805 odgovora na ovu temu

[pauza]

Mislim da ću ipak probati ovu tvoju metodu kada uskoro budem krenula na 2-nedeljnu turicu do Angkor Vata. Pa ću da javim je l' mi delovalo

Wow Angkor! =D>
Uz Machu Picchu, to je druga lokacija na listi mojih zelja - "mesta za posetiti u toku zivota".

Slažem se -- i moja, istim redosledom. Mnogi kažu da je Angkor još spektakularniji od Maču Pičua. Videću vrlo uskoro

[pauza]

Zemlja Kambinih potomaka
17 –22. mart 2013.

Granični prelaz između Laosa i Kambodže. Dok stojim u redu za izlaznu overu pasoša, opazim natovareni putnički bicikl nedaleko od reda za ulaz u zemlju. Potražim pogledom vlasnika i zadržim se na visokom muškarcu u pedesetim, u biciklističkim bermudama. I nehotice se zagledam u njegovu protezu na levoj nozi, od polovine butine. Naježih se. Kakav duh!, pomislih s udivljenjem. Nakon overe mog pasoša, požurim da mu se javim.
Njegovo ime je Martin i Belgijanac je. Turu je započeo u Bangkoku i napraviće krug po Jugoistočnoj Aziji koji prave mnogi cikloputnici: Tajland—Kambodža—Laos—Tajland. Za to ima tri meseca. Pokušavam da ne gledam u njegovu protezu, pa skrećem pogled na njegov bicikl, sa
vrhunskom opremom. Ali preko srednje vreće za šator, nadohvat ruke, položena je rezervna proteza.
Ne znam da li je pristojno govoriti o invaliditetu sa strancem kog ste tek sreli, pa ne pitam ništa. A volela bih da saznam kako je ostao bez noge. I da mu odam priznanje što uprkos tome radi ono što voli. Dok razmenjujemo informacije o cenama smeštaja u dve zemlje, zapitam se koliko li je tek on izložen radoznalosti ovdašnjih ljudi koji ne poznaju pravila bontona, nego poput dece upadljivo zagledaju, dotiču, zapitkuju kad vide stranca. Mogu da zamislim kakve je sve scene doživljavao zbog svoje proteze. Uzimam to za naum, da se setim toga svaki put kada se iznerviram zbog indiskretnosti Azijata.

Iz priča drugih putnika, bila sam pripremljena na to da je Kambodža zemlja u kojoj se džungla nemilice raskrčava, ali sam svejedno neprijatno iznenađena. Duž obe strane puta su goleti sa panjićima što vire iz tla nalik na hiljade invalidnih vojnika u besmislenom stroju koji više nikad neće biti spreman da zaštiti zemlju od prejakog sunca, monsunskih kiša, snažnog vetra s okeana. Odavde, s puta, ne vidim smisao te seče, jer na goletima ništa nije zasađeno niti izgrađeno što bi donekle opravdalo to temeljno i posvemašnje raskrčavanje. No zato primećujem mnogo tabli sa natpisima, mahom na kmerskom koji ne razumem, ali ispod abugida slova obično je ispisan broj telefona arapskim brojevima. Nesumnjivo, sve ovo zemljište je na prodaju.
I o tome sam slušala od drugih putnika. U Kambodži se rasprodaje doslovno sve: zemlja, šume, čitave oblasti, i to za male novce. Kupci su mahom stranci, koji ovde započinju biznis, u najvećem broju slučajeva vezan za turizam.
A prodavci nakon uspešne transakcije kupuju – džipove. Toliko „lexusa“ nema ni na američkim drumovima. Iako sam na drugom kraju sveta od Srbije, imam neodoljiv 'deja vu' osećaj. No čini mi se da je ovde malo manje strašno jer državu ne rasprodaje vlast, već siromašni Kambodžani. A oni ipak ne znaju šta čine.

Tipične kambodžanske seoske kuće su sojenice na visokim stubovima – često preko tri metra od tla. Od laoških ili vijetnamskih se razlikuju najviše po obliku krova i po bojama. Kmerski krov se uvek sastoji iz dva ili tri manja, koji, gledano s bočne strane kuće, stoje jedan do drugog kao piramide, sa središnjom kao najvećom. Ne znam ništa o kmerskoj arhitekturi, ali ta dva-tri mala krova podsećaju me na stilizovan simbol hrama Angkor Vat, nalik na onaj koji se nalazi na kambodžanskoj zastavi.
U kuću se ulazi stepenicama, preko balkon-terase, koja je natkriljena, a njeni otvori imaju oblik osmougaonika. Zanimljivo je da su daske duž zidova nejednake dužine i da na mnogim kućama nisu skraćene ni izravnane.
Iznad ulaza u sojenicu vise kalendari, venci od cveća, fotografije ukućana i njihovih predaka ili, češće, kambodžanskog kraljevskog para u šljaštećim mesinganim ramovima. Preovlađujuće boje su crveno-braon, plava i roze. Prve dve su nacionalne boje sudeći po kambodžanskoj zastavi, a treća je vezana za budizam.

Prvi grad u koji dolazim je Stung Treng. Njegovo ime u doslovnom prevodu sa kmerskog znači „reka trske“. Grad je sedište istoimene provincije, koja je u prošlosti bila prva oblast Kmerskog carstva, potom se našla u sklopu Kraljevine Laos da bi početkom prošlog veka, tokom postojanja Francuske Indokine, bila vraćena Kambodži. Stung Treng je smešten na levoj obali reke Se Kong, pritoke Mekonga.
Da bi se iz pravca severa, odakle dolazim, ušlo u grad, mora se preći most, a potom sledi isključenje sa magistralnog puta koje vodi direktno duž reke. Pažnju mi odmah privlači uređenost obale. Pešačka staza, klupe okrenute ka vodi, na dva-tri mesta odmorišta za piknik. Ali dobar utisak kvari smeće koje se razvlači okolo a kada priđem nasipu kako bih napravila fotografiju reke, pogled nadole izaziva mi osećaj da sam na otpadu. Trebalo bi da naučim da Indokina, kad je reč o čistoći, nikad ne iznenađuje pozitivno.

Na ulicama je upadljiv pidžama modni trend. Kao i svugde u svetu, mahom žene prate modu, pa bezmalo svaka treća hoda okolo u dvodelnoj pidžami. Deseni su različiti, ali preovlađuju cvetni. A kako je zimski period, pidžame su mahom s dugim rukavima i nogavicama. Kambodžanke koje strogo drže do toga da budu trendi, uklapaju svoje šešire sa bojom i stilom pidžame. Odstupanje od toga primećujem samo kada je reč o čarapama. One su uvek na prugice, dvobojne, sa odvojenim palcem za flip-flop papuče. Čula sam da isti modni hit ove zime i proleća vlada u Majnmaru.
Muškarci pak veoma vole bele košulje s dugim rukavima i pantalone sa uskim nogavicama. Ima mnogo krojačkih radnji koje šiju odela za dvadeset četiri sata.

U Kambodži se uporedo koriste dve valute: američki dolar i kambođanski ril. Odnos između njih je stabilan, tako da je potpuno svejedno kojom monetom se plaća. Belgijanac Martin mi je rekao da prosečna cena sobe iznosi oko sedam-osam dolara, ali brzo se ispostavlja da se njegov pojam jeftinog ne podudara sa mojim.
Od mladića koji me zaustavlja na ulici dobijam ponudu da se smestim u upola jeftinijoj sobi, pa krenem s njim da pogledam kako to izgleda. Za moje pojmove, sasvim pristojan smeštaj, te pristanem. Umesto jednog, moći ću da ostanem dva dana i da napišem novi tekst za blog.
Nešto kasnije, upoznajem se i sa ostalim cenama. Odlazim na market, uličnu pijacu gde se prodaje doslovno sve. Pada mi u oči koliko ima bostana, pa se setim da sam pročitala kako tajlanđanski naziv ovog grada – Čang Tang – u prevodu znači „grad lubenica“.
Ono što me posebno raduje je što se svugde može kupiti baget. Nije to pravi francuski baget, mada se i on može naći, već kifle raznih oblika i debljine. Cena im se kreće od petnaest centi do pedeset.

Sedam u restoran hostela u kome sam prvo pitala za smeštaj i odustala ne želeći da platim onih Martinovih prosečnih osam dolara. Imaju veoma brz vajrles, pa naručim pivo, prvo kambodžansko. Kratko proučavanje izloženih napitaka u frižideru otkriva mi da su dva najzastupljenija brenda „Angkor“ i „Cambodia“, u limenkama standardne zapremine od trista trideset mililitara. Cena je dolar za jednu, dok u marketu iznosi šezdeset centi.
Pogledam malo okolo i opazim ormar sa putničkim vodičima i mapama – upravo ono što mi treba. Jedva poverujem da poslednje izdanje Usamljene Planete o Kambodži košta svega pet dolara (u Laosu je najjeftiniji primerak bio petnaest), dok mapu plaćam tri. Sada sam kompletno opremljena.
Otvaram pivo i nazdravljam kambodžanskim cenama, koje su niske čak i za moj budžet. Gotovo sam sigurna da ću planiranu dugu pauzu za odmor i pisanje knjige napraviti u ovoj zemlji.

Recepcionar koji radi i kao konobar govori dobar engleski. Koristim priliku pa ga pitam zašto se Kambodža zvala Kampučija a pre tog naziva je takođe bila Kambodža, a još pre njega Kmerska Republika... – ova zemlja menjala je svoje ime barem onoliko puta koliko i zemlja u kojoj sam rasla a koja više ne postoji.
Objašnjava mi da je ime Kambodža zapravo pogrešan zapadnjački izgovor naziva Kampučija, koji se ustalio. Kmeri sebe smatraju potomcima bramanskog kneza Kambu Svajammbhua, i otuda taj naziv zemlje – „Cambu“ i „chea“, što doslovno znači „Kambini potomci“.

Iako u ovom gradu živi dosta Laošana i mešoviti brakovi i deca mešanci su česti, ipak uspevam da uočim izvesne razlike u izgledu pripadnika dva naroda. Kambodžani su prosečno niži od Laošana, mladići su tanušni ali se do sredjeg doba raskrupnjaju, a koža im je za nijansu tamnija. Bučniji su i otvoreniji od svojih suseda, a prijatno iznenađenje je da mnogi govore kakav-takav engleski dok svi znaju nekoga ko ga govori i spremni su da ga odmah pozovu telefonom da pomogne u sporazumevanju i prevođenju. Smeju se mnogo i čini se da nikada nisu loše volje.
Moj priručnik kaže da je u ovoj zemlji nepristojno pokazati bilo koju negativnu emociju. Kada su ljuti, Kambodžani se osmehuju; ako su tužni, opet se osmehuju; ako su bolesni i nesrećni, svejedno ne skidaju osmeh s lica. Biti bez osmeha, biti namršten, tužan ili gnevan znači ne biti vredan tuđeg poštovanja – to je 'lose face'.
Zapažam i jedan običaj koji nigde u Jugoistočnoj Aziji nisam srela – novac se uvek daje i prima obema rukama. Isti je slučaj i sa predmetima koji prelaze iz ruku u ruke.

U gradu ima veoma mnogo stranaca i putnika na biciklima. Za dva dana koliko ostajem, upoznajem čak šestoro cikloputnika i jednog koji se priprema da to postane. Simpatičan mladi Španac našao se na bekpakerskom proputovanju kroz Kambodžu i pošto je otkrio da je zemlja ravna, odlučio je da kupi bicikl i putovanje nastavi na dva točka. Slučaj je hteo da naleti na dvoje drugih Španaca, par, koji doduše sebe predstavlja kao Baskijate. Izgleda da su oni iscrpli sve savete koje su novopečenom kolegi mogli da daju, jer je ovaj saleteo mene beskrajnim pitanjima.
Tokom priče s njim i ono dvoje, u kafe pristiže i sredovečna žena. Reč po reč i uključuje se u naš razgovor. Ispostavlja se da je Nemica, koja već godinu dana putuje kao autostoperka.
To je nešto što se nikada ne bih usudila da probam, ni u društvu, a nekmoli sama. Tokom dve godine na putovanju naučila sam da verujem ljudima, nekoliko puta desilo se da su me potpuni stranci povezli svojim kombijima ili vanovima, ali svejedno mi se čini da nikada ne bih mogla da putujem na taj način.
A možda mi se samo čini. Nekada sam mislila da nikada ne bih smela da putujem sama.

Nakon dva dana krećem dalje. Put me vodi niz Mekong, prema gradu Kratie. Pejsaži su i dalje nezanimljivo ogoleli i ravničarski, sunce nemilosrdno prži a hladovine nigde, ljudi u selima su ljubazni i osmehnuti, a deca mi dobacuju: „Hello!“ Primećujem da su vozači uglavnom pažljivi, te me zaobilaze u dosta širokom luku a ako upotrebe sirenu, onda je to sasvim kratko, koliko da me opomenu da nailaze.
Do Kratija mi treba dva dana, pa negde na pola puta stajem da nađem mesto za kamp.
Prvo kampovanje u svakoj zemlji čini me pomalo nervoznom jer još uvek ne poznajem narod pa ne znam šta bih mogla da očekujem ukoliko me neko primeti. Da li su gostoljubivi? Da li će me pozvati kod sebe u goste? Ili će zvati policiju? Da li će radoznalo želeti da ostanu i prate šta radim kao da gledaju rijaliti šou?... od zemlje do zemlje, od oblasti do oblasti, ljudi drugačije reaguju na usamljenu kamperku sa putničkim biciklom.
Odlažem to saznanje što god duže mogu, tako što nastojim da ostanem neprimetna. Ne palim čeonu lampu ako postoji mogućnost da neko opazi svetlost i ne pravim buku. To mi sada ne pada teško, jer sam ionako smlaćena od jare pa i ne pomišljam da možda pišem ili čitam, a nije mi ni do jela jer priprema hrane podrazumeva paljenje gorionika i sedenje kraj njega, te napor oko seckanja i potom mešanja. Želim samo da nekako zaspim, što se čini nemogućim s obzirom na osećaj da podmetač poda mnom gori i da ću se u šatoru ugušiti od sparine.

Sutradan se isključujem sa magistralnog puta i ponovo se približavam Mekongu. Ali reku skoro i da ne vidim od niza kuća uz nju. Sve su drvene i ispred svake se prodaju neke sitnice, dragunlije, grickalice, piće. Limenke i boce nalaze se u velikim plastičnim kontejnerima u koje se stavljaju komadi leda. Ovaj se dovozi u obliku ogromnih stubova ili ploča koje se seku testerama a zatim se, prema potrebi, drobi na manje komade.
Struja je u Kambodži veoma skupa – i to je jedna od prvih stvari koju putnik sazna o ovoj zemlji. Ako hoće da u hotelskoj sobi ima klima-uređaj, mora da plati dva-tri puta višu cenu nego za onu sa ventilatorom. Cena kilovat časa u Kambodži je pedeset centi, što je oko deset puta više nego bilo gde u Zapadnoj Evropi. Pri tome, prosečna kambodžanska plata iznosi manje od dva dolara dnevno.
Zato su i frižideri luksuz i ima ih samo u skupim hotelima i restoranima. Putnik hladno piće može da popije samo u prepodnevnim satima, dok se led u onom plastičnom kontejneru ne otopi. Popodne i predveče najbolje što može da dobije jeste rashlađeno piće. Ali sve je bolje od vrele vode u mojim bidonima.

Između Stung Trenga i Kratija nalaze se zanimljive turističke rute, nazvane „Mekong Discovery Trails“. Na mojoj mapi, ucrtano je desetak tačaka sa različitim sadržajima: od boravišnih farmi na kojima turista uz malu nadoknadu dobija smeštaj u kmerskoj porodici i sa njom zajedno radi upoznajući na taj način život i običaje ljudi uz reku, preko biciklističkih tura po zemljanim putevima koje uključuju kampovanje u džungli i obilaske zabačenih sela, do tura čamcem ili kajakom i meni najzanimljivijeg u ponudi – posmatranja mekonških slatkovodnih delfina.
Već sam u Laosu, na ostrvu Don Kongu, pokušala da vidim Iravada delfine, vrstu koja može da živi i u slanoj i u slatkoj vodi. U Mekongu su na ivici istrebljenja – ima ih svega osamdeset. Pre civilnog rata u Kambodži, njihov broj se kretao oko hiljadu. Međutim, tokom vladavine Pola Pota, bio je dozvoljen lov na njih, najviše zbog proizvodnje ulja.
Od početka novog milenijuma organizacija WWF koja se bori za očuvanje ugroženih divljih životinjskih vrsta, pokušava da zaštiti delfine koji žive u Mekongu, između laoške granice i Kratia. Iako je lov na delfine zabranjen, situacija se nije popravila, pošto umire alarmantan broj odraslih jedinki, a procenat preživljavanja beba-delfina tokom prve godine života jednak je nuli. Do kraja ove decenije, Iravada delfini će nestati iz Mekonga.
Jedan od načina na koji se finansiraju projekti usmereni na istraživanje uzroka smrtnosti mekonških delfina i njihovu zaštitu, jeste prodaja ulaznica za njihovo posmatranje sa čamaca ili obale. Tako barem piše na tabli biletarnice gde kupujem kartu. Cena iznosi deset dolara po osobi za sat vremena posmatranja, a ukoliko grupa broji tri člana ili više, cena je sedam dolara. Na brzinu se dogovaram sa dvoje mladih Britanaca da budemo zajedno na čamcu, a tri devojke koje upravo dolaze sa reke potvrđuju nam da ćemo zaista i videti delfine u „velikom broju“.

Par Britanaca veoma je dopadljiv, a pažnju mi privlači mladićeva majica na kojoj je natpis: „Adriatic sea – Korčula“. Kaže mi da je bio na hrvatskim ostrvima, a planira da sa devojkom poseti i Crnu Goru i Srbiju, ali ne u ovoj turi, nego kasnije. Sada su na petomesečnom putovanju po Jugoistočnoj Aziji, i bili su u Burmi, na Tajlandu a sutra prelaze u Laos.
Hvali mi se da je posetio rodno mesto svog dede Burmanca, dok njegov otac nikad nije bio u zemlji svojih predaka i zbog toga mu sad zavidi. Očito je veoma ponosan na svoje korene, jer mi zatim priča o idijskom poreklu svoje majke i baki učiteljici koja je predavala u internacionalnoj školi u Delhiju.
Njegova devojka je pak čistokrvna Britanka, čiji koreni sežu u tamošnje tlo unazad nekoliko vekova.
Dok skoro beščujno plovimo prema mestu gde bi trebalo da ima delfina, krišom ih posmatram. Veoma su lep par, ali dok mi ona deluje pomalo hladno i uzrdžano na tipično engleski način, dotle je on otvoren i srdačan, a u ophođenju neposredan poput ovdašnjih ljudi, samo što za razliku od njih poznaje dobre manire. I kao i mnogo puta, zaključujem da su mešanci sveža krv za svaki narod.

Divlje delfine je teško videti, a još teže fotografisati. Posmatranje i očekivanje da se pojave nema ničeg zajedničkog sa slikom njihovih dresiranih srodnika u bazenima, koji na čovekovu komandu ili namamljeni hranom izranjaju iz vode, skaču u visokom luku i opet zaranju. Sve troje pomno motrimo površinu vode, i zaista uspevamo da ih ugledamo, kao što su one devojke rekle. Ali to je toliko brzo, trenutak kada im leđa izrone iz vode traje svega nekoliko sekundi, pa ne stižemo ni da okinemo fotoaparatom.
Pribegavam drugoj taktici i snimam video-klip. Ali nepredvidljivi Iravada delfini marfijevski predvidljivo baš tada ne žele da izrone. Tako snimam mirnu površinu vode, dok ne ispunim celu SD karticu. I, naravno, dok je brišem, praveći prostor za novi snimak, oni se pojave.
Na kraju odustajem. Za blog ću kopirati fotografiju sa WWF sajta a sada ću da uživam i da ih samo gledam – ako se uopšte ponovo pojave.

U Kratie stižem s nadom da ću u tom gradu uspeti da nađem nekog majstora za bicikle koji će moći da zameni žice na mom zadnjem točku. Čak tri su mi se istovremeno polomile zahvaljujući veoma lošem putu nakon isključenja sa magistralnog i velikom teretu u mojim bisagama. To je jedan od retkih kvarova na biciklu koji nisam naučila da sama popravim – doduše, nisam ni pokušavala da naučim.
Tako, kada se smestim u hostel koji su mi Britanci preporučili jer je čist a jeftin, krenem u potragu za servisom ili makar majstorom. Za razliku od Laosa, Kambodža je ravna i zbog toga mnogi lokalci voze bicikle. Što logično znači da neko mora da ih popravlja.
Jedna od nedopadljivih osobina Azijata je što klimaju glavom potvrdno čak i kada apsolutno ništa ne razumeju stranca. „You probably have no idea what I'm talking about?“, kažem, ili im postavim neko slično trik-pitanje u negaciji, na koje oni po navici potvrdno klimnu, pri tom se, naravno, najsrdačnije osmehujući. Ružno mi je što ih tako testiram, ali nema drugog načina da se uverim kako me zaista ništa ne razumeju, pošto su vrlo ubedljivi u svom povlađivanju.
Tako se sada ispostavlja da majstori kod kojih me je poslala vlasnica hostela i ne naslućuju šta pokušavam da saznam od njih. Za razliku od Laošana kod kojih to nisam primetila, Kambodžani imaju problem sa asocijacijama i logičkim povezivanjem, skoro poput Kineza. Tako uzalud pokušavam da od momaka iz uličnog servisa doznam na kom drugom mestu bih mogla da upitam za zamenu žica i centriranje točka, pošto oni to ne umeju da urade. Nakon skoro pola sata bezuspešnog sporazumevanja rukama i pomoću crteža, odustajem.

Nakon obilaska celog grada i istog pitanja u svim servisima motorocikala, na kraju mi ne preostaje drugo nego da kupim autobusku kartu za Pnom Pen. Do kambodžanske prestonice nema nijednog većeg grada od ovog u kojem sam trenutno, pa je verovatnoća da u nekom od njih nađem servisera koji ima rezervne žice i ume da centrira točak gotovo zanemarljiva. A ne bih se ni usudila da vozim sa tri polomljene, natovarena kao što jesam.
A i cena autobuske karte je više nego prihvatljiva – sedam dolara za mene i dva za bicikl. Iako vozač s kojim se dogovaram insistira da je kupim odmah, ne pristajem. Pošto provereno razume engleski, na kraju se dogovrimo da me ujutru pokupi ispred hotela. Daje mi svoj broj mobilnog, da se čujemo sat vremena ranije kako bih ga podsetila. Vođena nekim predosećajem, zovem ga već te večeri, ali ispostavlja se da je broj pogrešan a greška nije moja – vozač ga je sam zapisao u moj notes. Dobro je što nisam unapred kupila „kartu“.
– To je prevarant – objasnjava mi gazdarica hotela. I u dva minuta organizuje mi regularan minibus koji takođe ide sutra ujutru. Cena je ista – sedam za mene, dva za bicikl. Možda onaj i nije bio prevarant?

