U susret svitanju
8-9. decembar 2013.Za razliku od Evrope, Azija živi napolju. Od trenutka kako otvori oči pa do polaska na počinak, i mlado i staro nalazi se na ulicama. Napolju se radi, druži, uči, obeduje, drema. Zapadnjaka može da nervira nedostatak bilo kakve privatnosti, jer i njegova je ugrožena radoznalošću ljudi koji bi sve da vide, taknu, omirišu. Ali ako želi da sazna nešto o ovdašnjem životu, dovoljno je samo da izađe i sakupi gotove priče.
Toga ponovo postajem svesna kada nakon mesec i po dana napravim pauzu od pisanja i krenem na kratku turu do obližnjeg vidikovca. Vrh na koji sam se uputila zove se Sarangkot i izdiže se na približno hiljadu i šesto metara visine. Odande se pruža pogled na Peva jezero na južnoj strani, a na severu na Anapurna masiv. Vodiči kažu da se na potonju mora otići radi posmatranja spektakularnog izlaska sunca, tvrdeći da je taj doživljaj gotovo jednak religijskom iskustvu. Otuda svakoga dana pre svitanja horde turista hrle gore, kako bi uhvatili taj trenutak. Vidikovac koji je smešten na samom vrhu Sarangkota obezbeđuje vojska, ali uz malu novčanu nadoknadu, na njega se može izaći.
Ponela sam moj šator i bisage sa neophodnom opremom u nameri da kampujem na severnoj strani i ujutru dočekam sunce. Od mog hostela do gore ima svega petnaest kilometara, ali tokom njih sakupljam pregršt slika iz nepalskog života. Neke samo u prolazu primetim i u sebi se osmehnem zbog njih, dok druge poželim da ovekovečim na fotografijama. Nekad u tome uspem a nekada i ne pokušavam jer bih skrenula pažnju na sebe i dešavanje bi se na trenutak prekinulo, spontanost bi bila narušena i na fotografiji bi ostala samo poza. Zato radije biram da takve isečke propustim na slikama, beležeći ih samo rečima.
Još pre nego što se odvojim sa glavnog puta da bih skrenula na sporedni koji vodi uzbrdo, pažnju mi privuče improvizovani sto za stoni tenis. Otkako sam u Nepalu, više puta sam se osvedočila da ovdašnja deca većinom nemaju nikakve igračke, dok mnoga i ne znaju da one postoje. Tako često vidim kako se igraju čime stignu: grumenjem blata kao zamenom za plastelin i lego kocke, starim odbačenim gumama koje se pretvaraju u bicikle, trotinete i motore, običnim granama koje mogu da budu bilo šta – od biča preko konja do štapa za pecanje. Teniski sto koji sam sad primetila je zapravo nezavršena gređevina, čija mi namena ostaje zagonetka. Počiva na šest snažnih betonskih stubova, a preko njih je položena betonska ploča idealnih dimenzija za stoni tenis. Mrežicu zamenjuju polomljene cigle poređane preko sredine stola, a reketi su izrezani od šper ploče. Dva igrača, dva drugara kao sudije i publika – i eto zabave za nepalske dečake.
Možda kilometar-dva kasnije, nakon skretanja na sporedni put, u susret mi naiđe pogrebna povorka. Na čelu su četvorica muškaraca koji na nosilima nose pokojnika u narandžastoj odeći, posutog crvenim laticama što lete usput. Moj fotoaparat je u torbi na volanu i trebalo bi mi vremena da ga izvadim i uključim. Možda bih i stigla da sam pokušala. Ali nisam. Učinilo mi se da bi to bilo nepoštovanje mrtvih, a bilo je prekasno da pitam za dozvolu pošto su nosila već prolazila pored mene. Zato sam samo stala propuštajući ih, a onda sam ipak izvadila kameru i uslikala ljude u povorci. Svakome je u ruci nosio poveću debelu granu ili čak omanji balvan, koji će položiti na lomaču gde će pokojnik biti spaljen. Pomislila sam kako bi tako istrgnuta iz konteksta, bez pratećeg objašnjenja, ta slika mogla da ilustruje neku azijsku seljačku bunu.
