805 odgovora na ovu temu

[combat88]

u sestricu mu njegovu... verovatno ga je mama zvala da se vrati kući.
a tebi želim srećno putovanje i da što pre nađeš saputnike.

PS ako te je nešto dirao, odma da mi javiš da mu sečem gume.

[vladetaub]

Hmmm...Puče lopta,rasturi se društvo!
Verovatno se loše osećaš? Nije baš prijatna situacija,posle toliko pompe i medijske pažnje.
>Čas proklinjem lanjski po sto putah,
u koji me Turci ne smakoše,
da ne varam narodno nadanje.<
Ali koliko vidim ti si donela pravilnu (iznuđenu) odluku, Вперед! Plan se malo menja,jedan jahač (Apokalipse) manje,ali motiv je tu.
>Ćud je ženska smješna rabota!
ne zna žena ko je kakve vjere,
stotinu će promeniti vjerah,
da učini što joj srce žudi<
Sada ti je najpotrebnija podrška i evo,ovo je način da ti javno dam podršku,jer,bez obzira na sve(tvoju hrabrost) ti si,ipak, samo žena (a zar je to malo?)
Nema panike,posle oluje uvek dolazi sunce.Pusti par dana i glava će se razbristiti od emocija i racionalno će postati stvarno. Ne zaboravi,ti ideš putem Života!
Znala si i sama da može doći do ovakve situacije ali nikad ne reci nikad,jutro je uvek pametnije od večeri!
Pozdrav!!

[bubamario]

ШКОРПИЈА је то, само напред

[chamade]

Lonely GEA

Ako je naslov zbunjujući, to je zato što sam ja više nego zbunjena poslednjih dana. A razlog je što Brajan i ja nećemo više nastaviti skupa.

Ja sam svakako iznenadjen ovime...ali,šta je tu je. Kao što je VladetaUb napisao,ovo je uvek bio jedan od mogućih ishoda. Koliko vidim tvoja upornost je i dalje velika pa ću napisati : samo napred
Pozdrav iz SD.

[rajko55]

Samo napred ciklo-globetrotteru !
Ušla si u fazon putovanja na duge staze i guraj dalje !!!
pozdrav i neka se pedale okreću

[pri3rak]

Mozda je bolje da se slegu utisci, oladi glava i dobro razmisli. Sama zena u (nama) egzoticnim sredinama poput Irana i Pakistana nije preterano obecavajuc prizor, a zivot je mio makar i dosadan u Srbiji bio

[negas]

Mozda je bolje da se slegu utisci, oladi glava i dobro razmisli. Sama zena u (nama) egzoticnim sredinama poput Irana i Pakistana nije preterano obecavajuc prizor, a zivot je mio makar i dosadan u Srbiji bio

Pa dobro, nece ona sutra tamo stici, do tamo ima da se pedala. Treba nastaviti ako ne predstavlja to napor a da nema zadovoljstva. Mada kriza, kao kriza, kao i cudo, tri dana, pa se posle ide po difoltu...
Treba probati na dalje, mozda ce se neko naci uz put, a onda videti, ne mora da se ide bas u Pakistan...Ali treba da brzo postavis po meni cilj, i da cepas ka njemu, jer kada se ima cilj, to je onda to...

Ili BG, pa odmah u martu/aprilu vec ,vidim da ima cesto ljudi koji zele da voze za spaniju i td, pa sa njima...Nista u stvari nije komplikovano i nista tragicno...uvek ima resenja, treba ga samo uzeti...

[bant013]

Iako trenutno deluje kao ...nije kraj sveta!
Bradu gore =D> i Que sera,sera...

[pri3rak]

Treba probati na dalje, mozda ce se neko naci uz put, a onda videti, ne mora da se ide bas u Pakistan...Ali treba da brzo postavis po meni cilj, i da cepas ka njemu, jer kada se ima cilj, to je onda to...

Pa u pravu si, treba postaviti cilj, ali pre toga izvagati opcije i ukalkulisati rizik. Treba naci odgovor na situacije poput nezgode na drumu, raznoraznih bolesti, trovanja hranom, bezbedonostnih pitanja i sl sto su sve moguce varijante, pa videti kako bi se to dalo resiti samoj u nekoj nn vukojebini od koje je i alah digao ruke

[pauza]

Hvala svima na lepim rečima i podršci. Ja sam ok, nastavljam dalje, sve je skoro po starom kad je reč o pedalanju.
Brige o arapskom svetu su i osnovane i nesonovane. Iran je mađu najsigurnijim zemljama za putnike i nadaleko je čuven po gostoljubovosti. Znam za slučajeve više žena koje su pedalale same kroz Iran i apsolutno su oduševljene. pakistan je mali i lako se prepedala u par dana. No, to je sve još veoma daleko. Naravno da ću gledati da dotle nađem društvo, a kako je to Put svile, veoma je prometan što se tiče biciklista, tako da ne verujem da će biti problema.
Veliki pozdrva svima, i hvala još jednom!

