Rijeka je treći najveći grad u Hrvatskoj (posle Zagreba i Splita) i jedna od najvažnijih luka preko koje posluju i mnoge firme iz Srbije. Nalazi se na skoro istoj geografskoj... šir... duž... ah, tupan, sad moram da proverim da ne ispadnem... a, evo ga... Dakle, Rijeka je na skoro istoj geografskoj širini kao Beograd, ali je locirana na samom početku Istre, skoro pa vrh mora. Sasvim neočekivano za jednu luku, Rijeka se nalazi direktno na moru, što ima svojih brojnih prednosti. Jedine mane vezane su upravo za postojanje luke, ali o tome drugi put. Inače, pomenuti vrh mora pred početak Istre pripada gradu Opatiji koji se vodi kao kolevka turizma u Hrvatskoj. Dakle, to je kraj prepun različitosti i dinamike, odakle god da posmatrate. Imate plaže i doline, ali i brojna brda i doline. Moderne gradove i saobraćajnice, ali i srednjovekovne gradiće-tvrđave, po pravilu na nekom brdu. Suncem upržene predele, kao i one pokrivene snegom, šume, jezera i reke, ali i potpuno krševit teren, itd.
Što se tiče Rijeke i njene geografije, ona nije baš povoljna za biciklizam. A ni za bilo šta drugo. Nalazi se u podnožju izraženog brdsko-planinskog terena, pa praktično čim mrdnete od centra ka unutrašnjosti, čeka vas neki jak uspon. A i gradnja je jako otežana jer se već nekoliko centimetara ispod zemlje nalazi kamenje. Verovatno jedan od razloga zašto ne postoji nijedan metar biciklističke staze. Dobro, Beograd je 10-15 puta veći grad, a opet ima samo par stotina metara prave staze, ali sad nije tema. Elem, takva geografija uslovila je da se Rijeka, kao i Opatija i još neka mesta uz obalu, širi prvenstveno po... pa, širini. Dakle, uz obalu, a manje u brda. Ipak, usled zanimljive prošlosti, upravo je brdska poleđina grada bogata raznim zanimljivostima i mestačcima/seocima, kao i šumskim stazama. A u poslednje vreme prave se dodatne. Mana je što se sve prave samo za automobile, zbog čega su skoro obavezno posute velikom količinom tucanog kamenja. No, nekako su se dosetili da iskoriste sve što imaju i napravili brošuru koja se zove Riječka biciklistička transverzala. Ukratko, objedinjena sva šetališta i povezana postojećim saobraćajnicama, sa raznim zanimljivostima koje treba videti.
Ruta
U okviru te transverzale su i šumske kamenjar-staze oko Kastva koje sam obišao pre par godina i prikazao u filmu #39, čini mi se. Zato sam sada hteo nešto zanimljivo što bi se lepo nadovezalo na taj deo. Nažalost, ispostavilo se da bih do početka takve vožnje morao da pređem skoro potpuno isti put, a onda još i da zaobiđem, po meni, glavnu atrakciju - izvor Rječine, reke po kojoj je grad dobio naziv. Zato sam se odlučio za kompromis. Ideja je bila krenuti kroz Matulje put Kastva (~350 m) i poznatim putem, gore-dole, sve do Viškova na približno istoj visini, a onda do mestašceta Saršoni (~440 m) i dalje uzbrdo sve do prevoja preko obližnje planine gde put dodiruje 500 metara visine. A onda spust do mestašceta Kukuljani i dalje uz Rječinu do samog izvora. Potom do mesta Jelenje i nekih navodnih stazica koje videh u brošuri, pa možda i do grada Grobnik i obližnjeg Grobničkog polja, poznatog po aerodromu i motodromu (za koji su se neki nadali da bi mogao videti i trke Formule 1, dok je Berni još bio sa Slavicom). Na kraju, kroz Čavle nazad do grada, pa lagano kući. Dobra ideja, ali je zahtevala dva odlaska.