Nedugo potom, na jednom oštrom zavoju, u dvorištu sasvim skromne kuće uz sam put, primetim dečaka od možda dvanaest-trinaest godina. U ruci drži kanap i sav je usredsređen na nešto što povlači na njemu. Pošto vozim veoma sporo uz strminu, zagledam kroz ogradu. Oko omanjeg pravougaonog komada drveta vezao je kanap, odozgo je stavio drugi, manji komad drveta, i pomoću uzice vuče ih oba trudeći se da mu onaj gornji ne padne. Na trenutak se premišljam da li da stanem i napravim fotografiju, ali dečak je toliko koncentrisan na igru svojim zamišljenim električnim vozićem ili kakvim vozilom na daljinsko upravljanje, da bi bilo sebično prekinuti ga u njoj.
Produžim dalje uzbrdo. Krenula sam kasno i već je podne pa je prilično ugrejalo. U decembru se temperature penju i do dvadeset pet stepeni dok su noći prohladne. Nepalci preko dana izlaze ispred kuća, sednu na ponjave, klupe ili hoklice od pletenog pruća i greju se na suncu. Sede tako od svitanja do sumraka. Poneko, od duga vremena, i zaspi omamljen toplinom. Kada opazim jednu takvu siku, sa ženom koja se pružila ispred svoje male radnje i drema, uspevam da je zabeležim a da ostanem neprimećena.
Nekoliko kuća iznad, vidim tri žene kako sede na tlu i greju se, dok u hladovini starica od preko osamdeset godina tka na improvizovanom razboju. Nikada pre to nisam videla. Drvene prečke uglavljene su između kamenova, da li zato što su toliko siromašni da nemaju za pravi razboj, ili zato što je tkalji lakše da sedi u tom položaju koji se meni čini vrlo neudobnim. Sedi pod pravim uglom, sa pruženim nogama ispred sebe, bez ikakavog naslona. Pitam za dozvolu da je fotografišem i dobijam je. Potom priđem da opipam izatkano – grubu krpu od čistog pamuka, kakve se još uvek prave i u ponekim srpskim selima. Dodir poznatog i osećaj koji imam na tren da sam dotakla nešto od kuće. Zahvalim srdačno i produžim dalje.
Put je već toliko strm da vožnja postaje nemoguća, pa silazim i guram. Prevoji vode s južne na severnu stranu brda pa opet nazad, a sa njih se otvaraju pogledi na dve slike koje podjedanko izazivaju moje ushićenje. Sleva mi je jezero Peva, sa mirnom površinom vode koja se presijava od sunčevih zraka. Igra svetlosti i osećaj mira, udruženi sa utiskom pitomosti zbog zaobljenih brda koja ga okružuju. Strmo dole u podnožju, nalazi se hostel u kojem sam odsela. Iz moje sobe, ležeći na krevetu, kroz jedan od dva prozora vidim ovo mesto gde sada stojim. Izmenjena perspektiva.
Kada se pogled otvori ka severu, sa moje desne strane vidim kotlinu iznad koje se izdiže Anapurna masiv. Tamo su tri vrha, a sva tri su visoka preko sedam i po hiljada metara. Jedan od njih ima oblik špica i neodoljivo me podseća na Očnjak na Prokletijama. To je Mačapučre, koji nosi titulu nikad osvojene planine. Skoro niko se i ne usuđuje da pokuša uspon na nju. Još uvek nema novog snega a stari je napola okopnio, ali čak i tako, bez ledenih okova, deluje potpuno nepristupačno.
I na jednoj i na drugoj strani brda, bilo da gledma na jezero ili na Himalaje, pejzaži su prošarani šarenim padobranima paraglajdera. U svakom trenutku, ima ih na desetine u vazduhu. Zbog njih sve deluje još lepše i radosnije, lepršavo poput budistički zastavica.
