Naše kineske džambo-torbe sa biciklima i bisagama docekali smo oberucke sa pokretne trake – a i kako bismo drugacije s obzirom na njihovu težinu – i sve cetiri nekako poslagali na teretna kolica. Nedaleko odatle, iza jedne niše koja se nije videla sa ulaznih vrata, nalazilo se idealno skrajnuto mesto, ali kako smo mi opazili njega, tako je cuvar budnog oka opazio nas, pa je odlucno odmahnuo glavom prozrevši naše namere.

–  No, no, no! – ponavljao je, sve u trojstvu.

Potrajalo je dok nije shvatio da nismo narkomani ni sumnjivi likovi, nego zaludenici na dva tocka. Tada nam je dao svoj blagoslov, cak nam je i predložio da se još malo povucemo do zida kako nas niko ne bi ometao. To se zove umilostiviti protivnika. Rasprostrli smo delove i stvari po podu i bacili se na posao – Brajan na sklapanje naših dvotockaša, ja na prepakivanje bisaga.

U neko doba krenuh da nadem toalet i sudarih se sa drugim cuvarom koji je izronio iza zida. Zinuo je ugledavši me, a ni ja se nisam ništa manje prepala zbog ovog susreta u ponoc, na pustom aerodromu. Zagalamio je, a kako nije razumeo ni rec mog objašnjenja o dozvoli njegovog prethodnika, povela sam ga do Brajana da mu pokažem šta radimo.

– O! Bicikleta! – uzviknuo je najzad shvativši a lice mu se pretvorilo u široki, pomirljivi osmeh, skoro istovetno kao kod njegovog prethodnika.

Njihove reakcije protumacih kao dobar znak da su biciklisti dobrodošli na ovo ostrvo.

Zašavši iza zida najbliže gradevine, otkrili smo da je kapija na njoj širom otvorena. Ušli smo i krenuli da istražimo unutrašnjost. Nekada je to o bio kafic ili diskoteka, jer smo u jednoj od dve prostorije našli ostatke velikih rashladnih peci. Stakla su bila razbijena, instalacije pokidane, drvenarija polomljena. Prošli smo na drugu stranu zgrade, u unutrašnje dvorište, obraslo u travu i skoro savršeno ravno, koje su sa tri strane okružuvali visoki zidovi, a sa cetvrte zid zgrade. Uz njega smo podigli šator i zaspali istog momenta kako smo se uvukli u vrece. Tek ujutru otkrili smo koliko je zapravo lepa ova gradevina, sa gvozdenom kapijom skoro nad samom površinom mora.

15. mart
Špaliri praznih kuca i lajavih pasa

Kada smo se najzad spakovali i krenuli, uveliko je bilo prošlo podne. Odlucili smo da ce nam odredište biti Sirakuza, a da cemo se iz nje vratiti vozom ili autobusom u Palermo, koji cemo tako obici na kraju putovanja.

Za pocetak, skrenuli smo na put koji se odvaja od autostrade i vodi prilicno strmo uzbrdo. S obe strane nastavlja se špalir velikih, bogatih i sa spoljne strane zakljucanih kuca, nalik onima koje smo videli nocas. Ali nigde ni žive duše, samo psi koji nas docekuju pa prate horskim lavežom. Ko ih hrani ako su kuce zatvorene? Nije bliska zdravoj pameti pretpostavka da ovde ipak žive ljudi, ali da su sada na poslu, jer tad verovatno ne bi zakljucavali kapije ogromnim lancima sa katancima. No takode je uvrnuto da ostave svoje pse-cuvare ako ne dolaze ovde mesecima, kao što izgleda. Možda ih neki lokalac redovno obilazi i hrani?

A kad je rec o hrani, i mi imamo problem: krenuli smo potpuno nepripremljeni u današnje pedalanje – bez dorucka i ikakvih zaliha – a zatvorene kuce i planina pred nama ne deluju gostoprimljivo. Ne dopada mi se pomisao o avanturi na prazan stomak, pa opominjem Brajana da nam je prvi zadatak naci prodavnicu. Kad gle, vec iza sledeceg prevoja ocekuje nas pumpa i iznad nje kombi sa brzom hranom. Kupujemo benzin za naš gorionik, a onda pokušavamo da se sporazumemo sa brkatim prodavcem sendvica. Brajan prica španski, pa Brka uspeva da prepozna poneku rec. Daje nam da probamo juneci jezik i kackavalj, zasipajuci nas pitanjima odakle smo, kuda idemo, koliko ostajemo, cime smo došli na ostrvo… Informacija da je Brajan iz „Stati Uniti“ izaziva njegovo oduševljenje – slicnu reakciju gledacu narednih dana svaki put prilikom upoznavanja.

Nešto kasnije, dok sedimo za stolom iza kombija i jedemo sendvice, Brajan me razuverava da je to odraz ljubavi ljudi prema Americi.

