Naravno, moje slike stižu naknadno, danas ili sutra.Učesnici
Cane (ht)
Ivan track initiator (full, spd)
Marko makicom track master (full, spd)
Marko moremarko track recorder (ht)
SUMIRANJE
76 km (ja još + 22)
Offroad vožnje je bilo bar 30 km
3 probušene gume
Nekoliko pauza
Nimalo vode
Ja krenuh od kuće u 08:10, vratih se u 23:35
Tačna ruta
Trenutno je poznata samo moremarku koji je usput snimao trek. Bar je tako rekao. Znam da smo pošli iz Golupca u brda, a potom i planine, da bismo se na kraju spustili u mesto Dobra i onda uz Dunav nazad u Golubac.
UKRATKO
Vožnja je bila izuzetno naporna. Najviše zbog pretežno očajne podloge. Ne računajući asfalt, koji je prisutan uglavnom samo na početku i kraju, najvećim delom se vozi po krupnom tucaniku sa kog točkovi stalno beže, nešto malo po pesku i prašini koji usporavaju, a najmanje po zemlji. Osim toga, mnoge staze su isprane vodom (kišom), pa su ostale velike i opasne brazde. A reklo bi se da je celo područje izuzetno porozno, jer je na nekim mestima bilo čestih i velikih odrona, a i ostaci planine nisu delovali naročito ubedljivo.
Ipak, priroda je predivna i cela avantura je bila pravo uživanje. Samo je trebalo ozbiljnije shvatiti situaciju sa vodom. Duž glavnog asfaltnog puta bilo je nekoliko česama, ali od skretanja u planine - NIJEDNA. Ukupno 3 probušene gume i 2 polupada mogu da se smatraju zanemarljivim poteškoćama. Mnogo veći problem predstavljali su povremeno zaista oštri usponi.
Sveukupno, vožnja za preporuku, sa jednim nezaboravnim spustom kroz prelepu šumu sve do Dobre.
DETALJNIJE
Nalazište
Nažalost, nije u pitanju nafta, našli smo se nas četvorica. Tačnije, skupljali usput. Makicom i moremarko su mene pokupili ispod Mostarske petlje, potom se Makicom setio da je zaboravio točak na parkingu (točak bicikla, ne auta), pa smo posle još malo lutanja po čudnim uličicama pronašli i Ivana.
Vožnja
Uglavnom jako lepa. Pogotovo početni deo autoputa. Ja napravio glupost i seo pozadi, pa mi pozadina otpala, ali predeli su uglavnom lepi. Posebno je impresivan trenutak kada se stiže u Golubac, jer se iz šuma i livada odjednom izbija na prizor koji je zaista kao stizanje na more. Dunav je tu izuzetno širok, stvarno nikad ne bih pomislio da je u pitanju reka, a put izbija praktično na samu obalu. Uz presijavanje sunca na talasima, prizor je zaista bio fantastičan. Jedino što ceo put ipak traje prilično dugo (~2 sata), jer je dobar deo van autoputa.
Golubac
Našli lepo mesto kod policijske stanice. Raspakivanje i priprema za vožnju su potrajali, ali srećom bar su svi točkovi bili na broju. Inače, Golubac je lepo mesto, sa uređenim delovima, ali to smo shvatili tek u povratku. Šteta.
Početak
Odmah smo krenuli hrabro u brda, pored znaka na kom je pisalo ohrabrujućih 11 %. Mic po mic, uz kratku pauzu za zalivanje okolnog rastinja, nekako stigosmo do ulaska u planine. Put je prilično ok, predeli lepi i zanimljivi, vožnja lagana. Nažalost, ubrzo se pokazalo koliko je bitno imati pravi outdoor GPS, montiran na korman, ako već neko hoće da prati postojeći trek. Prvo smo nekoliko puta zalutali, pentrajući se po nekim kozjim stazicama, gubeći i snagu i vreme, a track master je kasnije na skoro svakom razdeljku putića proveravao da li smo na dobrom putu. I opet je promašio trek.
