805 replies to this topic

[pauza]

Ljudi, od ovoga može da se rikne! Mnogo emocija, pući ćemo!


HVALA VAM SVIMA!

[pauza]

idemo dalje
10. novembar

Došlo je neočekivano mnogo prijatelja i poznanika da nas isprati, ali i nepoznatih, koje ne znam čak ni preko biciklističkih foruma. I svkoro svako nam je nešto doneo, mali znak pažnje umotan u najlepše želje, a neki su i simbolično “kupili” kilometre našeg puta na deonicama o kojima maštaju da voze. Hvala im svima, hvala na podršci, hvala na čitanju, hvala na tome što sanjaju sa nama naš pomalo ludi san.

Nismo stigli daleko ovog prvog dana. Zadržali smo se zbog snimanja našeg polaska za TV, a onda smo se dugo pozdravljali i opraštali sa svima. Nije lako rastati se.

Deo puta s nama je krenuo Mališa, a ispred Bariča sačekao nas je i Zoran, poznatiji kao Legionar-isposnik. Dopedalali smo skupa u Ub i onda pozvali Vladetu, koga poznajemo samo preko foruma Cikloberza. I on nam je doneo dar, a njegov brat Đorđe poklonio nam je noćenje u motelu sa doručkom. Eh, ovako bismo mogli putovati do kraja života.

Uveče smo razgledali crkvu Hristovog Spasenja koja je osveštana pre mesec dana. Vodič nam je bio Đorđe, nesvršeni teolog, koji je uspešno držao našu pažnju uprkos umoru. I na kraju, opet darovi -- izabrali smo svako po neku sitnicu iz crkvene prodavnice: Brajanu se najviše dopala brojanica a meni mala ikona sv. Nikole, zaštitnika putnika.

Da li sam već rekla da nikada nisam imala lepši rođendan?

[combat88]

sa malim zakašnjenjem, srećan rođendan.



Srećan put i da pregazite zemaljsku kuglu sa što manje problema da drumu.

[Mile]

idemo dalje

GeaTourSerbia's Channel na Youtubeu (ovo mozes da ubacis u potpis pored bloga i pikase)
Snimak od juce

pozzz

[negas]

Srecan rodjendan pa cekamo impresije na forumu. Tako i mi putujemo s Vama. I neka Vas sunce greje onoliko koliko zelite...cekamo postove, price... =D>

[pauza]

Hvala Combat, hvala Mile, hvala Negas.

Evo nvoog 'nastavka':

Braća i sestre po ludilu

- Samo se vi zezajte, a kad ja budem okačio fotke i statistiku o tome koliko puta ste stali da nešto uslikate, koliko puta da piškite, a koliko da proćaskate sa usputnim prolaznicima, raskrikanću vas pred celom biciklističkom javnosti, a i šire - 'zapretio' nam je Zoran-legionar više puta tokom protekla dva dana.

Ali nismo previše hajali, ni nas dvoje a ni Mališa, koji se savršeno uklopio s nama, posebno s Brajanom s kojim deli sličan smisao za neorganizovanost i nehaj, udružen sa rasipanjem osmeha svuda i svakome bez ikakvog povoda.

A i Legionar se zapravo uklopio, zavoleo nas je od prvog zajedničkog kilometra tamo negde ispred Bariča, samo nije nam to odmah priznao. Tek uveče, kad smo se opraštali u Donjim Crljanima, otkrio nam je da je pelcovan našim ludilom i da će sutra da se vrati po nas kako bismo zajedno pedalali još petnaestak kilometara. Pa je zapucao preko Vlašića, zemljanim putem, po mraku.

A mi ostadosmo da se grejemo uz rakijicu, mezeteći Vladetine kobaje. Došli neki lokalci da nas gledaju i pozvali nas u kladionicu - mesto No1 za izlaske u ovom selu - ali samo je Mališa otišao da ih pohodi. I naravno, vratio se sa još rakije, ovog puta kruškovače.