[pauza]

Posle suza -- Sunce

Sunce se pomalja do poslednji put zajedno pripremamo snedviče, u luci Sarande. Eno ga tamo, sasvim simbolično iz pravca Krfa, kuda ja idem. A i sveti je Nikola, zaštitnik putnika. Dovoljno sam sujeverna da verujem u snažnu simboliku ova dva znaka.

A onda, kad feri pristigne, sunce bljesne svom jačinom, rastera sivilo albanskog neba, pa čak više nije ni toliko hladno. Mašem Brajanu na obali, i ne brišem suze -- još uvek rominja sitna kiša pa se ne vide. Najzad, feri kreće. Zbogom, Brajane, i neka te sreća prati, gde god da kreneš.

Nakon pola sata, moj feri pristaje u luku Krf. A tamo sunce još jače, na nebu oni beli oblačići kakve deca najradije crtaju na času likovnog. Raskravljuje me oko srca i osećam da me obuzima nešto kao nagovepštaj buduće sreće. I još mi se čini kao da su sva bol i tuga zbog rastanka kao rukom odneseni. Kao da sam ušla u drugi život, drugi svet -- sve izgleda lako i jednostavno.

Od prvog pogleda, ovaj grad mi se dopada. Osećam da volim Grčku, bezrazložno, prebrzo, ali ljubav je ionako uvek iracionalna. Još uvek nemam pojma na koju ću stranu, pa nasumice odaberem da krenem levo, prema starom, istorijskom delu grada. No, obilazak ću ostvaiti za povratak, jer u Krf ću se vratiti nakon vožnje ostvrom, da bih se ferijem vratila na kopno.

Naravno, primećujem bicikle. Mnogo ih je prakiranih pred zgradama, privezanih za stubove i na ulici, u saobraćaju. Vozači kola su oprezni i strpljivi, niko da zatrubi iako pravim prekršaje par puta, vozeći jednosmernim ulicama u kontra smeru.

Čudno mi je i neshvatljivo, ali osećam se zaista dobro, kao da sam doživela pročišćenje (katarza nakon raskida?) A možda je razlog sasvim lako objašnjiv. Jer, u avanturi koju sam odabrala luksuz je biti tužan i prepustiti se melanholiji. Svaki dan na drumu, svaki dan nova borba da ostaneš suv, da ti bude toplo, da dovoljno jedaeš, da spavaš na koliko-toliko sigurnom. nema se vrmena ni snage za negativne emocije ni slabost. Previše je briga o osnovnim stvarima, kao uostalom i u 'običnom' životu, samo što je na ovakvoj turi to mnogo ogoljenije i očiglednije.

Zato, po već uobičajenom tajmingu i redosledu, radim rutinske stvari u ovo doba dana: nabavljam namirnice, pijaću vodu, pa krećem da tražim mesto za kamp. Potonjeg sam se najviše pribojavala. Kako ću da kampujem sama? Nikada to nisam radila, iako sem prošle godine pravila šestodnevnu solo-turu po Srbiji. No, svaki put sam spavala ili u zvaničnom kampu, ili sam pitala ljude da mi ustupe deo svoje bašte. Naravno, na duže je to veoma teško, jer bi oduzimalo mnogo vremena i energije tražiti gostoljubive ljude. Ako se ovako putuje kao što ja putujem, a nema se dovoljno para, kao što ih ja nemam, divlje kampovanje je jedini izbor.

Pa, da vidimo. Udaljavam se malo od grada i istražujem bočne uličice sleva, prema obali. Već sam to dobro naučila, rekla bih da već imam solidan osećaj za pronalaženje zgodnog mesta. I zaista ga nalazim. Šta osećam? Ništa, apsolutno sam mrtva-hladna, kao kada sam ovo radila s Brajanom. Ušlo mi kampovanje u krv, izgleda. Ne brine me ni što u blizini neki lik testira kola i turira okolo mesta koje sam odabrala. Očito je da radi u auto-servisu nedaleko kojeg sam podigla šator.