Početak
Dobro poznata ruta kroz Matulje. Dobro poznata i uvek jednako naporna. Izuzetno naporna. Uspon sa skoro 0 na oko 350 metara u svega nekoliko kilometara ne može biti lagan. Uz to, ulice su dobrim delom veoma uske i nezgodne, a prilično opterećene saobraćajem. Posle početne, prilično ravne deonice Ljubljanskom cestom, trotoari ili ne postoje ili su neupotrebljivi usled brojnih ispusta koji vožnju čine i mentalno i fizički iscrpljujućom. U prvom pokušaju, bilo mi je potrebno skoro sat vremena da se popnem do Kastva. I to ne na sam vrh, nego do groblja, odakle put nastavlja ka Viškovu. Srećom, na groblju postoji česma, pored crkve, što je prava retkost u ovim krajevima (a i šire). U ponovljenom pokušaju, bilo mi je potrebno oko 40 minuta. Nije toliko do bolje kondicije, koliko do inata i časti. Usput sam naišao na nekog još grđeg rekreativca od sebe. Imao je drugačiju filozofiju vožnje. Ja sam išao brže i u većem prenosu, ali sam i pravio pauze. On je išao sporije, ali sa manje pauza. Tako smo se međusobno sustizali, ali u jednom trenutku više nisam to smeo da dozvolim 
, pa sam pojačao ritam i odlučio da teram bez pauze do podnožja Kastva. Tog biciklistu više nisam video, pa mi je osećaj bezgranične superiornosti i trijumfa nad nekim ko verovatno vozi par kilometara mesečno dao snage i za poslednji deo tog uspona.
Do Viškova sam oba puta uspeo malo da se izgubim. Prvi put zato što na nekim mestima nije baš očigledno šta je "glavni put", a drugi zato što je ispred mene išao auto za koji sam očekivao da ide ka Viškovu, jer je uvek bilo tako, ali je on odjednom skrenuo na jednom mestu i potpuno me zbunio. Naravno, GPS sam morao da vadim bezbroj puta tokom obe vožnje što iscrpljuje možda i više od same vožnje. No, posle skoro 2 sata, bio sam u Viškovu.
Saršoni i prevoj
Početak puta pored groblja takođe mi je poznat, iz perioda kada sam tražio staze kroz neki park/šumu na Viškovu (nikada nisam našao ono što se vidi u brošurama). Ipak, do Saršona se nastavlja još koji kilometar i to na momente sa osetnim nagibom. Najgore je prvi put, kada ne znate tačno kojim putem, pa stajete i kada imate priliku da uhvatite zalet. Putokaza za Saršone, pa i izvor, ima na nekoliko mesta, ali su praktično sakriveni.
Samo mestašce je zaista veoma malo i ne preterano zanimljivo. Stiže se na kružni tok koji je uređen kao mini parkić, sa spomenikom žrtvama fašizma, a pored su restoran, neka pekara ako se dobro sećam i škola. Upravo sa uzvišenja pored škole pruža se nešto bolji pogled, ali inače je uglavnom blokiran. Problem sa putokazima ovde dolazi do punog izražaja. Srećom, ja sam prethodno utvrdio kojim putem treba da idem, jer su samo saobraćajni putokazi veliki i uočljivi, na relativno dobrom mestu. Putokazi za pešake i bicikliste potpuno su zaklonjeni iza velikog drveta i pritom teško čitljivi, da bi bili "ekološki". Osim toga, putokaz za izvor Rječine postoji samo za one koji dolaze sa ove strane kojom sam ja stigao. Ko dolazi sa severa, iz Studene (tamo sam bio tokom stare vožnje oko Kastva), taj putokaz nema.
Malo sam pogledao okolo ne bih li našao neku česmu, ali bezuspešno, pa samo nastavljam dalje. Treba se popeti još samo pedesetak metara, ali su ti metri tesno napakovni i uspon je prilično težak, naročito posle prethodnih uspona. Srećom, uspon je dovoljno kratak, a na barem jednom mestu pruža odličan pogled na okolinu. Koga zanima pogled na tu stranu, najbolje je da slika upravo odatle (pored neke žute kuće), jer je na samom prevoju prilično šumovito. No, pogled na drugu stranu je apsolutno fantastičan. Na nekoliko mesta tokom spusta vidi se čitava dolina, sa nekoliko "sela", sa predivnim livadama, okolnim brdima i planinčugama u pozadini. Fantastično. U stvari, toliko je lepo i impresivno, da sam u drugom odlasku žrtvovao odličan "nagradni" spust i pešačio do dole, kako bih iskoristio svaku priliku za slikanje. Što se samog puta tiče, nije ni blizu očajan kao onaj na Avali (koji je sramota čitave Srbije), ali nipošto nije ni odličan i treba biti oprezan. Tim pre što se ista širina puta (kao na Avali) ovde koristi za dvosmeran saobraćaj. Prvi put sam video svega dva ili tri automobila, ali naredni put je bila skoro pa gužva.
Izvor
Po silasku u dolinu, zatičete se u selu Trnovica gde, posle nekoliko kuća, prelazite mostić i izlazite na glavni put. Naravno, mostić je upravo preko Rječine i prizor je zaista lep, jer osim puno zelenila, deluje kao da je za Rječinu napravljen neki srednjovekovni kanal, kao oko nekog zamka. Što se kuća tiče, ako vas ne mrzi da malo zađete i zagledate, doći ćete i do jednog impresivnog imanja, sa predivnim dvorištem uz samu "obalu" i to ozidanu kamenom, dok tok reke prelazi preko nekoliko "stepenika" praveći slapove. Predivno.