Na ulazu u selo zastanem ispred prodavnice da kupim vodu. Na klupi sedi žena mojih godina, sa maramom na glavi, dok druga, starija, posluje nešto iza male tezge. Pitam da li mogu da dolijem tekuću vodu u moju bocu i da kupim još dve litre, i mlađa žena prevede starijoj moje pitanje. Dok me ova uslužuje, ona mlađa mi na tečnom emgleskom kaže kako i ona voli da putuje.
„Motorom?“, pitam je, pošto pored nje na klupi pimetim kacigu.
„Da, ali i ovako. Putovala sam u Norvešku, Švedsku, Dansku, Holadniju...“
„Vau!“, uskliknem. „To su najskuplje evropske zemlje. Čime se bavite?“
Žena se nasmeje zbog moje iznenađenosti i ispravnog zaključka da sigurno ima unosni posao.
„Ja sam vlasnica dve paraglajding firme“, odgovori mi.
Pa da, pomislim i na brzinu izračunam u sebi: jedan spust košta oko pedeset američkih dolara, a za školu paraglajdinga u trajanju od deset dana treba platiti oko hiljadu i po. Kod nje je trenutno zaposleno dvanaest pilota, jer među svim vlasnicima paraglajding firmi postoji interno pravilo da je maksimalni broj u jednoj – šest. Naravno da može sebi da priušti da na svaka dva-tri meseca otputuje negde.
Hira, kako mi se predstavila, bavi se tim poslom sedam godina i do sada je imala nekoliko hiljada skokova. Hvali mi se da je njen stariji sin, kome je osamnaest, prošle godine pobedio na internacionalnom takmičenju u paraglajderskim akrobacijama.
„Naravno kad ste skakali s njim još dok je bio beba!“, kažem.
Hira mi potvrdi kroz smeh. Popričamo još malo pa je zamolim da je fotografišem.
Odlazeći, razmišljam o tome kako je valjda jedino u Aziji moguće sresti bogatu ženu koja sedi na klupi ispred male seoske prodavnice i prodavačici prevodi želje klijenata koji tu zastanu.
Već sam nadomak vrha. Sasvim jasno vidim kulu sa osmatračnicom i visoku ogradu oko vidikovca. Do njega se može samo peške, bilo uskom i strmom stazom, bilo dugačkim nizom stepenica iz sela podno tornja. Meni do tamo nema puta osim ako ne ostavim negde bicikl sa stvarima. Ali o tome i ne razmišljam, nego se vraćam nazad. Pažljivo tražim pristupačno mesto s kojeg ću imati pogled na Anapurnu. I brzo ga nalazim na stepenastim terasama sa kojih je ubrana letina. Silazim do jedne od poslednjih, nakon koje počinje strma padina, malo gurajući a više noseći bicikl. Ne želim da razmišljam kako će sutra izgledati uspon natrag.
Postavljam šator, raspremam se i pripremam ručak i večeru u isti mah. Kako dan odmiče, tako se na Himalaje navlače sve gušći oblaci. Povremeno tek iz nekog izviri delić planine, sivobelog kamena, ali vetar brzo nanese novi oblak preko njega. Tokom više od mesec dana u Pokhari, boraveći nadomak jezera, naučila sam da magla na njega naleže ujutru i diže se do deset časova, dok je nad Himalajima, koje vidim preko krovova kada krenem u pekaru, najbolja vidljivost upravo tada, a već od podneva se skupljaju oblaci. Potonje uostalom zna i svaki planinar – čak i na nekoliko puta niže planine kreće se rano ujutru jer od podneva vreme na njima menja ćud.
Desno od mene, nekoliko stepenastih terasa niže, nalazi se mali vidikovac. Dve nadstrešnice pokrivaju klupe i stolove, a ispod jedne se smestio improvizovani kafe. Sada nema nikoga ali ujutru će tu sigurno biti mnogo turista. Imaću mirnu noć.
Hladnjikavo je pa oblačim perjanu jaknu, stavljam kapu i navlačim rukavice. Sedim ispred šatora s pogledom na dolinu u koju se smestio jedan krak Pokhare. Dole se lagano pale svetla.