Bacam se na spremanje večere, a kao 'nagrada', kao i skoro svakog dana od početka ture, očekuje me 'domaće' pivo -- Mythos, prvo grčko. Živeli vi meni, svi koji ste sa mnom u mislima!

[srdjoni]

Živeli, Snežo, i srećno nadalje...
Brajan je bio jedna od stanica na tvom hodočašću , a svet je pun lutalica na dva točka...

[negas]

A sad me podseti, pa u Greciji moze da se svrati i u neki manastir na konak i slicno...

[modesti]

Neću pisati o svojim osećanjima. Pisaću o onome što je dobro i što ostaje nakon svega.

Nema nesrećnih brakova (veza), samo preuranjenih....

I, Snežo, budi ponosna na sebe, jer mi smo svi ponosni na tebe i maksimalno te podržavamo u svim tvojim odlukama.
Pozz

[Geri]

I ja sam stigao sve da pročitam, svaka čast na svemu, žao mi je što si Snežo ostala sama, ja bih ti se vrlo rado pridružio, " samo " da imam para, to je to, ukratko...srećno ! Zovi ako skupiš koji " dinar " više, i za mene, pa dolazim ! Ćaos !

[chamade]

Mozda je bolje da se slegu utisci, oladi glava i dobro razmisli. Sama zena u (nama) egzoticnim sredinama poput Irana i Pakistana nije preterano obecavajuc prizor, a zivot je mio makar i dosadan u Srbiji bio

Mudro zbori pri3rak. Mi smo svi u svojim kućama,zavaljeni u fotelje ispred kompa,pratimo te u ovoj temi dok si ti sama na putu već podaleko od nas. Nemoj da te ponesu naše želje za tvojim nastavkom puta...neka to više bude podrška,a ti si za nas već ostvarila svoj cilj.
Nemoj ovo da shvatiš kao nagovor da odustaješ već da dobro ohladiš glavu,i da odlučiš (mada vidim da je već odluka pala).
Što se mene tiče,kroz neko vreme kupiću neki tvoj kilometar (čim malo stanem na noge) da ti se bar na taj način odužim za tvoj san koji deliš sa nama.
Za sada pozdrav i sa srećom.

[pauza]

Sedi 'di si...
21-22. decembar

S obzirom na zimu i snežne vrhove koje vidim preko puta, na kopnenom delu Grčke (ili je to još uvek albanska obala?), verovala sam da sam jutros pametno odlučila da krenem obalom do Kavosa, koji je, čini mi se, najjužnija tačka ostrva, te da se odatle zapadnom obalom vratim do Ermonesa recimo, i odatle 'presečem' preko kopna zatvarajući tako krug u luci Krf. Verovala sam da je to veoma mudra odluka posebno zato što je vremenska prognoza prilično loša: danas se predviđa najhladniji dan u godini -- jedva 8 C, pa nije uputno kretati na sever. Tim pre što uz hladno vreme na moru prirodno ide i kiša, kao i, avaj!, strahovito jak vetar što udara s juga, iliti direktno meni u prsa. Izgleda da moja odluka baš i nije bila toliko pametna, no sada mi se ne okreće nazad.

Pedalam s naporom i pomno vrebam potencijalno mesto gde bih se danas ukotvila. Sutra će padavine prestati, a dotle bi bilo zgodno skloniti se negde. Stajem kad god mi učini da bi neko mesto moglo biti ono što tražim. A ne tražim mnogo: samo da je ravno i zaklonjeno od vetra i pogleda. Samo toliko. Ali ni toliko nekad nije lako naći, pa tako i sada, nakon provere, nastavljam dalje utvrdivši da mi to nešto baš nikako ne odgovara.

Negde u ranim popodnevnim satima, kod mesta Moraitika, sreća mi se osmehne, zapravo, zaskikoće se nudeći mi zaklon koji je bezmalo savršen: kafe na obali koji sada ne radi, sa krovom koji ne prokišnjava, dok su tri strane terase zatvorene providnom ceradom, tako da vetar nigde ne probija; od druma je odvojen kućicom, pa iako čujem svako vozilo kad ludačkom brzinom protutnji, niti ga vidim, niti je moguće da neko vidi mene, sem ako i sam ne siđe par stepenika s druma, na terasu kafea.

