805 odgovora na ovu temu

[mixitron]

Taj tip je, čini mi se, bio dole i u septembru, nekako se sećam lađe s matorim točkom...

[pauza]

Taj tip je, čini mi se, bio dole i u septembru, nekako se sećam lađe s matorim točkom...

Sigurno jeste, njegov brod je otprilike četvrti/peti kada se vraća iz Starog grada ka ulazu i trgu. Koliko znam, vlasnici tih lađa obično ne menjaju mesto kada zakupe jedno, a ovaj lik živi u Kotou na lađi kad nije u Barseloni.

[pauza]

Crnogorsko primorje

Nakon oduševljenja Dalmacijom i svim onim ostrvima i poluostrvima koja smo gledali samo s kopna ne otišavši na njih najviše zbog paprenih cena ferija, teško je bilo i zamisliti da bi crnogorska obala, neuporedivo manje razuđena, mogla da joj parira. Ali odmah iza najjužnijeg hrvatskog poluostrva -- Oštrog rta, koje poput kuke nekog džinovskog kapetana izranja iz plavih dubina Jadrana, ukotvio se ništa manje upečatljiv Bokokotorski zaliv.
U njega smo se skotrljali brzinom od preko četrdeset na sat, s graničnog prelaza Kobila na Prevlaci. Uleteli smo u Igalo i nastavili da pedalamo skoro nesmanjenom brzinom trkajući se sa Suncem koje je ubrzano zalazilo iza planine. Dani su tako kratki u decembru -- već u pola pet je mrak -- a mi treba da nađemo gde ćemo kampovati. Prolazimo Igalo, pa Herceg Novi, vozeći putem uz obalu, ali ni igla nema gde da padne koliko je gusto nakrcana kućama. Najzad u Kuparima, na samom izlasku iz naselja, nalazimo parče plaže zaklonjeno zidom od šetališta i kuća, i tu stajemo. Provodimo mirnu noć, ako se ne rečuna grupa lokalnih tinejdžera u noćnom izlasku i radoznali žitelji koji su morali da zavire i vide ko se to ukotvio u njehovom mestu.
Sutradan, krećemo u vožnju Bokokotorskim zalivom. Zdesna more, sleva planine -- baš kao u Kaliforniji, samo još lepše, tvrdi Brajan, jer tamo nema ovako visokoh planina, a i ovi gradići koji se se nadovezuju jedan na drugi potpuno su neverovatni. Da nema znakova s imenima mesta koja slede, ne bismo znali da smo izašli iz Baošića i ušli u Bijelu ili gde prestaje Dobrota a počinje Kotor.
Pominjemo Metjua, Kanađanina koga smo sreli neposredno pre granice. U trci s vremenom, žureći da do katoličkog Božića stigne u Belgiju gde ima rođake, prešao je ferijem od Tivta do Herceg Novog, i propustio najlepši deo crnogorske obale.
Nezamislivo nam je da cikloputnik poput njega, koji pedala radi čistog zadovoljstva, nije video Prerast, najstariji a po mnogima i najljupkiji grad Bokokotorskog zaliva. I da se nije divio i čudio dvama ostrvima velikim taman koliko da na svako stane po jedna crkva.
A šta tek reći za propuštenu posetu Starom gradu u Kotoru, crnogorskom pandanu Dubrovniku? Iako nije ni toliko velik niti je tako planski građen, njegova kaldrma, kamene kuće i uske ulice nepogrešivo nas vraćaju u neka stara vremena, oživljena u filmovima o vitezovima, njihovim vojnim pohodima i ljubavnim doživljajima.
Ne mora se uspeti od vrha utvrđenja, dovoljno je otići do pozicije svetog Roka, što smo mi uradili, i odatle sagledati ceo grad kao što su ga gledali njegovi srednjovekovni čuvari i branioci.
I onda nastaviti pedalanje duž obale, nepunih pola metra iznad nivoa mora, a na mnogim deonicama i manje udaljeni od njega. To vožnju čini pomalo zastrašujućom, posebno kada između puta i vode ne postoji čak ni simbolična ograda, pa je dovoljan samo nehotični zaokret volana udesno da se neoprezni vozač nađe u talasima.
