Zanimljivi tekstovi
Started By
grbic
, Oct 13 2014 10:48 AM
1159 replies to this topic
#801
Smasher
-
- Members
-
- 3284 posts
Posted 03 July 2020 - 03:12 PM
Naravno da ce banovati reklamu. Daleko se veca lova pravi od proizvodnje automobila u odnosu na bicikle. A sta ce biti sa planetom Zemljom u buducnosti, s tim nek se yebu buduci narastaji.
"Jedina prava greška je ona iz koje ne naučimo ništa". H. Ford
#802
Smasher
-
- Members
-
- 3284 posts
Posted 03 July 2020 - 05:20 PM
Jedan dokaz koliko profesionalni sport, u ovom slučaju i biciklizam, ume da bude poremećen...
https://www.vijesti....vljanja-trenera
"Jedina prava greška je ona iz koje ne naučimo ništa". H. Ford
#803
Woody
-
- Members
-
- 1473 posts
- LocationBeograd
Posted 03 July 2020 - 10:12 PM
Ista priča kao sa onom trkačicom što je radila za Nike, samo je ta devojka preživela uz ozbiljne traume.Jedan dokaz koliko profesionalni sport, u ovom slučaju i biciklizam, ume da bude poremećen...
https://www.vijesti....vljanja-trenera
The sea, the sea
#804
alx
-
- Members
-
- 679 posts
Posted 08 July 2020 - 11:35 AM
when you look into abbyss, the abbyss looks into you www.bikecologic.com
(kad pogledas u Bezdan, Bezdan pogleda u Tebe) www.facebook.com/bikecologic
#805
Woody
-
- Members
-
- 1473 posts
- LocationBeograd
Posted 08 July 2020 - 12:13 PM
U svemu tome jedini problem su električni bajsevi i trotineti. Veoma zgodni, omogućavaju široj populaciji da zameni automobil ili javni prevoz kao gradski transport, ali dodatno povećava upotrebu baterija. Proizvodnja baterija je zagađivač u ekspanziji (zbog svih mogućih sokoćala i automobila na struju), ali takođe e-waste tj. elektronski otpad postaje sve veći problem jer i dalje nema odgovorne reciklaže. Za mene je običan bajs i dalje najbolja opcija koju treba sistemski forsirati.
Neki dan pričam sa drugaricom kako mi je bilo super na vožnji, a ona mi kaže kako bi rado pedalala, ali u gradu jednostavno nema uslova, plaši se saobraćaja, nema dovoljno staza koje bi povezivale razne krajeve grada, a i ove koje postoje su raspale, loše postavljene, isprekidane gradilištima, autobuskim stanicama ili jednostavno ne vode nikuda. 'Lako je tebi, ti si navikao da voziš po kolovozu i da se nosiš sa saobraćajem, šta ćemo mi rekreativci koji bi da vozimo bicikl, a ne da se borimo za mesto među kamionima?'
Neki dan pričam sa drugaricom kako mi je bilo super na vožnji, a ona mi kaže kako bi rado pedalala, ali u gradu jednostavno nema uslova, plaši se saobraćaja, nema dovoljno staza koje bi povezivale razne krajeve grada, a i ove koje postoje su raspale, loše postavljene, isprekidane gradilištima, autobuskim stanicama ili jednostavno ne vode nikuda. 'Lako je tebi, ti si navikao da voziš po kolovozu i da se nosiš sa saobraćajem, šta ćemo mi rekreativci koji bi da vozimo bicikl, a ne da se borimo za mesto među kamionima?'
The sea, the sea
#806
lowzyyy
-
- Members
-
- 315 posts
Posted 08 July 2020 - 12:22 PM
Onaj ko je probao da vozi po bgu bajs zna kakav je to kosmar. Prvo sto je sav stari Beograd neravan, drugo sto ljudi koji voze ne postuju nikakva pravila. Apsolutno je nemoguce normalno i bezbedno voziti po starom Beogradu.
Sa druge strane Novi Beograd je drugi univerzum. Prostran, ima staza skoro svuda i sve je ravno, mnogo manji stres.
Sa druge strane Novi Beograd je drugi univerzum. Prostran, ima staza skoro svuda i sve je ravno, mnogo manji stres.
