Ukupno km: 98
Prosek: 17,6 km/h
Troškovnik:
1 x mala lepinja = 20 din
1 x jogurt 1 l = 79 din
1 x kisela 2 l = 50 din
UKUPNO: 149 din
UKRATKO
Nasipom od Pančevca do Pančeva. Jedan od bezveznijih nasipa u blizini Beograda, pritom i najrazrovaniji. Kod Pančeva zanimljivi svetionici, neki veliki park apsolutno predivan. Kačarevo jako lepo, kupalište se meni izuzetno svidelo, jer se vidi da je uložen veliki trud. Nedostajali mi kiosci sa hladnim pićem. Vetar nas je uništio.
DETALJNIJE
Na kraju knjiga spala na 2 slova - mene i Džonija. Našli se na početku nasipa. Ja do tamo preko Pančevca trotoarom (desna strana). Daleko je od dobrog, ali u odnosu na onaj sa leve strane, ovo je bila rapsodija.
Nasip
Nadao sam se da će da ide bliže šumi ili da će bar neki delovi da prolaze kroz divnu šumu koja se vidi sa beogradske strane. Ništa od toga, naravno. Osim toga, nasip ne pruža ni neki posebno zanimljiv pogled na bilo šta, a celom dužinom do Pančeva je razrovan, a sada i zarastao. Zanimljivo je bilo par detalja - fitnes bicikl na sred nasipa, sa pogledom na žabokrečinu (deluje besplatno, a radi!), tribine za nekoliko gledalaca, takođe sa pogledom na žabokrečinu, a potom i veliki teren za odbojku na pesku (sa sve mrežom!), a rekao bih i košarku i fudbal, sa sve malim tribinama i reflektorom! A vala i zastavom. Fenomenalno. Ne znam da li se korišćenje tih terena nešto i nekome plaća. Ipak, nasip je većim delom dosadan i naporan.
Tu nas sretne i Predrag iz Zagreba, koji je krenuo iz Zemuna tog jutra, sa idejom da stigne do Đerdapa. Hteo je baš da prati Dunavsku rutu, što se pokazalo kao ne baš jednostavano. Bar u Beogradu. Dosta je lutao po centru i izgubio vreme. Uz to mu bi milo da ima neko društvo na vožnji, makar 2 ludaka, pa je odlučio da Đerdap ostavi za sutra, a danas je vozio sa nama celu turu. Pričali smo malo i o bicikliranju u Hrvatskoj (naravno, situacija daleko bolja nego ovde, u šta sam se uverio i nedavno u Osijeku i Vukovaru). Ali, u jednom trenutku se dotakosmo priče o seljacima (pravim seljacima, ne mislim ništa pogrdno), pa nam reče da se seljaci u Hrvatskoj sve više udružuju u zadruge (što nama nedostaje, zbog čega seljaci propadaju), ali i da proizvođači mleka imaju novu foru - MLEKOMAT!
Fora je da seljak (koji je jedini pravi proizvođač mleka) napni autmat sličan bankomatu. Mislim da reče da staje 2 x 170 litara. A kupci dođu, ubace pare, stave flašu i dobiju plaćenu količinu mleka! Fenomenalno! Ne samo što seljak za 1 litar dobije tri puta više para (6 kn umesto 2 od prerađivača), nego još i pare dobije odmah. Sâm mlekomat, ako sam dobro shvatio, prodaju im Slovenci i to za čitavih 25.000 evra, ali seljaci očigledno i tako imaju računicu. Naravno, kravlje mleko nije isto što i pasterizovano industrijsko, ali ako znate šta radite, možete još i kajmak sebi da pravite.