Ipak, stižemo u komadu do kraja zaliva, s radošću otkrivajući da se temperatura i količina svetlosti znatno menjaju kada se nađe na 'otvorenoj' obali. Ali put koji nas očekuje -- magistralom do Tivta i potom Budve -- prava je noćna mora zbog prometa i sumanute brzine kojom vozila šišaju pored nas. Zbog toga odustajemo od ideje da dopedalamo u Budvu u kasnim popodnevnim satima, kada je uveliko mrak, nego podižemo kamp na sporednom putu, u zgradi koja je nekad bila ili je trebalo da postane ribarnica.
Narednog jutra ulazimo u Budvu, gde zaslugom moje prijeteljice Tanje i njenog prijatelja Jakše imamo besplatan apartman u samom centru grada: kuhinja, kupatilo s toplom vodom, spavaća soba, a “naša” je i ogromna terasa na kojoj je sunce preko celog dana. I niko nam ne smeta, niko nas ne posećuje, niko ne očekuje da provodimo vreme s njim. Ali nekom čudnom ironijom, skoro svaki put kada imamo smeštaj i kada treba da uživamo i odmorimo se, mi se od nečega lečimo -- od povreda, prehlada, upala... Ovog puta postradala sam ja, i to od stomačnog virusa. Ipak, između odlazaka u toalet i čestog dremeža radi prikupljanja snage, uspevamo da obiđemo Stari grad i više puta prošetamo budvanskom plažom. I to je uglavnom sve što vredi videti u ovom gradu koji su Rusi bezmalo zaposeli. A da, tu su i jahte veličine fudbalskih terena, koje su usidrene na ulazu u Stari grad. I taman kada smo sve to videli i ja se malo zalečila, a bilo je vreme da krenemo.
Na nesreću, za dan odlaska biramo prvi kišni dan nakon nedelja i nedelja bez ikakvih padavina. No barem je temperatura i dalje ista -- između petnaest i dvadeset stepeni Celzijusa.
Ako se vožnja bicikla Crnogorskim primorjem može opisati kao stalno goredoriranje, onda je potez od Budve do Bara visokospuštanje, ili se to samo nama pričinjelo, pod uticajem duha crnogorštine. A na tom potezu Miločer, Sv. Stefan, pa Petrovac.... mesta sve lepša od lepšeg.
U Bar stižemo više mokri nego suvi, pa nakon silnih kupovina (četvrta ili peta po redu ćopava nožica za moj bicikl, albanski i grčki rečnici, hrana, lekovi) po savetu Crnogorca koji nam je ponudio da na njegovoj zemlji kampujemo, što nam nije odgovaralo, odlazimo prema luci i tamo, u parku, koji smo primetili još ulazeći u grad, podižemo šator. Ni deset minuta nakon što smo prebacili i utegli drugi sloj našeg 'krova', a iz neba se na nas sruči dažd udružen s burom, za koju je beogradska košava blagi povetarac. I tako cele noći. Ujutru vetar posustaje, ali kiša nikako, pa celo pre podne sedimo u šatoru, učeći prve reči albanskog:
mirdita -- dobar dan
tungjatjeta -- zdravo
ju lutem -- molim
faleminderit -- hvala...
Na kraju, kad nam mirovanje dosadi, pakujemo krpice, uprkos kiši koja očito namerava da vlaži, mokri, zaliva, šiba -- i tako naizmenično -- ceo bogovetni dan. Pedalamo uzbrdo, uskim putem prema prelazu Vladimir, stajući da se divimo bojama mora i horizonta svaki put kad kiša načas posustane.
Tu noć provodimo na livadi u selu Pečurica, skoro do ponoći slušajući grmljavinu i računajući koliko daleko od nas udaraju gromovi. Iako nismo najisturenija tačka u ipak nam nije svejedno, pogotovu što se jedno od nas (Brajan, rekla bih) priseća priče Danijela iz Borke (Rumunija), o momku koga je dan ranije, baš na mestu gde smo i mi kampovali, usmrtila munja.
Da bismo zaboravili na strah, počinjemo da zbijamo šale na račun najdužeg izlaženja iz Crne Gore -- budući da već treći dan pokušavamo da je napustimo. Brajan me začikava da je sve to moje maslo, jer znam da je ovo poslednja zemlja u kojoj čujem svoj maternji jezik, pa mi zato produžavam ostanak u njoj. I nije da nije u pravu.
No sutradan, više nema odlaganja pa uprkos zaustavljanju zbog zamene kočnica i lanca i čestog fotografisanja, nekako stižemo do granice.
Miridita. Mirëseerdhët ne Shqipëri.