Lepo mi je. Dugo nisam kampovala i sada se osećam kao kada se nakon mnogo vremena ponovo uđe u omiljene farmerke. Komotno mi je bez zidova i krova, ispod svoda koji se polako osipa zvezdama. Ne želim ništa više od života osim da mi poslednja slika pred spavanje i prva nakon buđenja bude uvek drugačija od one jučerašnje, neki novi pejzaž u koji ću gledati omađijana.
Uvlačim se u šator i u toplu vreću, pa razgledam današnje fotografije, potom zabeležim utiske i onda do spavanja čitam Zen priče. Odličan izbor za ovakvo veče.
Jutro počinje s veselim povicima Nepalaca odozgo s puta. Skoro istovremeno, čujem glasove odozdo, ispod onih nadstrešnica, na raznim jezicima. Pre polaska iz Pokahre, proverila sam tačno vreme kad sviće. Još je rano, ali se spremam i ustajem. Kuvam kafu i pravim doručak. Sve lagano, u očekivanju da počne rijaliti program – izlazak sunca.
Odozgo, sa osmatračnice, dopiru glasovi a kada začujem nekoliko povika, znam da se nešto dešava. Jer, oni gore prvi vide, i najbolje.
Uključujem fotoaparat i podešavam ga, pa napeto gledam u vrhove koji se vide i pre svitanja. I evo ga, sunce izranja s moje desne strane, kao mala, crveno-žuta lopta. Najistočniji vrh Anapurne, koji nosi oznaku II, zažari se. Uzbuđeni uzdasi gledalaca, svih nas. Na sedam i po hiljada metara kao da gori, a na petsto niže i dalje je noć. Prizor je neverovatan.
Već sam skočila i klikćem aparatom neprestano, šetajući duž terase pa se penjući na onu iznad. Slikam sunce pa onaj vrh koji sad već bukti i tako naizmenično.
A onda iznova udivljena galama odozgo. Netremice gledam u očnjak Mačapučre koji samo što nije počeo da se žari. Šteta što nema više snega jer kakva bi to tek bila slika, u kontrasnim bojama. Ali veličanstveno je i ovako: žar tinja, vatra se širi i uskoro izgleda kao da ceo vrh gori.
Nakon mnogo kliktanja fotoaparatom i uzbuđenog šetkanja da bih uhvatila što bolji kadar, naprosto sedam, isključujem kameru i gledam. Ne želim da mi ovo čemu prisustvujem postane doživljaj tek naknadno, kad budem sređivala fotografije. Hoću da sada i ovde doživim izlazak sunca nad Himalajima, posmatrajući ga svojim očima, a ne kroz objektiv aparata.
I tada me obuzme jedan od onih dubokih uvida koji se nikada ne mogu preneti drugima. Vidim sebe, malog humanoida ispred neke smešne krpe ispod koje spavam, kako prisustvujem verovatno najveličanstvenijem prizoru na Zemlji. Slika koju gledam izmiče mojoj moći poimanja a tumačenje mojim znanjima, ali celu me prožima simbolika svitanja koje počinje od Krova sveta. Čini mi se da upravo tako i mora da bude, da se džinovi prvo okreću džinovima, kao stari prijatelji od pamtiveka. Tako sunce prvo ogreje sebi najbliže i topline najželjnije Himalaje, pre nego što krene dalje, među nas, male kratkoveke ljude.
Ali, još je ostao vrh Anapurne I, najzapadniji od sva tri. Dok se on zapali, tamo na istoku već pola Anapurne II gori. Vatra se sad brzo prenosi na središnju Mačapučru i već polovina njegovog očnjaka isijava crveno-žutom svetlošću. Nebo je sve svetlije, a sunce se već zaokruglilo i brzo se izdiže sve više. Još nekoliko trenutaka sva tri vrha gore jarkim sjajem pre nego što se svetlost prospe po celoj Zemlji. Tada se i zadnji žar ugasi u bleštavilu dana. Skuvam sebi još jednu kafu i ispijam je lagano, posmatrajući spokojnu sliku tek osvanulih Himalaja.
Fotografije su
ovde.
Živeli! 