#808
IgorN
-
- Members
-
- 5513 posts
#809
Smasher
-
- Members
-
- 3284 posts
Posted 10 July 2020 - 04:36 PM
Da, Frum je nesumnjivo legenda. Cetiri puta sampion, a konstantno ga prate optuzbe za zloupotrebu lekova. Kaze covek ima astmu pa mora. Gde bi mu bio kraj da je zdrav?
"Jedina prava greška je ona iz koje ne naučimo ništa". H. Ford
#810
alx
-
- Members
-
- 679 posts
Posted 11 July 2020 - 10:17 AM
when you look into abbyss, the abbyss looks into you www.bikecologic.com
(kad pogledas u Bezdan, Bezdan pogleda u Tebe) www.facebook.com/bikecologic
#814
Nesoni
-
- Members
-
- 1026 posts
Posted 07 August 2020 - 06:50 PM
Slučajno sam naišao na blog https://biciklomnapo...ogspot.com/?m=1
Jedna zanimljiva priča koju sam morao celu da iskopiram, pošto blog nije podeljen na sadržaje
Tužni kraj mog drugog bicikla
Capriolo Cobra bicikl koji sam kupio u oktobru 2014. i uspešno vozio na posao i nazad skoro tri godine je, sticajem okolnosti, prestao da vrši svoju funkciju u junu 2017. i to zbog veoma neuobičajenog spleta okolnosti. Priča je donekle neverovatna, ali je 100% istinita. Želim da prenesem i ovo iskustvo jer smatram da treba pričati i o lošim stranama odlaska biciklom na posao, kao i mogućim poukama.
Rano jutro, topao i sunčan dan, dolazim na posao, vezujem bicikl bravom za saobraćajni znak koji je poboden dva metra od kolovoza na jednom ćošku (kolovoz, trotoar pa zelena površina na kojoj je znak) i idem da radim.
Kasno poslepodne, izlazim sa posla, dolazim do znaka za koji sam vezao bicikl, a bicikla NEMA.
Neverica. Čuđenje. Gledam da li sam na pravom mestu. Okrećem se oko sebe i tražim bicikl pogledom – ili makar neke skrivene kamere i ljude koji mi kažu da je sve to samo šala Ali, ničeg nema.
Onda primećujem da nema ni brave od bicikla (stara, ali solidna Abus U-lock brava) koju bi lopovi verovatno razvalili i ostavili tu, a odneli samo bicikl. Pogledam, znak je tu, ne može se izvući iz zemlje, vrh znaka nije odšrafljen. Razmišljam, ko bi se uopšte cimao da ukrade bicikl vrednosti cca 80-100 evra vezan solidnom bravom? Tražim tu oko znaka da vidim da li ima ičega i samo nalazim nekoliko polomljenih plastičnih delova (koji nisu sa mog bajsa).
U tom trenutku skapiram da je ipak najbolje da pozovem policiju jer imam sve papire od bicikla uredno sačuvane (račun i garancija na moje ime sa brojem rama bicikla). Imam osnov da prijavim da je ukraden. Posle preusmerenja na policijsku stanicu opštine u kojoj se sve dogodilo i objašnjavanja dežurnom policajcu šta se desilo i gde, momentalno dobijam informaciju da bicikl uopšte nije ukraden!
Dvadesetak minuta pošto sam bicikl vezao za znak, na tom ćošku se desila saobraćajna nesreća. Jedno od vozila je od siline udarca izletelo van kolovoza i udarilo u moj parkirani bicikl. Kako je znak ostao čitav i prav, ne znam. Sve je to valjda ušlo u zapisnik, pa je policija morala, po službenom nalogu, da odšlepa sva vozila koja su učestvovala u događaju – uključujući i moj bicikl. To radi „Parking servis“ po službenoj dužnosti ako vozači vozila ne mogu to da urade sami (a ja svakako nisam mogao jer nisam bio prisutan). Dobio sam i informaciju da mi je bicikl na parkingu „Parking servisa“ za havarisana vozila, kao i da treba da dođem u policijsku stanicu sa dokazom da sam vlasnik bicikla da bih dobio potvrdu sa kojom mogu da ga preuzmem. Tako sam i uradio i dobio sam od policije i par saveta u smislu šta i kako dalje (zapisnik za 20-ak dana, koraci za nadoknadu štete od auto osiguranja). Stvarno imam samo reči hvale za rad policije – makar na osnovu ovog što sam doživeo. Šta da kažem kad sam već nakon sat vremena od izlaska sa posla imao informacije o svemu i u rukama potvrdu za preuzimanje bicikla.