On bio pijan, a ja pomislila da nas kredu lopovi, jer smo Brajan i ja već uveliko hrkali kada se naš mlađani drugar vratio iz lokalne kladionice, pa se spetljao preko bicikala a i bočisu s rakijom je umalo izgubio. Potom je malo lajao na pun mesec, ali smo ubrzo svi pozaspali.

A napolju steglo, udario minus i bicikli se posmrzavali. Ujutru smo ih zatekli prekrivene injem. Ali ne zadugo, jer nas je čekao put uzbrdo pa smo se otkravili i čak preznojili.

Sa Zokijem, koji je ispunio obećanje i opet nam se pridružio, seli smo na ponovljeni doručak tog dana, ili drugi burek u Osečini. I taman smo lepo prezalogajili i krenuli da dremuckamo u toploj pekari, kada ugledasmo nekog manijaka napolju kako kolima hoće da izgura naše bicikle s parkinga ne bi li se on ugurao na naše mesto.

- Hej, brate Srbine, da li si normalan! - povikasmo uglas, a Zoran i istrča da mu očita lekciju.

Kad ono, u kolima drugi Zoran, naš drugar biciklista koji u Kamenici ima vikendicu. Nije bio prepoznao naše bicikle i nije hteo da im naudi, samo je (po sopstvenom priznanju) loš u proceni rastojanja. Naravno, i on nam se pridružio u pekari, ali mi smo prethodno ufotkali 'in flagranti' njegov zločin prema dvotočkašima. Tc-tc-tc, i to je kolega.

Uskoro je došlo vreme da se oprostimo sa Zoranom, i jednim i drugim, i Mališom. Kod Zokija što razbija bicikle možda ćemo svratiti po odlasku iz Osečine, a sa Legionarom i Mališom, našim saputnicima ova dva dana, dugo smo se opraštali. Prirasli nam za srce, a i mi njima izgleda - braća i sestre po ludilu odmah se prepoznaju.

[chamade]

Jedan deo kolektiva GSP-a (čitali su o vama u 24 sata,a neki vas prepoznali kod mene na fejsbuku) zajedno sa mnom žele vam srećno putovanje i da na tom putu srećete samo dobre ljude.
Takodje imate podršku pojedinih članova sa Renault Forum Srbija.
P.S. ja vas svuda spomenem i ljudi koji čuju za vas i vaše putovanje imaju veoma pozitivno mišljenje (svi vam skidaju kapu,i ja takodje).
SREĆNO!!!

[pauza]

Hvala. čamade

S malim zakašnjenjem, evo i sličica iz Beograda:
https://picasaweb.go... ... radskiDani

[pauza]

Još malo

Prolazak kroz Republiku Srpsku pamtićemo po sunčanim i za ovo doba godine prilično toplim danima (+10 C ili više) i skoro neizdržljivo hladnim noćima (dva puta teperatura se spuštala na -- 10). Iako smo žurili da se što pre dočepamo primorja, nismo uspevali da pređemo više od pedesetak kilometara dnevno. Natrontani sa nekoliko slojeva odeće, koju smo svaki čas svlačili i navlačili kako bismo sprečili znojenje na uzbrdicama i smrzavanje na ravnim deonicama ili nizbrdicama, sa bisagama teškim oko četrdeset kilograma jer sada u njima nosimo i zimsku i letnju odeću, teško smo se kretali po bosanskim planinama. Ujutru smo kretali kasno čekajući da se sunce promoli i otopi mraz i led, a već oko četiri popodne padao je mrak, pa smo se zaustavljali i podizali kamp.

Energija nam je odlazila na održavanje telesne toplote, pa su nam uspon do Vlasenice (prevoj Pogled, 1 193 mnv), a potom na Romaniju (~1 300 mnv), pali mnogo teže nego da smo ovuda vozili samo par nedelja ranije. Ovaj deo puta pamtićemo i po teškim maglama u kotlinama koje se dižu sporo, pa su planinski venci oko nas ostali samo konture u gustom sivilu.

