravim.

Pošto najčešće ne zna više nijednu reč engleskog, on me samo gleda osmehnut od uveta do uveta. Ne znam da li očekuje da mu uzvratim na isti način, koji bi za mene mogao da bude pogibeljnji nego za njega jer je meni ipak mnogo teže da održavam ravnotežu ne gledajući u put ispred sebe. Da ne govorim o osećaju neprijatnosti i besmislenosti situacije u kojoj nas dvoje sad vozimo tako uporedo, gledajući se bez reči, nacereni. U čemu je poenta?

No ovog puta zaista usledi razgovor, na dovoljno dobrom engleskom da možemo da se razumemo.

Momak koji me je sustigao motorom nastavnik je u obližnoj osnovnoj školi. Danas u njoj nema nastave jer se održava dobrotvorna akcija na kojoj se sakupljaju prilozi za siromašnu decu. Ako imam vremena, bilo bi lepo da svratim i vidim kako sve to izgleda. A i deca bi se obradovala da ih poseti neki stranac. Da li hoću?

Što da ne, odgovorim.

Momak, koji mi se predstvio kao Fu, zasija od sreće. Iako se osvrćem samo na kratko prema njemu, ipak primetim da mu je osmeh naružen crvenim tačkama koje su probile gleđ zuba – posledica žvakanja lišća biljke betel, koja ima blago narkotično i antiseptično dejstvo. I u Laosu sam srela mnogo ljudi, mahom starijih, čije su usne duplje bile tamnocrvene, čak modre od uživanja ove biljke: usne i jezik obojeni, a zubi – ako su ih još imali – kao izrešetani crvenim mecima. Posebno je ružno, pomalo čak i zastrašujuće kada se nasmeju grohotom – tad izgleda kao da je neka aždaja razjapila čeljust crvenu od krvi prethodnih žrtava. Nije najprijatnije za gledati, a ne mogu da se otrgnem utisku i da je bolno, poput neprekidne zubobolje ili upale desni. No to je deo ovdašnjih kultura i pokušavam da se ne čudim.

A uskoro stižemo i do škole te mi pažnju otme stotine drekavaca koji jurnu na mene i okruže me kao da sam neka poznata i važna osoba koju su sve vreme čekali. Vijtenamci su brojan narod – ima ih oko osamdeset šest miliona – i to se vidi na svakom koraku, pa tako i u broju dece u seoskoj školi. Dok su u mnogim zemljama i one gradske a seoske pogotovu poluprazne, sa svega nekoliko odeljenja, i malim brojem đaka, u Vijetnamu su prepune.

U ovoj su trenutno svi u dvorištu i po hodnicima i na stepenicama, jer se priprema scenografija za današnju dobrotvornu akciju: postavljaju se improvizovani štandovi, ukrašavaju se krošnje drveća, lepe se parole. Program najpre predviđa aukciju, na kojoj će se prodavati igračke i drangulije koje su deca odbacila, a potom slede zakuska i zabava.

Lepo. A kada sve to počinje?

U podne.

Za tri i po sata! Oh, zaista mi je mnogo da toliko sedim ovde i čekam. Da li postoji mogućnost da ranije dam moj skromni prilog?

Na to me Fu odvodi u jednu od učionica na spratu. Prati nas buljuk dece. Toliko ih ima, motaju nam se oko nogu, spreda, straga, sa strane, da mi nije jasno kako uopšte koračamo i krećemo se. Primećujem da su mnoga deca bosa – što ne bi trebalo da je neobično u Indokini, no svejedno doprinosi utisku dodatnog siromaštva. Jer mnoga su i obučena loše, u stare, prevelike ili izbledele pantalone ili suknje, i majice. Čudi me da ne nose uniforme – obično istovetne trenerke, što je praksa u azijskim školama — a onda se setim da im je danas neradni dan.

Čini se da je trenutak u kome će dobiti svoju prvu donaciju za ove mališane veoma važan. Jer kako smo ušli u učionicu i okupili se oko katedre na kojoj će se aukcija odigrati, deca su se utišala i uozbiljila. Na skoro neprimetan znak svog nastavnika, jedna devojčica izvadila je iz fioke nekoliko igračaka – dva medvedića i neke lutkice na privescima – i pažljivo ih poređala na sto.