Sredina
Prvi uspon je bio daleko teži od planiranog zbog pomenute loše podloge. To što su makicom i Ivan videli i mnogo gore nije bila neka uteha. Zaista je težak osećaj kad vidite (a pogotovo osetite) kako vam se bar 50 % snage zalud rasipa na kamenjaru koji proklizava. Što je još gore, što je uspon teži (strmiji) to se više snage rasipa. Srećom, pauze koje smo pravili prilično su pomagale i posle svake bismo se osećali mnogo bolje i sa lakoćom savladali narednih 50 metara.
Kao najstarijeg, mene nije bio blam da prvi počnem sa praktikovanjem tehnike vožnje kod koje bicikl deluje blago nagnut u stranu, a pored se čuje neko koračanje kroz lišće i travu. Ostalima sigurno nije bilo baš milo da me čekaju, ali ja sam jedini još imao vodu, pa izbora nije bilo.
Ono što njih trojica ne znaju, jeste da sam ja ostajao iza i zbog toga što sam pravio dodatne pauze za slikanje, dok su se oni izležavali na travi. Ipak, moju tehniku vožnje kasnije su donekle usvojili i moremarko i makicom. Za Ivana ne znam, on je preko brda i planina prelazio kao da vozi avion. U moju odbranu, treba pomenuti da Ivan teži koliko i kesica grisina, a ja sam imao i ubedljivo najteži ranac. Tokom vožnje, to mi je zvučalo kao odlično opravdanje i bio sam vrlo zadovoljan.Veliki problem napravio je i nedostatak vode. Na početku, dok smo još bili na asfaltu, naišli smo na nekoliko česama. Ali kasnije, u planini, ni na jednu jedinu. Srećom, dok se makicom kod jednog lokalca raspitivao za trek, ja zamolih čoveka da mi natoči vode (ukupno 2 litra). A iskoristih priliku i da dobro zalijem glavu prijatno hladnom vodom. Ispostavilo se da je to bila bukvalno poslednja kuća na koju smo naišli i poslednja voda koju smo videli (ne računajući davno presahle lokalne potočiće). Samo što tih 2 litra nije uspelo da nam potraje ni do kraja uspona. A drugi uspon je bio osetno naporniji od prvog, sa nekoliko izuzetno strmih deonica. Srećom, moremarko me je usput uputio u sve vrline trnovitog žbunja zvanog kupine. Moram da priznam, mnogo dobra stvar.
A ima ih na sve strane. Kao vrlo iskusan voćar, moremarko se usput poslužio i jabukama (samo palim na zemlju) i šljivama.Eh, da, u jednom trenutku, odnosno jednom seocetu, naišli smo čak i na prodavnicu. Nažalost, bila je zatvorena, a utisak je da neko fiksno radno vreme i ne postoji.
Lokalac iz susednog kafića nam je objasnio da će prodavnica da bude otvorena već za pola sata. "Prijatelju", pomislih ja, "pa mi ćemo za pola sata da budemo već tri kuće dalje". Spust
Stizanje negde na vrh druge planine, makicom je proslavio čudnim padom (dok je praktično stajao u mestu, srećom bez ikakvih posledica) i obaveštenjem da smo trek omašili za 500 ili 600 metara. Ne sećam se tačno, znam da je tu otišla i poslednja kap vode. Ali nije ni važno. Jer, upravo na tom mestu smo otkrili ulazak u prelepu šumu. Nažalost, na slikama to verovatno neće biti tako očigledno i jasno, ali šuma je stvarno predivna. Stabla su ogromna i nekako lepo oblikovana i raspoređena.
A tek staza... Staza kroz tu šumu je nešto najbolje što smo doživeli celog dana. Utabana zemlja, veoma široka, i krivudava i talasasta, a sve vreme nekako ide dole.
Nažalost, to nije potrajalo. Uskoro staza postaje vrlo loša, potpuno uništena vodom koja se sliva posle kiše. Uz to je i preostala zemlja veoma porozna. Upravo u jednoj od formiranih brazdi i ja sam uspeo da se skršim. Tačnijie , bajk je proklizao, pa kad je bilo već jasno da sledi pad, sa bajka hopnuh pored i nekako se zaustavih. Dakle, opet bez ikakvih posledica. A u tom haosu sam našao još bolje kupine.