[pauza]

Fotke iz Kambodže

[srdjoni]

Evo jednog zanimljivog obračuna troškova biciklističke ture - http://travellingtwo... ... ke-touring . Pretpostavljam da bi Sneža mogla ovo dosta da svede...

[pauza]

Evo jednog zanimljivog obračuna troškova biciklističke ture - http://travellingtwo... ... ke-touring . Pretpostavljam da bi Sneža mogla ovo dosta da svede...

Srđane, lepo je videti te na ovoj temi!

Travelling Two je ozbiljan sajt i ja sam tamo nalazila i nalazim gomilu dobrih saveta. Ali, ima tu mnogo tih "ali".
Ova kalkulacija je stara, još pre nego što sam ja krenula na put. Sećam se da sam i ja to čitala i računala: Dobro, u najgorem slučaju trebaće mi oko 15 evra dnevno (oko 20 $).
Koliko znam, oni nisu kampovali u većini zemalja. Prošli su celu Jugoistočnu Aziju bez šatora (mislim da ima tekst o tome). Njima nije mnogo da plaćaju sobu 7-8 evra u Vijetnamu ili 6-7 na Tajlandu. I to svaki dan!
E sad, za Tursku kažu da je razlog taj što su pili mnogo piva. Okej, pivo jeste skupo u Turskoj kao što je alkohol skup u svim muslimanskim zemljama. Ali mi nije jasno kako su uspevali da troše 34 $ u Kambodži i isto toliko u Australiji. Mislim, to su nebo i zemlja. U Kambodži moraš da se potrudiš da potrošiš 10 $ dolara napolju, pa čak i da plate sobu 10 $ (što je srednje skupa soba ovde), ostaje im 24 $ dnevno -- pitam se za šta?
I tako dalje...
Ja nažalost nemam računicu za sve zemlje, ali do sada mi je Kina bila najskuplja jer sam plaćala ulaznice za razne spomenike a nijedna nije ispod 15 evra (i ima ih veoma mnogo, mislim, spomenika). Tako mi je u Kini prosek bio skoro 15 evra dnevno (ali sam kupila i nove cipele i pantalone i nekih kamperskih stvar, a u dva navrata sam išla i vozm koji uopšte nije jeftini). Laos oko 13 evra, pri čemu dva otpadaju na pivo (a tamo sam kupila i novi šator i neku garderobu). Vijetnam 9 evra, ali sam plaćala hostele jer sam imala ono trovanje i od mesec dana u Viejtnamu sigurno sam 15 dana noćila u hotelima. U Kambodži mi je prosek 10 evra, pri čemu uopšte ne kampujem a i produžetak vize me je skupo koštao. Izlet u Bangkok (Bangkok je 30-40% skuplji od ostatka Tajlanda), koštao me je 15 evra dnevno, ali sam se tu baš ponašala turistički, to će reći široko. U ove proseke uračunate su i cene viza i kojekakve popravke i delovi...
Ako krenem unazad, u vreme pre nego što sam počela da zarađujem pišući za jedan portal, moj budžet je bio nešto manji od 250 evra mesečno ili oko 8 evra dnevno. I toliko sam trošila u Turskoj, Gruziji, Rusiji, Kazahstanu, Kirgiziji.
Rekla bih da je do sada neki prosek bio nešto više od 10 evra dnevno, možda 11-12. To ne izgleda mnogo manje od njihovih 16 evra (23 $), ali putovanje jednog je uvek skuplje nego udvoje. A nije ni zanemarljiva ta razlika od 4-5 evra dnevno. Uz to, oni su kalkulaciju radili za četiri godine ako se ne varam, a moja je za dve. Što si duže na putu, generalno je prosek niži.
Sve u svemu, može dosta jeftinije a skuplje -- koliko god imaš novca. Ili, što bi naš narod rekao -- svako se proteže koliko može.

[srdjoni]

Srđane, lepo je videti te na ovoj temi!

Hvala . Tu smo mi, pratimo te stalno, a tvojim rečima obično ne treba ništa dodavati. Puno pozdrava od Olje i mene!

[pauza]

Srđane, lepo je videti te na ovoj temi!

Hvala . Tu smo mi, pratimo te stalno, a tvojim rečima obično ne treba ništa dodavati. Puno pozdrava od Olje i mene!

Da iskoristim onda ovaj retki trenutak (tvog/vašeg uključivanja) da vas oboje zagrlim

[pauza]

.
Kad je kralj gej, a monasi školuju intelektualce

22-24. mart 2013.

*

U stvari je dobro što sam u Pnom Pen morala da dođem autobusom. Da sam stigla biciklom, nikad ne bih prisustvovala dočeku koji turistima priređuju tuk-tuk vozači.

Minibus u kojem sam bila još se nije ni zaustavio, a dvadesetak muškaraca potrčalo je za njim. Iako sam već nekoliko meseci u ovom delu sveta, među Azijatima, nisam potpuno prihvatila njihove običaje. Još uvek me zbunjuju razlike u odnosu na belog čoveka i njegovo ponašanje. A u ovakvim slučajevima, kada je nešto neočekivano, što do tada nisam doživela, te razlike me i onespokojavaju. Tako, u jednom kratkom trenutku, mahinalno pomislih: „Neće valjda da nas napadnu?“ Jer prizor poveće grupe tamnoputih muškaraca koji jure za minibusom i onda ga opkoljavaju, gotovo blokirajući izlaz putnicima, mogao je da bude i uvertira za napad. Primetih takođe da je tu moju kratku sumnju pospešila činjenica da je reč o tamnoputim – i siromašnim – ljudima. I sa žaljenjem zaključih kako nisam potpuno oslobođena od rasnih predubeđenja.

Uprkos tome što su videli da sa autobusa skidam bicikl i na njega tovarim moj prtljag, saleteše me ponudama da me povezu. Prvo pomislih da im ukažem na očiglednost da imam prevoz a onda se setih kako sam više puta videla privezane bicikle i manje motore za kabinu tuk-tuka. U Aziji je sve moguće, sve se može improvizovati i uraditi, samo ako se plati.

Ma koliko u prvi mah bili napadni, kambodžanski tuk-tuk vozači nisu nedokazani na način koji je svojstven njihovim kolegama u nekim drugim delovima sveta. Ako im kažete „ne“, neće dalje insistirati. A ako ih upitate za adresu koju tražite, potrudiće se da vam – na svom obično oskudnom engleskom i uz pomoć gestova koji se najčešće razlikuju od zapadnjačkih – objasne kako da tamo stignete.

*

Moja prva lokacija bila je biciklistički servis. Dok sam bila u Kratiju, našla sam jedan preko interneta i poslala im mejl. Odgovorili su da mogu to da urade i da sam dobrodošla. Označila sam gde su na mapi i sad je samo trebalo stići do tamo.

Sudeći po karti, ulice kambodžanske prestonice građene su precizno i skoro sve se seku pod pravim uglom. Manje su jednosmerne, a veće, dvosmerne, ujedno su i granice kvartova. Zahvaljujući tome, haos dvoipomilionskog grada, u kome se, kao i u svim azijskim gradovima, sve dešava na zakrčenim ulicama, postaje podnošljiviji. Uprkos tuk-tukovima, motorima i džipovima, uprkos tezgama, kolicima za hranu i piće na ulici, te ljudima koji sede kraj svoje robe, zaludno stoje ili prolaze – zastoji traju kratko i nisu toliko česti kako bi čovek očekivao.

Na opasno rasklimanom točku osećam se nesigurnom u saobraćaju, pa radije guram bicikl. Srećom, servis nije daleko od stanice.

Pogled na bicikle i opremu unutra uverava me da sam na dobrom mestu. I verovatno skupom. U Kambodži, kao uostalom i u Laosu i Vijetnamu, prilično siguran pokazatelj cena je to što neko ima veb sajt. Ako se hostel ili uslužna radnja reklamiraju preko interneta, to znači da su i njihove cene više od prosečnih. Zato je jedno od pravila da se sve traži na licu mesta, ali ja sam želela da budem sigurna.

I zato sada potvrdno klimam glavom kada me zaposleni u radnji uverava kako je ovo jedina biciklistička radnja u Pnom Penu. Sa lažnim osmehom prihvatam i cenu od petnaest evra za servis bicikla, koji podrazumeva i zamenu polomljenih žica i centriranje točka, iako znam da je paprena. Za te novce u svakom uličnom servisu bi mi rasklopili i ponovo sklopili ceo bicikl, uglancavši ga kao da je nov. Ali ovaj servis se nalazi u sklopu jedine registrovane firme koja organizuje biciklističke vožnje po Pnom Penu i Kambodži. Turistima nude brendirane bicikle, poput Džajanta i Kennondela, koji, naravno, imaju i vrhunsku opremu. A to bi trebalo da znači da su im i serviseri makar dobri, ako ne i odlični.

Uzdajući se u tu logiku, s puno poverenja im ostavljam moj bicikl. Trebalo bi da sutra bude gotov.

*

Sa fasada azijskih zgrada i sa trotoara ispred njih znatiželjnog prolaznika ili onog koji nešto traži zaskaču reklame, mini-bilbordi, panoi, posteri – gore nego oni iskačući prozori na veb-sajtovima sumnjivog sadržaja. Zbog toga je veoma teško razaznati određeni natpis, a pogled ometa i neverovatna količina strujnih kablova koji se protežu između bandera. Liče na džinovske strujne snopove kakve je oko zapadnjaka naviklo da vidi samo u filmovima, u scenama kada se kamera spusti u podzemlje ogromnih postrojenja.

Ali postoji nepogrešiv način da se u svemu tome lako, još iz daljine, razazna gde se nalazi hostel: Ako ispred neke zgrade dežuraju tuk-tuk vozači i vozači motora, to je znak da je u njoj smešten hostel. Obično je reč o nekom skupljem smeštaju ili pak o popularnom, a to znači – jeftinom.

Uočavam jedan takav na nepunih sto metara od biciklističkog servisa.

Veliko, novo zdanje na tri sprata, u kome se nude isključivo kreveti u zajedničkim sobama. Pristajem na cenu od šest dolara za četvorokrevetnu sobu bez prozora, ali sa klima uređajem koji se uključuje u osam uveče i ostaje uključen do osam ujutru. Ionako planiram da se u Pnom Penu zadržim kratko.

Sigurno bih mogla da pronađem i jeftiniji smeštaj, ali ovde mi odgovara jer ne moram da uzimam tuk-tuk da bih prenela moje bisage u hostel.

A i blizu je reke, udaljen svega jedan blok od nje.

*

U Pnom Penu se svi orijentišu u odnosu na reku Tonle Sap. Grad leži na njenoj desnoj obali a centar se nalazi u ravni ušća Tonle Sapa u Mekong.

Prve večeri po dolasku, izlazim da se prošetam duž nje. Šetalište je lepo osvetljeno, popločano i prilično široko, ima dosta ostrva sa zelenim površinama, a u sklopu njih su igrališta za decu ili sprave za rekreaciju. Na pojedinim tačkama koncentrisani su prodavci brze hrane i osvežavajućih napitaka.

Nalećem na prizor koji nisam videla još od Kine: desetine ljudi koji vežbaju uz muziku. Ovde je reč o rekreaciji kroz ples. Učesnici su šaroliki i po godinama i po narodnosti – ima i mladih i veoma starih, Kmera, Kineza, belaca, a razaznajem i nekoliko Japanaca. Verovatno bih u razgovoru sa njima otkrila da ih ima iz svih delova sveta. Instruktor je Azijat, a nosi majicu na kojoj je ispisan naziv neke plesne škole. Primećujem da istu takvu ima još nekoliko žena u grupi. Fokusiram objektiv mog fotoaparata da to snimim, a one se smeju dok mi poziraju.

Uskoro počinje ples pa se izmaknem u stranu. Pokušavam da napravim video zapis, ali nemam dovoljno mesta na kartici a drugu nisam ponela. Ni fotografije mi ne uspevaju najbolje, jer je sumrak. Na kraju odustajem. Do mene su stale dve belkinje, pa započnem s njima neobavezni razgovor. Ispostavi se da su sinoć učestvovale u plesu – došle su i samo se pridružile. Nisu se bile setile da pitaju da li treba nešto da plate, pa su se večeras vratile da provere. Odstojim tu sa njima još neko vreme a onda krenem dalje, niz obalu.

Duž reke vodi ulica Sisovat, koja ima četiri trake i jedna je od glavnih saobraćajnica u Pnom Penu. Teško je, gotovo nemoguće preći na drugu stranu izvan pešačkog prelaza – a njih ima malo i prilično su udaljeni jedan od drugog. Gotovo na svakom uglu dežuraju tuk-tuk vozači i vozači motora. Kako primete belca, tako mu dobace: „Hello! Taxi?“ To je obično i sve što znaju od engleskog.

Duž Sisovata se nalaze skupi hoteli, apartmani s pogledom na reku, kafei i restorani u zapadnjačkom ili pak u etno stilu Kmera i drugih azijskih naroda. Krovne terase su najpoželjnija mesta za noćni izlazak jer su sve redom pretvorene u kafiće, restorane, diskoteke sa pogledom na reku. Sve je bogato osvetljeno, uglancano i mahom novo, i da ne znam gde sam, ni po čemu ne bih zaključila da sam u Aziji – ova slika mogla bi da pripada bilo kom delu sveta.

*

Sutradan odlazim u obilazak Kraljevske palate. Dok čekam da se kapije otvore, primećujem da se kompleks nalazi tačno u ravni ušća Tonle Sapa u Mekong. Pogled preko zidina je otvoren, a kako je zdanje udaljeno od reke možda dvesta-trista metara, verujem da se sa prozora na spratovima pruža odličan pogled. Čak i odavde, sa zemlje, ako se malo propnem na prste, mogu da vidim špic poluostrva Čruvoj Čangvar (Chruoy Changvar). Desno u odnosu na ulaz u Kraljevsku palatu, a jugoistočno gledano prema stranama sveta, nalazi se treća reka – Basak.

Negde sam pročitala da je upravo zbog toliko reka koje se ovde ukrštaju jedno od starih imena Pnom Pena bilo „Grad sa četiri lica“ . Reč je o oblicima njihovih ušća. Gledajući mapu, ušće Tonle Slapa u Mekong me podseća na veliko latinično slovo „V“, dok se Basak račva u dva manja toka, oko malog ostrva koje se nalazi na samom ušću u Mekong – što na karti izgleda upravo kao račve, ili opet kao latinično „V“, samo znatno manje od prethodnog.

Zanimljivo, ali ni sinoć a ni danas nisam videla da postoji rečni saobraćaj na Tonle Sapu. Zato Mekongom prolazi mnogo teretnjaka. Pnom Pen je velika luka, koja je povezana sa vijetnamskim Ho Ši Minom nizvodno, a uzvodno sa laoškim Vientianom, pa dalje, kroz Tajland i Burmu sve do kineske pokrajine Junan, i u oba pravca odvija se živa rečna trgovina. Nije ni čudo što Mekong nazivaju žilom-kucavicom Jugoistočne Azije. I samo njegovo ime na kmerskom (kao i na tai jeziku) znači „Majka reka“.

*

Kraljevska palata u Pnom Penu je rezidencijalno mesto kambodžanske kraljevske porodice. Otvorena je za posete kada niko iz porodice ne boravi u njoj, a to je preko većeg dela godine. Naime, kambodžanski kralj, šezdesetogodišnji Norodom Sihanom, nije oženjen i nema dece ni iz vanbračnih veza – dok sam ima četrnaestoro polubraće i polusestara. Najveći deo svog života proveo je u inostranstvu – školovao se u Pragu a živeo u Parizu, gde je podučavao balet. Zahvaljujući tome, govori tečno francuski i češki, a po potonjem je poznat i kao jedini kralj u svetu.

Iako se o tome nigde ne govori javno ni otvoreno, svi znaju da je Norodom Sihanom homoseksualac. Zanimljivo je i to što je on izabrani kralj, jer je Kambodža jedina izborna monarhija u svetu. Izabran je pre devet godina, kao najstariji sin sada već pokojnog kralja, koji je 2004. abdicirao. Već u to vreme, znalo se za prinčevo seksualno opredeljenje. Njegov otac je javno izjavio kako se njegov sin odnosi prema ženama kao prema sestrama. Pa ipak je upravo on izabran, ponajviše zbog zasluga na promociji Kambodže u svetu i u Unesku, gde je i zvanični predstavnik Kambodže.

Slučajno se desilo da sam to saznala baš u vreme kada sam čitala neke srpske blogove i komentare o LGBT populaciji u mojoj domovini. U mnogima su komentatori pisali kako u Srbiji ne smeju da budu na snazi zakoni i praksa kao u nerazvijenim zemljama i primitivnim sredinama, misleći pri tom na uskraćena prava toj populaciji. U svemu napisanom, smetalo mi je jedino to proizvoljno poređenje sa „nerazvijenim i primitivnim“, pa sam u nekoliko navrata kretala da i sama napišem komentar takvih komentara.

Naime, u nerazvijenoj i primitivnoj (neobrazovanoj, siromašnoj, zaostaloj) državi Kambodži, kralj je gej i to svi znaju pa su ga ipak izabrali za kralja. U toj nerazvijenoj i primitivnoj zemlji postoji veoma liberalan stav prema LGBT ljudima – nikome ne smetaju niti iko ima išta protiv njih. Jedino „ali“ je to što se seksualnost – bila hetero ili homo ili trans – kao ni intimnost nigde ne pokazuje javno, niti se o toj temi priča, što je već kulturološko pitanje i stvar ovdašnje tradicije.

Sve sam to htela da napišem, ustajući u odbranu „nerazvijenih i primitivnih“, a protiv olakog njihovog poistovećivanja sa ostrašćenim, uskogrudim i homofobičnim ljudima. Borci za ljudska prava trebalo bi da povedu malo više računa prilikom takvih poređenja.

*

Kraljevska palata se otvara u devet, a pred ulazom je već nekoliko stotina posetilaca. Ulaznica nije skupa – šest dolara, a u tu cenu uračunato je i slobodno fotografisanje i snimanje kamerom. Kambodžani drže do poštovanja svojih svetinja – a kraljevska palata kao i kraljevska porodica su među najvećim svetinjama posle budističkih hramova i monaha – pa postoji strogi pravilnik o oblačenju i ponašanju u takvim zdanjima. Obavezne su duge pantalone ili suknje za žene, majice sa rukavima i sandale sa zatvorenim prstima (mada se od ovog pravila odstupa).

Zdanje je ogromno i impresivno već na prvi pogled. Široke leje, uređene zelene površine, građevine u prepoznatljivom stilu – sa krovovima u više nivoa sa čijih sastavaka se izvijaju pozlaćene glave zmajeva, sa stepenastim stupama, visokim tornjevima i bogatim muralima.

Palata nije mnogo stara – datira iz druge polovine devetnaestog veka, iz vremena kada se kraljevska porodica preselila u Pnom Pen iz Oudonga. Sastoji se iz mnogo građevina ali za turiste je otvoreno nekoliko.

Krećem od prve, nazavane Paviljon Mesečeve svetlosti. To je otvoreno zdanje, zamišljeno kao pozornica za sakrlane plesove. U novijoj istoriji, terasa koja ga okružuje sa svih strana korišćena je kao platforma s koje je kraljevska porodica posmatrala vojne parade dok su prolazile glavnim pnompenskim bulevarom. S dela balkona na pročelju ove zgrade, kralj se obraća narodu a tu se organizuju i kraljevski banketi.

Sledeće zdanje, a zapravo prvo u koje ulazim, zove se Srebrna pagoda. Izuvanje se podrazumeva kao i to da unutra nije dozvoljeno fotografisanje. Pokušavam da upamtim što više toga: zlatnog Budu optočenog dragim kamenjem, ali i njegovu malu figuru, koja datira iz sedamnaestog veka. Napravljena je od bakra i ukrašenog kristalima, a u narodu je poznata kao Smaragdni Buda iz Kambodže. Tu je i jedan Buda koji je napravljen u gotovo prirodnoj veličini i koji je ukrašen sa skoro hiljadu dijamanata.

Zadržavam se unutra dosta dugo, dok većina posetilaca samo prođe, osmotri i izađe. Zapanjena sam količinom blaga koje se nalazi u paviljonu, pogovotvu jer imam na umu poražavajuće siromaštvo današnjih Kmera. Nagledala sam se raskošnih kraljevskih i religijskih obejekata i to nije ništa novo, ali čini mi se da taj kontrast nigde nije toliko uočljiv kao u Aziji. Ako bi neko sudio samo po hramovima i kraljevskim palatama, rekao bi da se nalazi u najbogatijem delu sveta gde se sve preliva.

Nakon Srebrne pagode, mogla bih i da prekinem obilazak – već imam dovoljno utisaka koje bih da polako slažem u sebi. Da li zbog toga, ili zato što je to zaista nejimpresivniji deo Kraljevske palate, tek, sve što potom obilazim ne čini mi se ni upola tako snažnim ni zanimljivim.

Izuzetak je ogromno dvorište sa baštom. Travnjaci, razno drveće u velikim saksijama, lotosovi cvetovi u barama u mermernim vaznama. Igram se pokušavajući da istim snimkom obuhvatim i cvet nikao usred bare, i Srebrnu palatu, stupu i Prestonu halu.

Nešto kasnije, pažljivo proučavam stare fotografije u hodniku jednog od pratećih zdanja. Na jednoj prepoznam – Tita! Počivši jugoslovenski predsednik i počivši kambodžanski kralj, na požuteloj, crno-beloj fotografiji. Nisam iznenađena – koliko se sećam, Kambodža je bila članica nesvrstanih a diktator Pol Pot je pedesetih učestvovao na jugoslovenskim radnim akcijama i hvalio se time do kraja svoje krvave vladavine. Ipak, drago mi je zbog ovog otkrića kao što mi je pre nekoliko dana, kada sam tražila gde ću odsesti u Pnom Penu, bilo milo što sam na internet mapi otkrila da u kambodžanskoj prestonici još uvek postoji Bulevar Maršala Tita i Jugoslavije – u smeru ka zapadu je prvi naziv, a u kontra smeru je drugi (pa sam se čak i zapitala da li je ta simbolika bila slučajna).

