118 odgovora na ovu temu

[Boris1988]

Semper idem napisao Djordje Lebović

[Dusan011]

(link)

[Dusan011]

(link)

[Dusan011]

(link)

[Woody]

Haksli je bio veoma pametan čovek, uvek sam cenio njegove knjige i misli... Šteta što je takođe bio u pravu za sve što je mislio i pisao.

[Dusan011]

(link)

[mel]

Budući da je film aktuelan od skoro (tek izašao), rešio sam da prvo pročitam Remarkovu prvu knjigu iz 1929, Na zapadu nošta novo (All quiet on the western front)

[IgorN]

Budući da je film aktuelan od skoro (tek izašao), rešio sam da prvo pročitam Remarkovu prvu knjigu iz 1929, Na zapadu nošta novo (All quiet on the western front)

moje je iskustvo da se uvek razočaram ako idem ovim redosledom

jedino sto (je dobro je da) me cesto povuce da ponovo listam zalepljene i zapršnjavile stranice.

Čitanje posle filma mi se dosad uvek... isplatilo

[mel]

Slažem se skroz, razočaram se redovno filmom koji je po knjizi... Samo verujem da je to zato što poredimo dva neuporediva doživljaja samo zato što su istog naslova i priče. Ne mora da znači da je film kao film loš.

Baš sam zato i rešio da je pročitam, odavno mi promiče, a ne želim da prvo gledam film.

[konzervativan]

Јосиф Бродски (24.05.1940-28.01.1996): “Постоји већи злочин од спаљивања књига. Један од њих је не читати их“.

 

Сер Артур Чарлс Кларк (16.12.1917-19.03.2008) дипломирао 1948 физику и математику (King`s College-London) писацац и проналазач:

-2001. Одисеја у свемиру (1964-1968) изашла из штампе недуго након премијере истоименог филма 1968.

 

„Иза сваког човека који сада живи стоји тридесет духова, односно за толико пута укупан број умрлих надмашује број живих. Од освита времена приближно сто милијарди људских бића ходило је планетом Земљом.

Посреди је занимљив број, јер једном необичном подударношћу постоји такође око сто милијарди звезда у нашој локалној Васељени, Млечном путу. За сваког човека, дакле, који је икада живео у овој Васељени сија по једна звезда“.

Занимљиво.

 

Осим тога, Артур Кларк је написао и:

-2010. Одисеја у свемиру (1982)

-2061. Одисеја у свемиру (1988)

-3001. Завршна одисеја (1997)

-...

 

„Можда је боље бити неразуман и сретан, него разуман и несретан. Свакако, најбоље је бити разуман и сретан.

Хоће ли наши потомци постићи циљ, то ће бити највећи изазов будућности. Заправо, то би могло увелико одлучити о томе хоћемо ли уопште имати будућност“.

Артур Чарлс Кларк

Коломбо, Шри Ланка

19 септембар 1996.

 

Стенли Кјубрик (26.07.1928-07.03.1999) сценариста и режисер.

-2001 Одисеја у свемиру (1968). Сценарио за филм писао заједно са Артуром Кларком.

Шта рећи о филму а не поновити већ изречено, као и невероватан избор музике од Јохана Штрауса млађег/На лепом плавом Дунаву и Рихарда Штрауса/Тако је говорио Заратустра (није у родбинским везама са Јоханом Штраусом старијим и млађим).

 

Стенли Кјубрик, између осталог је режирао и:

-Спартак (1960)

-Доктор Стрејџлав (1964)

-Паклена поморанџа (1971)

-Исијавање (1980)

-Бојеви метак (1987)

-...

 

Питер Хајамс, је режирао филм:

-2010. Година prvog контакта (1984)

„Сви ови светови  су ваши - осим Европе. Не покушавајте спуштање тамо“.

 

Европа је један од четири Јупитерова природна сателита које је открио Галилео Галилеј 1610.

 

П.С.

