805 replies to this topic

[alx]

Seems like your money troubled days are bygones
Congrats!

[pauza]

Seems like your money troubled days are bygones

I hope so!

[pauza]

Poslednji set fotografija iz Laosa: https://picasaweb.go... ... anPonsavan

[Sci]

Baci ti taj sator, meni je bilo muka gledati kad se nadjosmo u Rusiji kolicinu torbi i robe koju si nosila, mogu samo da zamislim kako je tebi sve to voziti, samo bi ti falio i stari sator. Nemoj se vezivati za stvari, svaki bi ti sator tako dobro sluzio, a sluzice i novi jos bolje. Cuvaj sebe, ti si ono sto je najvrednije na ovom putu, a da bi se sacuvala logicno je da se moras spakovati u taj novi sator . Ajd' sad, pa vozi Misko, da ne kazem vozi Snezo =D> =D>

[pauza]

Zar iko pomišlja da bi neko teglio dva i po kilograma viška koji mu ne treba ni za šta? Bez ljutnje, ali ko tako nešto može i da pomisli, nema baš mnogo (da ne kažem da nema uopšte) iskustva na putavanjima biciklom, sa svim teretom kojeg uvek ima previše, čak i kad se nose samo zadnje bisage. Putnici takođe znaju da sebi ne mogu da priušte luksuz vezivanja za stvari jer slobodan si upravo u onoj meri u kojoj možeš bez svega osim najnužnijeg -- a i to najnužnije mora biti lako zamenljivo. Postoji jedno staro putničko pravilo: nosi samo stvari i opremu za kojom nećeš mnogo žaliti ako je izgubiš ili ako ti je ukradu.

P.s. a to što neki ne čitaju pažljivo tekst DO KRAJA, to je posabna tema

[pauza]

KRIVCI ZA SVE
9-13. januar 2013.

Posao: živeti na pedalama

Krećem nazad u Luang Prabang, ovog puta Rutom 13, najvažnijom i najvećom laoškom magistralom. Zahvaljujući njoj, Laos je pre nekoliko godina iz jedne od najsiromašnijih i najzaostalijih država Azije počeo da izrasta u turistički atraktivnu zemlju, što povratno utiče na ubrzani razvoj celokupne privrede. Vozeći savršeno glatkim asfaltom, razmišljam o tome koliko jedan običan put menja živote ljudi oko njega.

Zaneta u te misli, vrtim pedale lagano, kad opazim biciklistu koji mi dolazi u susret. Staje ne primetivši me i osvrće se unazad očekujući nekoga. Među putnicima na biciklima običaj je da se pozdrave prilikom susreta, da se upoznaju i popričaju ako imaju prilike, posebno kada se sretnu u ovako egzotičnim zemljama. Tim susretima uvek se obradujem, pa tako i sada prelazim na drugu stranu puta, znatiželjna da saznam ko je ovaj putnik, odakle dolazi i kuda ide.

„Zdravo!“, iznenađeno mi otpozdravlja jer me je tek sad ugledao.

I odmah započinjemo priču.

Sa još dva druga koji su malo zaostali iza njega zbog fotografisanja – a koji upravo stižu -- napravio je tronedeljnu turu po Laosu. Nažalost, sutra lete kući – u Milano.

I mada mi se svi cikloputnici čine lepima bez obzira na to koliko su prašnjavi, umorni ili stari, ovi mi se posebno dopadaju, valjda zbog toga što smo „komšije“. A i sličan nam je stil, procenjujem, neprimetno odmerivši njihovu garderobu i opremu: pedalaju u planinarskoj odeći, koja je pogodna i za bicikl i za obično putovanje ili neki izlazak. Uz to, približno smo istih godina, ili su tek neznatno mlađi. No tu je sličnostima kraj, jer oni su radnici u nekoj fabrici, što je i razlog zašto imaju tako kratak odmor.

„Svake godine obilazimo po jednu zemlju Jugoistočne Azije“, objašnjava mi prvi muškarac. „Bili smo u Maleziji, prošle godine u Vijetnamu, sledeće idemo u Kambodžu, potom na Tajland...“

„Svaka čast, momci!“, kažem, i to iskreno i mislim.

Pokušavam da zamislim toliko razvijenu svest, želju za putovanjima i avanturistički duh kod prosečnog fabričkog radnika u Srbiji, i ne polazi mi za rukom. Zbog toga, nekako mi je neprijatno da im priznam koliko dugo sam ja na točkovima. I koliko dugo zvanično ne radim. Ali na direktno pitanje, moram da odgovorim.

„Pedalam okolo, tako, oko godinu i po dana.“

„Vau! Pa čime se baviš?“, radoznali su. Gledaju me s puno očekivanja, kao da bih im mogla otkriti recept za život na pedalama.

„Ja sam pisac“, odgovorim nakon kraćeg razmišljanja.

„A-ha!“, usklikne prvi muškarac kao da mu je odjedanput sve jasno. „Tebi je u stvari ovo posao.“

Nasmejem se. Potrajalo bi dok mu objasnim kako putujem da bih pisala i pišem da bih i dalje putovala. Kako mnogi ljudi čitaju o mojim avanturama i onda mi pomažu da bih istrajala u ostvarenju mog sna. Kako se čitav svemir udružuje da me podrži i kako... – premnogo je stvari koje bi trebalo objasniti – i to najpre sebi.



Bekpakerski raj

Drugog dana stižem u Van Vieng, grad na pola puta između Vientiana i Luang Prabanga. Od prvog pogleda mi se dopada, jer ne samo što ima reku nego se na drugoj obali proteže visok planinski masiv od kojeg ne mogu da odvojim pogled. Izdiže se skoro pod pravim uglom, sa liticama zaraslim u neprohodne džungle i vrhovima obavijenim maglom. Da li iko tamo planinari?, pitam se dok šetam glavnom ulicom zakrčenom turistima.

U poslednjih godinu dana, u nekoliko zapadnih medija je pisano o Van Viengu kao o bekpakerskom raju, mestu gde najradije dolaze mlađahni Zapadnjaci željni dobrog provoda koji podrazumeva žurke do zore, mnogo alkohola, droge i seksa u noćnim satima, a tokom dana tubing i skokove u vodu sa žice koja je razapeta nad rekom -- u alkoholisano-drogiranom stanju, dakako.

I zaista, prosek godina belih ljudi ovde nije mnogo viši od prosečene starosti laoške nacije – devetnaest. Turistička ponuda je prilagođena njihovom dobu i željama: kafići i restorani u etno stilu, sa niskim drvenim stolovima oko kojih se sedi na mekim jastucima, sa nogama prekrštenim u lotosov cvet (ovde bi bilo neprimereno to nazvati turskim sedom). U svim barovima su obavezni ogromni plazma televizori, na kojima se do iznemoglosti vrte američki sitkomi, od kojih prepoznajem samo seriju Prijatelji.

Smeljuljim se u sebi dok pokušavam da uočim bilo devojku ili mladića koji po bilo čemu odudaraju od svojih vršnjaka. Ali bezuspešno, jer su potpuno uniformisani i unificirani.