Sad kreće drugi čin – zaplet
Po glavi mi se motalo nekoliko pitanja:
Da li su svi učesnici prošli bez ozbiljnijih povreda? Ako je već bio toliko jak sudar a sva vozila su odšlepana...
U kakvom je stanju bicikl?
Kako su uopšte uspeli da ga odnesu odatle pošto je već bio vezan?
Da li je sve bilo uneto u zapisnik kako treba i da li ću uspeti da nadoknadim štetu od auto osiguranja?
Pozvao sam „Parking servisov“ centar i dobio potvrdu da mi je bicikl kod njih i da mi je neophodna lična karta i potvrda koju sam dobio kod policije u cilju ulaska na taj njihov parking. Nisu znali da mi kažu u kakvom je stanju bicikl, ali su mi rekli da mogu da dođem i da ga preuzmem ili da ga pogledam bez preuzimanja. U tom trenutku sam ih pitao: kako to mislite, zašto ga ne bih i preuzeo? Da bih dobio objašnjenje da to što je moj bicikl odšlepan košta 6000 dinara (cca 50 evra) i da toliko moram da platim ako želim da ga iznesem sa parkinga!!! A iz iskustva znam i to da je komercijalna cena šlepovanja za automobil (za slične razdaljine) bar upola manja!!!
Gospođa sa kojom sam pričao preko telefona je stvarno bila predusretljiva i ljubazna i objasnila mi je da su i oni svesni da je to previše (kategorija do 800kg, pa bila lopta ili fića, cena je ista) i da mogu da napišem molbu da mi se umanje ovi troškovi (sa obzirom na sve okolnosti), na koju su oni obavezni da odgovore u roku od 24 sata. I još mi je rekla da imam 72 sata da ga preuzmem po toj nekoj početnoj ceni, i da posle toga troškovi kreću da se uvećavaju po tarifi od 500 dinara dnevno zbog „ležarine“. Inače, ako bih želeo da ostvarim nadoknadu štete, MORAO bih da preuzmem bicikl jer procenitelji osiguranja ne smeju da uđu na njihov parking da procene štetu, samo sme vlasnik. Naravno, postojala je i opcija da se odreknem bicikla u korist „Parking servisa“ pri čemu bi oni postali vlasnici, a meni bi otpisali sva dugovanja.
Pošto parking za havarisana vozila radi non-stop, otišao sam to isto veče tamo da vidim u kakvom je stanju bicikl i da li ima smisla da ga uopšte preuzimam, osim zbog eventualne nadoknade štete od osiguranja. Čim sam došao tamo, dao potvrdu i ličnu kartu, uveli su me na parking i doveli do bicikla.
Tad mi je sve bilo jasno. Bicikl je bio toliko jako udaren da je sve na njemu bilo krivo. Ram je bio kriv, viljuška takođe, oba točka kao čips, polomljeni prtljažnik i blatobrani... tuga... Malo detaljnijim pregledom sam video da je čak i pogon iskrivljen i da su oba menjača savijena. Jedino je sedište izgledalo relativno normalno, a i volan. Kad sam pitao gde je brava, pokazali su mi da su uspeli da nađu samo jednu polovinu, na osnovu čega sam zaključio da je i to popustilo od siline udarca. Najkraće rečeno, bicikl nije bio ni za delove.
Dakle, bio sam ni kriv ni dužan (ni prisutan), bicikl mi je bio uništen i još sam dugovao 6000 dinara na ime šlepovanja! Bolje bih prošao da mi je neko ukrao bicikl
Treći čin - rasplet
Sutradan ujutru sam se konsultovao sa nekim prijateljima i rođacima koji rade u osiguravajućim kućama i dobio odgovor da se vrlo retko dešava da im neko traži odštetu za bicikl, i da su sume koje su tada bile dodeljivane bile u rangu od nekoliko hiljada dinara (čitaj 4 do 6 hiljada). Takođe, posavetovali su me da štetu neću moći ni da naplatim ako sve nije detaljno ušlo u zapisnik. Naravno, pošto nisam bio na mestu nesreće, nisam mogao ni to da znam. Eventualna nadoknada bi trebalo da, osim materijalne štete na biciklu uključi i nadoknadu troškova šlepanja (tih 6000 dinara, ili manje) i takse za vađenje zapisnika (oko 1200 dinara). Još jednom da napomenem, u tom trenutku je trebalo da čekam 20 dana da dobijem zapisnik i da vidim da li uopšte postoje neke šanse da bar nešto nadoknadim...
