Kad čitam neka pisanija, zapitam se kako sam preživeo. Nisam nikad imao sto kila, ali sam vozio natovaren bajs, po celoj Fruškoj Gori. Nikad nisam imao problema sa kočnicama.
Kvalitetne čeljusti, dobro podešene, sa dobrim paknama, sajlama i bužirima, trebalo bi da zaustave i vozača od 100 kila.
Što se kočenja na nizbrdici tiče, kinetička energija raste sa porastom brzine. Eksponencijalno. Ipak, otpor vazduha raste za još jedan stepen većom progresijom. Šta hoću da kažem? Ako pustiš da se bajs zauka, većinu kočenja će obavljati otpor vazduha. Do tačke kada čak i kada želiš da ideš brže, ne može.
Zato je na nizbrdicama, po meni, kako bi se kočnice manje grejale i habale, bolje pustiti da se krene što brže (do granice kada proceniš da je bezbedno i da se ti ne plašiš). Zatim kočiti što snažnije (isto, u granicama da se osećaš bezbedno i da držiš bajs pod kontrolom - ovo zavisi od veštine i podloge), što kraće, tj. za što kraće vreme se gotovo zaustaviti. Zatim pustiti kočnice i vazduh da odradi svoj deo kočenja i hlađenja kočnica.
Kočenje slabijeg intenziteta neće puno manje ugrejati pakne i felnu u odnosu na kočenje jačeg intenziteta. 10 sekundi stisnutih kočnica zagreju koliko zagreju. Ipak, snažnije kočenje će oduzeti više brzine i dati više vremena za hlađenje.
Treba voditi računa i o pritisku guma. Kako se felne greju, pritisak u gumama raste - do tačke kada će unutrašnja guma eksplodirati, a spoljna sleteti sa felne. Ovo treba proveravati i po potrebi ispustiti malo vazduha iz guma, kada felne postanu vrele, a gume previše tvrde od previsokog pritiska.