Nasmejah se poluglasno i sva deca upreše oči u mene. Na licima im je neizvesnost, upitanost, bojazan. Šta li će se svideti ovoj stankinji? I da li će kupiti nešto? Šta ako kaže da su igračke mnogo stare i da joj ne trebaju?

Čini mi se da i ne trepću dok uzimam najpre jednog a potom i drugog medvedića i zagledam ih. Jedan je sa plavim ušima, za dečake, drugi sa roze mašnicom, za devojčice. Prvom urgentno nedostaje pranje i ribanje – baš kao nekom dečaku, dok se glava medvedice rašila, pa deluje kao da joj hitno treba prva pomoć. Pokušavam da moje opažanje prenesem Fuu, kako bi to preveo đacima, ali njegovo znanje engleskog nije dovoljno da bi razumeo šalu, pa odustajem. A baš bih volela da sam mogla da nasmejem ovu decu.

Biram medvedicu. Desetine devojčica odahne sa olakšanjem, odobravajući mi. No sad sledi plaćanje. Koliko li ću ostaviti novca?

Ni sama ne znam šta je malo a šta mnogo, pa saopštavam Fuu da ću platiti najvećom novčanicom koju imam u novčaniku. Po njegovoj reakciji, izgleda da je to sasvim zadovoljavajuća donacija, te odahnem. Utom i deca ponovo zagraje, dajući mi jasan znak da je aukcija uspešno završena.

Idemo dole (ukoliko se ne sapletem o nekoga), pa onda put pod točkove. Sada sa Tomijem, kako je bivša vlasnica na brzinu krstila svoju medvedicu kada sam je upitala za ime.

Ho Ši Minovim putem

Nakon dva dana, priključujem se na nacionalni put koji nosi oznaku 1A, ali koji je na svim mapama preimenovan u Ho Ši Minov put. Vodi od Hanoja do Sajgona, u dužini od otprilike hiljadu i tri stotine kilometara, dobrim delom prateći nekadašnju Ho Ši Minovu stazu – koja je u vreme Vijetnamskog rata povezivala Sever i Jug, i kojom se kretala vojska Vijetkonga. Iako je asfalt veoma dobar, osim na pojedinim kraćim deonicama gde je ispran obilnim kišama, nema mnogo saobraćaja. Četvorotočkaši su retki, posebno kamioni, verovatno zbog nekoliko veoma strmih i dugih uspona (srećom, ne na deonici kojom sad vozim), a najviše me čudi što nema čak mnogo ni motora. No zato sredinom druma slobodno idu stada koza i krava, i to najčešće bez čobana.

Vozim sasvim opušteno uživajući u prirodi koja je potpuno neočekivana — iako se nalazim u suptropskom pojasu, pejsaži po svemu liče na one u Srbiji, na šumadijske ponajviše. Prvi put otkako sam u Indokini vidim toliko šuma, i to zimzelenih: umesto džungle i prebujnog rastinja, s obe strane puta nižu se beskrajni drvoredi koji su planski sađeni.

Volim kada me nešto, neki detalj, slika ili scena, podseti na Srbiju. U jednom sasvim kratkom momentu zaista poverujem da sam se na neki volšeban način teleportovala, da sam narušila poznate zakone fizike i stvorila se tamo. Ne zato što me muči nostalgija i što bih se vratila, već da bih još očiglednije shvatila koliko u svetu ima sličnosti i koliko je jedinstven, uprkos svim razlikama.

Iz tih prijatnih podsećanja i razmišljanja, surovo me trgne mlad vozač motora sa saputnikom. Dolaze mi u susret i kada me primete, potpuno oduševljeni što jedan stranac putuje po njihovoj zemlji, još s velike daljine počnu da viču „Hello!“ Pa uprave svoje vozilo direktno na mene, pretvarajući se da će se namerno sudariti sa mnom. Gotovo do poslednje sekunde ne skreću, dok u panici ne dreknem: „Hey! Are you crazy?!“ A oni se ludački zakikoću i zaobiđu me.