Devojke su mahom svetlih kosa vezanih u labave punđe ili konjske repove, iz kojih im beže pramenovi, u majicama na široke bretele nedefinisane boje, tako da izgledaju isprane iako su, kada se bolje zagleda, nove i često brendirane, i širokim laganim pantalonama nalik na šalvare; mladići imaju tanke vunene kape nehajno naherene na jednu stranu, T-majice sa nalepnicom Beer Lao, ili Sabaidi, ili nekom sličnom, koja će sutra, kada se budu vratili kućama, svima nedvosmisleno potvrditi gde su bili ove zime, i širokim bermudama, dok oni alternativniji takođe nose šalvare, samo muški model; i jedni i drugi na nogama obavezno imaju isusovke, koje su inače skoro isključiva obuća ljudi u ovom podneblju – čak i kad obuku perjane jakne jer im je hladno na petnaest stepeni Celzijusa, na nogama će imati ove praktične papuče. Obavezni detalji su još brendirani mali ruksak preko jednog ramena i štampani vodič Lonely Planet koji se pomno iščitava tokom celog dana, u svakoj pogodnoj prilici. Na licima im je izraz „ja razumem Aziju“.

Skoro bih smela da tvrdim kako je upravo ovaj vodič „kriv“ za navalu turista u Laos. U jednom od izdanja, onom najpopularnijem, u kojem su obrađene sve države Jugoistočne Azije, poglavlje o ovoj zemlji počinje primedbom da je -- za razliku od Vijetnama, Kambože i Tajlanda, koji su već dugo vremena poznati kao turističke destinacije sa specifičnim lokalnim atrakcijama – Laos ostao nekako u senci, kao neotkriveni biser koji čeka da zasija punim sjajem.

Jedna jedina rečenica u najprodavanijem i najčitanijem putničkom vodiču na planeti i – hiljade turista će pohrliti tamo, da ispravi tu grešku.



Nikada ne skreći s pravoga puta

Prilično sam tanka s vremenom zbog dužine trajanja moje vize. Produžila sam je u Vijentianu, ali nekom meni nerazumljivom računicom, moj zahtev za pet dana više rezultirao je produžetkom od tri. Gde i kako su se izgubila ona dva, nisam shvatila iako sam platila i za njih. Sada mi nema druge nego da dobro nagazim pedale ako mislim da na vreme stignem u Luang Prabang gde treba da se sretnem s našim ljudima -- turistima – koji mi donose novu kreditnu karticu iz Beograda i da potom otpedalam do granice preko Ponsavana, gde sam planirala da ostanem jedan dan kako bih posetila tamošnje znamenitosti.

Plan bi bio realan da nije reč o brdovitom Laosu, gde su usponi pod nagibom od dvadeset procenata, i da ne pravim grešku birajući „prečicu“ – skretanje sa Rute 13 kako bih skratila pedeset pet kilometara (što je skoro ceo dan pedalanja) i poštedela sebe upravo tih uspona, pošto prečica ima samo jedan, doduše veoma veoma visok i strm, ali ipak samo jedan.

Nakon nekoliko sati guranja bicikla, sve što želim i čemu se molim je da stignem bilo gde gde ima ljudi. Nevažno kad – samo da stignem. Jer ovo nije normalno, ili barem nije za cikloputnike: uspon se otegao i nikad stići do vrha, a sve češće, deonice puta su izvan konstrukcije – tek nanosi peska koji nije ni utaban pa je guranje trideset-četrdeset kilograma teškog bicikla sa bisagama ravno nadljudskom podvigu. Na sve to – kiši. Usred suve sezone! I postaje sve hladnije.

Pokušavam da ustopiram retke vanove i džipove koji prođu ovuda, ali vozačima ne pada na pamet da stanu. Uopšte mi se ne sviđa situacija u kojoj sam se našla. Teško da ću izgurati do gore (gde god vrh bio, jer se od oblaka ne vidi) pre mraka, a ovde je nemoguće naći mesto za šator, sve i kad bih odlučila da noćim na planini – jer s jedne strane je provalija, s druge litica. Na sve to, nemam ni dovoljno vode. Očekivala sam da ću, kao i svuda do sada u Laosu, naići na neko selo i dopuniti zalihe, no od kuća ni traga kako je uspon počeo.

Šta ćeš sad?, pitam samu sebe dok se prekorevam što nisam malo pažljivije proučila mape na internetu.

Za početak, moram da nađem barem jednu bocu vode kako znam i umem. Zato uzimam praznu plastičnu flašu da mi bude pri ruci i čim začujem da nailazi neko vozilo, nebitno iz kog smera, počnem da mašem njome. Zaustavi se najpre jedan tuk-tuk sa najvećim brojem putnika po metru kvadratnom koji sam ikad videla, i vozač mi da pola litre iz svoje boce. Zahvalim, pretočim vodu u moju flašu a onda je sakrijem i ponovim mahanje drugom praznom flašom. I tako sve dok ne sakupim skoro tri litra. Sad sam mnogo mirnija -- s tom količinom vode mogu da preživim i ceo dan ako treba.

A ne odustajem ni od stopiranja. I nakon dva-dva i po sata, jedan van usporava. Prilazim suvozačevom prozoru i čoveka u uniformi pitam da me povezu samo do vrha uspona. Na moje iznenađenje, pristaje. Brzo skidam bisage i ubacujem ih pozadi, a onda, uz pomoć vozača i drugog muškarca u uniformi, koji su izašli iz vana, unosim i bicikl. Suvozač mi ne dozvoljava da ostanem pozadi, gde će sigurno biti veoma neudobno, već sedam unutra.

Koliko sam imala sreće, shvatam posle nekoliko minuta, kada uđemo u onaj oblak – tamo ne postoji put, već samo nanosi peska u vidu visokih dina koje oblikuje snažan vetar.

„Što si krenula ovim putem?“, pita me uniformisani čovek na suvozačevom sedištu. „On je van funkcije.“

Objašnjavam mu svoje razloge, a on vrti glavom ne odobravajući. Kao inženjer koji radi na asflatiranju Rute 4, one kojom sam došla iz Luang Prabanga u Vijentijan, zna o čemu priča.

„O! Pa vi ste prava osoba da vas pitam u vezi sa laoškim drumovima!“

Smeje se, ohrabrujući me da postavim pitanje.

„Zašto ih, zaboga, projektujete bez serpentina?“

Njegov engleski je mnogo lošiji od mog, ali čini mi se da me je ipak razumeo. Međutim, odgovor je prilično neodređen: najpre se čudi kako to mislim i kako bi trebalo da ih projektuju, potom objašnjava da je teren takav i da je to jedini način.

Okej, hvala, kažem pomirljivo. I ne pomišljam da se raspravljam sa inženjerom oko njegovog posla.

A ima i toliko drugih tema o kojima želim da pričam s Laošaninom moje generacije koji koliko-toliko govori engleski i natuca ruski.



Cikloputnički karavan

Prvobitni plan da me ostave na nekoj raskrsnici, od koje imam još svega trideset pet kilometara zemljanog puta i dvadeset pet asflatnog do Luang Prabanga, menja se jer zbog nekog poziva moraju da se vrate nazad. No, zahvlana sam i na ovome – prevezli su me skoro dvadeset kilometara po nemogućem terenu za bicikl.

Nastavljam prašnjavim putem, koji mi neodoljivo liči na onaj kojim sam vozila kada sam pedalala od Luang Prabanga, ali mapa kaže da je reč o sasvim drugoj ruti. Na nekoj uzbrdici (ma smela bih da se opkladim da sam ovde već bila!), trgne me glas tik iza mene:

„Zdravo!“

Biciklista! – visok mlad momak, natovaren kao i ja. Na ovom nazovi-putu. Da ne sanjam?

Radosno otpozdravim. Vozeći uporedo, brzo razmenjujemo prve informacije o sebi. Ni on nije najsigurniji u to koja je ovo ruta, budući da je zalutao sa troje prijatelja. Smejemo se, a kad izbijemo na vrh, stajemo da pogledamo mape i sačekamo njegovo društvo.