U Han Pijesku dobili smo neočekivano društvo za vožnju -- Stefana iz Beograda koji je ovde u poseti kod babe i dede, a vreme prekarćuje tako što se vozika okolo na svom montibajku.

U Sokolcu, kod naših bicikala zaustavio se jedan golf dvojka a u njemu, kako se ubrzo ispostavilo, Aco, Bojan i i Peđa koji su poželeli da nas upoznaju i časte pićem zbog naše hrabrosti. Sličan se sličnom raduje, a ovi dugari su motoristi.

Usput smo jednom pozvani da svatimo na rakiju, koja se tek pekla, i na čvarke, tek otopljene, ali smo morali da odbijemo zbog žurbe da što više od dana iskoristimo za vožnju -- to je prvi put tokom četiri meseca ture da se nismo zaustavili na nečiji poziv.

I nekako smo dopedalali do Sarajeva i krova nad glavom za dva dana. Sad nas očekuje put do Mostara a onda dolinom Neretve do Nauma -- to znači još najviše dve noći smrzavanja, a onda smo pobedili kad se dokopamo mora.


Fotografije ovog dela puta su na adresi: https://picasaweb.go... ... likuSrpsku

[modesti]

I nekako smo dopedalali do Sarajeva i krova nad glavom za dva dana. Sad nas očekuje put do Mostara a onda dolinom Neretve do Nauma -- to znači još najviše dve noći smrzavanja, a onda smo pobedili kad se dokopamo mora.

. a, kad se dokopate sunčanog Mostara sve ćete iole ružno zaboraviti. I, ako mogu da zamolim i poželim što više fotografija iz predivnog grada na Neretvi. A Neum, malo hercegovačkog mora, može i to.

[Legionar]

Čitam ovaj post,od ove gospođe (ili gospođice,ne znam šta je) "pauza" i pitam se da l' ste vi normalni ? Razumem da čovek,sedne na točak pa se malo provoza,negde tu blizu svoje kuće,ode kod nekog prijatelja,do neke birtije...To mogu da razumem.Ali da neko natovari bicikl kao magarca i da taj teret vozi uz neku planinu,spava u šatoru,smrzava se....eeee to stvarno ne mogu da shvatim. Koliko sam čuo vi ste tu negde oko 40-ak godina.To su najbolje godine (napon snage u ljudskom životu) da čovek nešto (korisno) radi. Da doprinosi društvu,da zaradi penziju....A vi tako, k'o neki tinejdžeri.Ja se stvarno izvinjavam,ali ja sam morao ovo da vam kažem.

[negas]

Iako sam blizu 30-te i ja obozavam ko tinejdzer da cepam kilometre...a ove price Sneze su stvarno vrh...au ima to da bude knjiga od 5000 strana ili iz nekoliko delova na tomove...a stvarno je super putovati ovako...neka Vas sunce ogreje...

[chamade]

Ali da neko natovari bicikl kao magarca i da taj teret vozi uz neku planinu,spava u šatoru,smrzava se....eeee to stvarno ne mogu da shvatim.

He-he,ko te ne zna skupo bi te platio


Drugari naši,samo se vi vozite do mile volje a mi ćemo uživati u vašim poslasticama u vidu slika i priča.

A kad odem u Šabac, ja i Legionar (moj stari drugar još iz školskih dana) nazdravićemo sa pokojom domaćom u vaše ime i za vaše tdravlje.

Srećno na drumu!!!

[Legionar]

"chamade"] je napisao:

A kad odem u Šabac, ja i Legionar (moj stari drugar još iz školskih dana) nazdravićemo sa pokojom domaćom u vaše ime i za vaše tdravlje.

- U to ne sme niko da sumnja Što reče kolega Negas,neka vas sunce ogreje,putnici naši.