Posle novog regrupisanja i nastavka spusta, nekako se razdvojismo. Tačnije, Ivan je jurio kao i obično, ne hajući za podlogu, ni da li ispod sebe uopšte ima neku podlogu. Za njim je otišao i moremarko, dok sam ja ostao sa makicomom koji je imao problema sa trnjem (ne, naravno da nisam bio solidaran, nego svaka pauza dobro dođe). Kad smo nastavili, više nije bilo jasno da li svi idemo istim putem. Uostalom, "put" nije reč koja bi ovde mogla da se koristi. U pitanju je više prolaz kroz gusto šiblje, koji je neko jednom napravio i nije ga posetio bar 12 meseci. Sve je zaraslo, podloga je truckava i rastresita, a šiblje baš gusto. Ne samo što se upliće u bajk, nego je i puno trnja. Srećom, moj dres dugih rukava spasio me težih ogrebotina koje su iskusili ostali, ali me jedna grana dobro "zapiketila u čelenku" (© moja baka
). S druge strane, u ovom delu su kupine ubedljivo najbolje - veoma krupne, mekane i slatke, prava milina.Istina, bilo je malo jezivo u trenutku kada smo i dalje bili razdvojeni, a čuo se pucanj. Blizu seljaka kod kog sam sipao vodu, naišli smo na traktor sa prikolicom na kojoj je bilo 5-6 dobro naoružanih lovaca, pa je za pretpostaviti da ovde svašta love. Moj dres je trebalo da posluži i da me jasno razlikuje od jelena ili medveda (za koje je Ivan jako brinuo). No, kad vam u trenutku kroz glavu prođe misao "a šta ako je neki ludak dao svom sinčiću da malo vežba pucanje?"... Nije prijatno.
Ipak, posle dosta grebanja i šibanja, uz još jedno regrupisanje, konačno se ponovo izlazi na čistiji teren. Iako podloga i dalje nije idealna, jer je zemlja porozna, uz dosta komada isečenih grana (očigledno se šuma obilato seče) i čestih odrona, pravi spust je počeo upravo ovde. I bilo je zaista odlično. Kakav crni trek, koga to još zanima, ovo je bila nagrada za sve patnje! Ludačka vožnja samom ivicom planine, uz ponor sa jedne strane i odrone sa druge, česte krivine i malo proklizavanja... Čista poezija. Što je još lepše, takav spust traje poprilično dugo.
A onda se izlazi i na trek kojim je trebalo da idemo, a koji prilično ravno, sa mnogo kvalitetnijom podlogom (najviše utabana zemlja, nešto kamenja) nastavlja do Dobre. Ali i taj deo je veoma zanimljiv, jer nije potpuno ravan, ima i dosta laganih krivina, uz nekoliko prolazaka kroz potočiće, a sve vreme u dolini, okruženi planinama. Predivno. Ko ne zna zašto je bicikl uživanje, ovde može da dobije sve odgovore.
U Dobroj, blizu same obale Dunava, pronađosmo i odličnu česmu sa koje se dobrano osvežismo, polismo i oprasmo. Iako je voda imala neku čudnu aromu, definitivno je bila za piće. Onda još sedosmo u kafić pored, kao pripremu za povratak.
Kraj
Posle svega, put nazad je bio baš ono što nam je bilo potrebno - asfaltiran put, praktično potpuno ravan. Ne i potpuno prav, srećom, nego uz blago lelujanje. Uz samu obalu Dunava. A sunce ispred nas, u zalasku. Vetar jeste povremeno duvao malo jače, ali nedovoljno da smeta.
U tom delu se videlo na primeru zašto brdaši i sprinteri nisu iste građe. Dok je Ivan po planinama poskakivao tako da bi mu i divokoze pozavidele (a meni je terao suze na oči), ovde je veća masa, uz gravitaciju, prednost davala ostalima. No, uz paljenje svetla, organizovali smo vozić i terali zajedno ka Golupcu, tih 24 km. Nismo imali vremena za kupanje kod Tome, nismo imali svetla za slikanje tvrđave. Ali sve ostalo je bilo savršeno. Zaista, teško da čovek može da poželi boljih 24 km za kraj.