Još interesantnije, prelaskom mosta udarate direktno u putokaze od kojih jedan ukazuje na biciklističku stazu, kao i šetalište do izvora. Milina. Istina, učinilo mi se da sam video natpis za šetalište (šetnicu) do izvora, ali je tu bilo samo nečije privatno dvorište. Ni u ponovljenom obilasku nisam video nikakvu stazu, niti je ima na mapama. Elem, možda 200 metara na levu stranu prolazi se kroz novo "selo", Zoretići, gde se nisam zadržavao, već nastavio dalje ka glavnoj "meti" - Kukuljanima. Udaljeno je manje od kilometra, a specifično je po prirodnoj lokaciji koja zaista podseća na zamkove. Naime, selo se nalazi na delu kopna koje Rječina obilazi skoro u potpunosti, pa se stiče utisak kao da se nalazi na ostrvu. Fantastično. Još zanimljivije, na samom ulazu u selo je autobuska okretnica, pa je saobraćajna veza prilično dobra. Nažalost, slika uživo je bitno drugačija. Ne što se tiče lokacije, nego je većina kuća u Kukuljanima propala i celo mesto, umesto srednjovekovnog šarma Grožnjana, recimo, deluje kao neki propali eksperiment.
No, za Kukuljane je vezana i jedna... pa, može se reći jeziva priča. Ukratko, tamo negde 2006. ili 2007, oko 19:30, nekoliko dece, uzrasta od 11-17 godina, okupilo se upravo kod autobuske stanice, kao i obično. U jednom trenutku, odlučili su da se prošetaju do Trnovice, ali su onda u šumi primetili čudno i jezivo biće (hej, nije moja priča, samo prenosim!). Opisali su ga kao izrazito belog, kao posutog brašnom, sa kandžama umesto noktiju, bez kose i bilo kakvih dlaka, a sa nogama koje i nisu bile u pravoj funkciji. Deca su se još više prestravila kada je biće zakreštalo na njih i potom ih napalo! Prestravljeni, pobegli su prema selu, a tvrde da ih je biće jurilo sve do samih kuća. Kako kažu novine 
meštani i danas ne žele da govore o tome, a samo jedno od dece i dalje živi u Kukuljanima. Naravno, potpuno je nebitno da li je istina ili ne, tek uvek je lepo kada postoji neki specifičan lokalni... folklor, pa makar i tako jeziv. Naravno, ja sam za sve to čuo tek pred drugu vožnju, inače možda nikada ne bih ni otišao.
E sad. Putokaza za bicikliste, šetalište, pešake i izvor više nema, ali odmah kod autobuske stanice vidi se lepa i široka zemljana staza, sa određenom količinom kamenja. Proverom svih turističkih mapa i brošura, jasno se vidi da tim putem treba nastaviti. A i prilično je očigledno. Ta staza prvo prolazi velikom, ogromnom livadom, a potom uglavnom kroz šumu manje ili više prati tok reke. I to baš kako treba - čas tik uz reku, čas malo dalje. Pritom je i sama staza veoma dinamična, jer skoro stalno zavija i ide gore-dole. Predivno. Čak ni tog zlog kamenja nema koliko na drugim mestima. Bilo je milion predivnih mesta za slikanje, ali je moj plan bio da prvo vozim do izvora, pa u povratku da šetam i slikam. Ali, ne lezi vraže. Negde pred kraj puta, sasvim blizu izvora, odjednom se nailazi na ogradu. Instalacija vodovoda. Ne može. Zabranjeno. Pas ujeda. A nije pesma Riblje Čorbe. Htedoh da pitam ljude šta sad, ali nema nikoga. Tu je i još jedna velika livada, uz samu reku, pa u razmišljanjima odlučujem da se malo odmorim i uslikam predivan tok reke po kamenitom dnu. I pored pomenute livade, kompletan tok je u hladovini drveća i šume na drugoj strani, koja je potpuno brdovita. Proveravam mapu koja kaže da je upravo ovo pravi put do izvora. Šta sad?