[Voyager]

Legionar, ovo sa žiro računom u potpisu je vrlo korisno. Upisao sam ga

[pauza]

Modesti, biće mnogo fotki, nadam se
Legionar će s nama po Grčkoj, možda on toga još nije svestan, ali to je već rešeno. Živi bili pa videli
Chamade, daj(te) nam sunca, samo to pevamo ovih dana.
Negas, hvala ti puno na lepim rečima.

Fotke iz Sarajeva su ovde: https://picasaweb.go... ... 9/Sarajevo.

[Legionar]

Legionar, ovo sa žiro računom u potpisu je vrlo korisno. Upisao sam ga

To sam uradio bez Snežinog znanja.Kada sam vozio sa njom,pitao sam je da li je to u redu.Rekla mi je da je u redu i da bi bilo glupo da je ona to stavila u svoj potpis.To mi je palo na pamet čitajući putopis dvojice Hrvata (Mladena i Marka) koji su 2008. godine biciklima otputovali iz Zagreba u Peking na olimpijske igre.Svaki dan su objavljivali fotke i putopis u nekom (zaboravih kojem) hrvatskom dnevnom listu.Tada je neko oduševljen njihovim poduhvatom napisao žiro račun i poziv da se ljudi (kako se to kaže) dobre volje odreknu jednih dnevnih novina,jednog pića u kafiću,jednog pakla cigareta (ovo je višestruka korist )....Zaista malo,a njima znači mnogo.Ja sam se poveo za tim,da ako Sneži uplatim npr.200 din. mesečno,meni ni tamo ni ovamo,ali njoj,ako 100 ljudi jednom mesečno uplati 200 din.,to je....sami izračunajte Na putu uvek postoje ne predviđene okolnosti,koje se često ipak samo novcem mogu rešiti.
Ja sam sličan sistem "solidarnosti" nudio Rajku (kojeg ne znam lično) i Spasi (kojeg ne znam lično),kada je trebalo da zajedno voze na Siciliju.Nisam naišao na razumevanje
Tako da, svako po svojoj savesti i slobodnoj volji.
Snežo,prekini da me ložiš za Grčku,jer sam sam sebe počeo da ložim na Grčku

[pauza]

Sarajevo

Prvi i jedini put u Sarajevu sam bila osamdeset treće, kao devojčica, na radnoj akciji za izgradnju olimpijskog grada. Iste te godine i Brajan je prvi put čuo za Jugoslaviju i Balkan, takođe zbog olimpijskih igara, jer su sarajevske, zimske, prethodile onim letnjima u Los Anđelosu, gde je tada živeo. Ta podudarnost (dugo je pripremano naše poznanstvo) sada je bila presudna za našu odluku da do mora pedalamo baš preko bosanskohercegovačke prestonice.

Kako smo u grad ušli iz pravca severositoka, preko Vratnika, doslovno smo se odmah obreli na Baščaršiji. Uglačana kaldrma, uski sokaci s prizemnim radnjama ispred kojih je uredno poslagana roba -- marame i ćilimi sa orijentalnim motivima, džezbe, fildžani, nargile, začini, minareti koji se propinju iza kamenih zidova i drvenih ograda, miris pržene kahve i aromatičnih ulja, muškarci na udobnim jastucima na niskim stolicama i klupama, zabrađene žene... Aaaaaah, eeeeeh, uuuuuuh! -- otima mi se uzdah za uzdahom zbog probuđenog "pustog turskog" u mojim genima, a i Brajan je očaran neodoljivim šmekom Istoka.

Kao potpuni kontrast tome, zaustavljaju nas dva stranca, najpre jedan nemački, potom i francuski turista, a mnogi nam u prolazu dobacuju pozdrave na engleskom. Usred Balkana, u orijentačnom kvartu, sve sami Zapadnjaci?