Nema dana da mi se barem jednom ne desi ovakva situacija, uglavnom sa motoristima a ponekad i sa školarcima na biciklima. Majko moja, ludi li su.`

Osećaj za turizam

U delu Vijetnama kroz koji vozim, blizu granice sa Laosom, nalazi se najveći pećinski sistem na svetu – Phong Nha-Ke Bang, koji je pre desetak godina uvršten na Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Oko tri stotine pećina, među kojima je i najveća na svetu – Son Dong, povezane su podzemnim rekama Čaj i Son, u dužini od sto dvadeset šest kilometara. Sistem Phong Nha-Ke Bang nosi superlative u još nekoliko kategorija: najduža pećinska reka na svetu – Song, najprostranije pećine, najšire i najlepše pećinske plaže na svetu, najspektakularniji stalagmiti i stalaktiti. Na Wikitravel stranici još čitam da su pećine nastale pre četristo miliona godina, u vreme Paleozoika i da je teritorija na kojoj se nalaze najstarija i glavna karstna regija u Aziji; i jedna od dve najveće u svetu.

Iako nisam ljubitelj podzemlja, rešila sam da to obavezno posetim. Radi toga, dopedalala sam u gradić Son, koji se nalazi na ulazu u nacionalni park Phong Nha-Ke Bang, nazvan po najpoznatijoj ovdašnjoj pećini.

Već nepogrešivo znam – čim se nešto nalazi na Uneskovoj listi, vrveće od turista. A to onda znači da će cene biti znatno više nego u drugim delovima te zemlje. Nekad mi se čini da na planeti cvetaju samo dva biznisa: turizam i trgovina.

Stoga nisam iznenađena cenom najjeftinije sobe u Sonu, koja iznosi sedam evra, ali me do besa dovodi pokušaj gazdarice hostela da mi ujutru ponovo naplati smeštaj, praveći se kao da ne zna da sam po dolasku platila njenoj službenici. Sa time sam se prvi put srela u Laosu, ali ovde shvatam da su Laošani amateri u odnosu na Vijetnamce i njihove pokušaje da na svakom koraku, za sve prevare turistu i naplate mu više. Ako u tome ne uspeju – nikom ništa. Neće ni trepnuti, niti se izviniti, ponašajući se kao da se ništa nije dogodilo. Kao što i nije. Njihovo je bilo da pokušaju, pa ako prođe – prođe. Jer, oni (opravdano?) smatraju da koliko god da naplate zapadnom turisti, to će za ovoga još uvek biti jeftino.

Drago mi je što vidim da vijetnamski osećaj za turizam ne žesti samo mene, budući da se neminovno pitam da li je moja ljutnja rezultat mog ograničenog budžeta, jer ono što je za zapadnog turistu jeftino, za mene je često skupo. Ne, nije stvar u dubini novčanika, već u poštovanju gosta – objašnjava mi Britanka Angela, koja putuje kao bekpakerka sa svojom prijateljicom Italijankom Agnes. Neopisivo je ljuta zbog činjenice da u ponudi organizovianih tura obilaska pećina, nigde nije napisano da cena ne uključuje transport čamcem – a u pećine se pak može ući samo vodenim putem. Smešno mi je i simpatično s koliko pravedničkog gneva ispituje Vijetnamca u Turističkom centru, odvodeći ga do panoa na kome su ispisani aranžmani i upirući prstom u svaku cenu ponaosob.

„Da li ova cena uključuje vožnju čamcem?“

Vijetnamac se smeje i odmahuje glavom.

„Gde piše da treba doplatiti za čamac, i to trista dvadeset hiljada donga (dvanaest evra)?“

„Nigde“, odgovara momak nimalo se ne uzbuđujući. „To vam kažu na šalteru, kad kupujete kartu.“

Angela počinje da se smeje, onako sva narogušena.

„Zašto to ne napišete ovde, da turisti odmah vide?“

Opet nehajno sleganje ramenima i osmehivanje.

„To je cena celog čamca, a na njemu ima četrnaest sedišta. Vi možete da podelite taj trošak sa drugima u grupi“, objašnjava Vijetnamac.

„A njih treba sami da nađemo?“

Klimanje glavom kao da nema ništa očiglednije od činjenice da turisti treba da se samoorganizuju. U ovom slučaju to znači da ćemo sedeti ispred šaltera i saletati svakog stranca kog opazimo, sve dok ne sastavimo dovoljno veliku grupu da nam trošak čamca ne bude preskup.

„Vi zaista verujete da je vaša organizacija ovih tura dobra?“ ne odolim da ga ne upitam.

No on se opet samo nasmeje i, pravdajući se poslovima, ode.

A nas tri ostadosmo da čekamo Zapadnjake u Sonu, koji su zainteresovani da u ovo kišno, muljavo jutro, krenu čamcem u obilazak pećine Phong Nha.