Srećom, nailazi još jedan biciklista. U stvari, nije sreća što je naišao, nego što je bio lokalac. Zoran. Hobi mu je pravljenje električnih bicikala, odnosno ugradnja elektromotora na bilo koji bicikl. Zanimljivo, mada prilično skupo ako se želi dobra oprema. Elem, još srećniji detalj je što Zoran, posle nekoliko poziva, saznaje da zaista postoji stazica sa druge strane reke (uopšte se ne vidi), ali i da ta voda može slobodno da se pije! Jupi. Napolju je bilo oko 38, a temperatura vode kao iz frižidera. Nema boljeg osveženja. Mada, nije da bih birao, jer su mi zalihe bile na izmaku. Posle okrepljenja, sledi projekat prelaska reke. Nije uopšte duboka, ali je toliko kamenita da je prelazak na biciklima nemoguć. Postoji i kamenje koje viri iz vode, ali je malo klizavo i klati se. Na kraju, problem prelaska dvojice biciklista preko jedne reke rešen je izuvanjem i pešačenjem kroz vodu. Eto, ako je neki Riječanin tog dana primetio nešto drugačiju aromu česmovače, izvinjavam se. Kriv je vodovod što je blokirao stazu. I turistička organizacija što kaže da se do izvora ide desnom stranom. Uglavnom, uspešno prelazimo tih par metara vode i teška srca iz nje izlazimo, jer njena svežina itekako prija napaćenim stopalima. Dok se sušimo i ćaskamo, Zoran u vodi pronalazi konzervu piva i flašicu koka-kole, ostavljene ko zna kada. Ljubazno odbijam, jer ne pijem ni jedno ni drugo, a uskoro zaista pronalazimo stazu i nastavljamo ka izvoru. S tim da je staza prvenstveno za pešačenje. Uska, sa šibljem okolo i na nekim mestima i opasna.
Konačno, eto nas na izvoru. I još jedan šok. Sve je opet ograđeno i zabranjeno. Izvor nije kako bi mnogi očekivali (mnogi = ja, još u osnovnoj školi sam naučio da je mnogo lepo kad misliš da "mnogi" misle isto kao i ti). Nije to neka rupica ili cevčica iz koje kaplje voda, ni neko mesto iz kog se odjednom nešto sliva. U pitanju je veliki otvor, nalik ulazu u pećinu, koji je pritom lepo i betoniran. Postoji i mostić da se pređe sa jedne na drugu stranu, sa kog može direktno da se zagleda u pećinu, ali... I most je iza ograde. Sve je iza ograde. Ne može uopšte da se priđe, nego samo da se stoji na uskoj i klizavoj stazici nekih 5-6 metara iznad. I to je turistička atrakcija koja se nalazi u svim brošurama. Super. Inače, taj otvor je unutar kamene stene koja se potpuno vertikalno uzdiže još tridesetak metara i deluje veoma impresivno. Skoro pa goli kamen po kom je neko rastinje mestimično ipak uspelo da nikne i nekako da raste. Sreća da nisam išao prethodno željenom rutom, jer očigledno ne bih uspeo da se spustim do izvora. Istina, pomenu Zoran da je tu bila neka stazica (nije bio baš siguran), ali sve je to ionako iza ograde. Ograda ide skroz do gore. Pritom su ogradi dodati oni segmenti koji na svaki način onemogućavaju i preskakanje, a tu su i šiljci na vrhu. Kao da nekome nije bilo stalo da ljudi vide ovu atrakciju, nego da kaže "You shall not pass!"
Dolina
Kako rekoh, moj plan je bio da u povratku šetam ili zastajem i slikam. No, kad smo već zajedno došli do izvora, bilo bi bezobrazno da sada ostavim čoveka. Tako smo se zajedno vozili nazad do Kukuljana i to levom stranom. Ok, u povratku je desna, ali znate na šta mislim. Ta strana je potpuno neuređena, a "staza" je velikim delom zaista opasna. Uz to, prepuna je skrivenog kamenja, pa čak i debelih grana. Da budem iskren, da sam bio sam ne bi mi na pamet palo da tuda vozim, ali gde da se blamiram. Ali sam Zorana koristio da mi "čita" teren. I opet sam jednom tako udario u neku granu na zemlji (nije se uopšte videla), da sam skoro preleteo korman.