*

Nakon Kraljevske palate, put me vodi u najveći budistički hram u Pnom Penu – Onalaom. Datira iz prve polovine petnaestog veka i slovi za centar budističke duhovnosti u kambodžanskoj prestonici. U jednom od njegovih zdanja dočekuje me mladi momah. Ima široki osmeh a nešto u njegovom izrazu podseća me na Budin lik – možda spokoj kojim zrači ili oblik obrijane lobanje. Štagod, kada bih slikala ili vajala Budu, radila bih ga upravo po njemu.

Kao i u Laosu, i u Kambodži svi muškarci jednu godinu svog života provode u budističkom hramu. U ovom zdanju trenutno ima oko hiljadu monaha i ljudi kojima hram pruža utočište. Reč je o siromašnima koji nemaju gde da žive i koji ovde stanuju besplatno. Zauzvrat pomažu u svakodnevnim poslovima, održavajući četrdeset četiri zgrade iz koliko se sastoji ovaj objekat.

Jedan od gostiju je i mladić širokog osmeha, kog srećem slučajno, lunjajući po hramu. On je student kmerske književnosti a nakon mojih unakrsnih pitanja, sramežljivo mi priznaje da piše poeziju i da bi želeo da postane pisac. Njegovo znanje engleskog je vrlo slabo, ali mi s ponosom pokazuje udžbenik jezika i lekcije do kojih je stigao. I kaže mi da mašta o tome da postane učitelj.

Sličan san sanja i onaj monah kog ponovo srećem. Kako govori engleski veoma dobro, pričamo o nesrećnoj, prošlovekovnoj kmerskoj istoriji. Od sredine sedamdesetih i dolaska Crvenih Kmera na vlast, intelektualna elita bila je proganjana i proterana na selo, da se bavi poljoprivredom i fizičkim poslovima. Jedna od monstruoznih ideja Pola Pota bila je „borba protiv praznoverja“. U praksi, to je značilo i anatemisanje tradicionalne kmerske literature, koja se tematski i motivima najviše oslanjala na budizam. Tako su savremeni pisci bili prognani i onemogućeni da pišu, dok je klasična književnost bila zabranjena.

Ni nakon svrgavanja diktatora nije nastupilo bolje vreme. Uticaj Sovjeta i Vijetnamaca koji su pomogli u revoluciji protiv Pola Pota, bio je veoma jak i samo su režimski pisci i intelektualci bili priznati. Tek od osamdesetih i uspostavaljnja Ujedinjene Kampučije, situacija se promenila i pisci su ponovo mogli da slobodno objavljuju.

– Jedan od najvažnijih zadataka danas je obrazovanje – kaže mi monah. – Moramo da stvorimo novu intelektualnu elitu, kao u stara vremena.

Da nisam u Aziji, ne bih verovala u to što čujem. Nigde drugde ne bi bilo moguće da monah izjavi kako svojim delovanjem želi da doprinese školovanju nove intelektualne klase. Ali nigde drugde religija nije pre svega pogled na svet i život, pa tek onda odnos prema Bogu.

*

Nakon ovog obilaska, krenem ka hotelu, ali najpre svratim u servis da podignem moj bicikl. Trebalo bi da je završen još pre nekoliko časova.

Veoma neprijatno sam iznenađena kada shvatim da nisu još ni počeli da rade na njemu. Serviser mi se izvinjava ali ja insistiram da mi pozove vlasnika. Ovaj dolazi i na odličnom engleskom mi objašnjava da će sve biti gotovo do kasnih poslepodnevnih sati.

Ljuti me taj neprofesionalizam, ali nemam izbora. Izlazim iz radnje i krenem da kupim nešto za jelo.

Dok je tradicionalna hrana u ovom delu sveta veoma lagana i zasnovana na pirinčanim proizvodima – pirinču, nudlama, rolnicama – sa mnogo povrća, na ulicama gradova najviše se nudi meso. Sprema se na roštilju i jede skoro ugljenisano koliko je prepečeno, a obavezno je preliveno veoma slatkim sosevima. Ljudi koji sebi mogu da ga priušte jedu ga za doručak, za užinu, za ručak, za drugu užinu, za večeru. Ribu skoro niko od lokalaca ne jede – ulični prodavci je spremaju samo zbog turista. Uz slatko meso, Indokinjani prosto obožavaju slatkiše i preslatke napitke, poput bambusovog soka, koji ima otužan ukus. Tako imućniji Kambodžani (a kasnije ću se uveriti da je to još izraženije kod Tajlanđana) polako podležu posledicama nezdravog načina života. Treba da prođe još nekoliko decenija dok ne stignu do tačke do koje je i zapadni svet stigao prošavši kroz isti takav proces, samo pedeset godina ranije, kada je shvatio značaj zdrave ishrane.

Pitam se zašto mora tako, dok u jednom uličnom restoranu jedem azijsku verziju mantoa – hlepčića kuvanih na pari koji su ispunjeni povrćem ili mesom i jajima. To mi je omiljena hrana u ovom delu sveta, a uz pivo, imam osećaj prave gozbe. Neko vreme odsedim s pogledom na ulicu i gužvu, a onda se vratim u hostel, da surfujem.

*

Sedim okrenuta ka ulici, za trećim stolom od nje. Za prvim stolom ispred mene nema nikoga mada su na obema stolicama stvari kao da je zauzet, dok se za onim do ulice smestilo njih troje. Meni okrenuti leđima su dvoje mladih Japanaca, par, koje sam videla kad su pristigli, a pre nepunih četvrt sata naspram njih je seo visok i krupan beli muškarac u četrdesetim. Dok ovo dvoje ne dižu glave sa svojih tač-peda, on se izvalio na dvosed i čita knjigu koju je pozajmio iz hostelske biblioteke na polici do ulaznih vrata.

Ispred oboje Japanaca nalazi se po flaša kupovne vode, skoro sa podjednakim nivoom tečnosti u njima. Pošto su iz nekog razloga ustajali i naizmenično odlazili u hostel i vraćali se, pri tom menjajući mesto na svojim stolicama i prenoseći boce čas levo, čas desno, u jednom trenutku više nisu znali koja je čija. Počeli su da se prisećaju gde je ko sedeo i kako su se premeštali, a onda su približili boce jednu uz drugu i uporedili nivo vode u njima. No i dalje nisu bili sigurni.

U neverici, pratila sam šta rade. Nije mi bilo jasno da li je reč o količini vode ili o strahu od bacila, ali u oba slučaja njihova polemika bila je besmislena. Pod pretpostavkom da imaju odvojene novčanike, nekoliko kubnih milimetara više tekućine u nečijoj flaši neće oštetiti konto onog drugog, pogotovu ne u Kambodži gde litar i po vode košta manje od pola dolara. Ako se pak boje bacila i nekih infekcija, kako se onda ljube jer sasvim je jasno da su ljubavni par?

I muškarac koji je sedeo preko puta njih, prestao je sa čitanjem i u čudu je posmatrao šta rade. A kada su prislonili one flaše jednu uz drugu, obratio im se dovoljno glano da sam i ja mogla da čujem:

– Let's try this: Eci-peci-pec-ti-si-mali-zec...

Samo što nisam pala sa stolice. Usred Kambodže, u jeftinom omladinskom hostelu, neko recituje srpsku dečiju brojalicu!

Bez razmišljanja ustanem i krenem ka njemu. I dalje ne razmišljajući, upitah ga:

– Exuse me, where are you from?

Na to, muškarac poče da se smeje i na srpskom me upita:

– A odakle si ti? Slovenija? Hrvatska?

– Srbija – odgovorim najzad na maternjem. – A ti?

– Hrvatska.

Prvo što pomislih je da su nas Hrvati juče pobedili u fudbalu. Očito su nam asocijacije bile iste, jer mi je odmah rekao:

– Ako nisi ljuta što smo vam dali gol, sedi.

Prihvatila sam i uskoro smo pričali kao stari znanci, nazdravljajući jednim, drugim, pa ko zna kojim pivom.

Vjekoslav, kako mi se predstavio, takođe je putnik dugoprugaš. Na put je krenuo tri meseca pre mene, u aprilu 2011, ali je odmah došao u Jugoistočnu Aziju. Uglavnom je putovao stopirajući i povremeno je volontirao za besplatan smeštaj i hranu. Koliko sam uspela da shvatim, čekao je da u ovom delu sveta proradi berza kako bi krenuo da ulaže novac. U međuvremenu, išao je od grada do grada, od zemlje do zemlje: Kambodža, Tajland, Laos, Vijetnam, Indija, Bangladeš, Malezija...

Nije mi bilo sasvim jasno, ali već sam naučila da najrazličitiji motivi podstiču ljude na putovanja. Ko zna koliko njih zaista razume šta mene nagoni da pedalam oko sveta.

*

U dogovoreno vreme ponovo odlazim u servis. Još sa vrata počinjem da se smeškam jer vidim moj bicikl na postolju, opren i kao nov, dok serviser kleči pored, nanoseći ulje na lanac. Proveravam točak i čini se da je dobro centriran.

Vlasnik se topi od ljubaznosti dok mi naplaćuje. Izlazim i krećem da proverim kako sve radi. Već kod prve krivine, kada pokušam da promenim brzinu, otkrijem da se ručica teško pomera. Moram da snažno pritisnem palcem da bih smanjila stepen prenosa. Pošto sam već doživela da su mi usred vožnje otpale ručice menjača usled sličnog problema i da sam do prvog grada i servisa morala da vozim u jednoj istoj brzini, napravim krug oko bloka i vratim se nazad .

Objasnim šta je posredi, očekujući da će serviser odmah da prione na posao. Ali on je već otišao kući a vlasnik počinje da me uverava kako samo treba da se priviknem da ću sad malo teže prebacivati brzine.

Imam problem sa bezobraznim ljudima i svim vidovima nepoštovanja. Na samu naznaku takvog ponašanja, kao da mi se pamet pomuti, padnu mi „klapne“ i istog momenta spremna sam na raspravu do „poslednjeg daha“.

Ne znam kako drugačije da tumačim ovo što ovaj Kmer pokušava da mi „proda“, nego kao bezobrazluk. Uspevam da zadržim staloženost dok mu postavljam pitanja, verujući da će porađanje ispravnog zaključka uticati da prizna kako imam pravo i da sve vrati kako je i bilo.

– Da li je ovo moj bicikl? – pitam ga.

Klima glavom.

– Ako ga vozim dve godine svaki dan i napravila sam dvadeset tri hiljade kilometara tim točkovima, da li je logično da ga poznajem u dušu?

Opet klimanje glavom.

– Da li je očekivano da posle toliko vremena i kilometara znam šta mi odgovara a šta ne?

Klimanje izostaje. Insistiram da čujem odgovor, pa on najzad procedi jedno „valjda“. Na to moj bes samo što ne eksplodira ali se uzdržim zadnjim snagama.

– Zašto onda pokušavate da me ubedite kako je ono što vama odgovara bolje za mene?!

Ali uzalud. Umesto izvinjenja i spremnosti da popravi ono što su majstori zabrljali, prelazi na novu taktiku: uverava me kako treba malo vremena da se ručice mojih menjača razrade.

– To nisu novi šifteri da bi im trebalo vremena! Problem je što ste skratili sajlu i da biste popravili ovu glupost koju ste napravili, treba sve da zamenite.

Izgleda da ovo dijagnostikovanje problema – koje je naravno tačno – izaziva izvesno poštovanje kod njega. Umesto negiranja, sada mi nudi da zameni sajlu ali će za nju morati da mi naplati pet dolara.

Ne mogu da verujem da je toliko bezobrazan. Još mi kaže da mogu da odem na drugo mesto ako mi to ne odgovara.

Ostajem bez reči. Podižem ruke u znak da odustajem. Ne umem sama da to uradim. A sutra je nedelja i teško da bih našla servis koji radi. Uz to, planirala sam da ujutru napustim Pnom Pen. Sve u svemu, nemam izbora ako ne bih da pomeram odlazak. Samo se molim Bogu da će to završiti kako treba. Ponovni dolazak i natezanje sa njim ne bih podnela.

Sedam na pod pored bicikla, spuštam pet dolara ispred sebe i čekam. Ne progovaram ni reč dok ne završi. Iako se činilo da nije sasvim vičan, a i podešavanje brzina nije najlakši deo u servisiranju bicikla, kada nakon pola sata izađem napolje i zapedalam, sve radi savršeno.

Odahnem, pa odem da se spakujem za sutra a onda na još jedno pivo sa Vjekoslavom. Unapred se radujem razmeni doživljaja, utisaka i iskustava zbog kojih su mi susreti sa drugim putnicima, a posebno dugoprugašima, zanimljivi poput čitanja avanturističkih romana. A to zapravo i jesu -- nenapisani romani, čija poglavlja se pričaju usmeno, u kafeima hostela, na usputnim stanicama ili raskrsnicama, uoči nečijeg polaska ili u prolazu, tokom kratkog zadržavanja, i skoro uvek uz velike količine lokalnog piva.

.

Fotografije iz Pnom Pena: https://picasaweb.go... ... directlink
.

[pufta]

..poslednjih dana u dahu sam citao Snezanine postove ....cesto i otvorenih usta posmatrao fotografije koje je nacinila diveci se predelima kojima je propedalala...pokusavajuci da zamislim deo onoga kako se ona dobro osecala tada...a ujedno sam sa velikom dozom brige citao svaki redak koji je bio vezan za probleme koji su je zaticali na proputovanjima kroz najrazlicitije predele i naselja, i nekako ubrzavao citanje da vidim da li su i kako su prevazidjeni...
pokusavam da nadjem odgovarajucu rec kojom bih opisao i ujedno se zahvalio sto svoju avanturu deli sa nama...ali ne ide... s`toga mogu da kazem jedno skromno ali veliko HVALA
Snezana, puno srece i zdravlja u daljem pedalanju svetskih puteva...

Srdacan pozdrav i jos jednom hvala

[pauza]

..poslednjih dana u dahu sam citao Snezanine postove ....cesto i otvorenih usta posmatrao fotografije koje je nacinila diveci se predelima kojima je propedalala...pokusavajuci da zamislim deo onoga kako se ona dobro osecala tada...a ujedno sam sa velikom dozom brige citao svaki redak koji je bio vezan za probleme koji su je zaticali na proputovanjima kroz najrazlicitije predele i naselja, i nekako ubrzavao citanje da vidim da li su i kako su prevazidjeni...
pokusavam da nadjem odgovarajucu rec kojom bih opisao i ujedno se zahvalio sto svoju avanturu deli sa nama...ali ne ide... s`toga mogu da kazem jedno skromno ali veliko HVALA
Snezana, puno srece i zdravlja u daljem pedalanju svetskih puteva...

Srdacan pozdrav i jos jednom hvala

Veliko hvala, pufta! I na čitanju i na brizi i na ovom komentaru.
A Smajli je najbolji, ogromantan, kao da i tom veličinom potcrtava tvoje reči. Imam široki osmeh sada, širok kao njegov

[pauza]