Fotke iz Crne Gore su ovde: https://picasaweb.go... ... oPrimorje#

[vladetaub]

Drago mi je da ste dobro.
Fina reportaža.Lepa promocija Jadranskog turizma(južnog dela).
Ustvari,ima mišljenja,da na more treba ići zimi.Doista,kada nema turista,sve izgleda pitomo i mirno,pomalo pusto i sve je drugačije,ima drugu dimenziju.Kada malo bolje razmislim,više mi se sviđa ta atmosfera bez tezgi,glasne muzike i mirisa roštilja.Ovo govorim iz ličnog iskustva,živeo sam dve godine u delu Opatija-Rijeka.
Put Života(lepo to napisa emotivno žensko stvorenje-Modesti) vas dalje vodi u predele koje ja ne poznajem a čovek je podozriv prema nepoznatom(doduše samo stariji).
Nisam u Vašim očima video strah od puta,valjda i nema razloga ali iskušenja će biti.
Neka Vam Put Života bude Bluz(kakva asocijacija) i neka Vas čuva Sveti Nikola,nadam se da i dalje imate ikonicu.
Pozdrav,čeka se nastavak Roman(se).
P.S. Neka slova su namerno Velika!

[modesti]

Jao, šta nam radite!!!
Te more, te sunce, te ljubav, .... zračite, plenite i privlačite ljude slične sebi.... biće vama sve bolje!

[chamade]

Nisam u Vašim očima video strah od puta,valjda i nema razloga ali iskušenja će biti.

Iskušenja će biti,ali naši putnici kao što reče Modesti prosto zrače,sijaju-ja u njima vidim neizmerno zadovoljstvo u ovom putešestviju...uspeće oni da izguraju ovaj poduhvat do kraja.
Snežo,toliko lepo pišeš da mi je zadovoljstvo čitati tvoje tekstove...mogu misliti kako će tek izgledati knjiga-biće to pravi lek za dušu.
Samo napred

[pauza]

Hvala vam na čitanju i lepim rečima. Nije sve ni tako romantično ni tako lepo kao što izgleda. Mi bismo prvi voleli da jeste, ali jeste samo ponekad, kao uostalom i 'običan' život. Onom što je drugačije od 'normalnog' života, to je avanturizam i njega ima u izobilju. Hoću da kežem, prvo niko ne može da garantuje ili obeća, drugo je sasvim izvesno sve dok budem(o) na putu.

Veliki pozdrav svim troma (i ostalima, naravno) iz Drača.

[pauza]

Prvi kilometri u Albaniji

Pomalo sa strepnjom, no više sa uzbuđenjem prešli smo granicu sa Albanijom. Vozeći obalom Bojane prema Skadru, prolazimo kroz nekoliko manjih naselja koja sva izgledaju slično -- neugledno i siromašno. Sa većine prozora i terasa landara veš i odeća, mahom dečija, što nepogrešivo govori o brojnim članovima domaćinstava. Izgleda da ovde mnoge porodice žive od ribolova, ili je to dodatni izvor prihoda, pošto je reka gotovo prekrivena ribarskim mrežama. Već u prvih pola sata srećemo više ljudi na biciklima nego u pretodna četiri meseca. Ali mahom su to stariji ljudi, na predratnim velosipedima, kojima su dvotočkaši očito jedini način da se nekuda prevezu.

Na putu do Skadra proslavljamo naš pet hiljaditi kilometar, a uskoro potom prvi put za ova četiri meseca menjamo unutrašnju gumu na mom biciklu. Zaustavili smo dva momka skoro patuljastog rasta, koja su gurala bicikl sa prikolicom napred, natovarenom starudijom, da nas fotografišu. Obojica nose stounvoširane farmerke i kaiševe s upadljivom šnalom Dolce Gabbana i ne govore ni reč bilo kog drugog jezika sem albanskog.

Neposredno pre mosta na Bojani, na samom ulasku u Skadar, primećujemo zidine srednjovekovnog grada. Pokušavam da Brajanu prepričam pesmu Zidanje Skadra na Bojani, ali toliko toga treba objasniti -- od toga ko su bili Mrnjavčevići do toga zašto vile, iako dobra mitološka bića, ištu tako groznu žrtvu -- da na kraju odustajem.