U Kukuljanima smo ipak morali da se raziđemo, jer sam ja hteo još da slikam, ali i da ručam. Dok sam sve to završio, već je bilo prilično kasno, oko 14:30. Možda će zvučati neobično, ali tu prvu vožnju uopšte nisam zamišljao kao celodnevni događaj, nego više kao malo istraživanja, pa nisam želeo da se vraćam po mraku. Zbog toga sam slikanje završio vrlo blizu Kukuljana, praktično još uvek u vizuelnoj zoni sela. U ponovljenom pokušaju, priča je bila drugačija i bio sam rešen da slikam maltene svaki korak. Nažalost, i to se neslavno završilo, jer je Rječina bila presušila! Kakav maler. Naravno, sav pejzaž izgleda bitno drugačije (i bezveze) kada se umesto rečnog toga vidi tek nekoliko barica. Katastrofa. Zanimljivo je (u stvari i nije), da sam i na ponovljenoj vožnji ručao na istom mestu, samo što sam stigao više od jedan sat ranije (nisam išao skroz do izvora i držao sam se desne obale). Inače, po ulasku u Kukuljane sa leve obale, zaista se nailazi na putokaze za izvor, ali tu nisu potrebni. Ostatak nažalost nije nešto vredan pomena. Na slikama iz vazduha deluje idilično, ali u stvarnosti je potpuno zapušteno, uz retke izuzetke. Jedna od zanimljivosti koje bih mogao da izdvojim je majušna crkvica koja više podseća na kapelicu kojoj je izgrađen gornji deo sa zvonom.
Odatle sledi vožnja nazad do Trnovice i onda dalje, praktično po sred velike doline, dok se okolo uzdižu brda i planine. Odličan prizor, odličan osećaj, a put i dalje dinamičan. Super za vožnju. U jednom trenutku po prvi put se ukazuje i grad Grobik, odnosno tamošnja tvrđava. Otprilike, "na vr' brda vrba mrda". Izgleda odlično i kao da doziva. Verovatno mi je zbog toga prvi put promakla još jedna zanimljiva staza preko Rječine i uz njen tok. U ponovljenom pokušaju, želeći da stignem sve do akumulacionog jezera (i brane) kod mesta Valići, malo sam se zavlačio i po tom delu.
Dogodovštine
Prethodno solidno pripremljen, nisam imao problema u ponovljenoj vožnji i našao sam sve prolaze koje sam želeo. Posle slikanja kupališta i fantastične šumske staze za pešačenje, gledajući malo GPS, a malo se raspitujući kod lokalaca (izuzetno raspoloženih da pomognu), stigao sam do skretanja za Lopaču. Tu naleteh na nekog klinca sa DH bajkom i full kacigom, pa pretpostavljam da u okolini ima dobrih DH staza. Ja sam Lopaču ostavio za kasnije, a sada sam nastavio desno. Ispostavilo se da je taj put, ka jezeru, jednim delom odnelo klizište i to pre više godina, sudeći po stanju puta. Ipak, biciklom može da se prođe, s tim da sam ja to uspeo da upropastim. Naime, po stizanju do glavnog puta, umesto da idem prvom uličicom levo, spuštajući se ka jezeru i brani, ja sam otišao na drugo skretanje. Predaleko. Spustivši se skroz do jezera/Rječine, i mostića, uspeo sam da vidim samo da je i tu sve presušilo. Mogao sam samo da gledam neke kućice na vr' susednog brda. "Koji ludak je tamo mogao da ide?" pomislio sam i dalje očajan zbog suvog korita reke i nepostojeće brane. Osim toga, mostić definitivno ne vodi nikuda pametno na drugoj strani (bar ne za bicikl), pa sam morao da se izguram nazad na glavni put, pa preko klizišta i konačno nazad do onog skretanja za Lopaču. U stvari, koliko sam ja shvatio, celo "mesto" je samo Psihijatrijska bolnica Lopača. Odatle spust pored velikog i zanimljivog konjičkog centra (u kom nije bilo ni jednog jedinog konja) i dolazak do još jednog prelaska preko suvog korita Rječine kod mesta Lukeži. U prvom pokušaju, od Kukuljana sam samo nastavio glavnim putem i stigao do Jelenja, gde me nije mrzelo da se popnem na vr' brda, do neke crkve, za sve koji vole dobre fotke. E, ispostaviće se da su Lukeži bukvalno u podnožju tog istog brda, samo sa druge strane. Kako je svet mali.
Na prvoj vožnji, od Jelenja sam opet samo nastavio glavnim putem o u Dražicama propustio skretanje za centar mesta i put koji vodi pored Grobničkog polja. U stvari, nisam propustio, jer baš nikakvog putokaza ni oznake nema. Kasnije sam praktično tek po dolasku u Čavle (tzv Ekser city) naišao na putokaz za grad Grobnik, ali sam tada već hteo kući i nije mi bilo do pentranja. Sada mi je želja bila da se domognem Grobnika, a onda spustim ako je moguće skroz nazad u Lukeže obilaznim putem i domognem glavnog puta barem u Jelenju, da se sve lepo poveže. Dva su osnovna problema sa tom idejom. Prvo, na putu do Grobnika hteo sam da idem što više uz obalu do mestašca Valići, pa tek odatle da počnem uspon na vr' brda, kroz Ilovik. Problem je što nigde nema naznake da je tako nešto moguće, odnosno vrlo je verovatno da bih iz Valića, ako do tamo i stignem, morao da se vraćam skroz nazad u Lukeže. Drugo, ni za taj okolni put koji se spušta sa druge strane Grobnika i vraća ka Lukežima, nije bilo naznake da zaista može skroz da se prođe, nego se put na mapama završava malko prerano. Konačno, treći problem od dva bio je što Gugl na svojim mapama obožava da povezuje tačke bez veze, odnosno da povlači linije tamo gde puta i prolaza nema.