Od puna srca
25-27. april; 24. maj – 1. jun

*
Moje odredište je Kampot, mali grad na jugoistoku Kambodže, na obali Tajlandskog zaliva. Do tamo imam oko dva dana vožnje. Nameravam da noćas kampujem, ne toliko da bih uštedela – jer sobe se skoro svugde mogu naći za oko pet dolara – već radi slobode da stanem u trenutku kad osetim umor ne razmišljajuci o tome da li se u blizini nalazi neko naselje sa gostrinskom kućom.
Negde oko tri, nebo stade da se oblača. Iako je tek počinjala kišna sezona – ovde zvana predkišna -- već sam naučila da to ne mora da znači ništa. Nebo može da se mršti satima, da se zacrni, seva pa čak i grmi podmuklo, a da kiša uopšte ne padne. Ili pak da, iz neznatno zasenčenih oblaka grune monsunski pljusak čija jačina ne jenjava satima. Stranci to ne umeju da procene, dok su lokalci, razumljivo, nepogrešivi.
Za svaki slučaj, pomno osmatram s obe strane puta kako mi ne bi promaklo nijedno potencijalno mesto za kamp, ukoliko kiša zaista bude počela. Ali duž druma se nižu samo kuće i njive, kuće i njive. Na jednom poljančetu s druge strane puta opazih dva bicikla sa velikim ruksacima na prtljažnicima. Zbog konfiguracije terena, ne mogu da vidim vozače, ali odnekud mi se učini da imaju neki problem sa svojim dvotočkasima. Zato se zaustavih i pođoh dole, niz mali nasip da ih potražim.
Kad tamo – dvoje mladih, skoro dece, sede i jedu lubenicu. Nemaju više od po devetnaest-dvadeset godina. Pozdravim ih i upitam da li im treba neka pomoć, a oni me punih usta, smejući se, ponude lubenicom. Slatka je, preslatka – kažu. I ne, nemaju nikakav problem, osim što su bicikli koje voze prilični krševi. Pogledam pažljivije i prepoznam lokalne dvotočkaše koji najviše liče na one kakvi se voze kod nas u vojvođanskim selima. Imaju tri brzine, velike točkove (29 inča), sedla udobna i široka kao fotelje, i smešne volane, pa vozač sedi na biciklu pod pravim uglom, grudima prkoseći otporu vazduha i vetru. Upitam ih otkuda im ti bicikli.
I tu, u nekoliko rečenica, u kratkoj ispovesti, otkriju mi možda jednu od najlepših i najromantičnijih ljubavnih priča koju sam do sada čula. Devojka je Austrijanka, a momak Francuz. Putovali su svako za sebe, kao bekpekeri po Jugoistočnoj Aziji. A onda su se upoznali na plaži u Sihanoukvilu. I zaljubili se. Odlučili su da putovanje nastave zajedno. Ali da bi sto više vremena proveli jedno s drugim i zaista se dobro upoznali, kao i zbog izazova avanture, rešili su da kupe bicikle. Kupili su čak i šator, ali do sada ga nisu otvarali. Shvatam da se devojka boji kampovanja jer me momak upita da li ja, na mojoj turi, spavam u šatoru. Kada im potvrdim da u devedeset posto slucajeva kampujem, on značajno pogleda devojku klimajući glavom sa odobravanjem, kao da joj kaže: “Eto, vidiš”.
Zanima ih i da li sve vreme putujem sama. Zaustim da im ispričam kako sam bila posla sa dečkom kog sam upoznala upravo radi ture oko sveta. Da se, kao ni oni, nismo poznavali pre toga. I da im objasnim da me je u međuvremenu napustio bez ikakvog razloga, ostavivši me usred nigdine. Ali se ugrizem za jezik. Ne, ne želim da ih uplašim i zatrujem mojim iskustvom. Mladi su, skoro deca, i svim srcem veruju u ljubav i srećni ishod njihovog upoznavanja i putovanja. Neka tako i ostane.
“Da, sve vreme putujem sama. Ja sam vuk-samotnjak”, kažem. I dodam kao objašnjenje koje većina ljudi uvek prihvati i razume: “Ja sam pisac, i kao i svi umetnici, malo sam na svoju ruku.”
Devojka i mladić klimnu glavom, upute mi poglede pune simpatija i divljenja, i nakon što razmenimo informacije o jeftinom smestaju u gradovima u kojima smo do sada odsedali, pozdravimo se i rastanemo. Čista srca, poželim im svu srecu ovoga sveta.
*
Odavno nisam doživela da mi celo selo dođe “u posetu” kad negde postavim šator. A upravo to se desilo kada sam se na brzinu, jer je počeo pljusak, spustila s puta na neku njivu i brže-bolje otvorila šator pod krošnjom nekog drveta. Već je padao sumrak, pa sam se ponadala da neću biti primećena dok mrak sasvim ne padne – a posle, kad počne noć, biće mnogo lakse ostati pritajen.
Ali kiša me je izneverila i nakon jednog tuša koji je potrajao možda pola sata – taman dok sam ja razapela šator i raspremila se – naglo je stala i nebo se skoro momentalno razvedrilo. Opet videlo. I gomila radoznalih seljana koji mi prilaze i okružuju me sa svih strana.
Smejem se. Neštedimice im delim osmehe – jer ovo je zemlja osmeha i svi se uvek i u svakoj prilici osmehuju. Usput, pokušavam da pripremim večeru. Ne samo što sam gladna nego ne mogu tek tako da sedim i gledam se sa njima, dok me oni komentarišu na svom jeziku. Zatvorila sam šator kada su pokazali nameru da vire unutra i ulaze u njega. Tako, kezeći se, pokusam svoju večeru dok me oni uporno posmatraju, a onda se pozdravim sa njima, mahnem im i gestovima objasnim da idem sad da spavam. Uđem u šator i zatvorim ga.
Ali oni ne odlaze. Čujem kako i dalje komentarišu. Čini se da ih dolazi jos više. Bilo ih je oko petnaest-dvadeset, a sad ih je najmanje još upola toliko. Glasovi se pojačavaju, a onda zacujem i poziv: “Madam! Madam!” Muški glas. “Police, madam!”
Agrrr!, gunđam u sebi. Mogla sam i da pretpostavim da će neko pozvati policiju. Nema mi druge nego promaljam nos napolje. A tamo, zaista se okupilo celo selo. I jedan policajac. Ne zna engleski, ali tu se nađe neki čovek koji nabada poneku reč. Opasno je, kaže, da tu ostanem. Treba da odem u obližnju gostinsku kuću.
Oh! Usred sela, usred njiva, okružena kućama sa svih strana! Ne, nimalo nije opasno – objašnjavam mu. Ne mogu sad da se pakujem i selim. I pokazujem mu da mogu da odu, da se ne bojim. Jeste opasno, tvrdi on. Prelazi rukom preko vrata, kao da ga seče. Ne znam šta to tačno znači u Aziji – ali sam od ranije saznala da ne znači da ce me neko preklati. Neće mi se to (štagod) desiti, uveravam ga. Nakon nekoliko minuta takvog natezanja, jednostavno prekinem raspravu i uđem u šator. U Evropi ili bilo gde na Zapadu to bi bio loš manir, ali u Aziji je jedini način da pokažete kako želite malo privatnosti. Ovde ništa nije nekulturno – ništa osim vike i lošeg raspoloženja. I okupljeni zaista shvataju. Čujem kako ih “prevodilac” šalje kućama i kako se glasovi udaljavaju.
Ali, moja nada traje kratko. S možda deset-petnaest metara udaljenosti i dalje dopiru glasovi. Razaznajem dva-tri. Mislim, zaustavili su se trenutno, i uskoro će da odu. Čekam. I dalje čekam. Ne odlaze. Prolazi petnaest minuta. Pola sata. Još su tu. Rešim da provirim iz šatora. Kad, imam šta i da vidim: moj “prevodilac”, policajac i još jedan seljanin sede na međi dve njive i pričaju. Kad me primete, mahnu mi. “Prevodilac” mi dovikne: “we stay” i “protect you”. Oni to ozbiljno?
Izađem iz satora i priđem im. Pomođu gestova, objasne mi da su se dogovorili da cele noći, na smenu, muškarci iz sela dežuraju pored mog šatora.
O, ne! Nemojte, molim vas. Neću moći da spavam ako vi ostanete tu. A i bučni ste. Sve to im nekako objašnjavam. Ne znam šta razumeju, ali nakon dugog i napornog ubeđivanja, na kraju pristanu da odu. Stojim na međi, u skoro potpunom mraku, i mašem im dok odlaze. Nikada se nisam toliko radovala ničijem odlasku.
*
Pomen Kampota kod svakog turiste i lokalca izaziva nepodeljeno odobravanje praćeno širokim osmehom i klimanjem glavom. Turisti će reći da je grad mali i šarmantan, a Kambodžani da je značajan zbog uzgajanja crnog bibera i plantaža soli. Moja ideja bila je da u njemu nađem hostel s povoljnom cenom, u kome bih ostala duže, da se odmorim i započnem pisanje knjige.
Ali kao i uvek kad nešto očekujem pod uticajem tuđih sugestija, i sada sam se razočarala. Grad mi se uopšte nije toliko dopao. Ništa mi se nije učinio ni lepšim ni šarmantinijm od Kratija ili Stung Trenga, koji takođe leže na reci. Šetaliste pored reke Kampot uređeno je poput šetaliđta duž obale Mekonga u gradovima u kojima sam prethodno bila: popločano je, ima dosta klupa i zelenih površina, a jedan deo namenjen je za rekreaciju na otvorenom, sa mnogim spravama za vežbanje. Arhitektura je takođe prepoznatljiva – francuski kolonijalni stil.
Osim šetališta, poseban je jedino pogled na obližnje planine, nazvane Beli Slon I Bokor. Pored prve sam prošla dolazeći u Kampot, a na drugu sam nameravala da se popnem. No pre nego što se uputim tamo, idem u posetu obližnjem zoološkom vrtu.
ZOO vrt u Kampotu nalazi se u privatnom vlasništvu. Zauzima dosta veliku površinu, pa je uputno otići tamo ili motorom ili biciklom. Cena ulaznice je pristupačna – četiri dolara, a na samom ulazu obavezno je fotografisati se pored spomenika bengalskog tigra, koji je zaštitni znak ovog životinjskog carstva.
Uprkos tome što ne volim kaveze ni ograđene prostore ni u kom obliku i što smatram da su zoološki vrtovi robija za životinje, ovaj kampotski se, od svih koje sam do sada posetila, najviše približava prirodnim uslovima u kojima su zveri živele pre nego što su dospele ovde – ista je klima a tu je i džungla. Kod nekih to deluje toliko autentično da sam se bojala da priđem blizu iako je bilo očito da je ograda veoma jaka. Kavezu benglaskog tigra sam prišla, najviše zahvaljujući tome što liči na klasičan kavez, ali drugoj divljoj mački, u mnogo većem, u rastinje zaraslom kavezu, nisam smela. Kako me je namirisala, tako je prišla ogradi i krenula da hoda gore-dole, češući se o nju. U bujnom rastinju – svom prirodnom okruženju, na udaljenosti od svega nekoliko desetina metara, delovala je zaista zastrašujuće. Ustuknula sam i odlučila da ne prilazim bliže. Mom strahu doprinelo je i saznanje da ta mačka, kao i ostale životinje u ovom vrtu, živi slobodno u džunglama Bokor planine, na svega nekoliko kilometara odavde.
U povratku iz zoološkog vrta, iz jedne kuće kraj puta začuh muziku. Ništa neobično, jer Kambodžani su prilično bučan narod a i vole da se vesele, i vrlo često se može čuti da odnekud trešti njihova muzika, uglavnom domaća. Ali ovo je zvučalo kao svirka uživo, pa se zaustavih da proverim. Priđoh i na visokoj terasi kuće ugledah momke koji sviraju bubanj i klavijature, dok nekolicina drugih plešu i daju ritam dlanovima. Dole, u dvorištu, njihove devojke i žene igraju se sa bebama. Pitam ih za dozvolu da fotografišem momke, a ovi me, odozgo, srdačno pozovu da se popnem. I pre nego što stigoh da se odlučim, jedan se već nađe dole, sa pivom koje mi nudi. Prihvatam, naravno, i penjem se.
Snimam ih kako uvežbavaju jednu numeru. Od momka koji govori engleski, saznajem da je reč o grupi koja namerava da uskoro počne da svira u nekom restoranu za novac. Kažem im da ću postaviti snimak na Jutjub, što izaziva njihovo oduševljenje. Razmenjujemo mejl adrese, kako bih im poslala link, i potom odlazim. Lep završetak jednog dana u blizini Kampota.
*
Uspon na planinu Bokor ostavila sam kao krunu kampotskih dana. Pošto je dugačak trideset kilometara, a iz nivoa mora se uspinje na skoro hiljadu i sto metara nadmorske visine, to sam odlučila da u jednom danu ispedalam gore i tamo kampujem, a sutradan se vratim u Kampot.
Krećem veoma rano, pre pet. Treba najpre da stignem do odvajanja za Bokor, a i želim da najveći deo puta savladam pre nego što počne žega, oko jedanaest. Prosečan procenat uspona iznosi oko sedam. Put je odličan, nov asfaltni, sa velikim brojem serpentina. Jedini problem je što nigde nema hladovine. Veoma je naporno I čini mi se da nikada neću stići do gore. Na mom ciklokompjuteru kilometri se beskrajno sporo uvećavaju. Pedalam po čitavu večnost dok ne napravim jedan više.
Ponela sam pet litara vode, ali već nakon prvih nekoliko kilometara jasno mi je da to neće biti ni približno dovoljno. A jasno mi je i da usput nema izvora niti prodavnica. Ali, nije mi prvi put, tako da već znam šta mi je činiti. Imam sreće što je subota pa veliki broj ljudi dolazi na Bokor na piknik. Stajem kod jednog parkiranog kombija i praveći se nevešta pitam mlade Kambodžane gde mogu da napunim moje boce s vodom. A oni mi na to spremno daju tri male flaše od po pola litre. Smejući se zadovoljno u sebi, nastavljam dalje.
Iz mnogih kola i kombija ljudi mi sviraju u znak pozdrava i dobacuju reči podrške. Iz drugih samo vire kroz prozore i samo što ne ispadnu naginjući se kako bi me što duže gledali. Uvek sam se pitala koliko lokalcima cikloputnici deluju čudno, natovareni bisagama, dok se preznojavaju okrećući pedale. Posebno u zemljama takozvanog Trećeg sveta, gde vlada nepokolebljivo uverenje da svi stranci, belci pogotovu, imaju mnogo para i da je njima sve jeftino. Zašto se onda muče? -- pitanje je na koje verovatno nikada neće dobiti odgovor koji bi razumeli. A onda se opomenem da slično misle i mnogi zapadnjaci, čak i mnogi moji prijatelji.
I zaista, u čemu je štos? Zašto dahćem i stenjem i lijem litre znoja i srce mi povremeno preskače zbog velike vlage i visoke temperature, kad za svega par dolara mogu da stignem gore u klimatizovanom kombiju? Zašto ne odustajem i kad mi se čini da nema šanse da nastavim dalje, da mi je duša u nosu i da ću pasti sa bicikla? Zašto ne prihvatim ponudu četvoro turista da me povezu svojim pikapom? Dvoje od njih krenuli su biciklima uzbrdo, ali momak je odustao, dok je devojka nastavila. Dvoje drugih, u vozilu, prate ih kao logistička podrška. Svi žive u Pnom Penu, a troje od njih su Britanci dok je devojka iz pikapa Australijka srpskog porekla – njen otac je Novosađanin a majka Bačanka, doseljena iz Mađarske. Zaustavili su se da sačekaju svoju drugaricu biciklistkinju negde na dvadesetom kilometru od početka uspona, gde sam i ja pravila pauzu. I kada su se svi okupili, velikodušno su mi ponudili da me povezu do gore.
“Hvala, ali ja ću lagano, na biciklu”, odgovorila sam. Mislim da me je razumela jedino biciklistkinja koja me je uskoro prestigla, jer je bila neuporedivo brža budući da nije nosila nikakav teret. Njen momak, onaj što je odustao – ne verujem da je shvatio.
Razmišljam o tome dok bodrim samu sebe da izdržim poslednjih deset, devet, osam... kilometara do vrha. Nema poente, rekla bih. Nema je, osim što je dragocen osećaj svaki put kad pobediš sebe i svoju slabost – tela ili duha, ili oboje. I što te takve male pobede ispunjavaju osećanjem ponosa i treniraju te za životne izazove. Kroz njih, neminovno naučiš da nakon velikog broja malih uspona i malih pobeda, u jednom momentu moraš stići do velikog cilja – šta god to bilo za svakog od nas. A kada se istreniraš da ne poklekneš (iako to možeš da uradiš u svakom trenutku), na sigurnom si putu da ostvariš šta god da si naumio. Jer u životu uspevaju samo oni koji ne odustanu.
Na kraju stižem. Umorna sam kao što odavno nisam bila. Kupam se u znoju. Od vrućine i znoja sva sam se osula plikovima I bubuljicama. Ali se osvežavam u čistom, javnom toaletu. I presvlačim u suvu odeću. Pa ručam i zasladim se bananama, ujedno se odmarajući. I opet sam kao nova. Samo s pobedom više zbog koje sam ponosna na sebe.
*
Spremajući se za posetu Bokor planini, pročitala sam da se na vrhu nalaze ogromna statua ženskog Bude, kockarnica i noćni klub. Tu su, takođe, ruševine stare crkve, ostaci nekadašnje železnice i, ono što me je najviše provlačilo, neverovatni pogled na Tajlandski zaliv. Nigde nisam pročitala da je možda najveća od svih atrakcija – magla. Ali čim sam stigla do vrha, gde se nalazi statua Bude, to sam otrkila.
Sedim i ručam ispred jedine prodavnice, kada iz pravca uzvišenja, gde se nalazi spomenik, ka parkingu i platou na kojem su tezge, poče da kulja dim. Izgleda kao da gori, kao da je neko zapalio ogromnu vatru, samo što dim nije crn već svetlosiv. Pitam prodavačicu šta se to zapalilo, a ona prasne u smeh.
“To je magla”, objasni mi. “Diže se s mora, a ljudi dolaze ovde da bi je gledali”
U tren oka, našli smo se u neprozirnom oblaku. Doslovno se prst pred okom nije video. Nekoliko minuta kasnije, vetar je oduvao oblak i sve je ponovo bilo kristalno prozirno dokle pogled dopire.
“Vau!” uskliknuh. Tako nešto nikad do sada nisam videla.
Krenem dalje, do pravog vrha, gde se nalazi stara kockarnica i završetak asfaltnog puta. Sutra ću se slikati pored ženskog Bude, jer ovuda moram da se vratim. Imam još pet-šest kilometara goredoliranja, tokom kojih nekoliko puta doživljavam isti fenomen – da se potpuno izgubim u oblaku magle a uskoro ponovo “progledam”.
Najupečetljivije je bilo kada sam postavila šator. Utrkujući se s maglom, pronađoh zaravan sa drvećem iza kojeg ću ostati neprimećena s puta čak i kada oblak bude otplovio. No s druge strane, naspram puta i mog šatora, sve je bilo potpuno belo i toliko neprozirno da nisam mogla ni da pretpostavim šta se tamo nalazi. A onda, dok sam raspakivala stvari, magla se nakratko povukla i preda mnom je pukao pogled na drugu stranu Tajlandskog zaliva. Kakva slika! Sa vrha litice, posmatram obalu I pučinu u daljini a u provaliji ispod mene kako se kovitla para i podiže gore, da bi ubrzo opet sve obavila u neprozirni oblak.
Imala sam sreće što sam našla ovo mesto. Ili je ono moja današnja nagrada za napor što sam izdržala do vrha. Kako god, vredelo je truda. Obuzima me ona sreća kada počinjem da se smejem naglas iako sam sama – da se kikoćem čisto onako, od puna srca.

Fotografije su ovde.

A radi kompletnije slike, predlažem da se pogledaju i ova dva video-klipa koje sam snimila:
[youtube_embed5][/youtube_embed5]
[youtube_embed5][/youtube_embed5]

[pauza]

Čudni Kmeri i još čudniji turisti

28. mart -- 4. maj 2013.

Nisam se odmah odlučila za Kep i preselila u njega. Najpre sam jednog dana otišla u izvidnicu.

Od Kampota do tog malog grada, poslednjeg uz granicu sa Vijetnamom, ima manje od dvadeset pet kilometara. Ali vožnja je veoma naporna zbog lošeg puta. Asfalt je sljušten, a ostala je crvena zemlja. Motori a posebno džipovi jure najbrže što mogu, pa gutam prašinu koju podižu. Ali već sam navikla da u Indokini moraš biti ili prašnjav ili blatnjav – zavisno od sezone.

Kambodža želi zapadnjačke pare – kroz turizam i investicije. Odgovorni u vladi svesni su da je preduslov za privlačenje velikog broja stranaca imati dobre puteve. Zato ih ubrzano grade. Stare popravljaju i proširuju, a zemljane, na iole važnijim rutama, asfaltiraju. Problem je što proširivanje puteva obično znači seču sveg rastinja okolo.

Tako na prilazu Kepu motorne testere nemilice uništavaju drvored, čije su krošnje u predivnim crvenim cvetovima. Ogromna stabla počivaju tužno u šančevima pored, čekajući da satrunu ili izgore na vatrama meštana kao ogrev u zimskim mesecima.

Dok sve ne iseku, putniku se čini da prolazi kroz aleju u nekom kraljevskom parku.

Kep je nadaleko poznat po Rakovskom marketu – pijaci. Veliki popločani plato sa brojnim prodavcima morskih životinja i plodova – riba, lignji, hobotnica, rakova u svim oblicima, a sve sa roštilja. Suprotno očekivanju, cene uopšte nisu pristupačne.

Sa doka posmatram kako se love rakovi. Vrlo je jednostavno. Postoje drveni kavezi sa malim otvorom odozgo. Spuštaju se u more, u plićak. Nisam shvatila kako, ali u kaveze se uvuče puno rakova koji potom ne mogu da izađu iz njega. Kilo žive vage košta deset dolara, što je prilično skupo. Od jedne prodavačice specijaliteta sa roštilja saznajem da su rakovi sa plavim nožicama dobri za jelo, dok oni sa žutim nisu i treba ih vratiti u vodu.

Zanimljivo je da su lovci isključivo žene.

Kep se nalazi na malom poluostrvu. Glavni, ujedno i jedini put, vodi duž obale. Trotoar je popločan a gde god je širina dozvoljavala, postavljene su klupe s pogledom prema pučini. Ljudi skoro i da nema. More je nemirno i prljavo, a na nekoliko kilometara udaljenosti vidim dva-tri ostrva. Ribarski brodići su u živim bojama i dosta brzo plove prateći obalu.

Sviđa mi se. Sve mi se sviđa.

Dopada mi se i centar Kepa, jedan mali skver sa načičkanim hotelima i gostinskim kućama, prodavnicama i restoranima u kmerskom stilu – otvorene drvene kućice, sa prostrtim tepisima na kojima kmerkse porodice sede i ručaju, dok su između sva četiri stuba razapete mreže za ljuljanje.

Glavna plaža je duga dvesta-trista metara. Prekrivena je sitnim žutim peskom koji je ovde donesen i nasut na kamenitu obalu. More je plitko i treba hodati skoro pola kilometra da bi se prsto odvojili od tla.

Između Kampota i Kepa ima mnogo muslimanskih sela, ali i Kmeri budističke vere su vrlo tradicionalni. Sasvim uobičajena slika je da se kupaju u košuljama i pantalonama, čak i kada je reč o maloj deci. Budistički monasi, mahom dečaci, ulažu veliki napor da bi se okupali u svojim togama koje plutaju oko njih.

Primećujem da strani turisti izbegavaju da se svuku u kupaće i da se ovde sunčaju i kupaju. Obično su u prolazu kroz Kep, na putu za Ostrvo zečeva, gde postoje rajske plaže sa finim belim peskom a more je prozirno čisto.

Simbol Kepa je ogromna statua plavog raka koji se dobroćudno smeši sa postamenta u plićaku. Na postamentu piše: „Welcome to Kep“

Na novosagrađenom doku na obodu glavne plaže nikao je novi simbol grada – Sirena, koju uporno prekrštavam u Kupačicu. Izvajana je naga a potom 'odevena' u oskudni dvodelni kupaći kostim. Prvi je bio žute boje, donji deo je imao karnere pa je ličio na mini-suknju, a gronji je bio dosta širok, poput topa. Noć ili dve kasnije, mangupi su svukli Kupačicin grudnjak. Nadležni su je ubrzo uvili u novi materijal, crvene boje, ali i ovaj komad platna završio je svučen, landarajući na vetru oko njenog stomaka. Neko vreme, stajala je tako sramotno razgolićena, a onda su je ponovo odenuli u gornji deo. Zadržao se koliko do večeri. I tako skoro svakodnevno...

Kada sam se smetila u Kep, postala mi je navika da ujutru prvo proverim šta je Kupačica 'obukla' ili svukla tog dana.

Moja potraga za odgovarajućim smeštajem ne traje dugo. Po osećaju koji sam razvila tokom dve godine na drumovima, skoro nepogrešivo 'znam' gde treba da skrenem i potražim ili, kao sada, upitam za smeštaj. Vidim tablu na kojoj piše „Kep bungalows“ i dosta uvučen plac od glavnog puta sa oko deset bungalova. Svi su sagrađeni od prirodnih materijala: zidovi su od nabijene zemlje a krovovi od trske. Ispred svakog stoje po dve stolice i sto.

Menadžer je čovek od možda trideset pet godina. Ne govori engleski ali odmah poziva nekog s kim pregovaram o ceni. Regularni smeštaj je pet dolara u bungalvoima bez televizora, a ako ću ostati duže, cena je četiri. I ono što je veoma bitno – mesto ima bežični internet.

Pristajem i dajem kaparu, a uzimam račun i ključeve. Sutra ću se preseliti ovde.

Po izlasku sa ograđenog placa, provozam se malo po okolini. Preko puta je bezninska pumpa, oveća prodavnica sa dosta zapadnih proizvoda i dok s kojeg čamci plove na Ostrvo zečeva. Na kilometar i po udaljenosti nalazi se pijaca – lokalni market.

Sve deluje savršeno.

Prijatno iznenađenje je da kroz Kep prolazi veliki broj cikloputnika. Dolazeći ovde, srela sam mladog Francuza koji je kupio bicikl u Sajgonu i odande počeo da pedala ka Bangkoku.

Napuštajući Kep, zaustavim se da pozdravim cikloputnika sa nešto više tereta nego što sam obično nosila na jednodnevne vožnje biciklom po Srbiji. Njegovo ime je Endru, Britanc je, i krenuo je na turu od Bangkoka do Pekinga. Ima šator, podlogu, vreću za spavanje, mali gorionik.

Teško mi je da poverujem da sve to staje u jedan ruksak, jednu torbicu koja s ekači za ram bicikla i dva zavežljaja – jedna na volanu, drugi na prtljažniku. Da bi me ubedio kako ima sve potrebno, Endru mi pokazuje najmanju pumpu an svetu – veličine hemijske olovke.

Pošto mora da čeka aktivaciju svoje vijetnamske vize, ostaće nekoliko dana u Kepu. Preporučujem mu bungalove. Eto, imaću i društvo narednih nekoliko dana.

Malo duži boravak na jednom mestu ima tu prednost što se brzo i dobro upozna mentalitet njegovih žitelja. Tako na primeru menadžera bungalova u kojima sam odsela učim mnogo o Kmerima.

Najpre mi pada u oči da ima sedmočlanu porodicu (ako sam dobro izbrojala svu decu) a očekuje još jednu prinovu. Pitam se da li je ikada čuo za kontrolu rađanja? Kep ipak nije neko zabačeno selo u džungli, gde se živi kao pre nekoliko stotina godina.

Sa tom brojnom porodicom živi u bungalovima – u svima istovremeno, a zavisno od broja turista. Potonjih nema uopšte osim praznicima, pa deca u jednom bungalovu gledaju televizor, u drugom spavaju, u trećem se igraju, u četvrtom odmaraju tokom sieste. Začudo, nisu mnogo bučna, iako su Kmeri veoma glasan svet. I buka im, kao ni Kinezima, nimalo ne smeta.

Neprijatno me iznenađuje neposlovnost Kambodžana. Očekuju da gost ispuni sve uslove dok oni smatraju sasvim prirodnim da ih menjaju prema sopstvenom nahođenju.

Tako ću već prvog dana po preseljenju saznati da je gazda preko noći odlučio da ukine bežični internet, iako mi je koliko juče tvrdio da ga ima u bungalovima.

Narednih dana otkriću da postoji veliki problem sa vodom, pošto ovaj objekat nije povezan na javni vodovod. Voda se doprema u cisternama iz kojih se ispumpava u dve ogromne cisterne baš pored mog bungalova. Vrlo je prljava, žuto-smeđe boje, pa njome ne mogu da perem zube ni da se umivam. Jedva se tuširam, sve vreme uveravajući sebe da je to kao kišnica.

Na sve to, menadžer smatra svojom obavezom da stalno zatvara glavni dovod vode kako bi uštedeo. U tome ne postoji nikakvo pravilo. Često je zatvori noću, a mnogo puta i preko dana. Kada se po ko zna koji put desilo da ne mogu da se istuširam po povratku sa vožnje ili grada, tražila sam da pričam sa posrednikom.

Dugo natezanje nije dalo nikakav rezultat. Mogu da se odselim ako želim, rekao mi je, ali moraću da platim punu cenu za dane koje sam tu provela.

Imam i pacove u krovu bungalova. Videla sam ih kako trčkaraju ivicom zida jer ovde zidovi nikad ne idu sasvim do krova, radi cirkulacije vazduha. Menadžer je postavio dva tanjira sa otrovom i sutradan mi pokazao dva mrtva, poveća primerka ovih gmazova.

Tačno iznad moje glave, na tavanu, živi brojna porodica guštera – vrste gecko. Ove životinje su dobre, love insekte i nisu opasne po ljude. Puštaju smešne zvukove nalik na kričanje. Uspela sam da fotografišem oca porodice, jedan pozamašan primerak, dok mi je najmlađi član, beba od jedva jednog centimetra veličine, stalno uticao.