Ulazimo u grad i upućujemo se prema centru. Na prvi pogled, primetne su ogromne suprotnosti: stare zgrade i kuće bez fasada, skoro urušene, nasuprot novim koje još nisu ni useljene; trotoari od veoma kvalitetnih i skupih italijanskih ploča i razrovane ulice; prizemne minijaturne radnje naspram velikih bleštećih butika...

Iznenađuje nas da skoro svaki kafić ima internet. Sedamo u jedan i dok mi postavljamo fotografije u naše veb-galerije, prostor se napuni gostima -- sve samim muškarcima koji čak ni prividno ne gledaju svoja posla, nego sasvim otvoreno pilje u nas i komentarišu između sebe. Mi, naravno, ništa ne razumemo, ali nemamo utisak ni da su neprijateljski raspoloženi niti da su njihovi komentari ružni ili uvredljivi. Naprotiv. Od prvog momenta u ovoj zemlji najjači utisak je da su svi neverovatno prijateljski raspoloženi prema putnicima. Smeju se i na njihovim licima se nedvosmisleno održava radost što su u prilici da nam nešto kažu, da nam pomognu, ili da nas naprosto samo pozdrave.

Ulice su pune muškaraca koji otvoreno ali ne bezobrazno odmeravaju žene u prolazu. Izgledom se veoma razlikuju: ili su potpuno trendi kao bilo gde u Evropi, srednjeg ili visokog rasta, ili su skoro patuljci u demode odeći iz kasnih sedamdesetih. Slično je i sa devojkama, s tim što je razlika u stilu oblačenja manje uočljiva. Prosečno nisu ni mnogo ružni, ali ni izrazito lepi, ali smo i Brajan i ja prijatno iznenađeni izgledom i žena i muškaraca.

Prvu noć u Albaniji provodimo na obali Skadarskog jezera, na koje smo došli po mraku, jedva nazirući put kroz slabo osvetljenu ulicu u siromašnom delu grada. Tokom večeri, nekoliko kola parkiralo bi se blizu našeg kampa, ostalo tu sat ili duže i onda otišlo -- po svoj prilici ljubavni parovi željni romantike ili pak romantični silom prilika jer su bez novca za noćni izlazak, baš kao blo gde u svetu.

[negas]

Prvi kilometri u Albaniji
Ali mahom su to stariji ljudi, na predratnim velosipedima, kojima su dvotočkaši očito jedini način da se nekuda prevezu.

Moram da prokomentarisem, podseti me, na bajk mog pokojnog dede, iz 41-45 verovatno. Deda ga je vozio, ja sam ga zvao Hitlerovka, jer je iz tog perioda. Ono, deda, gde ti je hitlerovka da okrenem koji krug

A super je sto bas lepo opisujes kako idete putem i svaku zemlju...bas za knjigu super...

[modesti]

Hvala vam na čitanju i lepim rečima. Nije sve ni tako romantično ni tako lepo kao što izgleda. Mi bismo prvi voleli da jeste, ali jeste samo ponekad, kao uostalom i 'običan' život. Onom što je drugačije od 'normalnog' života, to je avanturizam i njega ima u izobilju. Hoću da kežem, prvo niko ne može da garantuje ili obeća, drugo je sasvim izvesno sve dok budem(o) na putu.

I krize su sastavni deo vašeg Puta Života, ništa strašno, ništa neobično, samo je važno kojom se brzinom "vraćate", "podižete". Garancija u životu ni za šta ne postoji, ali postoje ljudi koji vas bodre i koji kroz vaše oči trenutno gledaju svet i kroz vaše uši osluškuju šum mora i ptica poj.... Mislite o tome

[Kiza]

samo je važno kojom se brzinom "vraćate", "podižete".