Evo kako je teklo moje razmišljanje. Imao sam dve opcije:
Da pišem molbu „Parking servisu“ da mi umanje troškove šlepanja, platim te troškove i preuzmem bicikl (6000 dinara ili možda manje), sačekam 20 dana, preuzmem zapisnik (1200 dinara), nadam se da je sve uneto kako treba u isti i POKUŠAM da naplatim odštetu od osiguravajuće kuće koja bi NAJVEROVATNIJE obuhvatila troškove šlepanja i takse, kao i štete na biciklu u visini od 4 do 6 hiljada dinara. Dakle, osim gubitka zbog uništenog bicikla da platim još oko 60 evra (šlepovanje + zapisnik) da bih na kraju MOŽDA povratio tih 60 evra i dobio još 40-ak? Ako mi ne uspe, bio bih u dodatnom minusu od 60 evra.
Da odem u „Parking servis“, odreknem se bicikla i nadoknade štete i pomirim se sa gubitkom. Ali, u tom slučaju, bio bih na nuli u smislu novih troškova tj. ne bih ništa dodatno plaćao.
Naravno, izabrao sam opciju broj 2. Čak me je i jedan od šefova u „Parking servisu“ pitao da razmislim još jednom i napomenuo da je odluka o predavanju vlasništva konačna, i da neću moći da nadoknadim štetu (sve pohvale na njegov račun, veoma je bio obziran i pošten). Ipak sam to uradio – odrekao sam se bicikla. Iako stvarno smatram da je u pitanju nepravda, svo to cimanje i dodatno plaćanje zbog tako minimalne i neizvesne nadoknade je (po meni) besmisleno.
I mentalno sam otpisao moj bicikl uz neku utehu da sam idući njime na posao dve i po godine, čak i uz sve troškove (kupovina, održavanje) uštedeo nekoliko stotina evra na ime gradskog prevoza i da se kroz to uveliko isplatio.
Međutim, ipak me je zanimalo da preuzmem zapisnik da vidim da li je sve bilo uneto kako treba i da saznam šta se desilo sa drugim učesnicima u nesreći. To su jedina dva pitanja koja su ostala neodgovorena.
Posle 20 dana, dobio sam odgovore. Zapisnik je bio tačno i detaljno sačinjen – svi podaci su bili tu. Na moju veliku žalost, vozač vozila koje je od udarca izletelo van kolovoza i udarilo u moj (bivši) bicikl je pretrpeo teške telesne povrede i nadam se samo da se uspešno oporavio. Vozač drugog vozila je prošao bez povreda. Na kraju, uspeo sam da nadoknadim od osiguravajuće kuće iznos takse za vađenje zapisnika, tako da su i oni ispali korektni (u datim uslovima) a ja bio na „nuli“ tj. bez dodatnih troškova.
Zaključak
I šta bih mogao da dam kao savet biciklistima koji se nađu u sličnoj situaciji? Posle dodatnih konsultacija sa istim onim prijateljima i rođacima, to bi bilo sledeće:
Ako ste prisutni u vreme nesreće, ne dajte da vam šlepaju bicikl i obavezno vidite sa policijom da sve lepo slikaju (nema pomeranja NIČEGA dok se to ne uradi) i da podaci o biciklu i vama kao vlasniku uđu u zapisnik. Odnesite sami bicikl kući (bolje rečeno ubacite ga u neki auto i prevezite), sačekajte 20 dana, preuzmite zapisnik (1200 dinara taksa) i probajte da nadoknadite štetu. U zapisniku će pisati ko je kriv i koje je njegovo/njeno osiguranje. Kad odete kod auto osiguranja vozača koji je izazvao nesreću i podnesete zahtev za nadoknadu štete (priložite uplatnicu za taksu), posetiće vas procenitelj te osiguravajuće kuće, slikati bicikl i dobićete u nekom kraćem roku bar neku odštetu. Ako uz to imate i račun i/ili garanciju kojima dokazujete kad je kupljen bicikl i koja je bila njegova vrednost i to priložite uz podneti zahtev, povećavate verovatnoću da dobijete neki realniji iznos. Pri tome, rečeno mi je da procenitelji umeju da odrede nadoknadu „odokativnom“ metodom (a i cilj im je da što manje isplate tj. „oštete“ kuću za koju rade) pa se pobunite na licu mesta ako smatrate da procena nije adekvatna.