Naučila sam i da se gušteri utišaju kada se gore pojavi neki pacov. Jer upravo to se desilo nekoliko dana nakon pomora ona prva dva. Ovaj, treći, prešao je iz susednog bungalova, u kome su se smestili mladi Francuzi, takođe biciklistički par. Požalili su mi se da su videli pacova i kao da je tog trenutka ovaj odlučio da se preseli kod mene.

Usledilo je ponovno postavljanje zamke s otrovom. Sutradan je i on bio mrtav.

Do kraja mog boravka u bungalovima, više ih nisam videla ni čula. Ali sam zato usred sobe našla ogromnu crnu škorpiju. Menadžer se samo smejao kada sam mu objasnila o čemu je reč i upitao me je, preko posrednika, a što je nisam ubila.

Rešila sam da razapnem šator na krevetu i da spavam u njemu – kako bih se zaštitila od insekata i životinja koje me vrebaju sa svih strana.

Skoro svake večeri imam društvo. Najpre je to bio Endru, a kada je on otišao, pristigao je španski biciklistički par, potom francuski, pa jedna bekpekerka iz Poljske, te dvoje Nemaca autostopera. I svi su putnici dugoprugaši, a kao da su se dogovorili da dolaze naizmenično.

Tako me na kraju svakog radnog dana očekuje zanimljiv društveni život.

Ispred mog bungalova nalazi se kameni sto sa dve klupe. Tu kuvam večeru na koju pozivam putnike koji su trenutno takođe u bungalovima.

Inspirativno mi je da pričam i razmenjujem putničko i životno isksutvo sa svim tim ljudima. Kada odu nakon nekoliko dana, bude mi žao. Uvek ih fotografišem i razmenimo mejlove.

Preko Ekspat foruma upoznajem Francuza Antuana koji je dao oglas da traži cimere za rentiranje kuće u Kepu.

Antuan je po zanimanju dizajener video igrica i imao je sopstveno preduzeće u domovini. Kada je počela ekonomska kriza i posao stao, sve je zatvorio i preselio se ovde. Hteo je da posao nastavi u Kambodži, računajući na jeftinu radnu snagu. Jedva je uspeo da nađe školovane mlade ljude koji se razumeju u grafički dizajn i 3D animacije. Dao im je veoma dobre plate – po 600 dolara u zemlji gde je prosečna plata deset puta niža.

Imao je probleme od početka. Uvek su radili kako oni misle da treba, a ne kako bi on zamislio i tražio od njih. Na kraju su dvojica od trojice rešili da odu. Hteli su da budu tuk-tuk vozači, koji zarađuju oko sto dolara, ali ne rade ništa.

Nakon Antuanovog iskustva sa Kmerima, postaje mi jasno ono gotovo opsesivno zatvaranje vode u mom bungalovu – jer menadžer misli da tako treba. Nije važno što sam ja gost koji je platio, i to unapred mesec dana, i što se podrazumeva da mi tuš bude dostupan kad god poželim. Važno je kako on to zamišlja.

Verujem da Kmerima, mi, zapadni ljudi, izgledamo čudno sa našim navikama, primedbama, molbama. Sigurna sam da menadžer ne razume zašto nije u redu da se u pola šest ujutru cisterne pune vodom. Kmeri su u to vreme uveliko budni pa im buka koju pravi ispumpavanje ogromnih kanistera nimalo ne smeta. Njima zapravo buka nikada ne smeta.

Ne smeta im ni kada čopor pasa laje nasred dvorišta blokirajući mi prolaz do bungalova. Dok psi kidišu na mene, menadžer i njegova brojna porodica slatko se smeju. Tek kada im gestovima objasnim da bi trebalo nešto da urade, pozovu kučiće po imenu da se umire.

Ne smeta im ni što dva kočoperna petla kukuriču već od ponoći. Zapravo, mislim da nikad i ne prestaju da se nadglasavaju jedan s drugim. Jer jedan je ovdašnji, iz dvorišta bungalova, a drugi iz seoske kuće s čijim placem se graniči. Ovdašnji petao zauzme poziciju između mog i bungalova koji uvek rentiraju stranim turistima, i kreće da kukuriče.

Ustajem zaredom nekoliko jutra da bih ga oterala, dok se napokon ne odvikne i promeni lokaciju. Francuski par mi jedno jutro zahvaljuje na tome jer su već hteli da menjaju smeštaj.

No možda najgori od svega je kmerski nedostatak poštovanja kad je reč o novčaniku turista. Tako će danas reći jednu cenu a ujutru drugu za istu stvar.

Prvo dana po mom dolasku, u prodavnici kod benzinske pumpe bocu vode plaćam sedamdeset pet centi. Drugog cena pada na pedeset. Trećeg i svih narednih, košta trideset pet – što je valjda i regularna cena.

Zar zaista misle da su turisti toliko blesavi?

Francuski par je isti bungalov jedne noći platio pet dolara, a nakon dvodnevnog odsustva, pri povratku, naplaćeno im je sedam, kada su demonstrativno napustili ovo mesto i prešli na drugo.

I ja hoću da odem, ali onaj posrednik me ucenjuje. Iako je prošlo dvadeset dana, a ja platila za ceo mesec unapred, želi da mi naplati punu cenu ako li odem samo dan ranije. Za njega, kršenje dogovora oko interneta, pacovi i škorpije u sobi, ukidanje vode, buka... nisu nikakvo opravdanje. Čak mi preti i milicijom ako bude saznao da sam nekom drugom strancu rekla nešto loše o njihovim bungalovima.

Ne mogu da verujem pa počinjem da se smejem. Posle tri nedelje, sreli smo se najzad uživo i to mi je rekao u kafeu u centru.

„Ako me cikloputnik kog sretnem pita za smeštaj, ja treba da lažem? Ako pita da li imam internet, treba da kažem da imam? Ako pita za toplu vodu, osim što je nema, treba da prećutim da mi menadžer ne dopušta da se kupam kad ja hoću? A kada me pita za čistoću, treba da lažem kako nema pacova, škorpija i kako menadžerova žena za dvadeset dana nije nijednom došla da mi promeni posteljinu, ili pomete i očisti, već ja sama čistim?“

Posrednik se pravi blesav i ponavlja kako ne smem ništa loše da kažem jer mogu da imam posla s milicijom.

U ljutnji, podižem glas objašnjavajući mu koliko je to što priča besmisleno. Tada saznajem da sam upravo počinila nešto nedozvoljeno – izgubila živce. Naređuje mi da smesta spustim glas ili će zaista poizvati policiju.

Za toliko sam prisebna da shvatam kako 'neprijatelja treba tući njegovim oružjem'.

„Spustiću glas“, kažem, „i nigde ništa loše neću reći o vašim bungalovima ako me pustite da odem ranije i ne naplatite mi punu cenu.“

Posrednik računa – izgubiće dvadeset dolara, što je trećina plate koju ima zaposleni u luksuznom hotelu u Pnom Penu. Ali imam sreće da je za nekoliko dana praznik – kraljev rođendan, i da se očekuje navala gostiju. Cene smeštaja tada su duplirane, tako da će nadoknaditi sve što bude izgubio mojim odlaskom. Čak mu se i isplati da mu oslobodim bungalov.

Zahvaljujući toj srećnoj okolnosti, postižemo dogovor.

Ostaje mi samo da nađem drugi smeštaj, po mogućnosti pre praznika.

Po preporuci Francuza Antuana, dolazim u hostel u kojem je on odseo. Reč je o novom objektu, sa ogromnim sobama, sa mini-kuhinjom, ormarima. Namenjene su prvenstveno onima koji žele da duže ostanu u Kepu, pa je i cena povoljna – tri dolara dnevno, ne računajući struju i vodu. Sve mi se sviđa pa jedva dočekam da se tu preselim.

U želji da što pre pobegnem, prečula sam upozorenje Antuana da je nekad veoma bučno.

To 'veoma' zapravo znači da se preko puta ulice, na jednom njenom kraju nalazi restoran u koji Kmeri dolaze da gledaju svoje omiljene serije i programe – kada se ton pojačava do maksimuma. Na drugom pak kraju nalazi se ribarsko selo, a u prvoj od kuća je smešteno nešto što bi se moglo najpribližnije opisati kao seoska diskoteka – vlasnici imaju ogromne zvučnike. Od šest ujutru puštaju muziku za sebe, a od osam uveče za omladinu iz kraja.

Ne, nema meni ni ovde ostanka.

U međuvremenu u Kepu se proslavlja Nova godina, a za njom i kraljev rođendan.

Nova godina u Kambodži pada sredinom aprila, a slavi se od tri do sedam dana. Tri dana ništa ne radi, a ona preostala četiri su predviđena kao dodatni dani za Kmere koji iz nekog razloga nisu stigli da je proslave u ona prva tri.

Ne postoji nikakava centralna svečanost niti određeni čas u koji Nova godina dolazi. U nekim gradovima organizuju se festivali, ali više je reč o vremenu koje se odvaja za porodicu, za odlazak negde na piknik i druženje, nego o slavlju u našem, zapadnjačkom smislu. Ali ima i brojnih sličnosti: bogata trpeza, okupljanje rodbine, bučna muzika, ostajanje napolju do kasno u noć, mnogo alkohola.

Nova godina me je uhvatila uoči preseljenja iz bungalova u drugi smeštaj. Videla sam kada je desetak kmerskih porodica zaposelo bungalove. Došli su mahom kolima i motorima. Nijedna porodica ne broji manje od petoro, a uglavnom ih je i više. Pošto su svi bungalovi iste večičine, nisam mogla a da se ne zapitam kako se svi ti ljudi smeste unutra. Kako spavaju? Mora da neki leže na podu.

Čak i kada su budisti, Kmeri jedu na podu ili zemlji poput muslimana. Bilo gde kraj puta, na plaži, rasprostreće asure i postaviti trpezu. Posedaće u krug i gostiti se, svi uzimajući iz istih tanjira i posuda.

Obavezna hrana je pirinač. Uz njega, jede se razno povrće, sa jakim začinima. Oni koji to sebi mogu da priušte i kojima religija dozvoljava, kupuju i meso – pileće uglavnom, a u ponudi su i sve vrste pečenih insekata, tarntule, kao i pacovi i poljski miševi. Ljudi su ovde veoma siromašni i jedu ono što imaju, što uberu ili lako ulove. Već odavno niko ne odlazi u džungle radi lovine – ponajviše zbog straha od mina.

Koliko su neki siromašni, vidi se ne samo po njihovim trščanim kućama velikim tek koliko da se svi ispruže na podu, već i po tome kako se transportuju kada putuju negde na duže, kao sad, za Novu godinu ili proslavu kraljevog rođendana.

Leksusi ili njima srodni automobili ne znače da je vlasnik bogat, već da je dobro prodao zemlju koju je nasledio od predaka. I kada porodica negde krene, pozadi se podigne krov i svi posedaju u pikap zbijeni kao sardine. Samo im glave proviruju kroz onaj uski prorez između krova i ograde. Nekada, zbog sunca, preko svih otvora zategnu marame, pa iznutra proviruje samo nečiji nos, ili deo glave. A kada negde stanu, kao što to učine kod Rakovskog marketa da bi kupili hranu, izvlače se poput akrobata preko svih tih tela i između zapreka.

Još siromašniji, dovoze se na platformama kamiona. Pozadi ih stane i po pedesetoro ili više. Jedni sede po podu, a drugi stoje opkoračivši ih nogama i držeći se za šipke preko kojih se inače prebacuje cerada. U slučaju ovakvog transporta, u suvoj sezoni, cerade nema. Iako se svi smeše, mašu i dobacuju: „Hello!“ strancima, imam neodoljivu asocijaciju na filmske scene otpremanja logoraša.

Treća sreća. Hostel u kojem ću najzad biti zadovoljna preporučio mi je Vjekoslav, koji je nakon Pnom pena i Sihanoukvila, ponovo došao u Kep. Nalazi se na ulazu u grad, upravo u onom delu gde seku drveće kako bi proširili put. Tu imam potpunu tišinu i mir.

I radim. Radim naporno od prvog dana u Kepu. Rekla bih da pisanje napreduje dobro – pišem jednu do dve stranice dnevno. Ali nakon otprilike mesec dana počinjem da sumnjam da to ne valja. Preobimno je. Preopširno. Dosadno.

Napravila sam školsku grešku odabravši loš ugao pripovedanja. Nisam prethodno razradila kompoziciju. Počela sam da pišem bez dobrog plana. I nakon pedeset strana – a to u štampi iznosi tri puta više -- našla sam se u ćorsokaku.

I šta sada?

Ništa. Ostaviti to tako, odmoriti se od pisanja i onda, s novim entuzijazmom i idejama krenuti ponovo. Ali prethodno sve dobro osmisliti – što podrobnije, to bolje. I popričati s nekim o tome, da bih čula i tuđe mišljenje. Potisnuti stid i finoću, i pitati prijatelje da mi pomognu, da me saslušaju, da pročitaju napisano i daju svoj sud.

Biće teško, znam. Teško je sve što se kreće po drugi put nakon prvog neuspeha. Ali šta je u životu pa lako – osim odustajanja. A tu reč sam odavno proterala iz svog rečnika.

.

.

Fotografije Kepa su ovde.

.

.

[pauza]

Skok do Bangkoka

Ideja
Već više od mesec dana pokušavam da nađem pouzdan odgovor na pitanje gde se u Kambodži izdaje takozvana 'obična' viza koja se može produžavati neograničeno. Ali jedino što uspevam da saznam je da se kupuje na aerodromu u Pnom Penu i na glavnim kopnenim prelazima – a na kojim tačno, nigde ne piše (ili ja to ne umem da nađem). I dok tako bezuspešno pretražujem internet, šaljem mejlove Ministarstvu spoljnih poslova Kambodže, turističkim agencijama koje navodno mogu sve ako im se plati, vreme mi neumoljivo ističe. Uskoro ću morati da izađem iz zemlje i ponovo uđem u nju ako želim da ovde ostanem. Ukoliko ne budem dobila 'običnu' vizu, moraću da ponovo kupim turističku. A ona se može produžiti samo jednom, na mesec dana, što košta skoro šezdeset dolara – dok se za šest meseci 'obične' vize plaća sto šezdeset. S potonjom bih, osim novca, uštedela i stranice u pasošu, čiji se broj smanjio na samo pet.
Ideju da letim do Tajlanda i nazad i tako rešim problem, dao mi je Francuz Antuan. Azijska lowcost kompanija ima letove za pedesetak dolara a najbitnije je što mi je to jedini siguran, a ujedno i najbrži, način da dođem u posed željenog tipa vize. Kako mi to i samoj nije palo na pamet?!

Plan
To što nameravam da uradim zove se visa-run i u današnjem svetu je uobičajen način na koji uglavnom emigranti i ilegalno zaposleni obnavljaju svoje vize i ne kršeći vizna pravila ostaju da žive u zemljama u koje su emigrirali. Postoje brojne agencije koje organizuju kompletan aranžman: vi im date pasoš a oni u vaše ime izvade vizu za zemlju u koju ćete prebeći nakratko, organizuju prevoz, hotel, ugovaranje nove vize za zemlju u koju se vraćate - ukoliko se ona ne kupuje na granici - i povratak. Jeste da košta, ali vreme je novac, a sve veći broj agencija koje nude ovu uslugu jasno pokazuje šta od toga dvoga ljudima više nedostaje.
Kod mene je uglavnom obrnuto – vremena imam više nego novca – pa zato sve sama organizujem.
Kratko se dvoumim oko ideje da istog dana kada doputujem u Bangkok letim nazad, ne zdržavajući se u tajlandskoj prestonici. Kasnije ove godine, kada budem završila s pisanjem knjige, voziću na Tajlandu i tom prilikom posetiću naravno i Bangkok. No taj plan je prilično naporan, jer se autobusom putuje deset sati i trebalo bi da se sa stanice odmah prebacim na aerodrom i da na vreme stignem na let za Pnom Pen ili da prespavam u čekaonici do sutrašjeg. Ne zvuči mi baš najprivlačnije ako nije neophodno.
A nije. Iako sam još uvek uverena da ću nastaviti s pisanjem knjige čim se budem vratila, dva-tri dana pauze neće mi škoditi. Naprotiv, mogu samo da mi pomognu da se odmorim i onda s novom snagom ponovo uhvatim u koštac sa, čini mi se, nepreglednom građom.
Tako na kraju odlučujem da odvojim pet dana – dva za put tamo i natrag i tri za boravak u Bangkoku. Barem ću malo iskoristiti tajlandsku vizu i lakše prežaliti pedeset dolara koliko sam je platila.

Deca?
Preko foruma Kluba Putnika Srbije imam poziv za smeštaj kod Vojislava, koji u Bangkoku radi kao fotograf. Volela bih da sretnem zemljaka, ali moje pravilo na ovoj turi je da uvek, kada mogu, odsedam kod lokalaca. To je najbolji način da se upozna način života u drugoj kulturi i da se iz prve ruke dobiju odgovori na mnoge nedoumice u vezi sa običajima ili razlikama koji deluju nerazumljivo.
Zato pretaražujem listu Tpli tuš za besplatni smeštaj biciklista na putovanjima i šaljem upit članu s imenom Supaporn. Uverena sam da je reč o biciklisti, muškarcu, a iz teksta na njegovom profilu saznajem da radi u školi. U napomeni piše da su dobrodošli svi putnici kojima ne smetaju deca.
Preispitujem se o tom pitanju. Volim klince i oni vole mene – kako me opaze, tako se zaleću prema meni da me pozdrave, da mi nešto kažu a vrlo često bi i da me dotaknu, zagrle. I nije to samo kad me vide na biciklu, kad mora da im ličim na putujući cirkus. To se dešava i na ulici, kada se maskiram u običnog, sasvim normalnog prolaznika, i u svim zemljama, a ne samo ovde, gde je beli čovek još uvek objekat znatiželjnog piljenja i nekontrolisanog otvaranja usta koje se opisuje kao 'pala vilica'. Tajnu dečijeg oduševljenja mnome mogu da objasnim samo njihovim darom da prepoznaju srodnu dušu -- nekog ko je izrastao veliki a zaostao na njihovom emotivnom nivou.
Nesumnjivo, i ja volim njih, ali moj odnos prema njima zavisi od raznih okolnosti. Ako sam, recimo, umorna nakon pedalanja na kraju dana, ne prija mi čopor malih drekavaca koji se kao po pravilu uvek odnekud stvore oko mog šatora. U ostalim situacijama, klinci su mi često podnošljivije društvo od mnogih mojih ispisnika. Pa pošto ću u Bangkok otići na 'visokoj nozi' – prevozom a imaću i smeštaj u sobi i moći da se odmorim od puta – Supapornovi đaci ne bi trebalo da mi budu naporni.

'Veze' i nastranosti
Tokom puta, prilikom tri ili četiri presedanja, brojnih pauza i prelaska granice, upoznajem svih deset putnika, koliko nas je krenulo iz Kepa-Kampota. Među njima je i par Francuz-Kambodžanka, što je ovde česta kombinacija. Mnoge ovdašnje žene i devojke su u vezama ili brakovima sa strancima. Mnoge su, takođe, 'u pratnji' turista, koji su po pravilu stari, dok su one po pravilu veoma mlade. Ružno mi je kad vidim ovo potonje i čini mi se da mi je ovde još ružnije nego negde u Srbiji ili pak bogatijim delovima sveta.
Siromaštvo Indokinjana nama je teško zamislivo sve dok se sa njim ne suočimo uživo. Nakon tog uvida u život u sojenicama od bambusa u kojima ima mesta tek koliko da se svi ukućani poslažu na pod poput sardina, u 'meni' na kome su poljski pacovi ili tarantule ili ostale živuljke koje su besplatno dostupne po obodima džungle, u zarade koje su ispod dva dolara dnevno, u život bez struje i protočne vode, uz neasfaltirane puteve s kojih se prašina taloži u plućima tokom suve sezone a kojima se tokom monsuna prolazi kao uvaljan u blato – nakon uvida u takav život kojim živi najveći procenat ovdašnjeg stanovništva, moj želudac se bolno grči kada vidim starog i zadriglog (najčešća kombinacija) belog čoveka sa sasvim mladom lokalnom devojkom. Njeno društvo košta svega par dolara dnevno.
Statistika kaže da se na Tajlandu svaki peti stanovnik bavi nekim vidom prostitucije. Ne znam da li postoje podaci za ostale zemlje Jugoistočne Azije, ali sudeći po onome što vidim otkad sam u ovom delu sveta, mislim da je taj podatak manje-više svuda sličan.
A tu su i pedofilija i trgovina ljudima. Mnoge nevladine organizacije i državne institucije pokušavaju da se bore protiv ovog zla. Na poleđini gotovo svakog flajera za posetu bilo kojoj turističkoj atrakciji u Kambodži odštampani su telefoni i kontakti za slučaj da turista primeti nešto sumnjivo u svom okruženju. Sa brojnih bilborda i postera na banderama upućuju se isti ti pozivi. U svim štampanim vodičima masnim slovima skreće se pažnja na rasprostranjenost tih zala u ovim zemljama.
Ne znam da li ima efekta. Ali često osetim kako mrzim belog čoveka.

Prvi utisak
Znajući da u Bangkok stižem iza ponoći, planirala sam da tu noć odsednem u nekom jeftinom hostelu a da se sutradan uputum u Supapornov kraj grada. Ma koliko neko bio gostoljubiv, ne čini mi se pristojnim doći mu na vrata u dva ujutru.
Tako pratim nekoliko bekpekera s kojima sedam u taksi do Kaosan ulice – gde su koncentrisani jeftini hosteli. Kao i svuda u Indokini, unapred se pogađamo sa taksistom oko cene a onda se vozimo oko pola sata u automobilu nepoznate mi marke koji samo što se ne raspadne. Ovakav krš teško bi se našao i na beogradskim ulicama. Iako nisam često sedala u kola i autobuse, primetila sam da Indokinjani neizostavno zatrpavaju komandne table svojih četvorotočkaša ukrasnim zavesama sa trakama i uzicama, kitnjastim mušemama, religijskim figurama, mirišljavim štapićima, venčićima od cveća, sušenim i svežim voćem. Nalazim da postoji veza između 'slaganja' neverovatnog broja lokalaca u kamione, pikapove, prikolice kojekakvih prevoznih sredstava, sa fascinantnom veštinom da sve svoje ukrase smeste na minimalnoj površini komadnih tabli tih istih vozila.
Već je skoro dva iza ponoći a na gradskim ulicama još uvek je živo i prometno. Kada ovaj grad spava? Ako uopšte spava?
Čini se ogromnim. Bulevari su široki, ulice osvetljene što lampama što bleštavim svetlećim reklamama, mnoge radnje su otvorene, ljudi šetaju kao u ranim večernjim satima. Ulećemo i u nekoliko uskih grla, iz kojih se izvlačimo nakon veštog manevrisanja našeg vozača. Ovde se – što sam prvo uočila nakon prelaska granice – vozi levom stranom pa mi se zbog nenaviknutosti na to sve čini pomalo zbrkanim.
A i umorna sam. Jedva dočekam da se sručim u krevet u sobi veličine kutije šibica koja košta deset dolara – što je ovde veoma povoljna cena.