To htedoh reci

[pauza]

Big-mama
10. decembar

Pljuskovi za laku noć, sitna kiša za dobro jutro, a onda nešto jača za dobar dan. Hoćemo-nećemo, da-ne, ma ajmo, samo da se mrdnemo dalje sa ove livade. I taman kad smo je napuštali, a pojavi se njen vlasnik, starac sa puškom, koja baš i ne izgleda kao vazdušna. Možda od silnog pucanja iz nje, ili samo zbog godina i jezičke barijere, tek, matori je jedva razumeo šta tu radimo iako smo objašnjavali i rukama i nogama.
Kroz blato do kolena, nekako se dokopamo asfaltnog puta i tu pokušamo da očistimo bicikle. Gromade blata zalepile su se na gume, oko kočnica, a od težine blata na mom bajsu se polomio nosač donjeg bidona.
Dok smo pokušavali da se koliko-toliko upristojimo, iz prve kuće do livade izađe žena, koja će sebe nešto kasnije nazvati Big-mamom. Nismo razumeli šta nam govori, ali zvučalo je kao da poziva Alaha. Smejali smo se i ona s nama, dok nekako nismo ukapirali da nam nudi vodu da operemo bicikle. Spremno smo prihvatili i dogurali ukrmačene makine do njene kapije. Dok smo se čistili i ribali, iz dvorišta su nas posmatrale tri njene ćerke a sin -- dečak od šest-sedam godina --- stidljivo je provirivao iza njih.
Devojke su pokazale praktičan duh: jedna je odjurila po četku, druga je asistirala majci koja nam je pomagala sa šmrkom. I moj bicikl je očas bio oglancan (Brajan je odustao od pranja svoga).
Big mama nas je tada pozvala unutra, da nešto pojedemo.
“Shure”, odgovorio je Brajan, kao i uvek.
I tako uđosmo u ogromno dvorište, a iz njega na trem popločan italijanskim pločicama. Ne dadoše nam da se izujemo iako1 je pod čist kao u apoteci a mi blatnjavi gore od naših bicikala pre čišćenja. Sedamo i devojke nam odmah iznose šolje s mlekom, domaći džem, ovčiji sir i domaći hleb. Brajan i ja koristimo naše rečnike, a najmlađa devojčica -- Selma, donosi svesku sa lekcijama engleskog koji je počela da uči ove godine, i nekako se sporazumevamo.
Pribojavam se časa kada će pitati odakle sam, ali se, usred razgovora, i to dešava. Izgovaram “Serbia” i očekujem reakciju. Gledam netremice Big mamu. Ali ona najpre pita kako smo se Brajan i ja našli a onda izjavi da je politika nimalo ne zanima. Osećam olakšanje iako mi i dalje nije najprijatnije.
Big mama i njene ćerke čine sve da se osetimo dobrodošlima, posebno ja, pa mi daruju jedno milje koja je ona sama isplela. Slikamo se zagrljeni, Uspevam da ovekovečim i sina, njeno najmlađe i jedino muško dete, koji počne da se razmaženo treska i dernja kada shvati da sam ga uslikala.
Na rastanku, Big mama nam daruje i jogurt koji sama kiseli i par japanskih jabuka iz svog dvorišta.

[panta]

Sigurno znam da cu ovu knjigu najduze citati!

[pauza]

24 sata Golgote
15-16. decembar

Nakon Vlore, počinje najlepši deo albanske obale i i nastavlja se sve tamo do Sarande i granice s Grčkom. Dok je na severu drum udaljen kilometrima od mora, ono je sada skoro sve vreme s naše desne strane. I kada se penjemo strmim uzbrdicama od deset stepeni (a bezmalo su sve takve) i kada se spuštamo, pogled nam ostaje na talasima koji su ovih dana začuđujuće mirni.

Veče nas je stiglo kod Orikuma, nedaleko od arheološkog nalazišta koje nismo posetili. Peščane plaže široke i po dvadesetak metara na ulazu u grad, a u njemu stotine novih i nikad useljenih višespratnica namenjenih za smeštaj turista. Pitamo se kome se i kako isplati da zida apartmane koji će zvrjati prazni, jer je jasno da je većina ovih zgrada završena pre par godina. Ne mogu a da ne pomislim na stereotip (ili fakat) o poreklu najvećeg dela albanskog novca -- od trgovine oružjem i drogom -- i investiranju u nekretnine kao efikasnom načinu da se prljavi novac brzo opere.

Pričam o tome s Brajanom dok tražimo pogodno mesto za kamp. Vozimo prema poluostrvu Karaburn, ali stižemo samo do kapije na početku ostrva i velike table s upozorenjem da je smrtnicima prilaz zabranjen, jer je unutra smeštena vojna baza.