Никола Тесла (10.06.1856-07.01.1943):

"Уверен сам да је цео космос обједињен, како у материјалном тако и у духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро откуда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредности које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу. Ја нисам продро у тајну тога језгра, али знам да постоји и кад хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то СВЕТЛОСТ, а кад покушам да га схватим духовно, онда је то ЛЕПОТА и САМИЛОСТ. Онај који носи у себи ту веру осећа се снажан, рад му чини радост, јер се сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији."

 

 

П.П.С.

И на крају, незаобилазна музика...:

https://www.youtube....h?v=tGc9n1lc21Q

 

[Dusan011]

[konzervativan]

Понеко је то већ предвидео....

 

Кажу да је један од првих дистопијскх романа написан 1920:

„Ми“ – Јевгениј Ивановић Замјатин (1884-1937) (222 странице)

„Увече тог исток дана - за истим столом са Њим, са Добротвором – седео сам (први пут) у чувеној Гасној соби. Довели су ону жену. У мом присуству је требало да да свој исказ. Та је жена упорно ћутала и осмехивала се. Приметио сам да има оштре и врло беле зубе и да је то лепо.

Онда су је увели под Звоно. Лице јој је постало бело, а како она има тамне и велике очи – било је то врло лепо. Кад су испод звона почели да извлаче ваздух – она је забацила главу, затворила очи, стиснула усне – то ме је на нешто подсећало. Гледала ме је грчевито се држећи за наслоне фотеље – гледала је док јој се очи нису сасвим затвориле. Онда су је извукли, помоћу електрода брзо повратили и поново ставили под Звоно. То се понављало три пута – а она ипак није рекла ни речи. Други, који су приведени са том женом, били су часнији; многи од њих су почели одмах да говоре. Сутра ће се сви они опет попети уз степенице Добротворне машине.

Не треба одуговлачити, јер је у западним квартовима  још увек – хаос, јаук, лешеви, звери, и на жалост, знатна количина бројева је изневерила разум.

Али се на 40. булевару успело са изградњом привременог зида од висиковолтних таласа. И ја се надам – ми чемо победити. Још више: убеђен сам – ми чемо победити. Јер разум мора победити.“

 

Херман Хесе (1877-1962): „Игра стакленим перлама“. (497 страница)

Маестралан роман о важности образовања. Метафора и алузија као универзални језик и метод који спаја науку и уметност, односно целокупно људско стваралаштво  у јединствен облик. Роман прати Јохана Кнехта који временом постаје легендарни Мајстор игре, да би се на крају вратио на сам почетак, основном образовању и послу учитеља.

 

Томас Ман (1875-1955) - Чаробни брег. (875 страница).

Радња се одиграва у санаторијум Бергхов, и гле чуда, смештен недалеко од данас надалеко „познатог и утицајног“ Давоса. На страници 868 се помиње Србија: „ „...није спречавао да онај ултиматум који је три недеље касније Монархија упутила Србији, назове увредом човечанства и страшним злочином, с обзиром на његове последице, које је он као човек довољно посвећен у ствари могао да предвиди.....“

 

Као и маестралано описан Кастропов сан у снежној мећави:

“Пао је. Не, прућио се потрбушке на земљу, јер урла један пас из пакла, једна велика разорна граната, једна одвратна глава шећера из бездана. Он лежи са лицем у хладном блату, раскречених ногу, са врховима стопала према земљи. Призвод подивљале науке, испуњен нечим најгорим, зарива се на тридесет корачаји укосо пред њим као сам ђаво дубоко у земљу, експлодира тамо са ужасном силином и избацује у ваздух млаз висок као кућа, пун земље, ватре, гвожђа, олова и искиданог људског меса....

Један сат касније миловала га је својим дахом веома цивилизована атмосфера Бергхова. За време вечере жестоко је навалио на јело. Његов сан почео је да бледи. Још исте вечери, његове недавне мисли нису му више биле тако јасне.....“

 

Прохујало с вихором - Маргарет Мичел (1900-1949). (1035 страница)

Добила је Пулицерову награду за роман 1941.

