Aj pošto nema slika ovaj put, evo nekog vida tekstualnog dočaravanja ove ture.
U ravno 09.00h kod Pionirskog parka skupišmo se nas šestorica da odvozamo, sada već popularnu, Rikanj turu. Naziv Rikanj je inače neko izvalio, i umesto mesta Ripanj, zbog njegovog prilično brdovitog položaja, sada se prolazak preko brda tog naselja zove Rikanj tura. Elem, nas šestorica - Nelito, Kuguar, Sale, Geri, Logan i ja krenušmo putem smederevca koji je na nekim delovima u katastrašnom stanju. Al' 'ajde, počeli su kao nešto da sređuju te delove i nadamo se da će biti gotovi do početka sezone 2012. Prvi uspon, ako se tako može nazvati, beše Bulevar Kralja Aleksandra, smorna i ravna ulica. K'o Banat sa većim brojem ljudi i brdima. Zatim spust, jer obično ide spust posle uspona, do Boleča (ako se ne varam). Pa onda uspon, i onda opet spust. Jbga, 'oće to kad se vozi ova tura.
Prva ozbiljnija pauza beše u Vrčinu na čevapima, koje čekašmo jedno 20min. Al' se isplatilo jer bez njih, onaj lep uspon kod Ripnja bi bio veoma zanimljiv. Tu kod uspona sam i malo prolupao, pa sam počeo da pevam nešto da mi moral ostane koliko toliko na nivou.
Vrčin, čevapi, krkanje i ponovo uspon. Trebalo mi je nekih 500m da se ćevapi slegnu svako na svoje mesto, a posle opet uspon. Provaljujemo česmu kod pumpe nekih 300m pre avalskog druma, stajemo da napunimo bidone (nas nekoliko) i krećemo da se nađemo sa ostatkom kod prodavnice na magistralnom putu. Tu se pozdravljamo sa Saletom jer morade da se vrne ranije, a mi uz pošalice koje se mogu samo saznati ako se vozi tura (
), nastavljamo putem direktno u Rikanj city tj, do pruge Rikanj city-ja. Usput, bejaše i mali problem sa Loganovim ABS kočionim sistemom, ali na kraju se sve dobro završilo. Taman se spustišmo, kad ono opet uspon. Mada, to je glavna zvezda dana, konstantan i lep uspon. Put boli glava, k'o da nismo u Srbiji. I nekako izbišmo na vr', a ono pogled puca sa svih strana. Avala sa desne strane (i odatle izgleda prilično lepo), levo neke planine za koje sam samo čuo, a napred put koji te mami da ga prevozaš uzduž i popreko.
Cepašmo mi tako do Ibarske, malo njom do Sremčice pa kroz onaj lep kraj i lep spust do starog obrenovačkog puta, i dalje do Ade. Tu nas malo vetrić krene zezati, nešto se izbagovao pa počeo da nam duva u facu iako nam je i u početku duvao u facu, ali ništa strašno za naše moćne 26-ice. Uistinu, Geri ima 28-ice, ali on bi išao i uz masnu banderu sa ponikom.
Tada nam ''dotična persona'' Geri reče da ima još 300m do njegovg 10.000. kilometra i da bi trebalo da stanemo i obeležimo taj trenutak. To se potrefi na nudističkoj plaži, te mu čestitašmo i napravišmo fotku za uspomenu. Obiđošmo polu-pobednički krug oko Ade i na kraju iste se pozdravišmo sa Nelitom i produžišmo svojom stazom-putem.
Lagano do Žute kuće na okrepljavanje i dočekivanje mraka, pa onda opet svako svojim putem. Geri ode do svog sela (
) preko Brankovog mosta, Kuguar (Šone), Logan (Mića) i ja stazom do kraja iste, te putem naših prigradskih ''sela''. Prepedalašmo Đure Đakovića tj. sada Venizelosovu od početka do kraja i onda opet uspon (na most) za mene i Logana. Pozdravljanje sa Šonetom naravno, pre toga.
Laganica on i ja, pa i tu svako na svoju stranu. Ali, ovog puta nema uspona.
Naravno, izvale, provale i slične dosetke teško da mogu naći mesto u ovom tekstu, jer jednostavno to nije to. Zato, sledeći put ko god može, dobrodošao je da ponovo u većem broju odvozamo ovu lepotu od ture, da se družimo i zezamo.
Do tada, vidimo se. A ako se ne vidimo, upalite svetlo.
Bzvz fora, al' bolje i to nego ništa.
Videćemo koje su planine teže, idemo skroz do Tibeta !!!
, preznojavanja na usponima, i zmrzavanja na spustovima, smejanja na pauzama i uz put, nerviranja Gerija jer mu se blizio jubilej, pivo u 