„E, ljudi, nisam otkrio gde je taj vodopad, ali sam zato našao bicilistkinju!“, kaže momak kada nas sustigne najpre veoma visoka devojka, očigledno nejgova lepša polovina, a potom i dvoje znatno nižih i sitnijih biciklista – koji su takođe ljubavni par.

Upoznajemo se: ovo dvoje visokih su Holanđani, a drugo dvoje Španci. Putuju više od godinu dana, a sreli su se u Iranu i odatle pedalaju zajedno. Ruta im se podudara do Luang Prabanga, a posle se razdvajaju: Holanđani će u Vijetnam, Kambodžu i Tajland, odakle nameravaju u Indoneziju i potom u Australiju gde će verovatno stati i raditi kako bi popunili svoj budžet za nastavak putovanja. Španci će pak iz Laosa za Tajland, na venčanje svojih prijatelja, a zatim će da odluče kuda i kako dalje.

Druželjubivi su i opušteni na način koji mi se od prve veoma dopada i koji mi odgovara, pa im se pridružujem i ne pitajući da li je u redu da noćas kampujemo zajedno. Kada se setim da ih ipak priupitam, Vihor, kako je ime Holanđaninu, odgovori:

„Naravno! Pa već si s nama i sad ti nema druge.“

Stvarno mi se dopadaju iako su dosta mlađi od mene: najstariji je Španac kome su trideset dve godine, a ostali broje tek dvadeset i neku. No s tim uzrastom sam se oduvek bolje razumela nego sa svojom generacijom.

Jedino mi je malo teško da ih pratim, jer osim što su toliko mlađi, imaju i primetno manje prtljaga od mene. Ali to je uvek tako – par cikloputnika nosi skoro isto tereta koliko i onaj što pedala sam. Ko mi je kriv kad nemam (i neću) društvo.

No večeras mi baš prija promena, te se radujem što zajedno podižemo kamp i svi skupa spremamo večeru. A uživam i u priči.

Holanđani su prošli kroz Srbiju, zadržavši se u Novom Sadu kod nekoga sa Warm Showers liste. Kazuju mi ime čoveka, ali mislim da ga ne poznajem. A toliko ga hvale, da mi se grudi šire od ponosa kao da ih je ugostio neko moj najrođeniji. Otkrivam da znaju i za svojevrsnu surevnjivost između Novosađana i Beograđana, za neomiljenost potonjih u ostalim delovima Srbije, čime nisam oduševljena – te lokalne zađevice sigurno nisu nešto što bi stranac trebalo da nauči o bilo kojoj zemlji. No, kakogod: Srbija im se zaista dopala, mada su se u početku prilično pribojavali na kakve će ljude naići i kakva je situacija u zemlji.

Grrr! Ljutim se u sebi na medije, na propagandu, na celu mašineriju modernog društva koja nam svima tako (o)lako oblikuje svest i stvara predubeđenja. Čak i ovakvim ljudima, otvorenih pogleda, koji se ne boje sveta već žele da ga upoznaju izbliza, putujući prašnjavim putevima i družeći se sa lokalnim ljudima.

A kad smo kod puteva, sutradan iznenada shvatam da sam ovuda zaista već prolazila, samo u surptonom smeru. To izaziva provale smeha i – očekivano – postajem objekat njihovih šala. Međutim, dok se svim silama borimo da se iskobeljamo iz nedođije u kojoj smo se našli, moji saputnici i nesvesno očekuju da ih vodim, kao i da odgovorim na sva pitanja oko dužine ovog-prokletog-zemljanog-puta, oko udaljenosti Luang Prabanga, oko terena koji nas očeuje iza onog tamo brda...

Slaba vam je vajda od mene, drugari. Sećam se samo da nije još daleko od asfalta.

I zaista – uskoro izbijamo na put. Šta put -- magistrala, bre! Autoput u poređenju s onim kuda smo prošli. E, odavde je već lako. Imamo još dvadeset pet kilometara, ali se dogovaramo da negde stanemo pre ulaska u grad kako bismo ručali. Pošto nemam iskustva sa laoškim drmuskim gostionicama, malo se dvoumim, brinući se ponajviše o ceni, ali onda otkrivam da se za svega deset hiljada kipa (jedan evro) može jesti koliko hoćeš. Treba samo naći gostionicu s velikim prometom, što je svojevrsna garancija za kvalitet hrane i dobar ukus jela.

Vihor nepogrešivo nalazi jednu takvu, a kada siti krenemo da zajašemo naše bicikle, pred nama se stvore dvoje novih biciklista – ona u kasnim pedesetim a on u šezdesetim. Odakle su pa iskrsli?! Kažu da su Englezi, a lepo su, ko svi normalni cikloputnici, pedalali Rutom 13. Jeste bilo ubrdo-nizbrdo, ali po asfaltu glatkom kao staklo, kroz živopisnu prirodu i brojna mala sela sa jeftinim hostelima. Jer ovaj par ne kampuje – na turi ostaju „svega“ tri meseca, pa im nije veliki trošak da svake noći plate smeštaj.

Sada nas je sedmoro. Mali cikloputnički karavan, šarolik, poput ovog sveta.



Osećaj za turizam

Najzad u Luang Prabangu!

Odlazim u isti hostel kao i prošli put, ali me dočekuje neprijatno iznenađenje. Zapravo dva: cena kreveta u zajedničkoj sobi je u međuvremenu skočila jedan evro, a od sutra će biti viša za još jedan. I nema veze što unapred znam da ću ostati dva dana – sutra ću morati da platim evro više.

Ma koliko mi se Laošani dopadaju, nimalo mi se ne sviđa njihov osećaj za turizam. Ne volim kada me posmatraju kao pokretni bankomat. Ne samo mene, već svakog belog čoveka bez razlike. Poput svih stranaca ovde, svesna sam da su cene za nas više nego za lokalce i Azijate. To niko i ne pokušava da sakrije. Znam i da za skoro sve treba da se cenjka – i prihvatam to kao kulturološku razliku. Nekad mi je čak i simpatično, ili smešno, kao u Noćnom marketu kada prodavačice suvenira, odeće, slika, svega i svačega hoće da turisti učine cenu. Prodajni razgovor izgleda doslovno ovako:

„Koliko košta ovo?“, pita turista.

„Dvadeset hiljada“, odgovara prodavačica. I kao iz topa, smesta dodaje: „Ali samo za vas, mogu da spustim cenu na deset.“

I tako će -- samo za nas -- svaka prodavačica smanjiti cenu upola, još pre nego što cenjkanje počne.

Ali suvenir ne mora da se kupi, dok krevet negde mora da se plati. A ako dođem u neki hostel s informacijom o jednoj ceni, pa me dočeka druga a od sutra će važiti treća – to je za mene dokaz o nepoštovanju gosta i neprofesionalizmu.

Koliko mizerno to ume da bude, uverila sam se u istom ovom hostelu, u kom su pre dve nedelje preko noći uveli pravilo da ormarići u koje mogu da se zaključaju dragocenosti koštaju evro po danu. Pokušali su da svim gostima naplate retroaktivno, ali koliko sam videla, niko nije ni pomislio da se maši za novčanik.

A da ne govorim o pijacama i onim „kućnim“ prodavnicama duž puteva, gde će pokušati da turisti prodaju nemernice po još višoj ceni od turističke, pa ako prođe – prođe. Najgore što takvom prodavcu može da se desi je da turista odbije da plati i da odustane od kupovine – jer dobro zna koliko šta košta (za njega). Na to će se Laošanin samo nasmejati i slegnuti ramenima, i ne pokušavši da se izvini ili izgovori i proda po važećoj ceni. Jer on sasvim sigurno zna jedno: doći će drugi turista, koji neće biti tako dobro upućen ili samo neće mariti da plati traženu cenu.