Epilog
Sve što se desilo me je ubacilo u duboko razmišljanje – slično kao onda kad sam pao sa bicikla. Počeo sam da shvatam taj događaj kao „znak“ da možda treba da prestanem da idem biciklom na posao... možda samo kao znak da treba da promenim bicikl
Razmišljao sam o tome šta bi se desilo da sam stigao na taj ćošak dvadeset minuta kasnije – u trenutku kad se desila nesreća... Procenjivao sam iznova da li ipak preuzimam veliki rizik idući na posao na ovaj način.
I stvarno sam batalio vožnju biciklom na posao pune dve nedelje – što zbog toga što nisam imao bicikl, što zbog toga što sam se istripovao... Išao sam malo autobusom, malo autom. To mi je pomoglo da stvari stavim u perspektivu.
Shvatio sam da se cela stvar desila na trotoaru gde bih svejedno bio čak i da sam išao peške, tako da faktor bicikla tu nije imao učešća. Shvatio sam da volim da vozim bicikl i da to stvarno radim na prilično bezbedan način. To potvrđuje i činjenica da nikad nisam imao nijednu stvarno opasnu situaciju (pu, pu, pu) i da sam za punih šest godina bicikliranja pao samo jednom i to mojom krivicom (još jednom pu, pu, pu). Shvatio sam i da volim te jutarnje vožnje biciklom i da definitivno ne volim da se vozim autom niti autobusom.
Konačno i definitivno sam odlučio da nastavim da idem na posao biciklom. Samo je ostalo da se snađem za drugog ata, o čemu ću već pisati.
Sent from my LYA-L29 using Tapatalk
Jedna zanimljiva priča koju sam morao celu da iskopiram, pošto blog nije podeljen na sadržaje
Tužni kraj mog drugog bicikla
Capriolo Cobra bicikl koji sam kupio u oktobru 2014. i uspešno vozio na posao i nazad skoro tri godine je, sticajem okolnosti, prestao da vrši svoju funkciju u junu 2017. i to zbog veoma neuobičajenog spleta okolnosti. Priča je donekle neverovatna, ali je 100% istinita. Želim da prenesem i ovo iskustvo jer smatram da treba pričati i o lošim stranama odlaska biciklom na posao, kao i mogućim poukama.
Rano jutro, topao i sunčan dan, dolazim na posao, vezujem bicikl bravom za saobraćajni znak koji je poboden dva metra od kolovoza na jednom ćošku (kolovoz, trotoar pa zelena površina na kojoj je znak) i idem da radim.
Kasno poslepodne, izlazim sa posla, dolazim do znaka za koji sam vezao bicikl, a bicikla NEMA.
Neverica. Čuđenje. Gledam da li sam na pravom mestu. Okrećem se oko sebe i tražim bicikl pogledom – ili makar neke skrivene kamere i ljude koji mi kažu da je sve to samo šala
Ali, ničeg nema.Onda primećujem da nema ni brave od bicikla (stara, ali solidna Abus U-lock brava) koju bi lopovi verovatno razvalili i ostavili tu, a odneli samo bicikl. Pogledam, znak je tu, ne može se izvući iz zemlje, vrh znaka nije odšrafljen. Razmišljam, ko bi se uopšte cimao da ukrade bicikl vrednosti cca 80-100 evra vezan solidnom bravom? Tražim tu oko znaka da vidim da li ima ičega i samo nalazim nekoliko polomljenih plastičnih delova (koji nisu sa mog bajsa).
U tom trenutku skapiram da je ipak najbolje da pozovem policiju jer imam sve papire od bicikla uredno sačuvane (račun i garancija na moje ime sa brojem rama bicikla). Imam osnov da prijavim da je ukraden. Posle preusmerenja na policijsku stanicu opštine u kojoj se sve dogodilo i objašnjavanja dežurnom policajcu šta se desilo i gde, momentalno dobijam informaciju da bicikl uopšte nije ukraden!