Роман и филм: „Прохујало са вихором“ је прича о одрастању, сазревању....и филм за сада забрањују на ХБО Макс из разлога: „романтизација расизма и ужаса ропства“ али је ипак враћен после извесног времена са два видео прилога који говоре о његовом историјском контексту...било би смешно да није тужно.

У  роману и у филму се помиње ратно профитерство, расизам, нешто познато и данас...

Филм је освојио осам оскара.

Оскара је освојила и споредна женска улога. Хети Мек Данијел је постала прва „Афроамериканка“ која је добила Оскара за споредну женску улогу, тумачећи слушкињу Меми, али јој није било дозвољено да седи са остатком екипе на вечери коју је организовала Филмска академија....????

Јунакиња романа и филма је Скарлет О'Хара, која је често употребљавала реченицу кад год да је наилазила  на проблем:

"Сутра ћу мислити о томе. Сутра ћу пронаћи начин...На крају крајева, сутра је нови дан..."

 

П..С.

Фјодор Михајловић Достојевски (1821-1881)

„Како могу толико да нас мрзе а тако мало нас познају. Никада нас Европа неће прихватити, треба да се окренемо Истоку.“

 

П.П.С.

Dа завршим у ведријем тону...јер враћа осмех на лице. Да, али само осмех...

Завера Будала - Џон Кенеди Тул (1937-1969). (430 страница)

Постхумно добио Пулицерову награду за најбољи роман године.

[Woody]

П.П.С.
Dа завршим у ведријем тону...јер враћа осмех на лице. Да, али само осмех...
Завера Будала - Џон Кенеди Тул (1937-1969). (430 страница)
Постхумно добио Пулицерову награду за најбољи роман године.

Tul je beskrajno zabavan u svom opisu ljudskog rasula... Sve to navedeno nije predviđanje, samo vizura sa kojom možeš ili ne možeš da se poistovetiš.

[Dusan011]

Sta bi ja kupio na sajmu knjiga nego stripove

 

 

Uz ovo ide i zvanicna pesma za spicu nikad snimljene serije pa su morali da promene naslov u Modesty Plays

 

 

Modesty Plays Modesty Plays
Modesty Plays Modesty Plays
She may like caviar and cocktails
She may like symphonies and sun
But underneath the gown and high heels
She's like a fully loaded gun
Modesty Plays Modesty Plays
Modesty Plays Modesty Plays
The world is running out of heroes
The world is running out of time
Where are those martial arts maneuvers
We're getting massacred by crime
Well listen buddy don't you worry
She may not look like Genghis Khan
And she may talk about her manicure
But she can sure get things done
Modesty Plays Modesty Plays
Modesty Plays Modesty Plays
Don't underestimate the lady
She may seem cultured and demure
But there's another side, and careful
She'll hit you like a 2x4
The world is running out of heroes
And everybody's out on bail
As long as Modesty is on our side
Good will surely prevail
Modesty Plays Modesty Plays
Modesty Plays Modesty Plays

[Dusan011]

(link)

[Dusan011]

Kad sam dopisao Igoru da nas sve Gugl posmatra i reklamira setio sam ove knjige. Nakon sto procitam Modesti malo cu se podsetiti kakvu su nam buducnost predvideli pedesetih godina proslog veka.

 

[mel]

lepa preporuka...

[Dusan011]

(link)

[konzervativan]

„Брод будала“ - Кетрин Ен Портер (15.05.1890-18.09.1980)

 

1962. био је најпродаванији у Америци. Сазревала је по женским манастирским школама, бекствима од куће, па чикашки период новинарства, и други, за длаку изгубљени окршај са шпанском грозницом, те учешћем у мексичкој револуцији…

Већ као тринаестогодишња девојчица се латила Шекспирових сонета, па је савладала такорећи у једном даху читавог Дантеа, гутала је Хомера, Ронсара, Монтења, Волтеров филозовски речник…

 

Добивши Гугенхајмову стипендију, августа 1931. кренула из Ванкувера на своје прво путовање у Европу. Двадесет и осам дана је трајала пловидба до Бремерхафена, водила је дневник у облику писма пријатељици; био је то добар изговор да на папир стави нестрпљиве опаске о путницима пренатрпаног немачког полутеретњака - чудној теутонско-латинско-англосаксонској-мешавини свакојаког света, са којим, за све то време, није разменила ваљда ни пет/шест речи.