I zato sam ljuta -- zbog alavosti, nezajažljivosti koju su kod ovih ljudi probudili beli čovek i njegov novac. I nije krivica njihova, već naša.



Nepoznato-poznati prijatelji

Pomalo me brine kakvi će biti ljudi koji su na sebe preuzeli da mi iz Beograda ponesu dve kreditne kartice, tri knjige i gomilu nalepnica koje sam poručila za moj bicikl. Ne poznajem ih, ne poznajem lično ni osobu koja mi ih je preporučila, a ni ona ne poznaje njih, osim preko mejlova. Niko nikoga ne zna uživo, ali od početka sve funkcioniše besprekorno kao da smo najbolji prijatelji celoga života.

U čitavu organizaciju uključeno je i troje mojih stvarnih, dugogodišnjih prijatelja. Najpre Željko, koji ima skoro sva moja ovlašćenja i kod koga se nalaze moja dokumenta, pronalazi u njima Maestro karticu i isporučuje je Sofiji, jednoj od tri osobe koje ne znam. Potom Dragana seda na kičmu zaposlenima u mojoj banci da bi mi na vreme izdali novu Visa karticu, jer sve se to dešava oko novogodišnji i božićnih praznika te postoji velika šansa da u čitavom džumbusu završnih računa i izveštaja moja kartica ostane zaključana, u neotvroenoj koverti ormarića mog ličnog bankara. Kada se nekako dokopa tog dragocenog komada plastike, kojem pridoda i tri knjige po mom izboru iz Platoa, u poslednjem trenutku, dan uoči puta presreće Slavišu, drugu osobu koju ne poznajem, i daje mu pomenute „darove“ za mene.

Za sve to vreme, od prvog mejla koji sam razmenila sa Jelenom, nezvaničnim vođom tročlanog tima koji dolazi u Laos, Raša Bajkoni pokušava da u Beogradu pronađe male nalepnice sa oznakom SRB za branik mog bicikla. Zašto? Ni zbog čega posebno, naprosto zato što sam poželela da i ja, poput mnogih cikloputnika koje sam usput srela, imam neku oznaku zemlje iz koje dolazim. Ne previše upadljivu, ne zastavu koja vijori za mnom ili grb preko celih leđa – jer ne volim transparentnost ni u kom obliku – već nešto diskretno a opet dovoljno uočljivo. Tek da se zna „oklen sam“. Nekako ih pronalazi, štampa preko njih zastavicu Srbije i adresu mog sajta, te kupuje i gomilu auto-nalepnica, kao i lagani, veoma praktični ranac sa natpisom „Beograd“, u koji kao slučajno ubacuje i sto dolara. I sve to dostavlja Sofiji.

A ja, na drugom kraju sveta, stižem u Luang Prabang istog dana kada troje turista doleće avionom. Šaljem im poruku i čekam. Nervozno šetam već poznatim ulicama, pokušavajući da iz glave proteram sumanute scenarije u kojima se zbog neke prepreke mi ne nalazimo, te ja tako ostajem bez magične kartice i mogućnosti da dođem do mog novca. A kad potisnem neverovatne zaplete, kojih bi se postidelo i najbednije piskaralo, počnem da brinem oko našeg susreta.

Kakvi su? Šta ako su neki blazirani bogati turisti koji hladnu begradsku zimu menjaju laoško-majnmarskom suvom i blagom klimom u top sezoni?

A onda se trgnem. Ma šta te briga i da su najveći snobovi na svetu, izdrži jedno veče s njima, zahvali na velikoj usluzi i onda svako svojim putem. Niko te ne tera da se družite (a bilo bi i tehnički neizvodljivo).

Stvarno ne znam šta me je spopalo, ali mi zapravo najviše liči na tremu – tremu zbog susreta sa nepoznatim zemljacima koji mi čine veliku uslugu. Naravno da ću podneti sat-dva u njihovom društvu kakvi god da su, ali unapred bi mi bilo krivo ako se ispostavi da su neki bezveznjakovići. Jer sve što mi je na ovom putovanju došlo od naših ljudi, poznatih a još više nepoznatih, toliko je bilo lepo i pozitivno, da svim silama želim da se ta slika ničim ne umrlja.

Postoji još jedan razlog za moje nespokojstvo: treba da ih zamolim da u Beograd ponesu male poklone za moje najbliže. Nema toga mnogo, jedan platneni ranac, koji, sa svim stvarima, nije teži od kilograma, ali usluga koju mi čine je ogromna. Njihovo putovanje trajaće četrdeset dana i sve to vreme treba da okolo nosaju i moj ranac. Nepoznati ljudi koji su me već zadužili. Zašto bi još i to uradili? Ko sam im pa ja?

Razbijam glavu oko toga da li sam preterala, a opet – sebično -- ne želim da odustanem od ideje da preko istih „poštara“, kako ih je Jelena nazvala, otpošaljem male znakove pažnje i ljubavi ljudima koje volim a koje nisam videla duže od godinu dana.

Zato im, čim se upoznamo i čim mi predaju pošiljku iz Beograda, brže-bolje uvalim platneni ranac koji sam sabila i zategla koliko je god moglo a da se ne pocepa.

„Znam da ćete sigurno imati dosta stvari i suvenira koje ćete poneti za Beograd, ali zaista biste mi učinili ogromnu uslugu da ovo dostavite Dragani. Ti ljudi koje ste upoznali moja su „logistička podrška“ kod kuće, rade stvari koje bi uradili samo roditelji za svoje dete ili plaćeni opunomoćenici.“ I onda dodajem, iskreno: „Izvinite, stvarno.“

„Okej, ponećemo“, kaže jednostavno Slaviša.

„Ne brini se“, dodaje Jelena.

„Rasporedićemo između nas, naći će se mesta za to“, objasni Sofija.

Ah, ljudi! Pa vi ste divni! Dođe mi da vas sve troje izljubim.

A oni se smeju toplo, prijateljski. I pozivaju me na večeru u neki restoran na obali Mekonga, po Slavišinom izboru.



Veče sa prijateljima

Nisam ni bila svesna koliko mi nedostaje izlazak sa ljudima s kojima mogu da pričam na maternjem jeziku, čije asocijacije nepogrešivo razumem, čijim šalama se slobodno smejem ne razmišljajući da li sam ih dobro shvatila, sa kojima, štaviše, imam i neka važna zajednička interesovanja, poput planinarenja. Jer sve troje su planinari. I to ne bilo kakvi, nego ozbiljni visokogorci kako se ispostavlja.

Pre nekoliko godina, bili su u istoj grupi koja se pela na Nepal, do baznog kampa na preko četiri hiljade metara, a potom i na jedan vrh u Etipiji, na sličnoj nadmorskoj visini. Pojedinačno su se peli i na više vrhove, poput Damavanda u Iranu ili Chamser Kangrija u Indiji, koji se izdižu više od pet i po, odnosno šest i po hiljada metara. No brojke nisu toliko važne. Bitno je druženje, zajedništvo, izazov, adrenalin, i ono što ostaje nakon svega – uspomene.

Zbog nih, krenuli su i na ovo, „neplaninarsko-turističko“ putovanje za koje su se samoorganizovali. Kao zaljubljenik u Laos i Majnmar, i uopšte, u ovaj deo sveta u koji dolazi već nekoliko godina zaredom, Jelena se prihvatila organizacije celog puta.

Opušteno, prijatno veče, sa ugodnim, neobaveznim razgovorima o svemu i svačemu: planinarima, osobama koje zajednički poznajemo, poslu koji rade (od restauratora u muzeju do uspešnog menadžera u velikoj kompaniji), preko novosti iz Srbije, kulturnih i ostalih dešavanja u Beogradu, zemalja u koje smo putovali, osobina različitih naroda, političkih dešavanja u svetu... – teme su nesicrpne u društvu pravih ljudi. Mojih novih prijatelja.