“Merdita”, javljamo se ljubazno tipu u unifromi koji nas pogleda nezainteresovano-podsmešljivo i uzvrati klimanjem glave.

Vraćamo se natrag, do betonskog platoa na steni, gde se s puno stila smestio sada zatvoreni kafe-bar. U zaklonu zgade, pod nadstrešnicom od trske podižemo šatore. Ali iznenada, prolomi se takva provala oblaka, da smo jedva stigli da učvrstimo užad i utrčimo unutra. I do tada jak vetar, sada je stao da šiba strahovitom jačinom, podižući stranu šatora koju sam opteretila samo prednjim, lakšim bisagama. Gurao ih je na mene, pa sam upirala i rukama i nogama da mi ne polomi konstrukciju krova nad glavom. A kiša je šibala kroz onu trsku kao i da je nema, pa je za manje od pola sata moj šator bio pun vode. Probijala je sa svih strana jer su popustile spoljašnje veze koje su platno držale zategnutim poput kišobrana, te se ono sada slepilo s unutrašnjim slojem i voda je nahrupila. Na podu se stvorila bara koja se brzo primicala mojoj podlozi za spavanje.

Nikada ranije nisam bila napolju po ovakvom nevremenu, a nekmoli pokušavala da spavam u šatoru. Osetih strah. Zasula sam Barajana pitanjima šta da radimo, da li se on boji, da li je nekada doživeo sličnu nepogodu na kampovanju, šta nam je činiti...

“Možemo samo da ćekamo da prođe ili da se spakujemo i pobegnemo negde drugde, ali mislim da još uvek nije toliko loše”, odgovorio je.

Nisam htela ni da zamišljam koliko bi to trebalo da bude loše pa da se nesrećni kamper pokupi usred oluje i mokar do gole kože, sa morkim stvarima, krene da traži drugo prenoćište pod otvorenim nebom. Dakle, ostajemo ovde.

Kad god mi se učini da nemam izbora, ja iznenadim sebe jer odreagujem krajnje pribrano i preduzimljivo. Tako sam sada unela spoljazadnje bisage i njima opteretila šator. Potom sam u bisagama pronašla zaturenu Vileda krpu koju sam, po davnašnjem savetu jednog iskusnog kampera, ponela baš za ovakve slučajeve, ne očekujući zbilja da će mi se ikada desiti da je i upotrebim u svrhu skupljanja i izbacivanja vode s poda šatora. No, sada se spremna bacam na posao. Osećam se kao kakav galijot na brodu koji tone, dok pokušavam da spasim što se spsati ne može, ali ipak ne odstajem. Ne znam kako Brajanu uspeva da ostane mrtav-ladan, i da leži i čita u svom šatoru. Ja moram nešto da preduzmem, makar bilo sasvim uzalud.

Nakon dva sata otprilike, kiša posustaje. Ostaje samo vetar, no čini se da je sada još jači nego pre, a sasvim izvesno više ne bira s koje strane nas udara. Raspoređujem bisage u uglove šatora, tako da ga drže priljubljenim za tlo, ali ovom vetru nije nikakv problem da ih mune jednim zaletom, izgurujući ih na mene. E pa nećeš! Upirem nogama, upirem rukama, a kako je šator potaman (eufemizam za kratak) za moju visinu, to svaki udar vetra završava naleganjem prednjeg ili zadnjeg zida na moju glavu ili noge.

No, barem se šator suši, pa ću spavati koliko-toliko na suvom. Kroz buku od talasa čujem Brjanaovo hrkanje i nedodoljivo želim da mu se pridružim jer mi se oči sklapaju od umora. Međutim, san mi je iskidan i svaki čas se budim, jedva sastavivši par sati do jutra.

A ujutru iznenađenje da ništa nismo izgubili od stvari i da nam ništa nije polomljeno. Smjemo se i grlimo od sreće, čestitajući jedno drugom što smo preživeli onakvu nepogodu. Osušimo se tek koliko da možemo da se spakujemo, pa put pod točkove, u pravcu planine M. i Ćikes i najvišeg prevoja koji ćemo imati u Albaniji -- Logaraja, visine 1 055 metara. Iz ravni mora, pedalamo kilometar i više uzbrdo, u dvadesetak kilometara.