Zanimljivo je, a možda i očekivano, da smo na par mesta naišli na znakove da je zabranjeno za bicikliste. Prvi put mislim da je bilo 10 km, a drugi put 4. Međutim, tako briljantne znakove teško je posmatrati kao bilo šta osim čiste smejurije. I to kažem ja koji inače insistiram na poštovanju pravila. Zašto? Pa znakovi su postavljeni na sred puta između Dobre i Golupca. Skretanja nema. S jedne strane Dunav, s druge planina. Šta sad treba da radi biciklista? Guranje bajka uz neku ivicu je daleko opasnije od vožnje, za sve učesnike u saobraćaju. A nismo ni imali nikakvih problema, svi su nas zaobilazili u veoma širokom luku, a desilo se i da su 2 automobila stala iza nas čekajući čistu situaciju za obilaženje.
Posle prolaska ispod same tvrđave, lagano stigosmo ponovo do Golupca i tek tada shvatih koliko je lepo mesto. Dok su se saputnici presvlačili, ja svratih do samog centra za par fotki i tako završih ovu avanturu. Na odličnom mestu i sa odličnom ekipom. Što je i najvažnije.
Bonus - gume
Počelo je mojim ukazom makicomu da mu je zadnja guma neobičnog profila. Očekivao sam da će moja pomoć da ga odobrovolji da malo uspori tempo i da ne promašuje trek. Nažalost, nije se desilo ni jedno ni drugo. Posle dopumpavanja, kao da je dobio krila. Istini za volju, odlučio je da nas više ne vraća posle pogrešnih skretanja, nego smo prosto nastavljali pogrešnim putem.
Posle osvojenog prvog uspona sledi spust koji na papiru i u profilu deluje fantastično. Nažalost, na terenu je slika sasvim drugačija, jer je cela staza posuta tonama tucanika koji vožnju čini prilično opasnom. Naravno, Ivanu se fućkalo, oslanjao se na činjenicu da teži kao kesica grisina
i prosto se sjurio niz stazu. No, možda 100 metara dalje, društvo se rasporedilo jer je Ivan otvorio sezonu bušnih guma.U najboljoj Top Gear tradiciji, ideja je bila da ga ostavimo i nastavimo dalje. Međutim, novčić je i posle 15 minuta bacanja pokazivao da ostanemo, a i svi smo nekako videli određenu ličnu korist u situaciji. Ja sam, kao Džeremi Klarkson, odlučio da ručam, "Džejms Mej" makicom je bio oduševljen prilikom da proučava razlog pucanja gume (i našao ga je, naravno), a moremarko je mudro sve posmatrao i upijao znanje. Koje mu je zatrebalo već 2 minuta kasnije. Jer, tek što je makicom utvrdio da je Ivanova guma pukla zbog opiljaka i tek što je cela operacija bila završena i mi se spremali da krenemo dalje, moremarko je ustanovio da je i njegova jedna guma sumnjivo bliža zemlji, kao da nešto osluškuje.
Konačno, na samom kraju spusta kroz šumu, pred izlazak na originalni trek, makicom je definitivno morao da prizna da ga je guma porazila. Tako je moj vremešni Trek, sa jeftinim Black Jack spoljašnjim i nekim krdžavim unutrašnjim, ostao jedini neporažen.
Iako je bio pod najvećim teretom. Istina, delovalo je da "Ričard Hamond" Ivan svoj sumanluk od spusta po kamenjaru ne bi usporio ni za 10 guma, nije to njegov stil vožnje.P.S. Ovde nisam pomenuo dosta usputnog zezanja koje je celu avanturu učinilo još zabavnijom, stvarajući najbolju moguću atmosferu za zajedničku vožnju.
sledeci put se vise vozi po secanju na nacrt treka i po instinktu 