Englezi koji se ne prave Englezima

Oba dana po nekoliko puta srećem onaj par Engleza. Prolazeći pored mog hostela druge večeri, zateknu me kako sedim napolju i kobajagi nešto radim na kompjuteru. Iz načina na koji im otpozdravim, pravilno zaključe da bih rado prekinula taj „posao“, te sednu za moj sto i otpočnemo jedan od onih neobaveznih razgovora.

Požale mi se kako su pokušali da iznajme spori čamac za vožnju Mekongom, ali je čamdžija zacenio zbog njihovih bicikala pa su odustali. Ne mogu da sebi oproste što pre nekoliko dana nisu to rezervisali preko interneta, jer je tada cena bila skoro upola niža.

Razuveravam ih, pričajući im iskustvo s podizanjem cena u mom hostelu.

Njih dvoje se ljute, a kada zajedno zdušno iskritikujemo laoške turističke poslenike, počnemo priču o našim daljim planovima. Oni će na Tajland, jer su turu počeli iz Bangkoka, pa su idući severoistočno, opisali krug kroz Kambodžu, Vijetnam i sad Laos, a završiće ga opet u Bangkoku, odakle lete kući. Ovo im je prva tura i tri meseca je za njih dug, zaista dug period. Znaju da to nije ništa u odnosu na moje putovanje, ali za početak su zadovoljni.

Kako nije ništa! Ta pogledajte se, dragi ljudi: čili ste i u formi kao da vam je trideset.

Šarlot, kako je Engleskinji ime, na momente me podseća na neki devojčurak. Vitka, viša od srednjeg rasta, s kratkom svetlom kosom, izgleda zaista odlično u lepršavoj suknji do iznad kolena i majici s kratkim rukavima, naizgled sasvim jednostavnoj odeći ali uklopljenoj s mnogo (engleskog) stila. I njen suprug Martin sjajno se drži. Veoma je visok, stasit i vitak, u košulji sa sitnim karo-šarama i laganim bermudama. A ono što mi je najlepše od svega je što u tim godinama deluju – zaljubljeno! Šarlot i dalje flertuje sa Martinom – vidim to u načinu kako mu dobaci nestašni pogled ili vragolasti osmeh, dok on pokušava da zadrži ozbiljan izraz iako mu se brk smeši od zadovoljstva.

Zato se zaista obradujem kada me pozovu da im se pridružim na večeri. O njihovom trošku, naglašavaju, jer ne upoznaje se svaki dan svetska cikloputnica. Ni tako skladni parovi, uzvraćam.

I evo me opet napolju, u večernjem izlasku sa nepoznatim a već dragim ljudima. Sve ih zanima u vezi sa mojom turom, ali ja samo započnem priču o nekoj zemlji ili nekom iskustvu, a oni se nadovežu, te razgovor ode u sasvim drugom pravcu. Ali ne smeta.

Prijatno mi je i uživam slušajući ih i posmatrajući kako pričaju, jedu, smeju se ili „prepiru“. I odjednom postajem svesna jedne svoje velike promene: nikada ranije nisam umela da budem zadovoljna celim svojim bićem što sam upravo tu gde sam i zahvalna za društvo u kojem sam, kao što sam to bila sinoć i kao što sam to večeras. Izgleda da sam naučila da budem sada i ovde, potpuno predana trenutku i otvorenog srca za sve oko sebe.



Vidimo se sabajle

Budistički monasi žive od milostinje koju prikupljaju. U Luang Prabangu običaj je da ranom zorom, još pre šest, napuste zidine svojih hramova i sa torbama prebačenim preko ramena, noseći u rukama drvene zdele, krenu ulicama. Stanovnici grada čekaju ih duž puta kojim će proći i, klečeći, spuštaju im milostinju – hranu koju su pripremili – u činije, dok monasi prolaze u koloni. To je jedna od najvećih turističkih atrakcija Luang Prabanga.

Zbog nje navijam budilnik na mobilnom da zvoni u pet, kako bih bila sigurna da neću zakasniti (tokom celog putovanja, ovo je tek treći put da setujem alarm – oba prethodna puta bilo je zbog ranog jutarnjeg prevoza, ferija i voza). Zapravo je dvostruko važno da stignem na vreme jer istom prigodom treba da se nađem sa Zoranom, bratom od strica mog prijatelja Bojana Budimca, koji je preko jedne turističke agencije takođe doleteo u Luang Prabang, kao i mojih troje novih prijatelja-planinara.

Slučajnost postaje još i veća ako se zna da mi je svojevremeno, pre skoro punih godinu dana, kada me je ugostio u Mumdžularu u Turskoj, Bojan čitao opis biciklističke avanture svog brata. I to kakve avanture!

Verujem da nema bicikliste ili motoriste koji nije čuo za Stazu smrti (Death Road, Yungas Road) u Boliviji i video one fotografije uskog, preuskog puta kojim vozila pokušavaju da se provuku viseći jednim točkom nad ponorom. Ta staza san je mnogih vozača dvotočkaša, koji sa ushićenjem i žarom u očima izgovaraju "Šta bih dao da se spustim njome!". Odnedavno, staza je zatvorena za četvorotočkaše, tako da je sad mnogo bezbednija. No pre tog zatvaranja, Zoran i njegova supruga Mirjana vozili su njome bicikle. Zanimljivo je da nijedno od njih nije biciklista, čak ni rekreativni, već su samo ljubitelji egzotičnih putovanja. O tom spustu, Zoran je potom napisao kratki tekst, koji je poslao na adrese svojih prijatelja. Tako sam prvi put čula za njega.

A onda sam na moj blog postavila okvirni plan pedalanja za 2013. i pozvala prijatelje, poznanike, nepoznate, sve Srbe i Jugoslovene, da mi se jave ako dolaze u deo sveta u kojem sam, jer sam željna susreta i razgovora sa našim ljudima. I Bojan se setio bratovljevog putovanja. Povezao nas je i dogovor je pao – vidimo se u Luang Prabangu 13. ili 14. januara. Kakvi belosvetski skitači!

Nismo uspeli da se dogovorimo da se sretnemo dan ili veče pre, ni za sat-dva-pet kasnije, nego baš sabajle oko šest, kada monasi budu krenuli da obezbede hranu za taj dan. Ali nekome ko putuje oko sveta biciklom kao i nekome ko se turistički spušta niz Stazu smrti ludosti sigurno ne manjka, pa u tom svetlu vreme i mesto našeg susreta nisu toliko neobični.

Kao ni način kako smo se prepoznali:

Izađem na ulicu i kremljivo čkiljeći na turiste koji su počeli da zauzimaju mesta na ponjavama duž trotoara, sa kojih će deliti hranu monasima (a zašta su platili između tri i četiri evra lokalnim ženama), pokušavam da nekako prepoznam Zorana. Nemam ni približnu predstavu o tome kako izgleda, jer je na svim fotografijama sa spusta Stazom smrti, koje mi je Bojan pokazao, bio u zaštitnom oklopu – s kacigom za motorbajkere i u odeći koja pre nalikuje na skafander nego na biciklistički dres i pantalone. No uzdam se u sreću, i ona mi se osmehne.

Začujem srpski jezik. Momak u svojim tridesetim priča sa nekim.

„Ćao! Ti mora da si Zoran!“, uskliknem sa ništa manjim oduševljenjem od Henrija Stivensona kada je u džunglama Afrike pronašao doktora Livingstona.