Svetionici
Elem, kad nasip udari u Pančevački put (novi), njim se ide još par km ka Pančevu, pa se kod neke (zatvorene?) pumpe skrene desno, ka Dunavu. Uz malo gimnastike, stiže se do obale koja ne samo što dosta lepo izgleda, nego su tu i dva prelepa starinska svetionika. Vidi se da su skoro obnovljeni, što nam je turistički vodič Džoni neumorno objašnjavao. Stvarno je sramota da nije napravljen ni putokaz ni neki normalan prilaz. Uz to, pored svetionika postoji lepa "plaža", prosto mami na kupanje, a nema nikoga. Samo se čula neka deca na drugom delu. Nažalost, svetionici su bili zaključani, mada Džoni reče da ponekad može i da se uđe unutra (ili je bar moglo). Jedino što je prilaz kroz šipražje i mini deponije.. Naravno, traktorskim puteljkom. Ipak, svaka preporuka.
Pančevo
Džoni ga je obišao uzduž i popreko, a i ja sam bio par puta, pa smo sada gađali samo veliki park o kom je Džoni imao samo reči hvale. Za divno čudo, uopšte nije izmislio. Park je prosto predivan. Velik, uređen, sa dosta drveća i to puno velikih platana (kao oni koje je Beograd posekao). Dosta stazica, dosta klupica, nekoliko česama, jedna "kućica"... Predivno. Nažalost, nije dozvoljena vožnja bicikala, a još nažalostije lokalcima se uglavnom fućka za tu zabranu. Mi smo je ispoštovali i zaključili da je bolje da tako nešto postoji, pa makar pedaliranje u parku bilo zabranjeno, nego da ga nema. Videlo se da u parku uživaju i stari i mladi, a bilo je i dosta dece, uključujući 2 Roma koji su trčkarali po parku.
Utisak je donekle pokvarila iznenadna vika udebljalog Zagora i Čika "Drž'te lopove!" koji kao da su bili upućeni upravo onim Romima. Mi smo bili pozicionirani sa strane, pa nismo nikako mogli da se umešamo. A meni je palo na pamet i da je u pitanju samo redovan program za turiste, nešto kao pirati u Diznilendu. Tim pre što su se 2 podeblja matorca, inače skroz lipsala, na kraju vratila u park, držeći starijeg klinca za ruku. Kao su ih stigli, ma da. Očigledno su se samo vraćali na početne pozicije.
Mi nismo mogli da čekamo sledeći termin i potvrdimo sumnje. Natočili smo odličnu vodu sa česme kod kućice (Džoni je preporučio baš tu česmu kao najbolju) i dogovorili se da odemo i do Kačareva.
Kačarevo
Put do tamo je potpuna katastrofa. Ne mislim na asfalt koji je uglavnom odličan, nego opet sve ravno, prilično opterećeno saobraćajem (uključujući i kamione), a VETAR nas je stvarno razvalio. Po dolasku u Kačarevo, dogovorismo se da prvo vidimo sve zanimljivo, tako da u povratku više nemamo nikakvih prepreka, nego se samo vraćamo nazad.
Zato krenusmo ka "Jezeru" koje je Džoni preporučio. Ne prvim putem (piše da je poljski put, tako nekako), nego sledećim, asfaltiranim (uglavnom). "Jezero" je, u stvari, kao jedan veliki bazen nepravilnog i jako lepog oblika. Uz to je i dubina nejednaka, pa na jednom mestu, gde je i velika peščana površina, dubina ne ugrožava ni malu decu, a već nešto dalje može da se skače (Džoni kaže da je dubina tu oko 3 metra). Ako sam dobro razumeo, dno "jezera" je betonirano, slično kao bazeni, a jezero se stalno puni, kroz simpatičan betonski stub. Verovatno podzemnim vodama, pa je voda mutna kao u rekama. Površina nije prevelika, lako se obiđe, ali rekao bih da je dovoljno.
Unaokolo se nalazi uređena zelena površina, postoje čak i cvetne "oaze", tu je i kafić/restoran, postoji odvojena lepa kućica za WC, mali mol koji ide do sredine jezera i služi za skakanje, potom više klupa, pomenuti pesak, itd. Sve izgleda prelepo osmišljeno i vidi se da je uložen veliki trud. Tad se setih i kako sam to jutro ostavio kupaće kod kuće, misleći se "pa Pančevo ionako nema jezero". Eto, ima ga. Iako je malo dalje. U svakom slučaju, mesto prosto mami da ga posetite, koliko sam shvatio, potpuno je besplatno, a izuzetno prijatno. Iako bih voleo da ima više drveća. Jedino ne znam kakve su cene u kafiću, a usput nisam video neku prodavnicu. Što ne znači da je nema, jer je jedna žena nosila kese sa očigledno kupovnim sokovima. Ko voli da istražuje...