Naš domaćin preko kauč surfing liste je takođe stranac, Australijanac Vojtek, koji je poreklom Poljak. Po zanimanju je softverski stručnjak, ali poslednjih godinu dana ne radi ništa, samo putuje motorom. Na jednom od tih putovanja,zaustavio se nakratko u Sarajevu, ali se nešto zadržao, pa je odlučio da iznajmi ovaj stan i tu prezimi do februara, kada će krenuti na ekspediciju u Afriku.

Popodne, svraćaju Đulijet, prijateljica i komšinica, i Keri, koju je sinoć upoznao u gradu. Prva je njegovih godina, rođena je u Engleskoj ali ima i australijsko državljanstvo. Ovde je došla pre nepune četiri godine, putujući kao bekpekerka. Prema sopstvenim rečima, zaljubila se u Sarajevo i odlučila je da ostane. Pre dve godine zaposlila se u informativnom centru omladinskog hostela na samom ulazu u Baščaršiju. Njena poznanica Keri je Kanađanka, u ranim tridesetim. U februaru je počela da putuje bez određenog plana, mahom kao autostoperka. Posetila je Indiju, Kambodžu, Vijetnam, Australiju, Ukrajinu i još desetak zemalja po Aziji i Evropi, a nakon Bosne, produžiće u Hrvatsku i Sloveniju.

Ostaju na večeri koju Brajan i ja pripremamo da bismo se odužili Vojteku za gostoprimstvo. Uz sarajevsko pivo, raspredaju priče kao u najzanimljivijim putopisima. Četvoro stranaca u zemlji koja je donedavno bila moja, na maternjem engleskom razmenjuju putnička iskustva sa svih meridijana, a ja pokušavam da ih pratim makar tako što ću upamtiti mesta koja pominju. S lakoćom svojstvenom samo ljudima koji se svuda osećaju kao kod kuće, skakuću po kontinentima, preleću okeane, otkrivaju egzotične predele, upoznaju zanimljive ljude, dele iskustva, želje, planove, snove. Niko nikoga ne pita otkuda mu novac, ni zašto to radi. Ali dva dana kasnije, kada smo se pozdravili s Vojtekom, oprostili s Džulijet, te ispratili Keri u novu avanturu u koju je krenula sa zagrebačkim autostoperom, Brajan i ja smo pokušali da analiziramo motive ovih svetskih putnika.

Džulijet nam je bila najjasnija, budući da skoro i nije krila da je ovde ostala zbog momka u kojeg se bila zaljubila a s kojim je pre par meseci raskinula. Vojtek takođe nije velika enigma, pošto je više nego očigledno da mu se Džulijet neodoljivo dopada te da u Sarajevu ostaje zbog nje. Kerini motivi su nam ostali najmanje jasni, jer se čini da ranije nije toliko putovala, iako je nesumnjivo mogla. Ali, na kraju krajeva, razlozi i nisu toliko važni. Avanturizam, traženje odgovora, bežanje od ko zna čega -- kakve veze ima. Važno je samo da se krene, da se izađe iz kolotečine svakodnevice. A kako i dokle, neka odredi srce.

[mixitron]

Heh, na pola čitanja je i mene počelo da kopka: kako, bre, ti ljudi, naizgled tek tako, pošli, došli, krenuli... nebitno je da li su se u Sarajevu nasukali zbog dečka, devojke... Eto, ostaje taj rebus, kako to nama treba, ako se usudimo da krenemo, toliko priprema, planiranja... a ovamo, krenula malo da stopira, krenuo malo da se provoza... Baš bi bilo zanimljivo virnuti iza kulisa.

[modesti]

Snežo, tvoje tekstove čitam i opet i opet, a fotografije sa svakim gledanjem me sve više oduševljavaju i mame da i sama, u odabranom društvu, naravno, jednog dana započnem neku svoju avanturu.... a, u ovom trenutku počinjem i da radim na tome: svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napredujem svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem, svakoga dana....