„Nisam ja. Onaj tamo“, odgovori momak nimalo začuđen i rukom mi pokaza na „mog čoveka“.

Ha! Evo nas.

Upoznajemo se. Pričamo. Pa prekidamo razgovor da bismo fotografisali monahe. Onda ga nastavljamo. I tako jedan dobar sat ili malo duže. I Zoran ima da mi preda dve koverte, ali ovog puta reč je o njegovoj i donaciju dvoje planinara iz Novog Sada koji su mi već jednom pomogli. Kako su saznali da ćemo se nas dvoje sresti – nemam pojma. Svet je definitivno mali, u svim mogućim smislovima.



Džinovske kamene tegle i kašike od bombi

Laos je zemlja koja je u modernoj istoriji bila najviše bombardovana. Statistika kaže da je u dvanaest godina, koliko je trajao rat u Vijetnamu, svakih devet minuta na Laos padala po jedna bomba. Najviše je gađan severoistočni deo zemlje kako bi se presekli putevi kojima su se kretali Vijetkongovci i vojska Severnog Vijetnama, jer je prelaz preko Demilitarizovane zone (oko sedamnaeste paralele gde se nalazila granica između Severnog i Južnog Viejtnama) bio stogo kontrolisan. Danas, skoro pedeset godina kasnije, od neeksplodiranih, uglavnom kasetnih bombi, u Laosu gine više ljudi nego u saobraćajnim nesrećama ili od posledica ujeda zmija i napada divljih životinja – oko sedam stotina žrtava godišnje, od kojih je veliki broj dece.

Glavni grad severozapadne provincije koja se graniči sa Severnim Vijetnamom – Ksieng Khoun -- bio je potpuno uništen u ratu, a na njegovom mestu je izgrađen novi, koji je dobio i novo ime – Ksien Muang ili Ponsavan. Danas je on turističko središte, prvenstveno zahvaljujući nalazištima neobičnih džinovskih kamenih tegli, koja su nominovana za Uneskovu kulturnu baštinu, a delom i zbog Kašika-sela, u kojem se izrađuje ehcajg od aluminijuma sa američkih bombi.

U Ponsavanu je sve u znaku kamenih tegli i neeksplodiranih mina: stilizovane replike prvih, od raznih materijala i znatno manjih dimenzija, ukrašavaju ulaze i bašte mnogih kuća, dok čaure deaktiviranih bombi najrazličitijih oblika i veličina imitiraju ograde oko zgrada ili vise sa nadstrešnica poput bilborda po kojima su ispisani turistički slogani.

Planirala sam da posetim sva tri postojeća nalazišta džinovskih tegli i Kašika selo, što je zbog opasnosti od mina moguće jedino sa vodičem. Nisam uverena da je to zaista tako i da pedeset godina nakon okončanja rata nisu očišćena najznačajnija turistička mesta, ali ne mili mi se da se tumbam i klackam nekoliko desetina kilometara – koliko su nalazišta udaljena od grada i jedno od drugog – i to po prašnjavim zemljanim putevima, onim iz kojih štrče oštri klizavi škriljci. Radije plaćam – i preplaćujem – „organizovanu“ turu koja još uključuje i obilazak sela gde se pravi rakija od pirinča. Vlasnik jeftinog hostela u kojem sam odsela vara me kako nema drugih zainteresovanih turista u ostalim hostelima, a što je navodno proverio. To znači da neću ići udobnim, klimatizovanim mini-kombijem, već motorom, koji će – gle čuda! – upravo on voziti. A i cena neće biti petnaest već dvadeset evra.

Nemam snage da se raspravljam ni vremena da tražim drugi aranžman. Ajmo tim motorom.

Samo je moje neiskusno (ne znam da li sam se pre ovoga tri puta u životu vozila skuterom i to po gradu) krivo za to što nisam mogla ni da pretpostavim kako će izgledati vožnja džombastim zemljanim putem. A da stvar bude dodatno loša, postarao se moj stomak, koji se od juče ponovo uznemirio i poslednje što mu je sada trebalo bilo je ovo tumbanje i prašina koju gutam sve vreme vožnje. Čak je i vodiču naporno, jer tokom trideset kilometara, koliko ima od grada do prvog nalazišta, stajemo dva puta radi pauze.

No napokon nekako stižemo. Istovremeno, pristiže i jedan kombi sa troje turista, potom i drugi sa samo dvoje – sa mnom, bilo bi nas taman dovoljno za jedno vozilo. Naši vodiči se, naravno, prave blesavi. Zašto bi delili zaradu kada tako lako mogu da naplate svaki punu cenu.

A mi, pokretni bankomati koji se oglašavaju njakanjem, stupamo oprezno uskim, vijugavim stazicama – nasipima iznad pirinčanih polja. Potom strogo pazimo da ne skrenemo sa zemljanog puta oivičenog malim kamenim znakovima sa oznakama da je ovaj teren očišćen od mina. Vodiči nam pokazuju rupe u zemlji prečnika tri-četiri metara od eksplodiranih bombi. Stare su jer iz njih raste već visoko drveće i gusto žbunje, no pogled na njih s udaljenosti od svega korak-dva ne izaziva baš naprijatniji osećaj. Po glavi mi se sve vreme mota glupi vic:

- Buš pukla?

- BUM!

No evo nas na platou sa kamenim teglama. Ogromne su, visine preko jednog i po metra, i u njih komotno može da uđe vrlo krupan čovek i da se sakrije. Ali to nije bila njihova namena, a šta jeste -- naučnici nisu odgonetnuli ni do danas. Sve što se zna je da su izrađene u gvozdeno doba, a najzastupljenija je teza da su služile kao grobnice. Neke su imale teške kamene poklopce, ali većina je bila bez njih. Čudno je što su bile postavljane uspravno – a s vremenom su većinom završile u horizontali – kao i to što su očito mnoge bile bez dna. U nekima su čak sađena drveta, čija stabla su s vremenom postajala šira od šupljine u teglama, koje su tada „pucale“ – pa danas izgleda kao da su urasle u njih.

Šetkam malo između njih, fotografišem, pa krećemo dalje, na sledeće nalazište. Planom ture obuhvaćena su tri, od ukupno sedam koliko ih ima u okolini Ponsavana. No uz sve poštovanje prema spomenicima, ko vidi jedno od ovih nalazišta – video ih je sve (osim ukoliko nije reč o arheologu).

Zato jedva čekam posetu selu Ban Napia poznatijem kao Selo ratnih kašika. Dok se truckamo do tamo, imam mnogo pitanja za mog vodiča. Da li se svi stanovnici bave izradom kašika od aluminijuma sa bombi? Kako ih pronalaze? Gde prodaju ono što naprave? Koliko toga uopšte mogu da naprave? Da li su takve kašike toksične?...

I on mi objašnjava kada stignemo u selo i krenemo prema jednoj od kuća „izrađivača ratnih kašika“.

U otprilike deset kuća topi se aluminijum s bombi. Kada neko u ovo regiji otrkije minu, pozove službu za UXO i oni pošalju minere koji je deaktiviraju. Pošto je oni potom ne odnose, nalazači pozovu nekog od ljudi koji tope aluminijum da je preuzmu.

Proces izrade kašika – i viljuški – prilično je jednostavan. U dvorištu čoveka kod kojeg smo došli nalazi se peć u kojoj se otapa aluminijum. Ona ima dva otvora: veći, straga, i spreda manji. Straga se ubacuju veliki komadi metala, kako bi u peći otopili i sa njih otpali čelik i drugi metali. Potom se mali komadi aluminijuma u tečnom stanju sipaju u drvene kalupe, koji se ubacuju u peć kroz onaj prednji otvor. Nakon jednog minuta, kalupi se vade iz vatre, zapravo žara i pepela, i čim se malo prohlade, kašika je gotova.