Engleski
Ujutru, pre odjavljivaja, krečem u potragu za internetom. Obećala sam Supapornu da ću mu se javiti kada budem krenula u njegov deo grada, a i ponovo sam postala ovisnik o internetu tokom jednomesečnog boravka na jednom mestu, u sobi sa stalno dostupnom bežičnom konekcijom. Još je rano i na terasama brojnih hostela i restorana nema mnogo gostiju. Ulazim na prvi balkon gde vidim da piše „WiFi“ i besposlene konobarice pitam da li mogu da popijem kafu i koristim internet. Jedva da natucaju neku reč engleskog. Nekoliko njih odmahuje rukom odrično.
Ponavljam pitanje, uverena da me nisu dobro razumele. Prošla sam kroz više od dvadeset pet zemalja, od kojih je većina azijskih, i svuda se podrazumevalo da uz porudžbinu u kafeu ili restoranu gost može da koristi internet.
Opet odmahivanje rukom i glasan smeh. Pozivaju neku devojku koja bi trebalo da mi objasni na nešto boljem engleskom.
Pitam i nju ponovo. „Ne“, odgovara mi, „internet morate da platite“.
Začuđena sam. „Nema veze što ću doručkovati u vašem restoranu?“, pitam.
Na to devojka samo odmahne rukom i grubim glasom mi kaže: „Idi! Izlazi odavde!“
U neverici sam. U Idokini su podizanje glasa i ovakav odnos ravni gubitku časti onoga ko se tako ponaša.
„Zašto ste tako neljubazni?“, pitam je povlačeći se ka izlazu.
„Vi ste smešni i glupi“, odgovori mi ona a njene koleginice počnu da se glasno smeju.
Au! Ovako nešto još nisam doživela. Sigurna sam da je nesporazum i sigurna sam da nije svesna težine reči: „You're funny and stupid“.
U sledećem restoranu konobarica mi uverljivo potvrdi da imaju WiFi i da je besplatan ako budem naručila doručak i kafu. Sedam. Otvaram moj kompjuter. Dok se sistem podigne, stiže kafa. Sad će i doručak. Pitam za naziv provajdera i šifru. Umesto odgovora – odrično odmahivanje rukom. Pod uticajem maločašnjeg proterivanja, strpljivo čekam da ode i vrati se s mojim doručkom, kako je ne bih zasula pitanjima i opet doživela da mi kažu kako sam smešna i glupa. Devojka se vraća i ja je pozivam da sa liste provajdera na mom kompjuteru odabere pravi. Ali ona opet odmahuje rukom i sad poziva koleginicu.
Potonja govori engleski i ljubazno mi objašnjava da oni nemaju internet. Izvinjava se jer njena koleginica ne zna engleski. „Ali zašto je klimala potvrdno kada sam je pitala?“ – zaustim da kažem, pa se suzdržim. S tim sam se srela već nebrojeno puta u Indokini – uvek i na sve što ne razumeju, lokalci će klimati potvrdno ili odrično, zavisno od trenutnog nahođenja. I to će raditi toliko ubedljivo i srdačno kao da im je sve jasno ali, nažalost, ne mogu da vam pomognu. Ko mi je kriv što sam očekivala da osoblje ugostiteljskih objekata u glavnoj turističkoj ulici u Bangkoku, koji je već decenijama prestonica turizma u ovom delu sveta, razumeju makar osnovni engleski.
Na kraju, tek u trećem kafeu, gde ispijam kafu, zaista imaju bežični internet koji je uračunat u cenu porudžbine.

Šetnja centrom
Čula sam se sa Supapornom preko Skajpa. Ima ženski glas pa zaključujem da je najverovatnije reč o nekom veoma mladom feminziranom čoveku. Objasnio mi je kako da stignem do kuće u kojoj ću biti smeštena, odnosno škole u kojoj radi – što je u istoj ulici. Nije daleko, možda pola sata peške odavde.
Put me vodi pored verovatno najvećeg bankoškog parka koji se nalazi naspram Velike palate. Po obodima zelene površine, duž trotoara širokih nekoliko metara kampuje na stotine ljudi. Na prvi pogled scena deluje kao da je u toku neki višednevni koncert, ali na zelenoj površini nema nikakve bine, pa odbacujem tu ideju. A i publika je malo netipična za koncertnu – mahom kampuju porodice, sredovečni roditelji sa odraslom decom. Iako ih ima nekoliko stotina, sve deluje veoma čisto i uređeno: imaju struju, ventilatore, pokretne kupaonice, toalete, a vidim i javnu kuhinju u kojoj se upravo služi doručak. O čemu je ovde reč?
Niko ne govori engleski pa ću tek u susretu sa Supapornom saznati da su to demonstranti, radnici iz unutrašnjosti koji štrajkuju. I pomisliću kako su u kraljevini čak i štrajkovi na kraljevskom nivou.

Gradovi na obalama
Prvi grad na mom putovanju u kojem se veliki deo saobraćaja odvija ferijima bio je turski Izmir. Privlačnost koju prema njemu osećam i danas najvećim delom pripisujem upravo tome što je morski zaliv ispresecan brojnim plovnim linijama. Osim što se feri-prevozom rasterećuju gradske ulice, i što je jeftiniji i više ekološki od čevorotočkaša, takav vid transporta pruža mogućnost da se uživa u pogledu na delove grada koji se nalaze uz obalu.
To je još izraženije ovde, na glavnoj bankoškoj reci Čao Praja. Feriji plove duž njenih obala i po pola sata pre nego što je preseku popreko do svoje stanice na suprotnoj strani. Radujem se i osećam uzbuđenje najsličnije onome kada sam kao tinejdžerka sama ili s drugaricom odlazila 'u grad', da ga upoznam. Sve mi je novo i sve primećujem: nezainteresovane ljude koji u hladovini čekaju svoju boju ferija (jer po tome se razlikuju linije), pomoćnika kapetana koji najpre prodorno zazviždi sa palube, što je znak da će feri pristati, te skoči na dok držeći konop čiji je jedan kraj privezan za plovilo a drugi vešto i brzo obmota oko bitve na molu; ulazak putnika, prste koji sad odvezuju konop, te drugi prodoran zvižduk kao znak da feri kreće i skok na palubu.
Feriji su različitih veličina, oblika i boja. Imaju plastična sedišta i klupe, držače na krovu, sigurnosne ograde ili samo šipke. Uglavnom su puni putnika ali nema gužvi, jer ih ima mnogo, dolaze i odlaze na nekoliko minuta, pa reka liči na kakav vodeni autoput.
Prislanjam se uz ogradu i razrogačenih očiju gutam slike koje se smenjuju: ustalasanu vodu, čamce s kojima se mimoilazimo, drvene oronule kućice sa dokovima stisnute uz nove staklo-čelik poslovne višespratnice, skupe hotele sa vrtovima na terasama s pogledom na reku ili zgrade sa luksuznim apartmanima za izdavanje, krovove budističkih hramova i stupe, smeće koje pluta uz obalu. Kontrasti. Tako tipično azijski.

Ja sam žensko!
Moj domaćin je zapravo žensko. Nisam to odmah shvatila ni kada smo se srele.
Najpre sam našla adresu na kojoj Supaporn živi. Tamo me je sačekao njen prijatelj, koji me je motorom dovezao do Supavan škole. Uveo me je u direktorsku kancelariju, jednu neveliku, dobro rashlađenu prostoriju u kojoj su sedele dve žene, a odatle me je potom poveo u malo dvorište jer je Supaporn htela da me pozdravi. Kako se u engleskom ne razlikuje rod zamenica, to sam pomislila da me je ipak pozdravila neka koleginica mog domaćina, žena od svojih šezdeset i malo više godina nimalo nalik na cikloputnicu, dok je Supaporn morao da bude na nastavi. Malo me je zbunilo što je želela da ručamo zajedno nakon što se smestim i istuširam, ali sam to pripisala tajlanđanskoj gostoljubivosti o kojoj sam dosta slušala i čitala.
Čak mi je i odgovaralo što je moj domaćin bio zauzet, jer me je čovek iz školskog obezbeđenja odveo odmah do kuće gde ću biti smeštena, možda tri stotine metara dalje od školskih kapija.
Kroz gražu smo ušli unutra i popeli se na sprat, gde se nalazi drvena kuća od možda četrdeset metara kvadratnh, sa svih strana okružena širokom terasom koja je pokrivena krovom.
Unutra je samo jedna prostorija a u njoj široki krevet, ventilator, kupatilo; na terasi su kuhinjski sto i stolice, te mali rešo i kuvalo za kafu.
Detalje, poput brojnih rezbarija u lažnim prozorim, uočiću nešto kasnije, a Supaporn će mi otrkiti da je kuća stara dvesta godina. Izgrađena je u tradicionalnom tajlandskom stilu i danas ima ogromnu vrednost. Ali ona ne namerava da je proda mada je nedavno počela sa njenim renoviranjem.
Kada se nakon dva sata ponovo sretnem sa Supaporn, najzad shvatam da je ona moja domaćica. A onda počinjem da se smejem jer mi otkriva kako je i ona za mene mislila da sam muško dok me nije videla. Nikada joj ne bi palo na pamet da žena pedala sama. Fotografija koju imam na mom profilu je pak veoma mala (a nije umela da je uveliča) tako da je sve vreme verovala da će ugostiti muškarca.
Pričam joj o identičnoj zabuni s moje strane, dok mi se u sećanje stalno vraća ona scena iz kultnog filma Davitelj protiv Davitelja, u kojoj Rodoljub na naređenje inspektora Strahinjića sve vreme ponavlja: „Ja sam žensko! Ja sam žensko!“

Supaporn i Supavan
Osim što je žensko, moja domaćica je i vlasnica velike privatne škole Supavan, gde je i direktorka. Školu je podigao i osnovao njen otac, a od njih troje braće i sestara, njoj je zapalo da je vodi. Kao i da brine o porodičnom biznisu – o manjem lancu radnji mešovitom robom po Bangkoku. Uz sve to, Supaporn se stara i o staroj majci, koja ima osamdeset šest godina. Svoju porodicu nema a čini mi se indiskretnim da je pitam zašto je nikada nije pravila.
No zato pokušavam da doznam otkuda ona na listi Topli tuš za smeštaj putnika na biciklima kada sama nikad nije putovala biciklom. Otkriva mi da je pre nekoliko godina ugostila nekoliko cikloputnika koje je upoznala u Bangkoku preko prijatelja. Zajednici Topli tuš pridružila se nedavno, iz želje da pomogne ljudima koji putuju na dva točka, i za nepuna dva meseca kroz njenu kuću prošlo je četrnaestoro putnika na biciklima. Udivljena sam.
Sve što Supaporn traži od putnika koje ugosti je da odvoje malo vremena i posete njenu školu, da je obiđu sa učenicima-vodičima i možda prisustvuju nekom času na kojem će deci pričati o svojim doživljajima.
Da li sam raspoložena da im se sutra ujutru pridužim na doručku u menzi?, pita me.
Naravno! Biće mi zadovoljstvo.
Sutradan saznajem da je to zapravo prvi školski dan na Tajlandu. Deca su došla u narodnim nošnjama dok običnim danima nose unifrome: bele košulje i plave pantalone ili suknje.
Nije bilo nikakve priredbe, ali postrojeni u vrstama, đaci su prvo pozdravili himnu Tajlanda, pa himnu Supavan škole, a onda su odslušali budističku molitvu. Supaporn im je poželela dobrodošlicu, posebno najmlađima, deci koja će od danas pohađati Supaporn vrtić, koji je sastavni deo škole. A onda je predstavila mene i dala mi mikrofon da ih u nekoliko rečenica pozdravim.
Potom su me tri mala vodiča provela kroz školu, ogromno zdanje koje čine tri zgrade.
Još za doručkom, Supaporn mi je otkrila da je jedna od njenih velikih ljubavi umetnost. Pokazala mi je fotografije akvarela koje je radila, a potom, obilazeći njenu školu, bilo je nemoguće da ne uočim koliko ima izloženih crteža i likovnih radova po panoima i zidovima, dok su vitrine prepune najlepših dečijih primenjenih rukotvorina. Đaci njene škole pobeđuju na mnogim domaćim a i na internacionalnim likovnim takmičenjima.
Nije me začudilo – to je još samo jedan dokaz kako profesori i uprava obrazovnih ustanova utiču na podsticanje i razvoj dečijih talenata.

Umetničke duše
Supapornina ljubav prema umetnosti ne završava se kod slikarstva. Popodne drugog dana uspeva da odvoji nekoliko sati i da me odvede u umetnički deo grada na bankonškom kanalu. Njime plove čamci puni truista, koji ne prestaju da škljocaju svojim fotoaparatima. Zabavno mi je što jednu od 'must see' turističkih atrakcija Bangkoka mogu da doživim iz drugačije perspektive – sa obale, tačnije, sa drvenih terasa i dokova kuća duž kanala.
Prolazak njima neuporediv je sa bilo kojim drugim isksutvom. Stotine drvenih terasa koje se nadovezuju jedna na drugu, praveći kilometarsku stazu koja škripi, ugiba se, talasa, s koje se klizi prema reci zbog erozije tla ili se penje sa nivoa na nivo – po jedan stepenik na svaka dva-tri metra -- a stalno ostajući na istoj visini u odnosu na vodu. Krovovi su nekada toliko niski da moram da se saginjem pa imam osećaj kako se provlačim, iako su terase prilično široke. Obale su povezane drvenim mostovima koji se u niskim lukovima izdižu nad kanalom. Mnoge terase prelaze u dokove, a one koje nemaju otvoren izlaz na reku obično su pretvorene u male vrtove.
Tako je barem s ove strane kojom Supaporn i ja žurimo do Art kuće, na lutkarsku predstavu u dva. Svakoga dana, u prostoru koji je nešto između ateljea, prodavnice umetničkog pribora, izložbenog i prodajnog salona, alternativnog kafea i mini-teatra – odigrava se predstava sa tradicionalnim tajlandskim lutkama.
Usput, dok smo se vozile najpre autobusom pa tuk-tukom, Supaporn mi je ukratko objasnila da postoje tri tipa tajlandskog lutkarskog pozorišta: khon, lakhon i likei. Prvi tip je najsofisticiraniji jer prikazuje samo ramakijanu (tajlandsku verziju indijskog speva Ramajana); drugi prikazuje sve klasične tajlandske dramske tekstove; dok poslednji predstavlja obične drame. No nazanimljivije od svega je da manipulacija jednom lutkom zahteva sinhronizovane napore čak tri lutkara.
A onda – razčarenje. Predstava je otkazana zbog neodložnih obaveza jednog od njih. Za sutra sam planirala obilazak Velike palate i neću imati vremena da ovde dođem ponovo. Sasvim je izvesno ću se vratiti u Bangkok, ali da li ću tada stići da obiđem i ovo pozorište? Jedno od pravila koja sam naučila tokom putovanja je da druge prilike uglavnom nema.

Biti beo i debeo
Radoznalo posmatram ovdašnje stanovnike, prvenstveno žene, o čijoj lepoti sam se naslušala mnogih hvalospeva. Ali jedva uspevam da nađem nekoliko njih za koje bih mogla da kažem da su privlačne. Laošanke i Kambodžanke čine mi se neuporedivo lepšima.
Uz to, iznenađena sam koliko devojaka – i ne samo njih, već i mladića, i dece, i odraslih ljudi – ima probleme sa kožom i debljinom. Sitne crvene bubuljice po licima i vratovima koje već prepoznajem kao alergijsku reakciju na prejake sunčeve zrake, jer ista boljka muči i mene otkako sam u ovom delu sveta. Ali dok se moje ospe povuku preko noći ili za dan-dva neizlaganja direktnom Suncu, dotle su njihove, očigledno, postale trajne. Viđala sam to i u drugim delovima Indokine, ali ne u ovolikoj meri. Jedan od razloga može biti i taj što su tamo ljudi doslovno zabrađeni – u košuljama s dugim rukavima i dugim pantalonama ili suknjama, sa šeširima širokih oboda koji imaju zaštitu za vrat i lice, ostavljajući propreze samo za oči.
(Trebalo mi je vremena dok nisam otkrila da to rade ne zbog zašite od Sunca, već zbog toga što je ideal biti što belji, što deblji i sa što dužim noktima što su neoborivi dokazi da si postao gospodin koji ne mora da radi i boravi na Suncu.)
Ne znam da li u Bangkoku to ne praktikuju zbog mode, ali posledice su očigledne. Kao što su sasvim uočljive i posledice neprilagođene ishrane – mesa u slatkastim sosevima koje se jede već za doručak, kolača i slatkiša, te prezaslađenih napitaka. Toliko debelih ljudi nisam videla ni u jednoj zemlji do sada.

Novac u rukama
Sticajem okolnosti, upoznajem nakratko i lice poslovnog Bangkoka. U Sukhumvit ulici, poslovnom i bogataškom središtu ovog osmomilionskog grada, treba da se sretnem sa izvesnim Frankom, prijateljem moje virtuelne prijateljice iz Zapadne Evrope.
Nju sam upoznala preko mog bloga i već dva puta me je spasla iz ozbiljnih materijalnih problema u koje sam upadala tokom putovanja. Iako je i sama veliki putnik, nikada nije bila u Kini a jedna od velikih želja joj je da poseti Muzej terakota vojnika. Znajući to, kada sam bila tamo u oktobru prošle godine, kupila sam joj mali dar: devet ukrasnih figurica terakota ratnika. Sumnjičava kada je reč o slanju poštom s jednog na drugi kraj sveta, nosila sam ih više od pola godine u bisagama. Znala sam da u Bangkoku živi njen prijatelj koji često leti u Evropu, te smo se dogovorile da poklon ostavim njemu.
I sad, radi toga, krećem u drugi deo Bangkoka. Najpre osam od devet stanica ferijem koliko ih ukupno ima, potom menjam dve linije metroa i za nepunih sat vremena prelazim skoro dvadeset kilometara od Supapornine kuće do Frankove kancelarije. Ili je reč o hotelu? Nisam sigurna jer se na broju koji mi je dao nalazi superfensi hotel sa pet zvezdica.
Pogledam svoj odraz u glanc čistom zatamljenom staklu prizemlja – izbledela majica, sumnjivo čiste bermude, papuče, a oko glave povezana marama sa zastavama sveta, koju sam kupila juče. Ličim na putnika koji nikad ne odseda u ovako skupim hotelima. Ali se onda prisetim da sam belkinja, što je u Indokini dovoljna propusnica za sve, makar se radilo i o najvećoj iščašenosti. Jedna od velikih istina koju sam otkrila otkada sam u Aziji je da svuda vlada (ne)prikriveni rasizam.
I uskoro, Frenk se pojavljuje. Ovlašni pogled dovoljan mi je da shvatim kako njegova košulja, pantalone i cipele vrede više od svega što ja imam u svojim bisagama, uključujući i moj bicikl (sa sve skupim sedištem Brooks i neprobušivim gumama Šshwable Marthon Plus). Kasnije ću od prijateljice saznati da se on bavi investiranjem novca aizijskih bogataša.
Ljubazan je, naravno, s manirima kao da je rastao na britanskom dvoru. Kratko popričamo o mojim daljim planovima, predam mu kutiju oblepljenu providnom lepljivom trakom kako se ne bi raspala, a koja nakon šest meseci u bisagama izgleda kao da je pokupljena iz nekog ovdašnjeg kontejnera, te se raziđemo.
Čudno je kako me je moja vantura povezala i sa nekim ljudima u čiji svet teško da bih drugačije ikad privirila.


Velika palata - ulaz
Jedno od 'must see' mesta u Bangkoku, makar u njemu ostajali samo dan, svakako je Velika palata. Reč je o ogromnom zdanju na površini većoj od dvesta hiljada kvadratnih metara, koje nije samo kraljevska rezidencija već i mesto mnogih vladinih institucija kao i hrama Smaragdnog Bude. Sagrađeno je krajem osamnaestog veka, kada je tadašnji kralj Rama I odlučio da preseli rezidenciju sa zapadne obale reke Čao Praj na istočnu. Već tada je ustanovljeno da će se unutar visokih belih zidina smestiti sve najvažnije administrativne službe Kraljevine Tajland.
Velika palata se otvara za posetioce u devet. Već od osam, ispred ulaza se tiska stotine ljudi. Autobusi sa turistima – najviše ima Kineza i Južnokorejaca – istovaruju putnike na drugoj strani širokog bulevara, tačno tamo gde kampuju demonstranti. Obično u istim majicama na kojima su reklame turističke agencije koja organizuje putovanje i sa identičnim kačketima, Kinezi i Korejci slepo prate svog vodiča koji maše zastavicom visoko iznad glava turista. I galame neopisivo. (Čak se i Kambodžani, koji su takođe veoma bučni, redovno žale na galamu posetilaca iz pomenutih zemalja.)
Za ulazak u Veliku palatu treba platiti petsto tajlandskih bahta što iznosi oko trienaest evra. Na ulazu se osim ulaznica kontroliše i primerenost garderobe – ne može se ući u majicama bez rukava i kratkim pantalonama, a Supaporn mi je rekla da su do nedavno bile zabranjene i papuče s otvorenim prstima i petama. Redari su neumoljivi – prisustvujem sceni u kojoj zaključuju da tri četvrti duge helanke jedne Azijatkinje, koje ostavljaju otkrivenih nekoliko centimetara njenih nožnih članaka, nisu odgovarajuće za kraljevsko mesto. Upućuju je u garderobu gde se po ceni od nekoliko dolara može iznajmiti primerena odeća u svim veličinama. Vidim mnoge zapadnjake kako izlaze odande unifromisani u duge šalvare i T-majice.

