118 replies to this topic

[grbic]

...a ti navrati da zajmiš knjigu iz naše biblioteke po izboru (one koju nisi video). Imam Evliju Čelebiju, između ostalog

i da uzmeš onu alatljiku.

 

Vidimo se...

[SasaP]

Ove sumorne dane mi je razbila knjiga: Buđenje nemani - Džejms S.A.Kori

[Dusan011]

Ebes sajam bez cevapa i pljeskavica.

Modesti Blejz integral 1 i 2 (Darkwood)

Natasa integral 1 (BookGlobe)

i jedna knjiga Ravan od Dusana Pauckovica izdavac Portalibris.

[Dusan011]

Posto je odlozen sajam knjiga iskoristio sam trenutne popuste. Natasa integrali 2 - 5, Zvezde su moje odrediste od Alfreda Bestera.

 

[konzervativan]

Ефемерис (Хроника једне породице) 1-5 – Дејан Медаковић.

 

Последња реченица из књиге бр.2:

„Сетих се Сенекине мисли: Пепео све изједначи, неједнаки се рађамо, једнаки умиремо.“

[Milan777]

Svaka čast kolege na predlozima, kreativnosti i novim idejama za čitanje. Prijatno sam iznenađen.

[miree]

Ajd' da i ja dam svoj doprinos. 

 

Svojevrsni biser    https://www.delfi.rs...i_knjizare.html

[mixitron]

Trenutno Vreme smrti od Ćosića.

Zanimljivo šta je sve turio u knjigu u to vreme i prošlo.

[konzervativan]

За будућег читаоца романа а којим случајем неупућеног:

 

-савет да пре  „Време смрти“  од Добрице Ћосића обавезно прво прочита „Корени“ од истог аутора, јер прича прати породицу Катић...Милену, Вукашина...невероватна трилогија...

[konzervativan]

Роман: И коње убијају зар не ? (1935) – „They Shoot Horses, Don`t They -Horace McCoy“ (1897-1955).

Филм:   И коње убијају зар не ? (1969) – „Sidney Irwin Pollack“ (1934-2008). Приказан на ФЕСТ-у 1971.

Филм и роман, гледао и прочитао средином седамдесетих.

 

Сасвих изненада,  последњих  дана месеца децембра 2020. у мислима ми се појавио поменути роман (поново прочитао за једно поподне, што окрећући педале на собном бајсу  што у тренуцима одмора,  142 странице, џепно издање), па и поменути филм  (поново одгледао,  то је зачетак  телевизијског програма који приказује сцене из стварног живота попут: Преживљавањa, Великog братa...) па и неких песама:

-од  „Рибље Чорбе: Лутка са насловне стране“, (1978).

-са концерта: „ Roger Waters - In The Flash-Live Full Concert – Perfect sense 1&2“- 1:34:58; одржан 2000.

 

https://www.youtube....rt_radio=1&t=87

 

П.С.

Да ли се „данас“ пред нашим очима одиграва представа на глобалном нивоу са учесницима који нису пристали а ни питани за учешће у њој...?

Парафразирам:  смрт једне особе је трагедија а смрт милиона је статистика (англосаксонци су ту реченицу приписали  Јосиф-у Висарионович Џугашвили Стаљин-у, [1878-195], али се поуздано не зна ко је аутор поменуте реченице, јер  се већ налазила у изјавама  новинара, књижевника....

 

П.П.С.

„Човек је , и по мом разумевању историје, трагично биће. Трагично не само зато што му је биолошка и социјална егзистенција угрожена, што је смртан он и свако његово дело, што су му моћи ограничене а жеље неограничене, што је распет између задовољства и бола, љубави и мржње, знања и тајни, што може да постоји само у заједници која му је и  извор патњи и несрећа, што ни највећим жртвама не успева да оствари друштвене и своје идеале, што се мучи смислом свог постојања и никако да га одгонетне; човек је трагичан управо зато што све то зна, а не може ништа, па ни то своје сазнање да измени.“ (Добрица Ћосић (1921-2014)-Стварно и могуће)

 

П.П.П.С.

http://www.politika.rs/scc/clanak/469637/Pogledi/Rijaliti-slobodna-teritorija

[Woody]

