Дефинитивно се деси да осетим и одређени притисак. Да истражујем нове крајеве, да обиђем тамо све занимљиво, да нешто не пропустим, итд. Некад готово да осетим одговорност према онима који ће да гледају, а јесте оптерећење и водити рачуна да су све батерије напуњене и да нешто не заборавим. Међутим, ја и даље уживам у вожњи бицикла и у откривању и истраживању нових предела. Само се временом мењам ја, мења се моја вожња, па се мења и сатисфакција.
Нпр, некада је клипова било јако мало и тешко се до њих долазило. Хтео сам просто да гледам своје вожње са пријатељима. Чисто да има материјала. Монтаже и дељење по нету никада нису били у плану. Међутим, како волим и да путујем, размишљао сам својевремено о одласку на Крим и вожњи бицикла и тамо. Тражећи што више снимака (Стрит вју је био реткост) налетех на лика који је баш снимао вожње бајком. Тачније, снимао је свој град са бицикла. И видевши како је некоме из неког Београда било супер да гледа снимке неког тамо градића на Криму (и прати/налази то на мапи), схватио сам да би можда другима значило да виде моје снимке по Београду и околини. Тако је све почело (а то и пише негде на каналу ). И од почетка су филмови били у категорији путовања, а не спорта. И данас мислим да је главна сатисфакција сазнање да је некоме било занимљиво (и корисно) да погледа неке крајеве и да му је помогло у било ком смислу. Неко планира да путује у тај крај, некога занима колико је нешто стрмо (не само за вожњу него и шетњу), неко би да види само како уопште излгеда, неко да се подсети крајева у којима је давно био, а има и овога што каже Борис и што ми је неко поменуо пре пар година - историјски аспекат. Може да се види како је нешто изгледало, па после година и година да се пореди и присећа. А има и делова које Гугл није обишао. То је највећа сатисфакција. У сваком случају, дефинитивно много значи када идеш у непознат крај и можеш тачно да видиш како то изгледа (знам по себи), а премда у филмовима не можеш да управљаш рутом често је много занимљивије и боље него гледање статичних Стрит вју слика које немају динамику ни звук, па не дочаравају место.
И само да се вратим на почетак - некада јесте оптерећење, али камерица и то снимање су мене, у ствари, подстакли на све дуже и занимљивије вожње. Пре тога практично нисам напуштао Београд нити помишљао на целодневне вожње (ок, нисам баш имао ни времена ). Тако да сам ја захваљујући камерици открио каква вожња ми највише прија и извукао највише задовољства. И видео пуно места из сасвим нове перспективе, а мислим да и даље налазим нове мотиве, како се ја мењам (старим ). Иначе сам одувек говорио да бих највише волео да будем туристички водич, па се овако заиста све одлично уклапа. Не могу да замислим да изађем на вожњу од 2 сата, само да се "издувам". Можда и зато што ми издувавање није потрбно у животу.
Чак мислим да нисам добро рекао да ме мрзи да возим где сам већ возио пуно пута. Јесте то тачно, али пре свега на свакој вожњи желим да осетим то узбуђење и ту сатисфакцију откривања новог (и још на цео дан ). Без тога ми драстично слаби мотив (и то ми је губљење времена које могу да утрошим на праву вожњу), јер мени бицикл никада није био справа за вежбање; од малена сам желео да идем... добро, не баш where no man has gone before, али тако некако. Сећам се да сам увек јако желео (и маштао) да посетим велики замак и завлачим се по лавиринту просторија, откривам тајне пролазе и истражујем. Нажалост, остала неостварена жеља, али мислим да обиласке разних места на бициклу баш тако доживљавам, као обилазак замка на отвореном. А онда снимци појачавају ефекат, могу да изигравам водича, а свакако касније да се подсећам детаља. Заборавља се.
Бтв, ја сам и у Паризу свуда стално пешачио, метро и воз мало пробао као фору. А да сам имао бицикл... Ни Дубаи ми није био исти без бицикла, а вала сам и њега препешачио с тим да је тамо између неких делова града буквално немогуће ићи пешице, јер нема прелаза преко главних саобраћајница са по 16 трака.
Једино што ми заиста смета у вези ових филмова јесте то што немам довољно времена да се бавим писањем (књига и краћих прича, а имам пуно идеја) и прављењем игрица. Иначе су ме одувек занимали и архитектура и дизајн и све те креативне ствари, где ти неку своју идеју преточиш у дело, доносе ми огромно задовољство. Оно, то је моје, ја сам то и смислио и направио. Неко нема тај трип, па живи срећан.