Odatle smo otišli ka centru, pored jednog malog parka, sa velikim brojem česama, pa sigurno nećete ostati žedni u Kačarevu. U samom centru, do kog se brzo stiže, postoji Osnovna škola Žarko Zrenjanin, reklo bi se u odličnom stanju. Tu je i još jedan park, mada su staze u njemu nešto lošije. No, na kraju se nalazi moderna (nimalo lepa) kućica u kojoj je česma.
Još je pod video nadzorom. Ili bar tako piše, ne znam da li je taj tender uspešno završen. Sama česma ima 5-6 slavina koje rade na senzor. Stavite prst ispred i voda ide (mada lagano). Što reče Džoni, to je definitivno najbolja voda koju sam pio u životu, sa bilo koje česme! Još je i među najhladnijim. A narod je brzo shvatio da senzor može da zezne tako što skvasi etiketu sa bilo koje flaše, pa se ona "zalepi" ispred senzora. I onda pune balone i balone vode. Džoni reče da masovno tu vodu koriste za piće. Ne samo što je odlična, nego je i besplatna. U svakom slučaju, za preporuku.U obližnjem Maksiju nije bilo ničeg posebno pametnog, samo gazirani sokovi su bili u frižideru, ali je jogurt bio na akciji, a u pekari koja je između Maksija i parka nađoh odličnu malu lepinju za samo 20 dinara. Sasvim dovoljno da se počastim kobasicama isprženim tog jutra. Prosšla sezona viršli.
Brzinomer je tada pokazivao 54 km. Bar meni.Povratak
Nazad nas Džoni odvede ka Jabuci, a ne ka putu za Vršac kojim smo došli. Kroz Jabuku smo prošli i na Ciklomaratonu Kovačica. Koji je, u stvari, išao samo do Crepaje. Dakle, taj teren je i meni bio poznat. Ovoga puta nismo išli preko mosta kojim se biciklima ne sme, nego ispod, preko pruge. Nikakav problem. Jeste da nema onog spusta sa mosta (tačnije, nadvožnjaka), ali nema ni pentranja.
I onda, standardno, starim putem, preko Tamiša (koji opet nisam slikao), pa na pauzu kod onih silnih trafika. Rashlađivanje kiselom kojoj nisam mogao da odolim, jer se flaša bila zamaglila od hlađenja, a unutra su bili i delići leda. Tek onako, blaga korica leda, za dodatno rashlađivanje i crunch efekat. I onda na Pančevački put, od semafora do semafora. Pre rastajanja sa Džonijem, konačno mi je malo bolje podesio zadnji menjač. Posle Pančevca, pozdravih se i sa Predragom koga uputih kroz 29. novembar na Brankov most, a ja nastavih na Ruzveltovu i Bulevar.
Na kraju 98 km, za ukupnih preko 1500 ove sezone. To mi je do sada bila granica na nivou sezone, pa je ovo značajan rezultat. A najbolje tek dolazi. Isprobane su i kineske baterije i utisak nije baš najbolji. Obe su trajale tek 3 sata i 20 minuta, što je katastrofa. No, možda fabrički nisu bile skroz napunjene, ostaje još jedan test posle pravog punjenja.
Slike će biti uskoro, a film jednog lepog dana.
ali kako bre onako nešto da ti se desi?! Ajoj, bre. Zanimljivo da se i meni uplela grana (na prilazu svetionicima), ali samo se zakačila za pedalu, ništa posebno. A ono na tvojoj slici je strašno. Dobro da si glavu sačuvao. Plašim se da pitam da li je otišao samo menjač ili i kaseta? Žice na slici deluju ok, pa se nadam da su nabla i felna ok?
Bar se nadam da se nisi vracao istim putem. 