Velika palata – organizacija
Žurim da uđem pre nego što se desetine turističkih grupa uspešno okupe i pohrle na drugu a potom i treću kontrolnu kapiju. Ne volim gužve, ne volim organizovane posete i ne volim kad na fotografijama imam toliko ljudi da se ono što sam snimala nalazi u desetom planu. No čini se da je na ovom mestu sve to neminovno.
Posebno kad nakon uspešnog i prilično brzog ulaska, već kod prve stupe moje baterije na fotoaparatu iscure. Agr! Kako nisam mislila na to! Nemam rezervne a kako sad da izađem i da se vratim a da ne platim ponovo?
Ali, u upravi ovog mesta mislili su na sve. Tako s olakšanjem otkrivam da moja molećivo-tužna grimasa koju sam složila vraćajući se do jedne redarke uopšte nije neophodna. Već na pola rečenice u kojoj sam nameravala da joj obajsnim kako su mi iscurele baterije a nemam rezervne a tek sam ušla a prevalila sam..., ona me je prekinu.
„Dajte mi vašu levu ruku“, reče ljubazno ali zapovedno.
Vidim sebe u stavu ogromnog znaka pitanja dok joj poslušno (ne pitati ništa suvišno da opet ne bih ispala smešna i glupa!) pružam moju levu šapu.
Ogromnim pravougaonim pečatom kojim poništava karte, ona krenu ka mojoj nadlanici i – tap – žigosa me.
A?
Potom me uputi u jednu od brojnih radnji koje se nalaze između dve kontrolne kapije. Za svaki slučaj, kupim osam rezervnih baterija i vratim se nazad. Neće valjda tražiti da mi pljucne na ruku kako bi obrisala onaj pečat?
Neće. Moraću to ipak sama da uradim.

Velika palata – utisci
Iako znam da je Kraljevska palata u Pnom Penu koju sam posetila pre mesec dana zapravo građena po uzoru na ovu veliku bangkošku, nekako mi se ta prva više dopala. Moji razlozi su prozaični, ali se ispostavilo da su bili presudni. Reč je zapravo o samo jednom razlogu – o prevelikoj gužvi.
Ne postoji mogućnost da ovo mesto obiđete a da se stalno ne probijate kroz žive zidove turista. Da se ne saplićete o noge onih koji su posedali da se odmore. Da vam nečiji nos ili ruka ili kišobran ne hrupe u svaki kadar. U svakom trenutku, bilo da napolju prži Sunce ili se provalila monsunska oluja ili je prijatno zimsko vreme, u Velikoj palati ima previše posetilaca.
Ne znam zašto uprava ovog mesta ne ograniči broj poseta sinhronizujući redarske službe na ulazu i izlazu. Nije teško proračunati koliko prosečno treba vremena za obilazak i koliko minimalno treba kvadratnih metara čistog prostora da bi posetilac mogao da makar dobaci pogledom do građevina u prečniku od pedeset metara oko sebe, pa onda, shodno tim proračunima, propuštati turiste u grupama.
Ovako, sve čega se sećam je – da skoro ništa nisam dobro videla. A kad nakon obilaska nekog tako važnog mesta morate da odete na internet i potražite profesionalne fotografije napravljene za štampane vodiče kako biste videli gde ste to zapravo bili i kako to tamo u stvari izgleda, nužno se upitate u čemu je smisao takvih turističkih poseta.


Fotografije su ovde i ovde.

[pauza]

Sex, Brooks & Virtual


1-11. jun 2013.

Kmerski albatros

Sedim u prijemnoj sobi neuglednog hostela u Sihanoukvilu. Mesto je nadaleko poznato po plažama koje izgledaju kao na razglednicama iz tropa. Ali u junu nije sezona i jedva da ima turista. U ovom hostelu, ja sam jedini gost.

Izašla sam iz moje sobe u ovu 'zajedničku' zbog velikog ventilatora na plafonu. Ne znam zašto su u ovom delu sveta odustali od njih i prešli na male, moderne ventilatore, koji nisu u stanju da rashlade ni najmanju prostoriju. S ovim plafonskim, unutra je prilično podnošljivo. Koristim to što nema nikoga – ne samo gostiju nego ni spemačice sa malom ćerkom koja obožava da ovde gleda televizor, pojačavši ton maksimalno, a nema ni 'menadžera' – mladog momka koji verovatno još uvek spava u paviljonu do gostinskog. Pišem tekst za blog i sasvim lepo mi ide.

Malo posle deset, dolazi bunovni menadžer. Nag je, sa obmotanim peškirom oko pasa. I kod žena i muškaraca u Kambodži uobičajeno je da se uvijaju u saronge. U Kraljevskoj palati u Pnom Penu gledala sam trodimenzionalnu animaciju njihove primene kao raznih modela suknje, pantalona, šalvara... Oko glave ili vrata obmotavaju karmas, ali često se može videti da su tu manju i kraću maramu muškarci obavili oko pasa kao sarong.

Menadžer koji se zove Puthikar malo je opušteniji, pa umesto tradicionalnog saronga radije koristi peškir. Ovaj je intezivno roze, ali već sam primetila da ovdašnjim muškarcima to uopšte ne smeta. Ne ustežu se da ponesu ženski šešir sa karnerima ili tašnu iako nisu feminizirani. Jednostavno, ne obraćaju pažnju. U tom kontekstu postalo mi je jasno i kako je moguće da su pidžame postale modni hit kao garderoba za ceo dan.

Puthikar mi nazdravlja dobro jutro i seda na trosed naspram moje fotelje. Osmehujem se ljubazno mada me je prekinuo baš usred rečenice.

– Opet sam mnogo pio sinoć. I pušio sam drogu, naravno – kaže. Ako se izuzme nemogućnost Kmera da izgovore glasove poput 'š' -- zbog čega recimo 'sure' zvuči kao 'cure' -- njegov engleski je veoma dobar.

Odgovorila bih mu da je to normalno za njegove godine, ali bi to verovatno značilo početak razgovora za koji je očito raspoložen, za razliku od mene. Zato samo klimam glavom i nastavljam da se osmehujem. U pozi sam koja bi svakom Zapadnjaku jasno prenela moju želju da što pre nastavim sa mojim poslom. Ali – a to stalno zaboravljam – kod Azijata ne prolazi diskretnost. Oni naprosto ne razumeju da neko želi da ostane sam sve dok im se to ne kaže izričito i to odlučno ponovi više puta, po mogućstvu zapovednim tonom praćenim gestom kojim nekoga teramo od sebe. Primenila sam to nekoliko puta, i uvek uspešno, ali sam se nakon toga svaki put osećala loše, kao neka nadrndana, neljubazna turistkinja koja se iživljava nad vazda osmehnutim lokalcima. Zato se sada uzdržavam i odlučujem za pasivno neučestvovanje u razgovoru.

Ali Puthikar je namerio da mi ispriča svoj problem.

– Izašao sam sa tri belkinje i platio im po dva pića. Ali nijedna nije htela da ima seks sa mnom!

Samo što nisam zinula. Pričati otvoreno o intimnosti je nešto nezamislivo u tradicionalnih Kmera. Pogotovu sa strancima, pa još suprotnog pola.

– Nikako ne uspevam da spavam sa belkinjom. A to toliko želim. Ne znam šta je problem. Pokušavao sam na sve načine, ali sve je bezuspešno – nastavlja da mi se žali.

Smešno mi je. Imam na umu razne pretpostavke, ali nijedna mu se ne bi dopala. Sigurno ne bi voleo da čuje kako -- za razliku od većine belih muškaraca koji azijske devojke smatraju veoma privlačnima -- belkinje nešto i ne luduju za Azijatima. Slučajevi poput junakinje čuvenog romana Ljubavnik Margaret Diras (zapravo same autorke?), zaista su retki. Problem neprivlačnosti azijskih muškaraca vidim u tome što ne deluju muževno. Mahom su previše sitni, a i u zrelim godinama ostaju ćosavi i sa kratkim nosićima, zadržavajući lik dečaka.

Dodatni razlog je njihov 'look'. Kod azijatskih mladića (kao i devojaka) – posebno u Laosu i u Kambodži – postoji trend bojenja kose. Obično ih boje u crvenu ili u plavu. I dok prvo još i može da prođe uz njihovu mrku boju kože, drugo deluje potpuno neprivlačno, čak odbojno. Uz sve to, mnogi nose frizure kakve su na Zapadu bile moderne pre više decenija. Tako ovaj mladić liči na azijatsku kopiju Limahlija, frontmena nekadašnje grupe Kajagoogoo. Zbog toga mi deluje smešno, na onaj simpatičan način na koji odraslima deluju 'alternativne' frizure tinejdžera, koji ih pak smatraju dokazima svoje posebnosti.

Ništa od toga, naravno, ne kažem Puthikaru. I dalje ne bih da ulazim u priču, no on ima svoju ideju.

– A ti si sama, m? – pita me.

O, ne! Nadam se da nije to što mislim da jeste.

Klimam glavom i pokazujem spremnost da nastavim da radim.

– A koliko imaš godina?

Oh! jeste to.

– Mogu da ti budem mama – odgovaram.

– Ja imam 23 a moja mama je starija od tebe – kaže dečak.

Najradije bih se nasmejala grohotom. Ma da li on to ozbiljno misli?

Biram da se pravim blesava, pa se samo smeljuljim. I počinjem da kucam po tastaturi, sa jasnom porukom momku da ode.

– Ja to toliko želim da mi nije problem ni koliko ima godina, ni ništa. Samo da jednom budem sa belkinjom. Bio sam sa mnogim Kambodžankama i to mi nikad nije bio problem. Ali sanjam da imam seks sa belkinjom. Evo, ti si sama...

Oh! i oh!

Vreme je da odem.

– Ne mogu da ti pomognem – kažem mu s osmehom. Zatvaram moj računar, ustajem i odlazim u moju sobu. -- Pokušaj da im ne pričaš o tome koliko to silno želiš -- dobacim mu s vrata. Malo suptilnosti svakako mu neće škoditi.


Zašto su veliki -- veliki

Brooks je najbolje biciklističko sedište na svetu. Reč je o engleskom proizvođaču koji ima tradiciju dugu dva veka. Sedište koje proizvode u više od deset različitih modela, koji se razlikuju za muškarce i žene shodno njihovoj anatomiji, specifično je po tome što se oblikuje prema onome ko sedi na njemu.

Pripremajući se za ovu avanturu, jedna od obaveznih stavki bila je sedište Brooks. Koštalo me je oko sto britanskih funti, što je gotovo polovina cene mog bicikla. No, za dugu vožnju dobro sedište je presudno važno.

I moj Brooks služio me je dobro skoro pune dve godine. A onda se dogodio 'kvar'. Naime, sa unutrašnje strane ovog sedišta postoji šraf koji se zateže kako se koža sedišta opušta. Specijalnim ključem, koji se dobija uz kupovinu Brooksa, koža se povremeno zateže kako bi sedišta stalno imalo anatomski oblik. Ali na mom primerku taj šraf je nakon dve godine jednostavno počeo da šlajfuje. Sedište se ulubilo i nakon tridesetak kilometara na njemu počela sam da osećam bol u krstima.

U razmišljanju šta da uradim i kako da dođem do novog, objavljen je jedan intervju sa mnom. Autorka je postavila kopiju teksta na Fejsbuk. U prvom planu na mojoj fotografiji je moj bicikl i sedište.

I tako je sve počelo. Izvesni Aleksandar, koji do tada nije bio među mojim FB prijateljima, ostavio je poruku s pitanjem da li je to Brooks model B17. Odgovorila sam potvrdno i požalila se kako ću uskoro morati da ga zamenim jer je postalo nefunkcionalno.

Nakon dve nedelje otprilike, u mom Fejsbuk sandučetu, našao se ovaj Aleksandrov dopis:

Hi Brooks,

My name is Aleksandar Gazibara and I am an avid recreational cyclist from Belgrade, Serbia.

A couple of months ago I read an article about the Brooks B17 which was touted as a perfect long haul ride, lifetime lasting saddle for all types of cyclists.

From that point on, I've read numerous articles and seen various promotional and inspiring videos about your saddles and just couldn't help my self but order it

I am perfectly satisfied with my saddle - nothing wrong there.

There's something else, or better yet someone else, I want to talk to you about. Before i begin, let me say I do hope this is still the time where people are important and customers' trouble is a thing of interest to a company like yours.

Snezana Radojicic, my fellow citizen embarked on a wonderful journey around the world on a bike. She's pedalled a total of 22 000 km so far and doesn't intend to stop any time soon.

You can read all about her adventures on her blog http://gea-tour.com/o_meni/.

Can you guess which is the choice of saddle she made? Of course it is Brooks B17.

Now, the only problem is the saddle malfunctioned and Snezana might be left without her Brooks B17 soon...

My question to you is this: Is this still the time when the company like yours cares about a misfortune like this?

And do you feel replacing the saddle for a new one and creating a short film about her adventures would ultimately contribute to Brooks as a brand and bring even more loyal and satisfied customers (like myself)?

I do hope this email will not go un-answered and I do hope there will be a positive outcome to my efforts - we would make a girl happy and allow her to continue wandering around the planet on your amazing product.

Thanks.

Regards,

Aleksandar

I, naravno, Brooks je odgovorio pozitivno. Nakon pomalo napetog koordiniranja, poslali su mi novo sedište na adresu prijateljice u Ženevi, odakle ga je ona nedavno otposlala na adresu mog onlajn prijatelja na Tajlandu. U međuvremenu, moje staro Brooks sedište se i polomilo. Nekako sam ga fiksirala izolir trakom, mada pravi nepodnošljivu buku i škripu dok vozim. I leđa me otkidaju. Ali, izdržaću do Tajlanda gde će me sačekati novo.

A Aleksandar? Pitala sam ga da bude moj PR, iako mu to nije posao, čak nema nikakve veze s marketingom – čovek je u IT sektoru. Tim pre sam oduševljena. Nikada, ni na srpskom, ja ne bih sastavila tako dobru molbu za sponzorstvo. Ne dobru nego briljantnu.

Verovatno je to jedan od razloga zašto mi nijedna, rečju -- nijedna – frima iz Srbije, nije odgovorila. Ni nakon dve godine na putu oko sveta, nijedan srpski distributer bicikala ne vidi interes da me donira novim dvotočkašem. Ili novim gumama. Ili nekim delom opreme. I kao i u mnogim slučajevima, opet se potvrđuje pravilo da stranci imaju više sluha za uspešne poduhvate naših ljudi od nas samih.


Digitalna rekonstrukcija

Od mog povratka sa Tajlanda, nakon kratkog boravka u Sihanoukvilu, otkrila sam da sam umorna od Kambodže. Da želim promenu, drugačiju kulturu, drugačije ljude, običaje, pejzaže. Otišla bih, recimo, u Nepal. Otišla bih koliko sutra, ali ne mili mi se ideja da se usred kišne sezone nađem na dve ili tri hiljade metara nadmorske visine. I da se smrzavam. Zato odlučujem da dva najkritičnija meseca – od sredine jula do sredine septembra – dok traju monsuni, provedem na Tajlandu. Nakon pljuskova kakve Evropa nikada nije doživela, ovde se barem sve osuši za pola sata.

No pre nego što pređem u susednu zemlju, ostaje mi da posetim Angkor Vat – jedan od najfascinantnijih kompleksa hramova na svetu, mesto koje se nalazi na svim listama novih sedam svetskih čuda, a kome, prema poznavaocima, jedino može da parira Makču Piču, ili pak obrnuto – Angkor Vat parira njemu. Što je u stvari nebitno. Bitno je da ne mogu da napustim Kambodžu dok ga ne posetim.

A na putu do tamo, prolazim pored kompleksa Sambor Srei Kuk, najbolje očuvanih ostataka hramova iz pre-angkorske ere. Hramovi su podizani počev od sedmog veka pa do devetog. Iako su na listi Uneskove kulturne baštine, kao deo Angkor Vat kompleksa, uopšte nema turista. A ni ulaznicu od dva dolara nisam morala da platim, da se nisam zaustavila kod otvorene rampe i skoro tri minuta dozivala bilo koga iz obližnjih kuća da izađe i naplati mi.

Sambor Srei Kuk je u sedmom veku bio prestonica kraljevine Čenla, kako su je nazvali kineski hroničari. Njegovo malo kraljevstvo zauzimalo je oko dvadeset kvadratnih kilometara, a u okviru njega nalazilo se deset kompleksa sa preko hiljadu hramova. U središtu su bila tri kompleksa, koja su činila ritualno, političko i socijalno središte kraljevine. Sva tri su relativno dobro očuvana. Ipak, prosečni posetilac poput mene, kome arheologija ili istorija umetnosti nisu profesije, teško može da zamisli kako je sve to nekada izgledalo. No zato je tu virtuelna prezentacija.

Pripremajući se za posetu Sambor Srei Kuku, naletela sam na projekat profesora i studenata sa Berkli univerziteta, koji su napravili digitalnu rekonstrukciju ovog mesta. Malo je reći da sam bila oduševljena, poput deteta koje je otkrilo novu video igricu. Jer, postoji i aplikacija za virtuelni obilazak Sambora, koja se može preuzeti sa sajta. Jedini problem je što nakon nje, poseta stvarnom mestu nije ostavila prevelik utisak na mene. A opet, da nije bilo virtuelnog doživljaja, teško da bih u stvarnosti shvatila veličinu ovog mesta, i razumela običaje i život tadašnjih ljudi.

Kako god, sada se osećam dovoljno potkovanom predznanjima da krenem u avanturu obilaska Angkor Vata. Do tamo imam još samo sto dvadeset kilometara ili jedan dan vožnje. I jedva čekam.

Fotografije su ovde.

[pauza]

Angkor Vat

O Angkor Vatu je teško pisati. Nakon stotine stručnih studija, hiljada turističkih priručnika i bezbrojnih sažetaka za brzo upoznavanje sa jednim od sedam svetskih čuda novog veka, nemoguće je napisati bilo šta a da ne bude ponavljanje. Ali paradoksalno -- ili upravo zbog toga -- dok sam se pripremala za obilazak kompleksa, pa tokom višednevnih poseta hramovima, i sada, kada sam sela da o tome nešto napišem, nisam uspela da nađem nijedno sistematizovano, kratko i uprošćeno objašnjenje sa praktičnim savetima u vezi sa Angkor Vatom i njegovim obilaskom. Ne mislim da mogu da nadoknadim taj propust, ali se nadam da će tekst koji sledi pomoći barem nekom budućem posetiocu Angkor Vata da se bolje snađe kada se nađe pred jednom od najfascinantnijih svetskih građevina, a onima koji tamo nikada neće otići, da steknu makar približnu predstavu kako sve to zapravo izgleda.

Šta je Angkor Vat

Angkor Vat je naziv za kompleks hramova u Kambodži, nedaleko od grada Siam Ripa, u blizini jezera Tonle Sap. Hramovi su građeni u čast hinduističkih božanstava Višnue i Šive, a po prelasku Kmera u budizam, i u čast Bude.

Kompleks se prostore na površini od oko osamdeset kilometara kvadratnih. Čini ga oko hiljadu hramova, koji su podeljeni u nekoliko velikih skupina.

Najpoznatiji hram je upravo Angkor Vat, po kojem je kompleks i dobio ime. Za njim slede (ali ne obavezno ovim redosledom) Angkor Tom, Bajan, Bakong, Ta Phorm i brojni drugi.

Naziv Angkor Vat potiče od sanskrtskih reči 'angor' što znači 'grad' i 'vat' što znači 'hram' – te bi doslovni prevod Angkor Vata bio Gradski hram. Ovo ime ustalilo se od šesnaestog veka a za sada se ne zna kako se kompleks nazivao pre tog vremena.

Kratki kurs istorije

Hramovi u kompleksu podizani su od devetog do trinaestog veka.

Početkom devetog veka, kralj Jasovarman II uspeo je da ujedini brojne male kraljevine na teritoriji današnje severne Kambodže, južnog Laosa i istočnog Tajlanda na kojima su živeli Kmeri. Prema nekim hroničarima, bilo je pedeset četiri male države koje su se pod njim našle u sklopu velike kraljevine 'Kambuja'.

Podigao je prvu prestonicu, današnji hram Bakong.

Njegovi naslednici nastavili su sa podizanjem ogromnih hramova. Shodno hidnuističkom verovanju, smatrali su da su naslednici bogova i da će se nakon smrti sjediniti sa božanstvom kome su posvetili hram.

Najpoznatiji hram -- Angkor Vat -- podignut je početkom dvanaestog veka u vreme vladavine cara Surjavarmana II.

U njegovo vreme, objedinjeno Kmersko kraljevstvo ekonomski je prosperiralo zahvaljujućibrojnim sistemima navod-njavanja i veštačkih jezera, koji su omogućili žetvu pirinča čak tri puta godišnje. Višak hrane doprineo je bogaćenju kraljevine i Kambuja je uz Kinu postala najvažnija azijska sila.

Sredinom trinaestog veka, najveći deo kraljevine već je uveliko prihvatio budizam. Budističko učenje negira otelotvorenje božanskog u kraljevima, a uči jednakosti ljudi. Kao posledica toga, dojučerašnji pokorni radnici počeli su da odbijaju ropsku poslušnost svojim gospodarima, te su hramovi polako pustošili.

U četrnaestom veku su bili već prazni i prepušteni laganom propadanju. Vlažna tropska klima, bujanje vegetacije i konstantni napadi i pljačke Sijamaca (današnjih Tajlanđana) doprineli su da već u šesnaestom veku ovo mesto bude potpuno opustošeno.

Otkrića i reotkrića

Na Zapadu se za Angkor Vat prvi put saznalo upravo u to vreme, krajem šesnaestog veka, zahvaljujući portugalskom monahu Antoniju da Magdaleni.

Međutim, popularizacija je usledila tek u drugoj polovini devetnaestog veka, nakon objavljivanja putpisa Henrija Muoa, francuskog biologa i istraživača. Henri je do otrkića došao gotovo slučajno, dok je lutao džunglom u potrazi za novim biljnim i životinjskim vrstama.

Restauracije su počele početkom narednog veka, ali su prekinute šezdesetih godina zbog političke situacije u Kambodži – građanskog rata, američkog bombardovanja, stvaranja Demokratske Kampučije. Tek nakon svrgavanja Crvenih Kmera 1998, postale su moguće ozbiljne sanacije.

Unesko je kompleks Angor Vata uvrstio na listu svetske kulturne baštine 1992. godine.

Najnovije otkriće desilo se sredinom juna 2013 (upravo u vreme kada sam stigla u Siam Rip) – zahvaljujući novoj laserskoj metodi, ispod današnjeg kompleksa hramova otkriven je čitav jedan grad. Ali proći će sigurno decenije dok ne bude otkopan i rekonstruisan, te dostupan turistima.

Kako su hramovi građeni

Svi hramovi u sklopu kompleksa Angkor Vata izgrađeni su od kamenih blokova. Neobrađeni blokovi krečnjaka dopremani su najčešće vodenim putem, zahvaljujući sistemu kanala, s obližnje planine Phnom Kulen. Kada bi bili poslagani, sledilo je njihovo klesanje. Klesani su čak i krovovi.