Tačno je da smo skoro (nakon Rumunije) zaboravili kako izgledaju usponi od deset i više procenata, činjenica je da sada imamo po nekoliko kilograma više tereta nego dok smo vozili po Karpatima, sigurno smo nakon prošle noći prilično neispavani i umorni, a pri tom danas nismo doručovali burek (što inače praktikujemo svakog dana otkako smo prešli granicu sa Srbijom i krenuli na jug), ali je takođe fakat da albanski graditelji puteva nisu nimalo hajali kako da olakšaju vozačima uspon praveći serpentine, nego su birali najkraći, a to nepogrešivo zanči i najstrmiji put da se izađe na neki vrh. Na početku svakog uspona postavljen je znak sa upozorenjem da sledi 10% nagiba, što u većini slčajeva ne odgovara istini -- najmanje je još upola toliko. Od muke se šalimo da je 10% omiljeni šiptarski procenat, da imaju zakon o saobraćaju kojim je propisano da uzbrdica ne sme biti strmija, pa su zato lažirali podatak na znakovima. Jer vozila sam na Transfagarašanu i Transalpini, vozila sam na usponima od 14 % i 17 %, i sigurna sam da je ovde nagib veći od deset procenata. Osećam to i u nogama, na dvema kratkim deonicama koje streme nebu pod oblake, strmo uvis, te silazim s bicikla i guram ga. Poslednji put to činim neposredno pre samog vrha. Iz kola koja mi dolaze u susret sviraju mi u znak podrške i pokazuju palac čestitajući mi kroz smeh. Brajan je već odmakao, sve vreme istrajno pedalajući. Čeka me na vrhu, kod jednog zatvorenog restorana.

“Žestoko, zar ne?” kaže.

I te kako, prava kampersko-biciklističku Golgota u poslednja dvadeset četiri sata.

[pauza]

U Zemlji orlova*
19. decembar

Čudno je to s Albanijom: čini se da nema ničega što mi se dopada, ali kad se zapitam o sveukupnom utisku o ovoj zemlji, odgovor je: da, ipak ima nečeg neodoljivo dopadljivog. Pokušavam da dokučim šta to. Sigurno nisu prirodne lepote, ne u delu kojim smo vozili -- štaviše, najveci deo obale je prilično ružan, ne znam da sam videla ružniju i maje iskorišćenu obalu. Da li Šiptari uopšte koriste svoje plaže? Izgleda da ne. Nisu ni gradovi, o, naprotiv, oni su pravi užas: saobraćajna ludnica koja na momente nalikuje onima u Indiji, gde u zagušenim ulicama svako vozi stranom koja mu odgovara. I sami koncepti gradova umnogome podsećaju na indijske, sa kontrastima između modernih novih zgrada od stakla i čelika, nasuprot nehumanim socrealističkim višespratnicama nalik na nedovršeni projekat, jer nikada nisu dobile fasadu (tako je jeftinije?), ili stračarama od nabijene zemlje, ne većim od dvadesetka metara kvadratnim, u kojima se gnezde radnje svih mogućih tipova: marketi, berbernice, burekdžinice zanatske usluge... Nisu ni putevi, nerazgranate mreže drumova, koji putniku na biciklu ne ostavljaju mnogo izbora: ili će pedalati autoputem kojim samo prolaću automobili ili sporednim drumom punim džombi i blata.

No nasuprot svemu tome su ljudi, Šiptari kakve mi u Srbiji uglavnom ne poznajemo: srdčani, vazda nasmejani i otvoreni prema putnicima. Količina njihove srdačnosti je nesvakidašnja -- čini se kao da je cela nacija prodisala otkako su se granice Albanije otvorile za turiste iz celog sveta. Najpre smo mislili da je to samo kod starijih ljudi, onih koji pamte Enver Hhodžinu Albaniju, ali kada smo svakom selu u koje smo zašli doživeli da nas deca okruže i saleću pitanjima, da nam ljudi sami prilaze, rukuju se i upoznaju s nama a onda nude pomoć, da na m poklanjaji voće i hranu -- shvatili smo da su Albanci željni stranaca. Zapravo, ludi su za njima. Nije problem ni ako je gost Srbin -- najgore što se može desiti je da prokomentarišu nešto o tome kako se Albanci i Srbi tuku, ali to nema nikakve veze sa Srbima koji su gosti u Albaniji. U Zemlji orlova, gosti se najdublje poštuju ko god da su.