U podzemlju

Imamo sreće jer najpre stižu dve devojke, takođe bekpakerke, koje nam najave dolazak grupe turista sa obližnje ‘boravišne farme“ (farmstay). Tako, kroz nepuna dva sata – kakva organizacija! – ima nas desetoro te nas ceo aranžman košta po četiri i po evra.

Ukrcavamo se na čamac kojim upravlja Vijetnamka. Oniža je, kao i većina njenih sunarodnica, i vitka, ali očito veoma snažna i spretna. Stojeći na pramcu, zamahuje veslom kao kakav sportski kajakaš.

Čamac je prekirven tendom, ali kako sam sela na prvu stolicu do pramca, nemilosrdno me zasipa sve jača kiša. Preko puta mene, takođe na prvoj stolici, sedi Deniz, Amerikanka zaposlena na boravišnoj farmi. Tu je već dve godine i mnogo puta vodila je goste farme u obilazak pećina, ali se svaki put iznenadi kada vidi koliko je novih kuća niklo sa obe strane reke Son, a potom i reke Čaj. Ova regija se ubrzano razvija, zaključuje zadovoljno. I priča mi kako namerava da uskoro u gradu otvori školu jezika. Nada se da će to biti unosan biznis, jer veoma mali broj ovdašnjih stanovnika, i uopšte Vijetnamaca, govori engleski.

Turizam i trgovina, ponovim za sebe.

Plovimo u potpunoj tišini. Sitna, oštra kiša koja se poput iglica zabada po otkrivenim delovima kože, gusta bela magla koja se razvlači nisko nad rekom, nedovršene kuće duž obale koje ovako, iz daljine i s ove nedovoljne vidljivosti nalikuju na ruševine, Vijetnamka sa slamnatim šeširom koja stoji na pramcu, sa dugim drvenim veslom koje zaškripi svaki put kada zamahne njime – da nismo mi ovo u Kopolinom filmu? Ne okrećem se, ali po načinu na koji ćutimo, po tome što niko čak ne škljoca fotoaparatom, jasno osećam da svi u grupi dele slične asocijacije – neminovne asocijacije na Vijetnamski rat, na ludilo jednog vremena čije rane ni nakon pola veka nisu zacelile. Ima nas na ovom čamcu iz šest-sedam različitih zemalja, sa tri kontinenta, od tinejdžera do šezdesetogodišnjaka, onih koji lično pamte i onih koji sedamdesetih još nisu bili ni u najavi da će se roditi – ali svi neminovno mislimo na vijetnamsku Apokalipsu. Ne znam ni za jedan drugi događaj u istoriji koji izaziva tako nepodeljene, snažne asocijacije u vezi sa nekom zemljom i njenim narodom, kao što je to slučaj sa Vijetnamom i Vijetnamcima.

Napetost dostiže vrhunac kada naš čamac uplovi u otvor pećine, nalik na iskrivljena, napola otvorena usta. Ulazak u podzemlje napet je već sam po sebi, jer budi urođeni ljudski strah od smrti, od silaska u carstvo mrtvih, koje se u svim mitovima i predanjima nalazi ispod zemlje i do čijih obala se uvek stiže čamcem, preko neke reke koja je vrlo nalik ovoj kojom mi plovimo. Sada je pak pojačan celom atmosferom — kišom, maglom, istorijskim bremenom.

Iako odjedanput postaje toliko toplo da moram da skinem kabanicu i jaknu, stresem se od neke jeze, od očekivanja i uzbuđenja.

Vijetnamka podiže tendu sa bočnih strana čamca i zadiže je sa krova, otvarajući nam tako pogled na utrobu ove planine.

Prvi utisak je da je ogromna. Toliko je velika da bi u nju bez problema mogao da stane najveći boing. Nakon prostranog ulaza, sa čije desne strane se nalazi omanja plaža peskom, prolazimo kroz vrlo niski prolaz, toliko nizak da naša veslarka mora da se sagne.

Osećam kost u grlu. Otpozadi čujem više sličnih zvukova koji mi nedvosmisleno govore da nisam jedina kojoj je nelagodno zbog ovog provlačenja.

Ali pažnju nam odvlači drugi čamac, koji nam skoro nečujno doplovljava u susret. Kormilar, muškarac, razmenjuje nekoliko reči sa ‘našom’ Vijetnamkom, koje čudno odjekuju odbijajući se o zidove i površinu vode – nekako duboko, potmulo, sa neodređene udaljenosti i iz nejasnog pravca. A onda se mimoilazimo, te ponovo zavlada tišina remećena samo šrkipanjem vesla i povremenim dahtanjem Vijtenamke.