Još uvek se ne zna šta su Kmeri angkorskog doba koristili kao vezivni materijal za blokove. Pretpostavlja se da je to mogla biti smola ili kalcijum hidorksid.

Verovali ili ne

Angkor Vat je najveći verski kompleks na svetu.

Smatraju ga veličanstvenijim od svega što su antička Grčka i Rim ostavili iza sebe.

Zauzima površinu veću od današnjeg Pariza. U dvanaestom veku u njemu je živelo milion ljudi. U isto vreme, Pariz je imao jedva dvadeset hiljada stanovnika.

Sam hram Angkor Vat nazivaju 'čitavom prašumom obrađenog kamena' – napravljen je od većeg broja kamenja nego što imaju sve egipatske piramide zajedno. Samo za njegov kompletan obilazak, treba pešačiti preko dvadeset kilometara.

Porede ga sa Solomonovim hramom.

Za rekonstrukciju jednog drugog hrama – Baphuon, arhitekte i istoričari sastavili su najveću slagalicu na svetu tako što su spojili 300.000 kamenih blokova, od kojih nijedan nije iste veličine.

Hram Angkor Vat

Građen je da simbolizuje svemir u malom. Okružen je kanalom (širokim 200 m a dugim 6 km), koji predstavlja praokean. Glavni ulaz je sa zapadne strane. Kanal je premošćen širokom stazom od kamenih blokova. Sa istočne strane postoji zemljani nasip.

Na vrhu hrama nalazi se pet kula, oblikovanih kao lotosovi cvetovi, koji simboliziraju planinu Mehru, dom bogova prema starom kmerskom verovanju.

Najupečatljiviji detalj, ne samo na ovom hramu, jesu veliki bareljefi duž tremova. Na njima su ilustrovane najvažnije bitke kmerskih kraljeva, epizode hinduističkih epova i mnoge scene iz mirnodopskog, svakodnevnog života. Najzastupljenije figure su plesačice Apsare, nebeske nimfe. Iako ih je isklesano nekoliko hiljada, ne postoje dve identične.

Razočaranje

Najpoznatija fotografija ovog hrama svakako je ona na kojoj se odraz Ankora u zalasku sunca odslikava u vodi, kraj koje stoje budistički monasi. Moje razočarenje bilo je veliko kada sam shvatila da je to što na fotografijama liči na jezero, zapravo jedna bara. U suvoj sezoni verovatno presuši.

Angkor Vat na filmu

Prvi put, korišćen je kao scenografija za neke kadrove filma Lord Jim, sa Piterom O Tulom u naslovnoj ulozi, 1964. godine.

Planetarno ga je proslavio film Tomb Driver iz 2001, s Anđelinom Žoli u ulozi Lare Kroft, i istoimena video-igrica.

Ulaznice za Angkor Vat

Postoje tri vrste ulaznica: za jednodnevnu, trdonevnu i sedmodnevnu posetu. Prva ulaznica košta 20$ i mora se iskoristiti u periodu od tri dana od dana kupovine; druga košta 40$ a važi sedam dana od dana kupovine; treća košta 60$ i važi čak mesec dana.

Prilikom kupovine ulaznice, fotografišu vas i tu sliku odštampaju na ulaznici. Na njenoj poleđini su sasvim jasna pravila na engleskom.

Turisti ne smeju da se nađu na terotoriji kompleksa bez ulaznice. Ukoliko ih neko iz redarske službe zatekne bez nje, kazna koju će platiti iznosi 100$.

S koje god strane da pristupate nekom od hramova, nalaze se portiri. Svi govore engleski toliko da će vas zamoliti da im pokažete svoju ulaznicu, koju će potom probušiti pri obodu. U toku istog dana možete neograničen broj puta ulaziti i izlaziti iz svakog hrama ili iz kompleksa.

Vreme poseta je od 5.30 h do 17.30 h, koliko ovde i traje dnevna svetlost.

Koliko dana odvojiti za posete?

Jedan dan je nedovoljan. Postoji takozvana 'kratka tura' u sklopu koje ćete obići tri-četiri najvažnija hrama, ali to je zaista prekratko vremena da biste išta dobro videli.

Tri dana je dovoljno za većinu posetilaca. Što se mene tiče, rekla bih da je to 'knap', čak i ako hramove obilazite motorom ili u tuk-tuku a ne biciklom kao ja.

Sedam dana je pak previše za prosečnog posetioca, ali ne i za ljubitelje arheologije, istorije umetnosti, za one kojima su to profesije, kao i za fotografe koji vrebaju idealnu dnevnu svetlost i boju neba da bi napravili umetničke fotografije.

Ja sam kupila sedmodnevnu ulaznicu. U prva četiri obilaska posetila sam sve što sam smatrala da treba videti; četvrti, peti i šesti dan iskoristila sam da neke od hramova obiđem ponovo, kada je vreme lepše i kada su gužve manje. Sedmog dana samo sam se vozikala okolo, pokušavajući da zamislim kako je sve to nekada zaista izgledalo. Drvene kuće u kojima je živeo običan narod verovatno se nisu mnogo razlikovale od ovih današnjih, štaviše, sigurna sam da se u načinu života Kmera malo toga promenilo. Kmeri su i dalje veoma religiozni, a ono što im se dešavalao u skorašnjoj istoriji, u vreme vladavine Pola Pota, govori o tome da su, po svemu sudeći, zadržali i idolopoklonički odnos prema svojim vlastodršcima.

Saveti

U Angkor Vatu gužve su ogromne i svakodnevne. Čak i kada pljušti, svuda ima na hiljade posetilaca.

Jedino vreme kada možete uživati u skoro potpunoj samoći i napraviti fotografije bez drugih turista u kadru jeste vrlo rano ujutru. Od kada se hramovi otvore pa do osam, gužvi nema. Nakon osam, sve počinje da liči na ogromni vašar.

Ponesite vodu i hranu jer su ispred samih hramova cene dva i tri puta više.

Za obilaske udaljenijih hramova (izvan Angkor Vata i Angkor Thoma) ne morate nositi ništa. Duž puta se nalaze brojna sela a lokalni stanovnici prodaju sve po uobičajenim cenama.

Obilazak biciklom ili motorom bez vozača nije najidealniji za Angkor Vat kompleks. U mnoge hramove ulazi se sa jedne strane sveta a izlazi se na suprotnoj, odakle se put nastavlja do narednog hrama. Zato je mnogo bolje ukoliko imate vozača koji će vas tamo čekati kako ne biste morali da se vraćate istim putem natrag, po svoj dvotočkaš.

Sam hram Angkor Vat bolje je obići sa stražnje, istočne strane, odakle ulazi veoma mali broj turista. S te strane i svetlost je bolja za fotografije.

Ukoliko ste u mogućnosti, platite vodiča. Cena po danu iznosi oko 20$, bez obzira na veličinu grupe. Ja nisam bila u mogućnosti da ga platim, ali sve što sam 'pokupila' od vodiča u prolazu, bilo je veoma zanimljivo i korisno.

Skoro svi hramovi su građeni u visinu i do poslednjeg, obično trećeg nivoa, gde se nalaze i svetišta bogovima treba se uspenjati strmim, visokim (često i po trideset ili više centimetara!) stepenicama koje su pri tom veoma uske, glatke i klizave zbog viševekovne izloženosti kamena stopalima i rukama hodočasnika koji su se peli uz njih. Preko mnogih su sagrađne drvene stepenice sa ogradama, ali i one su podjednako strme. Zato pazite šta obuvate kada krećete u obilazak.

Po obilasku Angkor Vat hrama ili po završetku svih obilazaka, obavezno otiđite u neki restoran u Siam Ripu da vidite apsara plesačice. Predstave su besplatne, ali morate sesti na večeru. U siamripskoj operi, cena je bezobrazno skupa – 40$. Međutim, u Ulici pabova, u restoranu Temple, možete jesti za pet-šest dolara i odgledati sasvim solidnu apsara predstavu.

Ukoliko imate vremena, posetite u Siam Ripu Umetničku školu za apsara plesačice i muzičare u apsara plesovima, koja radi pod pokroviteljstvom italijanske vlade.



.

Lični utisci


Prvi utisak - ljubimac

Moj apsolutni 'ljubimac' je hram Bajon. Podigao ga je legendarni kambodžanski kralj Jaiavarman VII, krajem dvanaestog veka, i posvećen je Budi. Sagrađen je u tri nivoa, a ono što ga izdvaja od svih ostalih su pedeset četiri tornja u 'gotičkom stilu', sa 216 uklesanih ženskih lica koja se osmehuju. Zapravo, neka se osmehuju, neka su ozbiljna, neka tužna. U mnogim vodičima navodi se da su to zapravo glave Avalokiteshvare, koja predstavlja kombinaciju Bude i samog kralja Jaivarmana VII, dok se u drugima može pročitati kako se još uvek ne može reći sa sigurnošću da li je reč o njemu, ili pak o Loksvari, koji je u mahajana budizmu žensko oličenje Bodhistave.

Što se njihovog broja tiče, pretpostavlja se da je reč o pedeset četiri male kraljevine koje su se ujedinile u jedinstvenu Kraljevinu Kambuju, a da ove glave, koje gledaju i ka spolja i ka središtu hrama, zapravo nadgledaju Kmersko kraljevstvo. (Neodoljivo mi se nametnulo poređenje sa našim, slovenskim bogom Svetovidom, koji je uvek prikazivan sa dve glave spreda i dve straga.)

Kako god, bez daha me je ostavilo toliko orgomnih (preko dva metra), u blokove kamena uklesanih ženskih lica, koja iz skoro svakog ugla imaju drugačiji izraz. Neminovno, nametalo mi se poređenje sa osmehom Mona Lize i pitala sam se šta bi veliki Leonardo mislio da je ovo video. I da li bi onaj zagonetni osmeh bio još zagonetniji?

A da li zbog sličnosti imena Bayon – Byron, zbog monumentalnosti ženskih glava u kojoj ima muževne snage, a koje su mi prizvale u sećanje Bajronov kao isklesan lik s crnom grivom, ili ko zna kojom igrom asocijacija, tek, britanski pesnik nikako mi nije silazio s pameti.

Spoljašnji zidovi kojima je Bajon okružen izrezbareni su verovatno najlepšim prikazima iz svakdonevnog života Kmera a posebno apsara plesačica.

Nakon obilaska prvi put, vratila sam se tri dana kasnije, ranom zorom, da bih ponovo sve videla i napravila nove fotografije. A kako put u unutrašnjost kompleksa Angkor Vata neminovno vodi pored Bajona, uvek bih zastala i 'za svaki slučaj' usnimila još neku fotografiju.

Drugi utisak – najnestvarnije

Nedaleko od hrama Bajon, nalaze se ostaci Terase gubavog kralja. Iako naziv ne obećava, a i terasa ne liči na terasu nego na ostatak lavirinta sa zidovima visokim čak sedam metara, krenula sam da je posetim.

I od ulaska -- ostala zaprepašćena. Duž celog jednog zida, koji se pod pravim uglom lomi na svaka dva-tri metra, uklesano je na hiljade demona i mitoloških bića. U nekoliko redova, od tla do vrha zidova, posmatraju me sedeći u lotosovom sedu. Iako sam ušla usred dana, iako sam videla da su pre mene ušli troje turista sa vodičem, na trenutak sam se upitala – a šta ako se izgubim u ovom lavirintu, ostajući nasamo sa svim tim zastrašujućim licima koja me posmatraju?

Na vrhu zida nalazi se statua gubavog kralja. Kao i mnogo toga u kompleksu Angkor Vat, i ona je još uvek misterija. Koga predstavlja? Postoji teorija da je reč o jednom od dvojice kmerskih kraljeva za koje se sasvim sigurno, na osnovu pisanih svedočenja, zna da su oboleli od gube. Prema drugoj teoriji, statua predstavlja Jamu, boga smrti, a terasa i ovaj prolaz bili bi zapravo ulaz u krematorijum.

Ali sa spoljašnje strane reljefi deluju mnogo 'pitomije' jer su na njima predstavljene apsara plesačice i nagasi. A da se opustim, pripomogli su i majmuni kojima se izgleda veoma mnogo dopada da se veru baš po ovim zidovima i glatkim reljefima.

Treći utisak – najavanturističkije

Ako se izuzme kompleks Sambor Srei Kuk hramova koje sam obišla pre dolaska u Siam Rip, najudaljenija znamenitost Angkora jeste Kbal Spean ili Reka hiljadu linguasa. Nalazi se na skoro pedeset kilometara udaljenosti od hrama Angkor Vat, nakon kojih posetioca očekuju još oko dva kilometra pešačenja kroz džunglu.

Utabana zemljana staza vodi kroz prebujno tropsko rastinje. Penje se uzbrdo i veoma je strma, a kako treba preskakati džinovsko korenje drveća i kamenove, prolazak kroz nju predstavlja ozbiljan planinarski poduhvat. Ne treba zanemariti ni ogromnu sparinu u džungli a ni pritajenu bojazan – šta ako se izgubim? -- budući da rano ujutru, kada sam stigla, gotovo i nema posetilaca.

Ali na kraju, sav trud i neizvesnost se isplate.

Najpre, čujem huk omanjeg vodopada a potom ugledam i reku. Voda teče preko ogromnih kamenova u kojima su isklesani simboli plodnosti – linguasi, figure Višnua, Šive i Bude, kao i životnjskih figura pauna, žabe, krave... koje imaju religijsku simboliku, To mešanje hinduističkih i budisitčkih elemenata objašnjava se time što su figure uklesivane između jedanaestog i trinaestog veka, od vremena kad je Kraljevina Kmera bila hinduistička do vremena kad je prešla na budizam.

Kako pratim instrukcije iz štampanog vodiča, krećem od vrha reka nizvodno, i obilazak završavam ispod vodopada u kome dahćem od zadovoljstva što sam se najzad osvežila. Još samo kad ne bih sad morala da vozim pedeset kilometara nazad...

Ipak postoji -- NAJ

Skoro uvek u intervjuima novinari su me pitali šta je tokom mog dosadašnjeg putovanja ostavilo na mene najjači utisak. I uvek sam pokušavala da im objasnim da kategorije 'naj' gube smisao kada svakoga dana doživljavaš nova uzbuđenja, posećuješ nove spomenike i zanimljiva mesta.

Međutim, postoje spomenici civilizacije koji ostavljaju bez reči čak i pomalo blazirane svetske putnike dugoprugaše, koji su se nagledali toliko toga da ih je teško impresionirati nečim novim. Jedan od njih, prvi koji sam posetila, nesumnjivo je Angkor Vat. Ostala sam tamo čak dvadeset dana, praveći velike pauze između obilazaka kako bi mi se utisci slegli i oslobodili mesto za nove. Ali i pored toga, imam osećaj kao da ništa nisam dovoljno dobro videla ni jasno sagledala – toliko je sve u Angkor Vatu impoznatno i neshvatljivo.

Fotografije Angkor Vata su ovde

[Sci]

...i ostavi ti decka (Puthikara) nasekiranog... Sta ce sad mucenik, ko zna kad ce mu ponovo naleteti bela zena u njegove krajeve

[pauza]

Dvogodišnjica

24. juli 2013.

Pre dve godine, na današnji dan, utovarila sam moj bicikl i bisage u autobus za Bratislavu. Tamo sam se srela sa tadašnjim partnerom, skoro potpunim strancem kog sam upoznala nedavno, tražeći saputnika za put oko sveta. Tako je počela moja najveća životna avantura.

Nekoliko meseci kasnije, bila sam ostavljena. Bila je zima, ja sam bila bolesna, sama i uplašena. Nisam razmišljala o povratku mada su me mnogi nagovarali da odustanem. Bilo je i onih zluradih, koji su se unapred radovali mom neuspehu. Ali moj san nije imao veze sa čovekom koji me je napustio. Postojao je pre njega i zavisio je samo od mene. Povređena osećanja i bol su bili druga priča, koju sam odranije znala.

Stisla sam zube i nastavila. Kilometar po kilometar, putevi su se polako otvarali preda mnom, uvek me navodeći na dobre ljude. Davali su mi smeštaj, ugošćavali me, darovali mi razne poklone a ponekad mi ostavljali i novac. Bila sam okružena njima, ne samo u stvarnosti već i na svetskoj mreži. Pratli su me, podržavali i bodrili. Nekad su mi pričali i o tome kako sam ih nadahnula da se sete svojih velikih i malih snova i da učine nešto za njih. Od tih reči umela sam da živim danima, prisećajući ih se u onim teškim trenucima kada bi me snaga napustila, ili kada bi me zaređali pehovi, ili kada bih klonula duhom. Jer – ako moja priča znači makar samo jednom čoveku, onda sve ovo ima smisla.

Negde pred prvu godišnjicu od početka putovanja, dok sam okretala pedale po Rusiji, ostala sam bez ikakvih sredstava. Do tada, imala sam rentu od izdavanja mog malog stana – više nego skromni budžet, dovoljan samo za hranu. Bio je to ozbiljan udarac koji me je dobro uzdrmao. Sama, daleko od kuće, bez ikog na koga bih mogla da se oslonim – hitno sam morala da nađem rešenje.

Počela sam da radim kao ulični prodavac kvasa. O tome, kao i o planu da volontiram na nekoj farmi za besplatan smeštaj i hranu dok ne nađem novog podstanara, pisala sam na mom blogu. Valjda sam prvi put od početka putovanja progovorila o tome kako se finansiram.

I tada, desilo mi se veliko čudo Puta. Neki od onih dobrih ljudi sa mreže počeli su da mi uplaćuju novac kako bih nastavila putovanje. Tražili su od mene samo da ne odustajem od svog sna. U svetu mojih asocijacija, to sam mogla da uporedim samo sa intervencijom „deus ex machina“. Samo što je ovo moje bila zbilja.

Tako sam naučila veliku lekciju – ako slediš svoj Put, ako ne odustaješ ni kad se nađe u krizi, desiće se čudo. I to sasvim izvesno, jer život nije drama u kojoj se poštuju Aristotelova pravila o nužnom i mogućem. Život prevazilazi umetnost jer se u njemu dešava i ono o čemu ona nikada ne bi mogla da progovori a da ne zvuči kao laž.

Tako sam drugu godinu putovanja započela s novom verom u ljude, u sebe, u svoj san. Dobila sam i ponudu da pišem za jedan portal, što je do daljnjeg rešilo moje novčane probleme. Imam taman dovoljno za hranu, vize, popravke na biciklu a ponekad i za hostel. Više mi i ne treba.

Iskušenja koja su me u drugoj godini čekala bila su drugačije prirode – da upoznam različitosti drugog kontinenta i da ih prihvatim. U Kini nisam uspela, kao ni mnogi drugi putnici koje znam. Ali zato me za ostale zemlje Jugoistočne Azije u kojima sam vozila vezuju najlepše uspomene. Naučila sam mnogo. Videla još više. I promenila sam se – sada ni s mog lica ne silazi osmeh.

U međuvremenu, nomadski način života prožeo me je toliko da više ne mogu ni da zamislim da živim drugačije. Moj put je otpočetka imao labav cilj – obići svet, da bi negde u drugoj godini postao sam sebi svrha. Zemlja, ranije zastrašujuća u svojoj veličini, pretvorila se u poligon sa beskrajnim mogućnostima kretanja, u pravcima kojima mi se prohte da pođem, ili na koje me nešto navede, ili koje sama odaberem.

Ne znam dokle ću tako. Znam da sam poslednje dve godine srećna, srećnija nego što sam ikada bila. I kada bih znala da ću sutra umreti, bila bih spokojna – imala sam pune dve godine tokom kojih sam živela intezivno svakoga dana. Sedamsto trinaest dana kao sedamsto trinaest novih života.

Gorim od nestrpljenja da saznam šta mi donosi današnji. Može da mi se desi bilo šta što je moguće zamisliti. Nemam planova osim jednog: da nazdravim u čast svih vas koji ste sa mnom sve ovo vreme. Negde oko dva sata po srednjoevropskom, a u sedam po ovdašnjem vremenu, otvoriću konzervu tajlandskog Čeng piva i, zamišljajući da smo svi negde zajedno, na nekoj velikoj žurci, nazdraviću vam naglas. Živeli!

Attached Thumbnails

• 

[vladetaub]

Pozdrav,
Znači negde u ovo doba se nazdravlja? Jel otvoreno pivo?
Drago nam je da si dobro(pišem nama jer tvoj Put prate neke moje koleginice a Boga mi i kolege).U životu treba raditi ono što želiš(ako možeš). Treba imati i motiv i volju(moglo je i velikim slovom) pa to i ostvariti.Pokazala si jak karakter i veliku iskrenost i verujem da je to i uticalo na ljude da ti pomognu.
Tvoj put je i edukativan.Sama pišeš da si spoznala dosta na putu,ponajviše o sebi.Ja sam pažljivo čitajući tvoje reportaže, iz prve ruke,saznao dosta o ljudima i krajevima u koje nikada neću ići.
Verujem da ima čitalaca koji dosta emotivno preživljavaju i prate tvoj Put ali se ne oglašavaju.
Pozdrav od Tamnave ravne!
Živeli!

[pauza]

Pozdrav,
Znači negde u ovo doba se nazdravlja? Jel otvoreno pivo?
Drago nam je da si dobro(pišem nama jer tvoj Put prate neke moje koleginice a Boga mi i kolege).U životu treba raditi ono što želiš(ako možeš). Treba imati i motiv i volju(moglo je i velikim slovom) pa to i ostvariti.Pokazala si jak karakter i veliku iskrenost i verujem da je to i uticalo na ljude da ti pomognu.
Tvoj put je i edukativan.Sama pišeš da si spoznala dosta na putu,ponajviše o sebi.Ja sam pažljivo čitajući tvoje reportaže, iz prve ruke,saznao dosta o ljudima i krajevima u koje nikada neću ići.
Verujem da ima čitalaca koji dosta emotivno preživljavaju i prate tvoj Put ali se ne oglašavaju.
Pozdrav od Tamnave ravne!
Živeli!

Živeli, Vladeta!
Ja drmnula dva i sad mogu na spavanje jer jedva stojim na nogama. Dobro pivo imaju Tajlanđani

Drago mi je zbog ovih tvojih zaključaka do kojih si došao. Nekako si mi u početku delovao kao prilično kritičarski raspoložen iako si maksimalno pomogao kada smo bili u tvom rejonu. Strog si, ali (ispostavlja se) pravičan.
I u to ime - još jednom: Živeli!

Attached Thumbnails

• 

[alx]

U zdravlje!!!
Ti si bre prava zhena - samo peglas!