Čitao, gledao, sve se slažem. Možda neki talentovani umetnici imaju tu sposobnost prekognicije pa nesvesno predvide budućnost civilizacije ili jednostavno u svemu što se dešava postoji klica onog što nas čeka. Sve što umetnik izmašta može da se ostvari, samo je pitanje kojim od ponuđenih puteva ćemo da idemo... za sad ispada da su ljudi baš predvidljiva rasa

[Dusan011]

(link)

[Dusan011]

Integrali Modeste Et Pompon od André Franquin-a i Luc Orient od Eddy Paape i Greg-a

 

[Dusan011]

Malo Pitera O'Donela, Dzima Holdaveja i Alonza Fonta

 

[konzervativan]

 А ломаче...

 

Реј Бредбери (1920-2012) – „Фаренхајт 451“ (232,77 целзијуса, температута на којој се папир пали и сагорева).

„Ништа лакше. Одери, склони кости, извади срж, расеци истопи, пречисти и уништи. Сваки битан придев, сваки дирљив глагол, свака метафора тежа од комарца-напоље. Свако поређење од кога би се морону трзнула усна-нестало. Свака дигресија која објашњава макар и делић филозофије прворазредног писца-изгубљена.

Свака прича, сасушена, изгладнела, ишкрабана, испијена и обескрвљена , личила је на све остале. Твен исти као По, који је исти као Шекспир, који је исти као Достојевски, који је исти као-у финалу-Едгар Гест. Свака реч дужа од три слога је искомадана. Свака метафора која је захтевала више од летимичне пажње-убијена.

Да ли сагледавате проклету  и невероватну слику?

Како сам реаговао на наведено?

„Спаљивањем“ свега.

Слањем забране  објављивања свим уредницима до једног.

Терањем групе идиота у најдаље забити пакла.

Поента је очигледна. Не постоји само један начин да се књига спали. А свет је пун људи  који јуре унаоколо с упаљеним шибицама у рукама. Свака мањина, баптисти/унитаријанци, Ирци/Италијани/осамдесетогодишњаци/зен будисти/ционисти/адвентисти седмог дана, женски покрет/републиканци, хомосексуалци/четворојеванђелисти, има вољу, право, дужност да излије керозин и запали фитиљ. Сваки тупави уредник који себе види као извор све досадне, млохаве, обичне, кашасте, бесквасне књижевности гланца своју гиљотину и осматра врат сваког писца који се усуди да проговори гласније од шапата и да пише изнад нивоа дечје песмице.

„Затвори врата, ући ће кроз врата, ући ће кроз прозор, затвори прозор“, гласи стара песма. Обогаћују ми живот  новим касапима/цензорима сваког месеца.“

...................

 

Олдус Хаксли (1894-1963)  - „Врли нови свет“

 

Џорџ Орвел (1903-1950) – Животињска фарма“,

• „1984“.

 

П.С.

Ево и ломаче...

 

Фјодор Михајлович Достојевски (1821-1881) – „Браћа Карамазови“

 

....................

 

-           Ето, и овде се не може без предговора – то јест без литерарног предговора, пих! – насмеја се Иван – а какав сам ја писац! Видиш, моја се радња збива у шеснаестом веку, а тада – ти би то, уосталом, требало да знаш још из школе – тада је био случај да се у песничким делима доводе на земљу небеске силе.

………….

И гле, толико се векова молило човечанство са вером и жаром: ”Господе, јави нам се” – толико се векова обраћало њему, да је oн, у неизмерном сажаљењу свом, зажелео да сиђе онима што су га молили.

 

То, наравно, не беше онај силазак у коме ће се јавити он, по обећању своме, у последња времена, у свој слави небеској, и који ће бити изненадан ”као муња која сине од истока до запада”. Не, он зажеле да на један тренутак посети децу своју, и то баш онде где су у тај мах буктале ломаче. По неизмерном милосрђу свом, он долази још једном међу људе у оном истом лику човечијем у коме је ишао тридесет три године међу људима, пре петнаест векова. Силази на ”вреле улице” јужног града, у којем је још уочи тог дана, у ”великолепном аутодафеу”, у присуству краља, двора, витезова, кардинала и дивних дворских дама, пред многобројним становништвом целе Севиље – кардинал, велики инквизитор, спалио малтене читаву стотину јеретика ад мајорем глориам Деи.

