U subotu je održan 14.i po redu “Zagreb Open – Memorijal Marijana Pedišića” ili “festival triatlona” kako je još poznat po svojoj jedinstvenoj tradiciji i posećenosti. Trka se tradicionalno održava, na meni fenomenalnom Jarunu. Mislim da Zagreb ima neverovatnu sreću da skoro pa ima more u sred grada. Oduvek mi je ova trka značila mnogo i uvek sam sa zadovljstvom i željom za takmičenjem dolazio u Zagreb.

2005.e sam odradio svoju prvu trku pod nastupon kluba upravo na tada “9.om Zagreb Openu”. Osvojio sam treće mesto u kategoriji mlađi juniori iza Kaplan Luke (Ribnica SLO) i Vid Pucelja (Ribnica SLO).

Iako sam kao treći na postolju, i dalje sam najveći …

2006.e sam se vratio i radio sprint triatlon na kojem sam  i pobedio u apsolutnoj konkurenciji…

Moj prvi bike. Zadnja gornja vila se ne spaja u tački kod šticne da bih bolje sprintao

…međutim bio sam diskvalifikovan zbog konflikta sa sudijom na okretu trčanja.

2008. sam na jarunskoj stazi odradio svoj prvi olimpijski triatlon u vremenu ispod 1:50 h.

Kada trener “viče” na mene, onda nema zabušavanja. Prvi olimpijski, trčanje 34:50 min

Završio sam ukupno 4.i iza Zvonka Čubrića koji je oborio rekord staze, Davida Plešea (SLO) i Dejana Patrčevića (TK Pula tada).

Put Zagreba sam krenuo sa Vitomirem, u petak, tek nakon 16 h, pošto smo morali da sačekamo da se završi utakmica Nemačka – Srbija, iako mene  i nije nešto interesovao taj događaj . Ali pobedili smo tako da opraštam Vići zbog izgubljenog vremena na fudbal . Oboje smo imali obaveze toga dana, bio sam na fakultetu i radio popravni kolokvijum tako da smo u svakom slučaju planirali da krenemo posle podne. Možda i ne najsjanije za pravilan odmor pri dolazku, jer su potrebna 4 h do Zagreba…

…Tako da sam na pola puta odlučio da rastrčim, i to pored auto puta . Stali smo na odmorište, presvukao sam se i rastrčao sa par ubrzanja. Na kraju je još ispalo odlično jer je bila rupa na žičanoj ogradi kroz koju sam se provukao i trčao po odličnom zemljanom putića pored nekog sela…

Pred trčanje pored autoputa

Stigli smo u ZG tek oko 21 h, da bih zatim prenoćio kod klupskog kolege Gordana koji me je ugostio ove godine. Kada sam se probudio u subotu napolju je padala kiša i bilo je jasno da će trka biti “mokra”… Kiša se smirlila i skoro prestala ali je put bio mokar…

Zagrevanje na valjcima jer je put bio mokar

Start olimpijskog triatlona je bio u 10:30 h. U glavnoj trci je učestvoalo sigurno oko 100 takmičara, od ukupno preko 200 koliko nas je učestvovalo na svim trkama (super sprint, olimpijski i trka građana).

Krenuo sam mirno i snažnije, iza Jare. Samo sam prvih 10ak sekudni plivao kako je to uobičajeno za triatlone, jače i sa većom frekvencom, boreći se za mesto.

Držao sam ga jedno vreme ali nakon što sam se malo izmešao sa par ostalih takmičara, t.j. nakon što sam plivao iza jednog od mađara, Jaro je napravio malu prednost. Na prvom krugu izlazim kao drugi samo par sekundi iza Jare, da bih ceo drugi krug “vukao” mađara, Savića i Lukinu.

Lepo sam se osećao, i što se tehnike tiče kao i “snage”. Plivao sam svoj tempo, i ni u jednom trenutku nisam trošio viška snage. Nisam imao potrebu da ubrzavam i stižem Jaru jer nisam video sa taktičke strane nikakve benefiti u tome. Nakon produženog plivanja, i to podosta, izlazim kao drugi sa oko 10ak sekudni zaostatka.

Pri kraju plivanja mi se “lijana” okomotala oko vrata. i sam sam se nasmejao…

Na bicikl smo odmah Vlada, mađar i ja oformili grupu i složno radili. Lukina je samo otplivao i nije planirao da radi bike i trkački segment. Nismo preterano jako išli, ali dovoljno da samo do četvrtog kruga (od ukupno 6) držali prednost u odnosu na veliku grupu od oko 10 takmičara iza koji su isplivali u grupi iza nas. Jaro je bio napred i verovatno radio jako da bi zadržao prednost.