Iza kućice otkrivam hidrofor sa crevom, koji radi, pa mojoj sreći nema kraja. Imam pijaće vode u izobilju, moći ću da kuvam, da je zagrejem i okupam se, da natenane proverim moju podlogu koja (opet) ispušta vazduh, da operem odeću... Ovoj, gotovo kućnoj atmosferi, doprinosi i šank-pult, na kome mogu da kuvam kao u kuhinji. A šlag na torti je pogled na pučinu, potpuno otvoren a zaštićen od uzburkanih talasa koji se razbijaju o temelje kafea, na par metara od mene. Već zamišljam kako će ujutru to biti predivan prizor: otvorim oči i kroz sve 'prozore' vidim more -- mirno, nadam se.

Ali ujutur je vreme tek neznatno bolje -- kiša i dalje pada a samo je vetar posustao. Nebo ne obećava da će pustiti Sunce da makar malo zasija i ogreje natopljenu Zemlju. Uprkos tome, odlučim da krenem.

Dok nameštam bisage na bicikl, u 'moj' kafe ulazi jedna starica, neizgled uboga. Nešto me pita, ali je ništa ne razumem. Objašnjavam gestikulacijom da sam se ovde sklonila od kiše i da sam spavala u šatoru. Izgleda da shvata, jer se brzo prekrsti na pomen kampovanja. Slučnu reakciju gledam već poslednjih mesec dana. Svaki put kada bismo Brajan i ja nekome objasnili da imamo smeštaj pod čadrom, ljudi bi se silno iznenadili. Obično bi nas pitali zar nam nije hladno i, na samu pomisao noćenja pod otvorenim nebom, stresali bi se od jeze. A mi bismo se smejali. I nastojali da objasnimo kako nam je bilo hladno jedino u Bosni, na više od minus deset stepeni, dok su mediternaske zimske temperature skoro pa idealne za vožnju a i za kampovanje.

No sve je to stvar navike i poređenja. Ako tokom većeg dela godine sija sunce i oblačite kratke rukave, onda vam je na (svega) plus deset sigurno hladno. Tako i ovoj starici, koja me ubrzo napušta.

Dajem joj za prav o samo toliko da je hladnjikavo, pa pošto ne želim da rizikujem i navučem neku prehladu, prvi put od početka ture oblačim moje ski-pantalone, made in China, kupljene na Buvljaku za osam evra. Verujem da su nepromočive, pa zato moje druge pantalone za kišu, od debele plastike, koje su se juče pocepale na preponama, bacam u smeće. Ionako imam previše stvari koje teglim, posebno sada, nakon razdvajanja od Brajana. Ranije je on nosio hranu, posuđe, plinsku bocu i gorionik, a sada sve to moram da nosim sama. To je sigurno tri-četiri kilograma više, što na ionako pretovaren bicikl nije zanemarljiva razlika.

U marketu u Moraitici ljubazni prodavac koji razume i pomalo govori engleski (ovde svi znaju engleski) poklanja mi kolač. Ovo je već drugi put otkako sam na Krfu da mi neko poklanja kolač -- prvi put se to desilo juče, u kafiću u kome sam koristila slobodan internet. Baš lepo od Grka. Od ovog prodavca saznajem i da radnje neće raditi dva dana za Božić, što je dragocena informacija. Nakon što mi je pomogao da izaberem namirnice, kuca račun: osam, skoro devet evra --- aah!, kako je Grčka skupa!

A napolju, u međuvremenu, počeo Potop. Pljušti i ne izgleda da će prestati. Ne znam šta sam mislila kada sam uprkos tome opet rešial da nastavim dalje, ali sam se nakon desetak minuta dozvala svesti, ponajviše zbog toga što su moje kineske ski-lone đuture propustile vodu. I što sam se glupirala, glupirala sam se, sada mi nema druge, nego da se vratim nazad -- najpre do kontejnera iz kog ću izvaditi one žute plastične lone, pocepane ali još uvek nosive i nepromočive, a potom do mog skloništa koje ne propušta ni kišu ni vetar. I da tu strpljivo sačekam dok nevreme sasvim prođe.

Imam još dvadesetak stranica nepročitanog romana Samarkand, udžbenik grčkog jezika i mnogo toga o čemu bih želela da pišem -- više nego dovoljno zanimacija do sutra. Pa i duže, ako budem morala.

P.s. Ovog jutra, dok unosim ovaj post, sunce sija i toplo je. Kao što reče ona stara: strpljen -- spasen!

[Kiza]

S' tobom smo , i zavidimo ti....

[negas]

U guras ti dobro, a i dobar je taj zaklon...samo da ne pada kisa, ada covek ne bude mokar, pa polako...

[igormkdsk]

Bravo Snezo !!!! Samo napred !!! =D>
Pratim svaki tvoj izvestaj!!!
Pozdrav iz Skoplja!!!!