Он се појави тихо, неприметно, но – зачудо – сви га одмах познадоше. То би могло бити једно од најлепших места поеме – то јест зашто су га сви одмах познали. Народ с неодољивом силом лети к њему, опкољава га, купи се око њега гомилама, следе га.

 

Он ћутећи пролази између њих са тихим осмехом бесконачне самилости. Сунце љубави гори у његовом срцу, зраци Светлости, Просвећености и Силе извиру му из очију, и, изливајући се на људе, потресају њихова срца љубављу коју му узвраћају. Он шири према њима руке, благосиља их, и из додира с њим, чак само са хаљинама његовим, излази лековита сила. У један мах, их гомиле узвикује један старац, слеп још од детињства: ”Господе, исцели ме, да те и ја видим!” И гле, као нека љуска спаде са очију његових, и слепи га угледа. Народ плаче и љуби земљу којом он корача. Деца бацају пред њега цвеће, певају и кличу му: ”Осана!” ”То је он, то је баш он!” – понављају сви -  ”то мора бити он, то није нико други него он.” Он застаје у порти севиљске катедрале, баш у тренутку кад у храм са плачем уносе дечји отворен мртвачки ковчежић; у њему лежи седмогодишња девојчица, јединица ћерка неког важног грађанина. Мртво дете лежи све у цвећу. ”Он ће васкрснути твоје дете” – довикују из гомиле уплаканој мајци.

 

Патер катедрале, који је изишао у сусрет детињем ковчегу, гледа у недоумици и мршти обрве. Али, ето, разлеже се вапај мајке умрлог детета. Она се баца пред његове ноге: ”Ако си то ти, васкрсни дете моје!” – узвикује она пружа према њему руке. Спровод застаје, ковчежић спуштају на земљу до ногу његових. Он гледа са сажаљењем, а уста његова тихо, и још једном изговарају: ”Талифа куми” - ”И уста девица.” Девојчица се диже у ковчегу, седа, гледа око себе смешећи се задивљеним отвореним очицама. У рукама њеним је кита белих ружа с којима је лежала у ковчегу. У народу збуњеност, узвици, ридања; и гле, баш у том тренутку, наједном, пролази поред катедрале преко трга сам кардинал, велики инквизитор.

 

То је скоро деведесетогодишњи старац, висок и прав, исушеног лица, упалих очију, али из којих још избија сјај, као огњена искрица. О, није сад у раскошним кардиналским хаљинама својим у којима је блистао јуче пред народом када спаљиваху непријатеље римске вере – не, у овај мах он је само у својој старој, грубој монашкој мантији. За њим, на извесном растојању, иду мрачни помоћници и слуге његове, и ”света” стража. Он се зауставља пред гомилом и посматра из даљине. Све је видео, видео је како су спустили ковчег пред ноге његове, видео је како је васкрсла девојчица, и лице се његово смркло.

Мршти седе густе обрве своје, а поглед му сева злослутном ватром. Пружа прст, заповеда стражарима да га ухвате. И гле, таква је његова моћ, и толико је већ научен, покоран и бојажљиво послушан пук, да се гомила света онога часа склања испред стражара, а ови, усред гробне тишине, која наједном наста, мећу руке на њега и одводе га. Гомила, у тренутку, сва као један човек, обара главе до земље пред старцем инквизитором; овај ћутећи благосиља народ и пролази даље.

 

Стража доводи заробљеника у тесну и мрачну тамницу са сводовима, у стародревној згради светога суда, и затвара га у њу. Пролази дан, настаје тамна, врела и мртва севиљска ноћ. Ваздух ”на ловор и на лимун мирише”. Усред дубоког мрака наједном се отварају гвоздена тамничка врата, и старац, велики инквизитор, са светиљком у руци улази полако у тамницу. Он је сам, врата се за њим одмах закључавају. Застаје на улазу, и дуго се, читав минут или два, загледа у лице његово.