*albanski: Shqipëria, znači Zemlja orlova

[srdjoni]

Osećam se kao kakav galijot na brodu koji tone, dok pokušavam da spasim što se spsati ne može, ali ipak ne odstajem. Ne znam kako Brajanu uspeva da ostane mrtav-ladan, i da leži i čita u svom šatoru.

Sasvim kavaljerski. Valjda nije hteo da te nervira dok se mučiš.

[pauza]

Fotke iz Albanije> https://picasaweb.go... ... /Albanija#
Fotke koje je napravio Elvin iz Draca> https://picasaweb.go... ... ComDec2011


O Elvinu cu tek pisati

[pauza]

Osećam se kao kakav galijot na brodu koji tone, dok pokušavam da spasim što se spsati ne može, ali ipak ne odstajem. Ne znam kako Brajanu uspeva da ostane mrtav-ladan, i da leži i čita u svom šatoru.

Sasvim kavaljerski. Valjda nije hteo da te nervira dok se mučiš.

[negas]

Ih ta voda! Ne volim sto se napunio sator vode, i kada se sve nakvasi, ali mislim da sad imate iskustvo vise, i da Vam nece vise voda ulaziti u sator!

Nekako, kao da ste bili malo neoprezni, i dozvolili da Vas nevreme preduhitri. Tj, nisam lepo napisao, ne neoprezni, vec nekako ipak niste ocekivali u trazenju mesta za postavljenje satora da Vas obrlati kisa a i vetar! Uvek se nakako zakasni da se nadje mesto za satore. To mi je utisak, i u stvari to je i neko saynanje iz Vasih prica da za to ipak treba vreme, da nije ono u smislu, vozim, vozim i odjednom, stani, spostavi sator, ne, ne moze! Treba izvesno vreme uvek za pravo mesto...

Nisam hteo u predhodnim postovima da pitam za slike iz Albanije, ali vidim tu su sada

[pauza]

Lonely GEA

Ako je naslov zbunjujući, to je zato što sam ja više nego zbunjena poslednjih dana. A razlog je što Brajan i ja nećemo više nastaviti skupa. Odavde, iz Sarande, svako kreće na svoju stranu -- ja ferijem na Krf, Brajan ko zna kuda. Nije važno ko je kriv i da li je kriv. Neke priče nisu predodređene za srećan završetak, uprkos najboljim željama njihovih junaka i uprkos svim naporima.

Neću pisati o svojim osećanjima. Pisaću o onome što je dobro i što ostaje nakon svega.

Htela sam na put oko sveta biciklom. Tražila sam društvo, očekujući dvoje-troje ljudi, drugara, s kojima ću se upustiti u tu avanturu. Neočekivano, javio se Brajan, sa drugačijom vizijom kako takvo putovanje treba da izgleda. Kockice su se poklopile kao u kakvoj bajci. Ili smo mi želeli da je stvorimo i proživimo.

I krenuli smo skupa, s velikim očekivanjima. Možda je to bila greška. Očekivanja su se polako topila, svodeći i našu priču na sasvim običnu, premda u neobičnim uslovima. Dok je trajalo, bilo je lepo i bilo je vredno napora. Pogurali smo jedno drugo da krenemo u ostvarivanje svojih snova. Zahvaljujući Brajanu, koji ima veliko kampersko-biciklističko iskustvo, naučila sam mnogo toga. I sada, nakon pet meseci na drumu, pet meseci pod otvorenim nebom, mogu slobodno da kažem da sam prekaljeni cikloturista.

Kako na turu nisam krenula radi Brajana, neću je ni prekinuti zbog njega. Nastavljam trenutno sama, a pokušaću da nađem društvo za dalje. Plan je da se zadržim u Grčkoj tri meseca ili nešto kraće, potom u Turskoj isto toliko (što će umnogome zavisiti od finansija). Volela bih da iz Turske "skoknem" u Gruziju, Jermeniju i Azerbejdžan, i ako to uradim, najverovatnije će biti usred leta. Najkasnijepočetkom jeseni, krećem preko Irana i Pakistana za Indiju. Ako ima zainteresovanih za ovu avanturu ili deo puta, saputnici su uvek dobrodošli.