– Svi znaju za U.S. i kad cuju da sam ja odatle, oni se raduju tom prepoznavanju. Amerika je simbol velicine. Kad ja odem, mogu da pricaju kako su upoznali jednog Amerikanca. Mnogi ljudi nemaju priliku da putuju i to je njihov jedini dodir sa drugim državama. A ovde imaju kontakt sa najvecom državom na svetu.

Objašnjenje ima smisla, a pošto je on obišao bezmalo pola sveta, trebalo bi verovati njegovoj proceni. Pa ipak, osecam nešto kao ujed ljubomore – bilo bi lepo doživeti da se u stranoj zemlji neko ozari kada cuje da dolazim iz Srbije.

Put nas vodi kroz Vilu Graiziju di Karini, koja izgleda kao tipican sicilijanski gradic sa turistickih fotografija: uske i strme ulice koje cesto vode do slepog zida neke kuce, konopci razapeti izmedu terasa sa kojih landara veš, napuštene stare vile koje se lagano urušavaju, kipovi svetaca u cvecu. Zastajemo da se snabdemo namirnicama, pa produžavamo uzbrdo prema zamku Karini koji se nadvio nad gradom.

U podnožju stepenica sedi nekoliko devojcica, izmedu trinaest i petnaest godina otprilike. Sve su izrazito crnpuraste, veoma niske i punašne, i prilicno glasne. Nešto dobacuju za nama, a mi razaznajemo samo ono: „Cao!“, pa odgovaramo istim pozdravom. Ali sledi gromki smeh i bujica nerazumljivih reci. Nakratko ih gubimo iz vida jer zamicemo iza zidina, u unutrašnjost zamka.

Ime Karini je zapravo modifikacija imena Ikar(ini), koje mu je, prema legendi, dao mitski Dedal koji ga je podigao u znak secanja na svog sina. Ali dvorac se neslavno proslavio sredinom 16. veka, kada je postao pozornica surovog krvoprolica zbog nedozvoljene ljubavi. Žrtve su bili Lora, baronica od Karinija, i njen rodak Vincenco, koji su se voleli protivno feudalnim pravilima. Kada ih je njen otac zatekao u postelji, toliko je pobesneo da je potegao mac i oboje ih ubio.

O tom dogadaju peva i ep Baronica od Karinija, ali u nešto manje krvavoj verziji, po kojoj ljubavnik ostaje živ i beži u Madrid, gde se zamonaši.

Sve ovo uspevamo da rekonstruišemo iz price vodica koji ne govori nijedan jezik osim italijanskog. U stvari, on i nije vodic, samo prodaje ulaznice za posetu zamku, publikacije o Kariniju – iskljucivo na italijanskom – i suvenire. A pošto mi nismo od onih turista koji se rado odvajaju od šest evra da bi se sa zidina divili panorami grada, posedeli smo malo kod vodica koji to nije, koliko da se odmorimo i prelistamo knjižice i brošure. Okoristili smo se još i cesmom i toaletom, a onda napustili utvrdenje u prilicno pogibeljnom spustu niz sklisku kaldrmu. Ponovo smo culi gromki smeh i uzvike onih devojcica, no sada im nismo odgovarali.

Svaki cas ocekivala sam da neko iskoci pred nas i pocne da vice tražeci da ugasimo plamen. Ispred nas je prolazilo mnogo ljudi, saobracaj je takode bio veoma živ, a u zgradama iza naših leda ocito su se nalazile neke firme. Ali, zacudo, niko nije obracao pažnju.

Iako nam se nije išlo odatle, morali smo da krenemo. Zapedalali smo uzbrdo prema Montelepreu. Sa obe strane puta ponovo su pocele da se nižu ogromne, bogataške kuce sa visokim ogradama, sigurnosnim kamerama i katancima na kapijama, a nije izostao ni špalir pasa koji su lajali za nama. Ako uz malo napora volje zanemarimo mrak koji je sve brže padao, umor koji smo nosili još od prošle noci, veliku vlagu zbog blizine obale, onda nema sumnje da smo uživali u našoj vecerašnjoj vožnji, jer što smo se više penjali i što je bilo mracnije, to je grad ispod nas izgledao lepše zbog treperavih šarenih svetala. Ali kad smo najzad našli pogodno mesto i razapeli šator, platili smo danak lošoj kondiciji – stigli smo samo da jedno drugom poželimo laku noc. Džaba mesecina i pucina u daljini, kao i prica o romanticnim ljubavnicima.

Nastavice se...

Snežana Radojicic Kada je svojevremeno diplomirala, od roditelja je dobila svoju prvu specijalku marke Rog. Cikloturizam je otkrila pre nekoliko godina i od tada je pedalala tamo-amo, uglavnom po Balkanu. Tura po Siciliji sa Brajanom bila je priprema za put oko sveta, na koji ce zajedno krenuti u jesen ove godine.

Putopisi