Августа 1961. после тридесет година након ове пловидбе, окончала је мамутски рукопис, и објавила га под насловом: “Брод будала”. (742 странице)

 

Маестрално „уклопљени“ беспосличари, мачак, папагај, мајмун, шугави пас и Индијанац:

-„Кад је и последња девојка изчезла, очи ових беспосличара одлуташе до познатих настраних становника прозора и балкона који су им најближи. Дугачки сиви мачак шћућурен и опрезан у прозору своје куће буљио је у свог непријатеља папагаја, тог уљеза  са људским гласом који га је толико пута преварио позивајући га  да дође и добије храну. Папагај је приковао свој бронзани поглед на мајмуна који би почео да му се руга свако јутро од изласка сунца, и ругао му се целог дана језиком који он не разуме. Мајмун, са ограде суседног балкона, скакао би на папагаја колико му то допушта дужина ланца, а папагај је кричао и лепршао трзајући своје везе на ногама. Кад би му ово досадило, мајмун би се склонио у страну, а папагај би стао једнолично да псује и да стреса перје. Мирис распуклих кокосових ораха у продавчевој котарици доле на тротоару доводио је мајмуна у искушење. Он скочи доле ка њима, зањиха се у страху око свог танког струка и попе се опет горе уз свој сопствени ланац у заклон.

 

Нека жена испружи своју голу мишицу кроз прозор ка папагају и даде му једну презрелу црвљиву банану. Папагај је узе једном канџом, закрешта нешто у знак захвалности, и поједе је, уперивши опасан поглед у мајмуна који је нешто брбљао из похлепе и страха. Мачак, који их је  обојицу презирао, а није се бојао ни једног, јер је био слободан да се туче или побегне, како му се свиди, заголица мирис сировог кварног меса које је висило у комадима у малој месарници испод њега. Он одмах склизну преко симса и спусти се нечујно на изнутрице крај касапинових ногу. Један шугави пас скочи режећи на мачка и ту настаде фина трка пуна кефтања и режања између њих до најближег дрвета на тргу где мачак канџама себи проби пут ван опасности, а пас се у слепилу свог беса, спотаче преко рапавих Индијанчевих стопала. Индијанац као да се једва покрете, међутим савршеном брзином и штедећи се он зањиха ногу од колена и заби тежак ударац тврдом ивицом своје сандале у мршава ребра пса. Пас, завијајући целим путем, одјури назад у касапницу.“

 

Као и:

-„Капетан је био одушевљен америчким гангстерским филмовима, провалама у ноћне локале, дивље аутомобилске  трке између полиције и бандита уз завијање сирена и бљување митраљеза; отмицама, убиствима на друму, лешевима изрешетаним куршумом из којих тече крв на улици, и само понегде, у дугим интервалима, неки усамљени гангстер осуђен на смрт у последњој сцени. Сад се забављао сањарењем, као што то понекад чини, како је уперио један од оних елегантних ручних пушкомитраљеза у неку бунтовну гомилу негде, увек из неког повлашченог положаја, па га нишани у полукруг и коси их ред за редом.

 

Ту му настаде пометња у мислима, мада не толика да би сметала уживању његове уобразиље; јер мада себе није могао замислити никако другачије до као неку власт, у ствари приметио је да су скоро увек гангстери баш ти које приказују  како баратају аутоматским пушкама. Није уопште било правог разлога да то буде тако, а такво стање може постојати само у једној варварској нацији као што је Америка. Истина је да су сви Американци одани злочину и злочинцима, непристојном игрању и уживању дрога у оним црначким џез-подрумима најнижег реда; унижен је то народ који се вуче по пороку, а оставља полицију да се једино ослања на бомбе са сузавцем или на ручне гранате и револвере, а све је то незграпније и има мање дејство од машинске пушке. Чак, рецимо, да је амерички полицајац можда поштен човек, мада је то мало вероватно, зашто га стављати у тако незавидан положај? Да није било стално рата међу самим гангстерима, у коме су једни другог убијали у великом броју, они би лако можда преплавили земљу, и то одавно!