Dvadesetak minuta pošto sam bicikl vezao za znak, na tom ćošku se desila saobraćajna nesreća. Jedno od vozila je od siline udarca izletelo van kolovoza i udarilo u moj parkirani bicikl. Kako je znak ostao čitav i prav, ne znam. Sve je to valjda ušlo u zapisnik, pa je policija morala, po službenom nalogu, da odšlepa sva vozila koja su učestvovala u događaju – uključujući i moj bicikl. To radi „Parking servis“ po službenoj dužnosti ako vozači vozila ne mogu to da urade sami (a ja svakako nisam mogao jer nisam bio prisutan). Dobio sam i informaciju da mi je bicikl na parkingu „Parking servisa“ za havarisana vozila, kao i da treba da dođem u policijsku stanicu sa dokazom da sam vlasnik bicikla da bih dobio potvrdu sa kojom mogu da ga preuzmem. Tako sam i uradio i dobio sam od policije i par saveta u smislu šta i kako dalje (zapisnik za 20-ak dana, koraci za nadoknadu štete od auto osiguranja). Stvarno imam samo reči hvale za rad policije – makar na osnovu ovog što sam doživeo. Šta da kažem kad sam već nakon sat vremena od izlaska sa posla imao informacije o svemu i u rukama potvrdu za preuzimanje bicikla.
Sad kreće drugi čin – zaplet
Po glavi mi se motalo nekoliko pitanja:
Da li su svi učesnici prošli bez ozbiljnijih povreda? Ako je već bio toliko jak sudar a sva vozila su odšlepana...
U kakvom je stanju bicikl?
Kako su uopšte uspeli da ga odnesu odatle pošto je već bio vezan?
Da li je sve bilo uneto u zapisnik kako treba i da li ću uspeti da nadoknadim štetu od auto osiguranja?
Pozvao sam „Parking servisov“ centar i dobio potvrdu da mi je bicikl kod njih i da mi je neophodna lična karta i potvrda koju sam dobio kod policije u cilju ulaska na taj njihov parking. Nisu znali da mi kažu u kakvom je stanju bicikl, ali su mi rekli da mogu da dođem i da ga preuzmem ili da ga pogledam bez preuzimanja. U tom trenutku sam ih pitao: kako to mislite, zašto ga ne bih i preuzeo? Da bih dobio objašnjenje da to što je moj bicikl odšlepan košta 6000 dinara (cca 50 evra) i da toliko moram da platim ako želim da ga iznesem sa parkinga!!! A iz iskustva znam i to da je komercijalna cena šlepovanja za automobil (za slične razdaljine) bar upola manja!!!
Gospođa sa kojom sam pričao preko telefona je stvarno bila predusretljiva i ljubazna i objasnila mi je da su i oni svesni da je to previše (kategorija do 800kg, pa bila lopta ili fića, cena je ista) i da mogu da napišem molbu da mi se umanje ovi troškovi (sa obzirom na sve okolnosti), na koju su oni obavezni da odgovore u roku od 24 sata. I još mi je rekla da imam 72 sata da ga preuzmem po toj nekoj početnoj ceni, i da posle toga troškovi kreću da se uvećavaju po tarifi od 500 dinara dnevno zbog „ležarine“. Inače, ako bih želeo da ostvarim nadoknadu štete, MORAO bih da preuzmem bicikl jer procenitelji osiguranja ne smeju da uđu na njihov parking da procene štetu, samo sme vlasnik. Naravno, postojala je i opcija da se odreknem bicikla u korist „Parking servisa“ pri čemu bi oni postali vlasnici, a meni bi otpisali sva dugovanja.
Pošto parking za havarisana vozila radi non-stop, otišao sam to isto veče tamo da vidim u kakvom je stanju bicikl i da li ima smisla da ga uopšte preuzimam, osim zbog eventualne nadoknade štete od osiguranja. Čim sam došao tamo, dao potvrdu i ličnu kartu, uveli su me na parking i doveli do bicikla.
Tad mi je sve bilo jasno. Bicikl je bio toliko jako udaren da je sve na njemu bilo krivo. Ram je bio kriv, viljuška takođe, oba točka kao čips, polomljeni prtljažnik i blatobrani... tuga... Malo detaljnijim pregledom sam video da je čak i pogon iskrivljen i da su oba menjača savijena. Jedino je sedište izgledalo relativno normalno, a i volan. Kad sam pitao gde je brava, pokazali su mi da su uspeli da nađu samo jednu polovinu, na osnovu čega sam zaključio da je i to popustilo od siline udarca. Najkraće rečeno, bicikl nije bio ni za delove.