Čovek kod kojeg smo došli ima kalupe za kašike, viljuške, male kašike sa dugim drškama, kao i za neke komade nakita i „drangulija“: naušnice, suvenire u obliku bombe, goluba, zmaja... Dnevno može da napravi i po hiljadu kašika i/li drugih predmeta, ako radi ceo dan.

I sve se to proda, najviše na uličnim marketima poput onoga koji sam posetila u Luang Prabangu. Moj vodič mi napominje i da su vršene opsežne analize u Švajcarskoj, koje su utvrdile da ehcajg izrađen od ovog aluminijuma nije toksičan.

I bez ove informacije, kupila bih jednu kašiku i viljušku, ne kao suvenire, već da bih ih koristila na mom putovanju. Cena je simbolična – po hiljadu kipa svaka (po deset centi). A kada već platim, opazim kod stražnjeg otvora peći neke šipke poput onih koje služe kao okov za nameštaj.

„Šta je ovo?“, pitam mog vodiča. „Ovo nije od bombi.“

„Nije. Sada je prilično teško naći bombe – treba ići duboko u džunglu --- tako da se koristi i aluminijum iz drugih izvora“, odgovori bez uvijanja.

Nasmejem se u sebi. Šta sam ja u stvari kupila? Koliko je kašika i viljuški napravljeno od mina, koliko od miksa aluminijuma iz različitih izvora, a koliko ne sadrži čak ni procenat američkog „ratnog“ materijala već je izliveno od polomljenog i starog aluminijumskog nameštaja, kontejnera, okova, šipki?... Ali onda mi padne na pamet da nema nikakve razlike između lažnih „ratnih kašika“ i, recimo, komadića drveta sa krsta na koji je Hrist bio razapet, a za koje je tokom prethodna dva milenijuma posečeno verovatno nekoliko hektara šuma. I počnem da se smejem glasno -- belom čoveku i njegovim novcima, koji su krivi za najveća zla i prevare ovoga sveta.

[chamade]

Danas nešto imao vremena pa sam pročitao ''krivci za sve'' ali na http://gea-tour.com/ nekako mi tamo lepše jer ima i pokoja sličica...baš sam uživao čitajući =D> =D> =D>

[Sci]

Uh, taj Laos prepun cikloputnika, ima vas vise tamo no' u Srbiji .
Italijanski radnik ima italijansku platu, nekoliko puta vecu od srpskog, tu svaka slicnost vec ne postoji, jer srpski radnik mora da radi za avionsku kartu pola godine A mozda ima nesto i u mentalitetu, ali da je tako onda se ti ne bi vozikala okolo naokolo jos malo pa ce evo i dve godinice =D>
Mozda ima malecka razlika izmedju krsta i bombi, od bombi su ubijani ljudi, krst je sluzio i sluzi da ljudi budu ljudi i prestanu sa tim bombama i ubijanjem.....ali, ocigledno da im je ubijanje postala strast, pa kod mnogih ni bog ne moze pomoci, jer pomoc ne zele .
Ti budi nas ambasador mira

[pauza]

Mozda ima malecka razlika izmedju krsta i bombi, od bombi su ubijani ljudi, krst je sluzio i sluzi da ljudi budu ljudi i prestanu sa tim bombama i ubijanjem.....ali, ocigledno da im je ubijanje postala strast, pa kod mnogih ni bog ne moze pomoci, jer pomoc ne zele

Volela bih da mogu da se složim, ali upravo u ime tog Krsta vođeni su najužasniji ratovi tokom poslednja dva milenijuma i pobijeno je nekoliko puta više ljudi nego od svih bombi u 20. i 21. veku.

No, to nije tema posta. Kao što nije bila ni želja da vređam bilo čija verska osećanja. Poređenje sa komadićima sa Krsta odnosilo se na lažne relikvije, koje su vekovima prodavane, najviše hodočasnicima na Sveti grob i, naravno, hodočasnicima u Vatikan.

[Zlivuk]

Басара у ''Фами о бициклистима'':
Интересантна је и сама симболика бицикла. Посматран одозго, дакле с гледишта Св. Духа, бицикл нам се указује као крст...

[pauza]

Басара у ''Фами о бициклистима'':
Интересантна је и сама симболика бицикла. Посматран одозго, дакле с гледишта Св. Духа, бицикл нам се указује као крст...

Da, hvala na podsećanju!

[pauza]

'NEMOGUĆI' VIJETNAMCI
20-28. januar

Pred svakom novom granicom osećam se kao na ulazu u nepoznatu kuću. Još od vrata procenjujem atmosferu tog doma – vremenske prilike, kvalitet puta, prizore oko njega – i tražim znakove dobrodošlice u ponašanju domaćina. I gotovo uvek, prvi utisci su nepogrešivo tačni -- ono što uočim odmah po ulasku, pratiće me posle sve vreme mog boravka u toj zemlji.

Prvi utisci
U Vijetnam ulazim na graničnom prelazu koji se smestio na vrhu planine. Dok pokušavam da povratim dah od pedalanja strmom uzbrdicom, carinik brzo pregleda moju vizu, udara pečat i vraća mi pasoš. Široko mi se osmehujući iza stakla, neočekivano glasno drekne: „Hello!!! Welcome in Viet Nam!“ Trgnem se, čak malo i odskočim od carinske kućice, a onda uzvratim osmehom, zahvalivši mu na dobrodošlici.
Zakotrljam se nizbrdo, kroz red brvnara duž puta. Odmah primećujem razliku u odnosu na laoške kuće: ovde nema sojenica, barake imaju prozore i od puta su odvojene visokom žičanom ogradom s kapijom koja se zaključava; a kao najjači utisak nameće mi se brojnost: na malo prostora načičkano je na desetine kuća koje se gotovo naslanjaju jedna na drugu poput gradskih. Gde god je bilo mesta, građene su u više redova, ali prolazi između njih vode u cik-cak jer pročelja onih pozadi uvek zatvaraju uzani prolaz između kuća ispred njih – kao da se laktaju za malo daha, za bolji pogled i više sunca.
Između ulica i oko kuća razvlači se smeće koje leti po putu, gomila se u kanalima duž njega, „ukrašava“ padine umesto cveća, plovi rekama, nasipa obale... – imam utisak da će se Vijetnamci ugušiti u tolikom đubretu. Na više mesta vidim kako ga spaljuju, ali čini se da ga proizvode nekoliko puta brže no što su kadri da ga unište.
Dok lagano klizim odličnim putem, pored mene zuje motoristi sa svih strana, poput mušica: to se provlači, zavlači, zaobilazi, skreće, staje, izleće, preseca mi put kako kome odgovara, bez ikakvog nagoveštaja o sledećem potezu. I svi trube, pritiskaju sirene do iznemoglosti, radosni što ih imaju, beskrajno srećni kada zvuk njihove nadglasa ostale i pobednički se vine do decibela koji mi ozbiljno ugrožavaju nervni sistem.
Brojnost, smeće, buka – prvi su utisci po ulasku u Vijetnam.