 

Али свима је познато да су амерички гагстери и полиција у тесном ортаклуку, једни без других не би могли тако цветати. Вође на обе стране поделиле су моћ и недела и приграбили су све, од највиших положаја у државној управи до радничких удружења и до оних највеселијих ноћних локала, па чак и берзу, принос хране – да, и међународну трговину. Бог свети зна! Све је то један огроман гангстерски рај, у коме само они сићушни преступници и глупи полицајци и ваљани радници гину, или их варају и премлате. Поред тога што му све то приказују филмови, исто то му и новине кажу сваког дана. Једном речју, целом земљом управља руља гангстера, нема ни једног јединог закона у тој земљи који они не могу да крше како им се свиди, и нема ни једног човека који би се усудио да им се супротстави.

 

Са висине своје савршено симетричне моралности, човек који крмани помоћу карте и компаса, и који је себи обезбедио чин у вишим редовима претпостављених, а њих има толико да онога на врху и не познаје, нити га виђа, капетан је просто уживао у својој апокалиптичној визији свеопштег анархичног метежа у Сједињеним Државама, делу света који никад није видео , јер га ниједан његов брод није носио у неку луку занимљивију од Хјустона, у Тексасу, са каналом на утрини у делу земље који је далеко од свих обележја цивилизације. Тај канал је ужи и суморнији но река Везер која га води у Бремерхавен.

 

Потајно је сањарио о томе да убилачка помама сваки час букне негде, ма где кад-у крају који чак не може ни на мапи да одреди, али увек међу људима који се по закону могу убијати, и видео себе у средишту тог хаоса, увек као заповедника који руководи. Никада се није десило ништа што би што би било вредно његових нада у те страхоте, па чак ни у рату, где му је улога била корисна, часна, мада неупадљива, као што мора да призна, и није било могућности да покаже своју даровитост. Та судбина га је прогонила: тако способан да се позабави и највећим нередима и непокорностима, овде на свом броду бавио се ситним, глупим препрекама, разбијању глава у потпалубљу, бандом малих лупежа који су од себе стварали проблем: све је то испод његовог нивоа запажања, па ипак мора да се бави и тим.

 

Размишљао је о својој Немачкој које више нема, оној Немачкој из његовог детињства из најраније младости, о једној Немачкој за коју је у души признавао да треба да постоји-та отаџбина рада, хармоније, једноставности, својине, где су на сваком јавном месту били окачени знаци који су забрањивали ово или оно. И водили свет тако да нико не може да се изговара ако погреши; когод то учини, јасно је да се огрешио о закон са преступничком намером. Ово је убрзавало администрацију правде. И чинило је сигурнијом но у осталим земљама. Поставите и најмању таблу на којој пише: Верботен,  на ивици неког травњака, па ће чак и трогодишњи дечак који не уме да чита бити толико паметан да не стави ни ножни прст преко ивице. Он није знао, или је можда био крив што није пазио на знак, па је ставио ногу преко ивице травњака, а његов отац, који га је повео у преподневну шетњу, шибао га је својим штапом на лицу места све док му се цела задњица није заплавила од модрица, тако да та лекција не само продре у мозак кривца, већ да се јавно прикаже дисциплина коју родитељи треба да врше на својој деци….

 

Капетан се лако стресе од својих сањарења, погледа на свој часовник, па рече келнеру: “Сипајте ми вино, молим вас, и донестите рибу.”

 

П.С.

Просто ме запањује, а ко сам па, да филм: Било једном у Америци (Once Upon a Time in America) из 1984. од маестралног редитеља, сценаристе и продуцента Серђа Леонеа (без награде па и почасне...?) и исто тако маестралног композитора и диригента Енио Мариконеа (добио почасног Оскара за музику 2007) није „признат“ као ремек дело, а камоли награђен...а разлог???