 

Најзад тихо приђе, метну светиљку на сто и рече му: ”То си ти? Ти?” – Али, не добивши одговора, брзо додаје: - ”Не одговарај, ћути! А и шта би ти могао казати? И сувише добро знам шта ћеш рећи. Па ти и немаш права да што додаш оном што си већ пре казао. Што си сад дошао, да нам сметаш? Јер ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш. А знаш ли шта ће бити сутра? Ја не знам ко си ти, нити хоћу да знам: да ли си то ти, или само слика његова, али ја ћу те сутра осудити, и спалићу те на ломачи као најгорег јеретика, а овај исти народ који је данас љубио твоје ноге, већ сутра ће, само на један знак моје руке, полетети да згрће жеравицу око твоје ломаче, знаш ли ти то? Него, ти то можда и не знаш” – додаде он у дубоком размишљању, ни на тренутак не скидајући поглед са свога заробљеника

 

-           Ја не разумем сасвим, Иване, шта је то? – осмехну се Аљоша, који је за све време ћутећи слушао.

…………..

Ствар је само у томе што је старцу потребно да се изговори, што му се, напослетку, даје прилика да се изговори за свих својих деведесет година, да сад говори наглас оно о чему је читавих деведесет година ћутао.

 

-           А заробљеник такође ћути? Гледа у њега и не говори ни речи?

 

 

Па тако и треба да буде, у сваком случају – опет се засмеја Иван. – И сам старац му примећује да нема ни права да ишта додаје ономе што је већ пре речено. Ако хоћеш, у томе баш и јесте најосновнија црта римског католичанства – бар по моме мишљењу: ”Све си” - вели - ”предао папи, све је, дакле, сада у папе, и ти просто можеш да нам и не долазиш, или нам бар не сметај пре времена.” У том смислу они не само да говоре него чак и пишу, бар језуити. То сам читао код њихових богослова. ”Имаш ли ти права да нам објавиш макар једну од тајни онога света из кога си дошао?” – пита га мој старац и сам му одговара у његово име: - ”Не, немаш права, да не би додавао ономе што си већ пре казао, и да не одузмеш људима слободу, коју си тако бранио док си био на земљи. Све што наново прогласиш, биће напад на слободу људске вере, јер ће се јавити као чудо, а слобода њихове вере је теби била драгоценија од свега – још тада, пре хиљаду пет стотина година.

 

Зар ниси ти тада тако често говорио: ‘Хоћу да вас учиним слободнима“. Но, ето ти, сад си видео те “слободне људе” – додаје одједном старац са замишљеним осмехом. - ”Да, та ствар је нас скупо стајала – наставља он, строго гледајући у њега - ”али ми смо довршили најзад то дело, у твоје име. Петнаест векова мучили смо се с том слободом, али сад је то довршено, и довршено чврсто. Ти не верујеш да је довршено чврсто? Гледаш у мене кротко и не удостојаваш ме чак ни негодовања? Али знај да су сад, и баш сад, ти људи више него икада уверени да су потпуно слободни, а међутим, сами они донели су нам своју слободу и покорно је положили пред наше ноге. То је наше дело, а да ли си ти то желео – да ли такву слободу?”

 

-           Ја опет не разумем – прекиде га Аљоша – да ли он иронише, смеје се?

 

Никако! Он нарочито приписује у заслугу себи и својима што су најзад савладали слободу, а учинили су то да би људе усрећили. ”Јер је тек сад (то јест, он, наравно, говори о инквизицији) постало могућно помислити први пут о срећи људској. Човек је био створен као бунтовник, а зар бунтовници могу бити срећни? Тебе су упозоравали” – говори он њему - ”ти ниси оскудевао у опоменама и упутствима, али ти ниси послушао опомене, ти си одбацио једини пут којим је било могућно учинити да људи буду срећни. Али, срећом, кад си одлазио, ти си ствар предао нама. Ти си обећао, ти си утврдио својом речју, ти си нам дао право да свезујемо и да разрешујемо, и, наравно, сад већ не можеш ни мислити да нам то право одузмеш. Што си сад долазио да нам сметаш?”

................................................

[omega]

Велики инквизитор. Можда највеће место у целокупној светској књижевности (наравно да не постоји нико ко је сву прочитао) и данас можда разлог, свестан или несвестан, зашто чак и Достојевског (са све Русима) прогоне и спаљују.

[Dusan011]

"La compagnia della forca" od Roberta Raviole i Giovanni Romanini-ja

[Dusan011]

Ha ha, u knjizari red ko za secer (link)

[Dusan011]

[Dusan011]

(link)