Elem, već pokušaj dolaska do Valića je neslavno propao, jer nisam ni našao liniju koja do njega vodi čak i na Garminu. Pa sam se malo izgubio u Lukežima. Srećom, ipak sam pogodio (zaobilazni) put kojim se stiže do još jednog predivnog mesta za slikanje Rječine. Uređena obala, veliki zakrivljeni tok reke, lepo rastinje, predivno. Samo što reke nije bilo. Ni kapi. Srećom, naišao sam na ženu koja mi je vrlo ljubazno objasnila put do Grobika i sipala mi vodu koja je već bila sasvim na izmaku. Ah, spas. Usput je vrlo ozbiljno rekla kako je uspon do Grobnika baš težak, ali dobro, šta zna žena šta je uspon i šta su biciklisti. Zanimljivo, ali ubrzo se pokazalo da zna odlično. Već na samom početku puta koji je, sasvim neverovatno, čak i označen putokazom (kao i pešačka staza do Trsata, to mora da je odlična tura), sledi vrlo težak uspon. Nekako se popevši, potpuno bez daha, pomislih "ako je ovo vrh, baš i nije teško", kad ono... Posle blagog i veoma kratkog spusta, inače jedinog na deonici, slede novi uspon do prve rasrksnice, a potom nešto što se teško savlada i kolima. Tu sam povukao ručnu i prešao na guranje, čekajući bolja vremena. Nažalost, tokom uspona se ne pruža nikakav pogled na okolinu, jer sve zaklanja šuma. S druge strane, čitav put je kroz šumu, što je uvek lepo. Sledi još nekoliko skretanja, a na jednom se ukazuje i vidikovac. I tada shvatam da sam tačno prekoputa one ulice kojom sam se spuštao do nesuđene brane! Naravno, shvatam i da ću na kraju sigurno morati da se popnem skroz do onih kuća na vrhu. "Ha, eto koji ludaci tamo idu", rekoh sebi kroz smešak, znajući već da smo mi biciklisti posebna sorta.
U jednom trenutku stižem do raskrsnice puteva gde sam znao da treba ići desno za jednu crkvu koja se nalazi sama na livadi iznad provalije. Levo je direktniji put do Grobnika, pored groblja. Naravno, može i levo da se stigne do crkve, ali zašto se vraćati nazad? Elem, ispostavi se da je na raskrsnici okretnica gradskog autobusa. Jedan je i parkiran, a vozač sedi na stanici. Čikica od 55-60 godina, onako blago deblji. Sam. Prži se na suncu sedeći na tipskom stajalištu koje je potpuno providno i štiti samo od kiše i vetra, ne i od sunca. Gleda me, gleda, pa ne izdrža da ne započne razgovor. Mora da umire od dosade na tim turama. Priča "po domatji", kako bi ovde rekli, ali se razumemo bez problema. Pitam ja da li je crkva desno, tek toliko da mu ponudim malo razgovora. Onda me pita koliko vozim (tada tek ~38 kilometara) i odakle idem. Prvo kaže kako je to odlična kilometraža, a onda prokomentariše kako imam verovatno oko 50 godina.
- Ne, nemam, nego 42.
- A, onda i nije puno klilometara!
Hahaha, čikica legenda. Slatko se ismejah, ali onda više nije bilo vremena za ćaskanje. Nažalost, već su se i oblaci skupili, oni koji prekriju nebo više kao debeo dim, pa postane mračno. Takva je bila i prognoza, ali meni pravi problem zbog snimanja. I tako požurih ja levo, dok je čikica vikao za mnom da nema verovatno ni kilometar. I zaista, vrlo brzo naiđoh na neke kuće. I jedan problem - put odjednom prestaje, odnosno tu su kuće, parkirana kola ispred i nema prolaza. Gledam ja i pitam se šta sad, a mene zapanjeno gleda neki klinac od možda 6-7 godina. Valjda se pita da li da beži, ali mu je biciklista suviše interesantan prizor. Kao odbegli ludak.
- Dobar dan - kaže on na kraju.
- Zdravo. Izvini, da li ovde ima neka crkva? - upitah, jer nemam šta da izgubim.
- Da. - usledi dobar odgovor neiskvarenog deteta.