Dakle, bio sam ni kriv ni dužan (ni prisutan), bicikl mi je bio uništen i još sam dugovao 6000 dinara na ime šlepovanja! Bolje bih prošao da mi je neko ukrao bicikl
Treći čin - rasplet
Sutradan ujutru sam se konsultovao sa nekim prijateljima i rođacima koji rade u osiguravajućim kućama i dobio odgovor da se vrlo retko dešava da im neko traži odštetu za bicikl, i da su sume koje su tada bile dodeljivane bile u rangu od nekoliko hiljada dinara (čitaj 4 do 6 hiljada). Takođe, posavetovali su me da štetu neću moći ni da naplatim ako sve nije detaljno ušlo u zapisnik. Naravno, pošto nisam bio na mestu nesreće, nisam mogao ni to da znam. Eventualna nadoknada bi trebalo da, osim materijalne štete na biciklu uključi i nadoknadu troškova šlepanja (tih 6000 dinara, ili manje) i takse za vađenje zapisnika (oko 1200 dinara). Još jednom da napomenem, u tom trenutku je trebalo da čekam 20 dana da dobijem zapisnik i da vidim da li uopšte postoje neke šanse da bar nešto nadoknadim...
Evo kako je teklo moje razmišljanje. Imao sam dve opcije:
Da pišem molbu „Parking servisu“ da mi umanje troškove šlepanja, platim te troškove i preuzmem bicikl (6000 dinara ili možda manje), sačekam 20 dana, preuzmem zapisnik (1200 dinara), nadam se da je sve uneto kako treba u isti i POKUŠAM da naplatim odštetu od osiguravajuće kuće koja bi NAJVEROVATNIJE obuhvatila troškove šlepanja i takse, kao i štete na biciklu u visini od 4 do 6 hiljada dinara. Dakle, osim gubitka zbog uništenog bicikla da platim još oko 60 evra (šlepovanje + zapisnik) da bih na kraju MOŽDA povratio tih 60 evra i dobio još 40-ak? Ako mi ne uspe, bio bih u dodatnom minusu od 60 evra.
Da odem u „Parking servis“, odreknem se bicikla i nadoknade štete i pomirim se sa gubitkom. Ali, u tom slučaju, bio bih na nuli u smislu novih troškova tj. ne bih ništa dodatno plaćao.
Naravno, izabrao sam opciju broj 2. Čak me je i jedan od šefova u „Parking servisu“ pitao da razmislim još jednom i napomenuo da je odluka o predavanju vlasništva konačna, i da neću moći da nadoknadim štetu (sve pohvale na njegov račun, veoma je bio obziran i pošten). Ipak sam to uradio – odrekao sam se bicikla. Iako stvarno smatram da je u pitanju nepravda, svo to cimanje i dodatno plaćanje zbog tako minimalne i neizvesne nadoknade je (po meni) besmisleno.
I mentalno sam otpisao moj bicikl uz neku utehu da sam idući njime na posao dve i po godine, čak i uz sve troškove (kupovina, održavanje) uštedeo nekoliko stotina evra na ime gradskog prevoza i da se kroz to uveliko isplatio.
Međutim, ipak me je zanimalo da preuzmem zapisnik da vidim da li je sve bilo uneto kako treba i da saznam šta se desilo sa drugim učesnicima u nesreći. To su jedina dva pitanja koja su ostala neodgovorena.
Posle 20 dana, dobio sam odgovore. Zapisnik je bio tačno i detaljno sačinjen – svi podaci su bili tu. Na moju veliku žalost, vozač vozila koje je od udarca izletelo van kolovoza i udarilo u moj (bivši) bicikl je pretrpeo teške telesne povrede i nadam se samo da se uspešno oporavio. Vozač drugog vozila je prošao bez povreda. Na kraju, uspeo sam da nadoknadim od osiguravajuće kuće iznos takse za vađenje zapisnika, tako da su i oni ispali korektni (u datim uslovima) a ja bio na „nuli“ tj. bez dodatnih troškova.