Mislim da je vozio u grupi koju je sustigao za krug. Nisam se osećao najsjanije. Išlo je lepo, i davao sam smene bez problema, ali nekako nije bio onaj pravi osećaj na biciklu. Ali bilo bi previše da sam se dobro osećao na plivanju i fenomenalno na bikeu . Nakon što nas je sustigla velika grupa i dalje smo radili relativno dobro i održavali tempo.

Bilo je malo opasnijih situacija kada smo sustigli veliku grupu koja zaostaje krug, jer mnogi nisu hteli da se sklone nazad što je normalno kada vas sustigne brža grupa, a pošto je Jarun pun ležećih policajaca sa samo jednom “rupom” između kuda možete da prođete “ravno”, onda je zaista koncentracija morala biti na visokom nivou jer se stalno dešavaju, nažalost i ovde godine raznorazni padovi…

U tim trenucima sam morao par puta i preći direktno preko ležećeg zbog te velike gužve. Krug pred kraj smo dostigli i grupu u kojoj je Jaro bio tako da smo svi pretendenti na postolje bili kao celina. Jasno je bilo da će trčanje odlučivati o rasporedu… Bilo je i par skokova, i poslednji skok Vištice, koji je inače vozio najače kada bi izašao napred na smenu, sam ispratio zajedno sa Patrčevićem tako da ulazimo sa manjom prednošću u T2.

Jednostavno, od velike je važnosti izboriti se za mesto i ući ipsred ostalih u drugu traniziciju tako da se uvek trudim da isforsiram i tehnički savršeno odradim poslednjij par stotina metara bikea i skidanje sprinterica u toku vožnje. Iz T2 izlazim kao vodeći zajedno sa Andrejom. Već nakon par sekundi sam se našao skroz napred i ubrzo me stiže Jaro sa kojim trčim do prvog okreta na 1250 m kada nas sustiže Patrčević koji je morao da se pomuči pred okret da bi spojio razliku. Do prvog okreta trčimo zajedno uz mnoge “skokove” Patrčevića koje smo uvek ispratili Kovačić i ja.

U drugom krugu su se nastavili napadi Dejana da bi negde na 3 km Jaroslav popustio i bilo je jasno da ne može da izdrži naš tempo i ubrzanja Dejana. Rekao sam Dekiju da drži taj jak tempo nakon tog ključnog ubrzanja odmah kada sam video da je otpao Jaroslav. Nakon okreta u drugom krugu i par stotina metara sam se ja odlučio za napad.

Osećao sam se odlično, lagano, tempo je bio tu, kadenca, ritam i frekvenca disanja. Jednostavno sam znao da nemam šta da izgubim, i svestan sam bio da me je u Osijeku (t.j. Bilju) čekanje samog kraja koštalo verovatno i prvog mesta, tako da sam oslušnuo Dejanov ritam disanja i preocenio da sam u “boljem stanju” u tim trenucima. Ubrzao sam i rešio da držim taj jak tempo do kog se ne odvojim. Ubrzo nakon toga Deki je počeo da zaostaje.

…To je bilo to, trka se prelomila na 4.om kilometru. Moje je bilo samo da držim dobar tempo do kraja i pazim da mi se on ni u jednom trenutku ne približi. Tako je i bilo. Trčao sam lepo i mirno, razmišljao samo o tehnici i s’ vrmena na vreme se osvrtao po malo da vidim koliku prednost imam.

Do kraja sam se osećao odlično, noge su slušale tako da bez prevelikog napora (grubo rečeno, svakako da se olimpijski ne može završiti “rutinski” sa dobrim rezultatom, za razliku od sprinta) dolazim do pobede. Pomalo mi je krivo jer su organizatori slučajno/namerno produžili stazu jer bih verovatno imao i rekord staze, jer na plivanju treba oduzeti minimum 3.5 minute, a na trčanju preko minut (bilo je 10.330 m tačno).

Tako da ovaj rezultat otprilike ekvivalent sa oko 1:45:30 h onom iz 2008.e. Ali na prvi pogled je smešno videti da sam na svom prvom olimpijskom triatlonu išao minutu brže nego sada kada sam pobedio .

Rezultati ovde.

Slike ovde.