- A kako da dođem do nje?
- Evo ide se ovom stazom - reče on pokazujući ručicom između automobila - pa onda idete levo, pa desno, pa još gore i onda je tu.
Zahvalim se ja klincu i krenuh između parkiranih automobila, a onda počeh da se smejem i plačem u isto vreme. "Staza", kako dete reče, u stvari više liči na izbočinu u zidu za slivanje kiše, recimo. No, šta je tu je, uslikam prvo par slika, pa pogurah bajk gore. I gore i gore. Onda se ide malo levo, pa malo desno, pa malo levo-desno... Na kraju se stiže do vrha gde opet ima stazica na sve strane. Iz drugog pokuašaja pogodih pravu i pored rampe stigoh do male livade i crkve koja je zaista na samoj ivici ponora. A sa ponora se pruža fantastičan pogled na celu dolinu, susedna brda, pa čak i delove grada. Sreća da sam (sasvim slučajno) otkrio ovu lokaciju tokom priprema. Parkirah bajk kod obližnjeg drveta i uslikah malo i to bez padanja.
Grobnik
I onda, konačno, do grada Grobnika! Što i nije bilo tako jednostavno, posle svih uspona. Mislio sam da će gore biti manje-više ravno, ali je i dalje veoma brdovito, pa se do tvrđave (kaštela) treba još pomučiti. Ipak, nekako stigoh i tamo. Što se utisaka tiče, oni su podeljeni. S jedne strane, izgleda odlično, iako ruševno. S druge, tvrđava je mnogo impresivnija kada se gleda izdaleka i kada je em jedino što se vidi, em se najbolje vidi. Iz bliza je teško naći neku dobru poziciju za fotke. Pogotovo za crkvu pored. A i nema ništa posebno da se vidi. Postoji nekoliko kapija/vrata, ali je sve zatvoreno lancima i katancima. Odmah ispod crkve je još jedan ograđen prostor. Pogađate - vodovod! Prosto neverovatno, svuda ih ima i to na najlepšim mestima. I ovde, odmah pored stare tvrđave koja je velika atrakcija. Ali pogled odatle, to već jeste nešto zaista posebno i impresivno i svakako vredno truda. Povoljan položaj omogućava da se vidi veliki deo doline, plus aerodrom i motodrom. Ipak, osim toga, nekako nema posebnog razloga da se čovek zadrži. Maltene su mogle da budu i samo ruševine tu. Naravno, nigde nisam primetio česmu sa vodom.
Nastavljam dalje, uz jake zvuke crkvenih zvona, shvatajući da je predviđeni put jednosmerna ulica, pa ipak odlučujem da idem malo okolo, pored još jedne crkve. To je i pored puta kojim sam došao u grad, pa se lepo sve uklapa. Izlazim na spust prema Čavlima i vidim jednog biciklistu kako se zlopati odozdo, ali ja begam odmah u prvu uličicu levo. Istog trenutka počinje dosta oštar spust i to po ne baš dobrom putu. Na jednom mestu je čak betoniran sa onim poprečnim brazdama, za zimske mesece. Stižem do naselja Zastenice u kom ima više veoma impresivnih dvorišta i bašta, ali me već stvarno mrzi da vadim fotoaparat. Prilično je mračno i hladno, želim što pre da odem i do aerodroma. Prolazim dalje, malo zastajkujem da ne promašim put. Dolazim do mesta na kom bi trebalo da je staza ka Lukežima, ali je ne vidim. Gledajući sad snimak, vidim da ipak postoji nešto baš kao stazica, ali sad je kasno. Došavši do nekih kuća, pokušavam i da zađem malo u šumu i nađem neki prolaz, ali džaba. Proveravam Garmina, ali on nema iste staze kao Google Earth. Moram da se vratim malo nazad i presečem lepom stazom dole ka glavnom putu.
Grobničko polje
Izlazim na sred predivne ogromne doline i na sred glavnog puta kojim sam u prvoj vožnji iz Dražica išao ka Podčudniču. Proveravam GPS i odlučujem da je bolje da se vratim malo levo, u Dražice. Da lepo povežem sa prethodnim filmom, da se vidi gde je taj cenar mesta i kuda se ide okolnim putem za Grobničko polje. Centar deluje dosta aktivno i zanimljivo, koliko se može očekivati od ovako malog mesta. Samo malo slikam i nastavljam dalje. Ubrzo već stižem do početka očekivane offroad deonice i dela koje se izgleda zove šljunkara. A očigledno služi i kao otpad. Tačno u podnožju predivnih brda, planina i netaknute prirode. Usput srećem nekoliko biciklista i pešaka, očigledno je popularna tura. Sama staza je dosta dobra za vožnju, premda ima puno kamenja. U jednom trenutku se nekako desilo i da jedan poveći kamen poleti sa tla i opali me direktno u nožni palac. Toliko je bolelo da sam na kraju i slikao trag koji je ostao na patici.