Zaključak
I šta bih mogao da dam kao savet biciklistima koji se nađu u sličnoj situaciji? Posle dodatnih konsultacija sa istim onim prijateljima i rođacima, to bi bilo sledeće:
Ako ste prisutni u vreme nesreće, ne dajte da vam šlepaju bicikl i obavezno vidite sa policijom da sve lepo slikaju (nema pomeranja NIČEGA dok se to ne uradi) i da podaci o biciklu i vama kao vlasniku uđu u zapisnik. Odnesite sami bicikl kući (bolje rečeno ubacite ga u neki auto i prevezite), sačekajte 20 dana, preuzmite zapisnik (1200 dinara taksa) i probajte da nadoknadite štetu. U zapisniku će pisati ko je kriv i koje je njegovo/njeno osiguranje. Kad odete kod auto osiguranja vozača koji je izazvao nesreću i podnesete zahtev za nadoknadu štete (priložite uplatnicu za taksu), posetiće vas procenitelj te osiguravajuće kuće, slikati bicikl i dobićete u nekom kraćem roku bar neku odštetu. Ako uz to imate i račun i/ili garanciju kojima dokazujete kad je kupljen bicikl i koja je bila njegova vrednost i to priložite uz podneti zahtev, povećavate verovatnoću da dobijete neki realniji iznos. Pri tome, rečeno mi je da procenitelji umeju da odrede nadoknadu „odokativnom“ metodom (a i cilj im je da što manje isplate tj. „oštete“ kuću za koju rade) pa se pobunite na licu mesta ako smatrate da procena nije adekvatna.
Epilog
Sve što se desilo me je ubacilo u duboko razmišljanje – slično kao onda kad sam pao sa bicikla. Počeo sam da shvatam taj događaj kao „znak“ da možda treba da prestanem da idem biciklom na posao... možda samo kao znak da treba da promenim bicikl
Razmišljao sam o tome šta bi se desilo da sam stigao na taj ćošak dvadeset minuta kasnije – u trenutku kad se desila nesreća... Procenjivao sam iznova da li ipak preuzimam veliki rizik idući na posao na ovaj način.I stvarno sam batalio vožnju biciklom na posao pune dve nedelje – što zbog toga što nisam imao bicikl, što zbog toga što sam se istripovao... Išao sam malo autobusom, malo autom. To mi je pomoglo da stvari stavim u perspektivu.
Shvatio sam da se cela stvar desila na trotoaru gde bih svejedno bio čak i da sam išao peške, tako da faktor bicikla tu nije imao učešća. Shvatio sam da volim da vozim bicikl i da to stvarno radim na prilično bezbedan način. To potvrđuje i činjenica da nikad nisam imao nijednu stvarno opasnu situaciju (pu, pu, pu) i da sam za punih šest godina bicikliranja pao samo jednom i to mojom krivicom (još jednom pu, pu, pu). Shvatio sam i da volim te jutarnje vožnje biciklom i da definitivno ne volim da se vozim autom niti autobusom.
Konačno i definitivno sam odlučio da nastavim da idem na posao biciklom. Samo je ostalo da se snađem za drugog ata, o čemu ću već pisati.
Sent from my LYA-L29 using Tapatalk
#815
IgorN
-
- Members
-
- 5513 posts
#816
Woody
-
- Members
-
- 1473 posts
- LocationBeograd
Posted 26 August 2020 - 06:07 PM
Veoma zanimljivo! Čudi me kako do sad niko ovo nije spominjao? Često pratim tehnološke novosti, prvi put čujem za ovu ideju, kamoli da su na par godina od komercijalnog proizvoda!
The sea, the sea
#818
Fiery
-
- Members
-
- 2272 posts
Posted 07 October 2020 - 05:50 PM
Relativno je nova tehnologija, prvi put objavljena pre četiri godine, i daleko je od komercijalnog proizvoda bilo koje vrste. Nije prvi put da neka nova kompanija izađe sa fantastičnim tvrdnjama, pokupi investicije i nestane.Veoma zanimljivo! Čudi me kako do sad niko ovo nije spominjao? Često pratim tehnološke novosti, prvi put čujem za ovu ideju, kamoli da su na par godina od komercijalnog proizvoda!
https://newatlas.com...mond-batteries/
#820
skylab
-
- Members
-
- 602 posts
1 user(s) are reading this topic
0 members, 1 guests, 0 anonymous users