S naše desne strane nižu se pećinske odaje, manje i veće, koje su osvetljene svetlima u različitim bojama, ali veoma lepo i vešto, tako da difuzno svetlo otkriva taman onoliko koliko je potrebno da se zagolica mašta posetioca. Ova pećina je i poznata po figurama i odajama koje su nazvane Lav, Bajkovita pećina, Buda, Krljevski dvor… mada sam sigurna da u njoj nikad ne bi bilo kraja beskrajnoj igri asocijacija. Ne znam zašto i kako, tek, nameće mi se poređenje sa Vilenjačkim dimnjacima u Kapadokiji – najsličnijim nadzemnim pandanom ovim stalaktitima i stalagmitima.

Phong Nha dugačka je oko osam kilometara, ali naš čamac pristaje pre njenog kraja. Iskrcavamo se u najveću pećinu, nazvanu Stela, zbog Čama znakova koji su još uvek vidiljivi u njoj. Istrčavamo na mekano, karsno tlo, u kome su usečene stepenice sa tupim ivicama. Vode uzbrdo, do velikog platoa na kome se, ispod plafona visokog najmanje trideset metara, nalazi najveća podzemna izložba koju sam ikada videla.

Podzemlje čuda. Neverovatno složeni, zapetljani, fantazmagorični stalagmiti i stalaktiti, koji uz malo mašte neodoljivo podsećaju na anđele, na slonove, na minuciozno ukrašene kraljevske odaje, a jedan stalaktit priziva u svest i lik samog Ho Ši Mina – tako bar kaže ‘naša’ Vijetnamka, koja pomalo govori engleski. I još dodaje da su mnogi stalagmiti pocrneli od dima vatri koje su ovde paljene tokom Vijetnamskog rata, pošto su ove odaje korišćene kao bolnica za Vijetkongovce.

Pokušavam da fotoaparatom ovekovečim barem deo onoga što vidim, sledeći savet jednog strastvenog pećinara da se fokusiram na detalje. Razmišljam o čitaocima mog bloga koji s mojih fotografija neće moći da steknu ni približnu predstavu o veličini ovog prostora, o grandioznosti celog sistema u sklopu Phong Nha-e. A ona čak nije ni najveća u kompleksu. Ovde bi trebalo imati profesionalnu opremu, moćne kamere i jako osvetljenje, te snimiti video o plovidbi a potom i obilasku svih ovih odaja.

Jer nakon ove, vraćamo se na čamac i plovimo nazad, do jedne od manjih prostorija. Istrčavamo na fini beli pesak na obali, zapravo krečnjačku prašinu, koja nas neodoljivo doziva da se ispružimo po njemu. Barem ja imam tu želju, ali je obuzdavam nesigurna u to šta je dozvoljeno i prihvatljivo ponašanje u ovako organizovanoj grupi, a šta ne. Predugo vozim sama i skoro nikada ne idem u grupne posete, pa mi se čini da sam malo izgubila osećaj.

Tako se zadržavam na dostojanstvenoj šetnji i razgledanju novih figura i čudastvenih oblika. Potom se stepenicama uspinjemo do prolaza u prvu odaju, onu najbližu ustima pećine, iz koje imamo pogled na malu plažu koja se nalazi odmah nakon ulaza u Phon-Nha. Kako bi bilo dobro kampovati na njoj, pomislim, ali me vrlo brzo razuveri kormilar jednog od čamaca, koji je uhvatio velikog slepog miša za rep, izlažući ga fotoaparatima posetilaca. Možda to i nije tako dobra ideja, negiram samu sebe, odjednom svesna lepeta krila hiljada slepih miševa. A ko zna šta još živi ovde, u ovim najstarijim krečnjačkim formacijama na svetu.

U povratku, sve izgleda drugačije. Nebo se razvedrilo, kiša je stala, magla se skoro sasvim podigla, pa odjedanput čitav svet deluje nekako veselo i srećno. Osvrnem se i vidim sve sama ozarena lica. I nimalo se ne začudim kad umesto razgovora o viđenom, skoro uglas počnemo da se dogovaramo gde ćemo na ručak — glad je najbolja potvrda da smo se vratili živi iz podzemlja.

Fotografije su ovde.