Posle nešto duže i potpuno nezanimljive vožnje, ostao sam i potpuno razočaran. Bio sam u ubeđenju da ću moći lepo da vidim i aerodrom i motodrom, ali to se nije desilo. Osim ograde (žice), ne vidi se praktično ništa. U suštini je logično, između ostalog iz bezbednosnih razloga, ali baš sam se razočarao. Brzo nastavljam dalje dok vozači već masovno pale svetla. Već je prilično mračno, pa po povratku na glavni put za Čavle (kod Podčudniča) montiram svetla i menjam stakla na naočarima u providna. Odlučujem i da skinem kapu, iako je prilično hladno.
Čavle
Vožnja do ovog mesta je čudna. I tokom prve vožnje ostalo mi je u sećanju kao da je bilo skroz lagano i samo jedan jači uspon posle kog je usledio fantastičan i dugačak, dugačak spust do centra grada. Ipak, do Čavla od Grobničkog polja postoji primetan uspon koji svakako ne prija posle toliko maltretiranja. A opet, ubaci se u dobar prenos i pedala i taj uspon se zaista jedva i primeti. Iako bih rekao da ima i više od ~25-30 metara koliko kaže Google Earth. Kako bilo, prvi put kada sam tu stigao bila je prilično lepa i živa atmosfera, ali nisam zastajao, jer sam već bio odlučio da želim kući. Sada sam ipak zastao, čak se i počastio jednom flašom nadasve neodoljivog napitka u sivo-žutoj plastičnoj ambalaži (za istih 10 kuna). Malo sam se opustio, malo slikao. Ipak, opet nisam otišao do dela preko auto-puta. Bila mi je želja (tamo su Cernik i Mavrinci), ali bilo je već kasno i znao sam da neću imati ni blizu dovoljno vremena koliko bi trebalo posvetiti. Zato nastavljam dalje uz poznati uspon, radujući se neopisivom spustu koji me očekuje. U pokušaju da ga dočaram (filmovi će pokazati više), reći ću da uspon ide na ~335 metara, a potom sledi spuštanje na bezmalo 0, u dužini od preko 6 kilometara. Savršenstvo.
Što je još važnije, u ponovljenoj vožnji, uspeo sam da stanem i da slikam završni kanjon Rječine na samom ulazu u grad, sa pogledom na most(ove) autoputa i tvrđavu na Trsatu (već viđeno na jednoj od vožnji). Istina, zbog već čudnog svetla, aparat je imao problema, pa sam morao da prebacim na ručne parametre, ali važno da sam uslikao. I onda spust do centra u kom me sačekalo sunčano vreme, pa sam stalno morao da saginjem glavu zbog providnih stakala u naočarama. Mala cena za ovakav užitak.
Zaključak
Nemam šta mnogo da dodam (vala, mnogo bi i bilo). Ceo ovaj kraj, kao i mnogi drugi u blizini, ima dosta bisera u svojoj ponudi i svakako preporučujem obilazak bilo kog dela. Pritom treba imati u vidu da postoje još neke offroad staze koje ja, nažalost, nisam uspeo da otkrijem. Iako se po kilometraži na kraju ne bi reklo (~72 km oba puta), vožnja pruža celodnevno zadovoljstvo, naročito ako je malkice toplije. A za ambicioznije i one sa više kondicije, uvek je moguće skrojiti nešto još teže i izazovnije, dok avanturisti mogu da istraže i lokalni folklor. Ja čudovišta nisam video, samo krave, ali to ne znači da ih nema. Oni najambiciozniji svakako mogu da se okušaju u traženju još neke česme. Trebalo bi da postoji jedna u Martinovom selu, tako nekako, ali tamo nisam prošao. Takođe, postoje i brojne pešačke staze koje bi trebalo istražiti, naročito onu od Lukeža do Trsata.
Suma-sumarum:
Polazak: prvi put oko 10, drugi oko 9:20
Povratak: prvi put oko 17:30, drugi oko 19.
Prvi put sam dosipao ledenu vodu iz Rječine, pa nisam pio ništa drugo, a drugi put je bilo osetno hladnije, pa sam se manje znojio, a i dosipala mi žena vodu, pa sam kupio jedno piće tek toliko da se malo počastim (10 kuna kod veoma ljubazne prodavačice).
Na kraju, svaka preporuka. I ko zna koliko detalja nisam pomenuo.
Slike će biti verovatno za par dana.