„Hey! Hello!!!“
Ali najjači utisak je -- neverovatna srdačnost ljudi.
„Hello!!!“, dobacuju mi pokraj puta, iz kuća, sa brda, iz pirinčanih polja, s druge obale reke, s motora, iz kola i kamiona. Ko god me opazi, obavezno mi dovikne to: „Hello!“
Otpozdravljam, pokušavam da odgovorim svakome, ali nekada pozdravi stižu prekasno, kada već projezdim pored mesta s kojeg su poslati. Tada samo mahnem rukom.
Ali nema šanse da prođem tek tako. Vijetnamci hoće da čuju odgovor. Traže da im uzvratim sa „Hello!“ a bilo bi poželjno i da svakog ponaosob pogledam i otpozdravim klimanjem glave. Jer kada to izostane, oni kao da se ljute. Počinju da viču sve glasnije i brže: „Hey! Hello!!! Hello!!! Hello!!!...“ ne prekidajući sve dok im se ne izgubim iz vida.
I svi se smeju naglas, počev od prljave, bosonoge dece što se igraju kraj puta, preko radnika na pirinčanim poljima sa nogama u vodi do kolena, žena sa ogromnim pletenim korpama koje prte na leđima, momaka i devojaka na motorima, sa obaveznim kacigama nalik na šlemove, do retkih vozača (uvek) dobrih automobila, koji otvaraju prozor da bi mi se javili.
Kakvi ljudi!

Ništa bez cenjkanja
U prvom gradu kroz koji prolazim zastajem kod jedne prodavnice mobilnih telefona i upitam momke koji rade za bankomat. Postoji jedan u tom mestu, kažu, ali sam ga prošla.
Mrštim se. Ne vraća mi se kilometar i po uzbrdo, ne samo zato što je uzbrdo već i što se smračuje te žurim da nađem mesto za kamp.
Momci se smeju i nešto me zapitkuju. Svi su veoma mladi, ili samo tako izgledaju. Srednjeg su rasta, oko 175 centimetara visine, veoma tanušni i sitni, pa zbog tog stasa, a i lika, deluju kao da su svi u onom prelaznom uzrastu, kad više nisu dečaci ali se još nisu razvili ni u muškarce – poput večitih Petar Panova.
Primećujem da nekolicina boji kosu u crveno ili smeđe – što je moda u ovom delu sveta, jer sam isto zapazila u Laosu i na jugu Kine. Ako nisu jednostavno podšišani na kratko, onda imaju frizure, i to su uvek dva tipa: pramen stepenasto šišane kose koji od razdeljka pada ukoso do brade, zaklanjajući pola oka, ili ćuba na sredini glave, nalik na stilizovanu čiroki – oštre ravne kose Azijata ne ostavljaju mnogo mesta kreativnosti.
Podignem malo glas da bih prekinula njihove šale i upitala ih gde mogu da promenim laoški novac koji mi je preostao, ali Vijetnamce je teško nadglasati. Začuđujuće je da tako sitni ljudi mogu da budu toliko grlati. Kad zagraje svi u glas, to je nalik na ono naglo odvrtanje ogromnih zvučnika baš u trenutku kada ste se vi našli kraj njih.
Ali ne odustajem, već pozivima da me saslušaju pridodajem i široko mahanje rukama ispred njihovih očiju. Pomaže tek kad im pokažem novčanicu koju hoću da promenim.
Jedan od prodavaca, koji me zbog tankih brčića podseća na Klerk Gebla, izdvaja se od ostalih i klima mi potvrdno glavom. Njegovi drugari se stišavaju i zauzimaju bolje pozicije oko staklenog pulta pored kojeg stojimo kao za predstavu.
I ona zaista počinje.
Cenjkanje. Istočnjaci obožavaju da se cenjkaju. Uopšte nije važno koliko nešto zaista košta, već koliko dobro su se prodavac i kupac pogađali oko toga. Pa makar bila reč i o kupoprodaji stranog novca.
Kako ne znam koliko vijetnamskih novčanica vrede moji laoški kipi, puštam Klerku da mi ponudi cenu. Nikad nisam bila dobra u računu, a veliki broj nula na novčanicama doslovno me užasava, pa se zbunim već kod jednostavnog delenja. No uopšte ne sumnjam da mi je ponudio otkup po nekoj minimalnoj ceni, te kupujem vreme tako što uzimam jednu od novčanica koje mi je pružio i zagledam je (a na njoj čak pet nula!). Kako je svima jasno da sam tek prešla granicu, moja znatiželja nikome nije neobična.
Klerk moje oklevanje shvata kao odbijanje, pa već ponuđenim novčanicama dodaje jednu novu (takođe sa pet nula). U međuvremenu, uspevam da preračunam u sebi približan iznos koji bi trebalo da dobijem, budući da znam koliko moji laoški kipi vrede u evrima i koliko se za ove može dobiti vijetnamskih donga.
Ova nova pauza praćena je smehom drugara koji počinju da se šale na Klerkov račun. Dobro je, to znači da sam na odličnom putu da dobijem – za mene – prihvatljivu cenu.
Ohrabrena time, i ja se smejem, pokazujući mu mimikom da doda još novca ili ću otići. Naravno, blefiram. Ali dobra sam u tome, jer sam skoro svakoga dana to praktikovala u Laosu, sa tamošnjim prodavcima.
Klerk nevoljko pristaje i dodaje još jednu novčanicu. Pokušava da se našali sa mnom, praveći se kao da će zadržati moje kipe ne dajući mi vijetnamske denge, ali kako moja reakcija izostane, on se malo uozbilji i najzad mi pruži novac. Brojim i računam. Onda klimam glavom i svi se smejemo srećni i zadovoljni, uvereni kako smo odlično prošli.

Šta to...?
Vozači a još više njihovi saputnici na motorima okreću se tako upadljivo za mnom kada me zaobiđu, da me čudi kako ne uvrnu vratove ili se ne prevale sa onih sedišta zbog gubitka ravnoteže. Ni u jednoj zemlji do sada ta radoznalost nije bila toliko izražena.
Za sat vremena pored mene prozuji najmanje sto motora i najmanje pedeset ljudi zablene se u mene kao da sam putujući cirkus, redak zver, čudo neviđeno. Neki se osvrnu samo nakratko, kao da im treba vremena dok im do svesti dopre šta su ugledali i ko se to kotrlja putem, pa se onda ponovo okrenu munjevitom brzinom, iskrive vrat, polegnu telom preko zadnjeg točka ili se presamite u stranu i potom ne skidaju pogleda s mene sve dok me ne izgube s vidika.
Dođe mi da im se isplazim, ali umesto toga samo progunđam nešto naglas ili, onim najindiskretnijima, dobacim jedno: „What?!“ Na to mi oni svaki put – mahnu! Srdačno, prijateljski, široko se osmehujući (ukoliko na licima nemaju one maske preko usta i nosa).
O, Bože, kakav svet! Sva moja narogušenost trenutno se istopi ko mehur od sapunice. Čak zatičem sebe kako im odmahujem!

A oni bi baš da pomognu
Stajem kod neke oveće seoske prodavnice da se opskrbim namernicama. Naslanjam bicikl na drveni stub i ulazim unutra. Ovo „unutra“ u Vijetnamu treba shvatiti uslovno, jer su i ovde, kao i u Laosu, sve radnje bez čeonih zidova, bez stakala ili vrata -- zbog velikih vrućina. No kako su ovde kuće zidane od čvrstih materijala, za razliku od laoških koje su uglavnom od bambusa, taj frontalni zid ima rol-vrata, obično garažna, koja se spuštaju tokom noći. Danju, dokle god je radnja otvorena, tu se slobodno ulazi i izlazi. Deo robe poređan je na police, no veći deo je poslagan na kutije na podu ili se nalazi u gajbama. Na koji način prodavci kontrolišu kupce – ostaće mi tajna. Jedan od odgovora je da uglavnom svako poznaje svakoga pa ako prodavac i ne zna po šta je neki kupac došao, a ono je siguran u to da neće pokušati da ga pokrade.
Stranac je, naravno, opšta atrakcija. Posebno ako je žensko, pa još samo i – na biciklu! Svi se sklanjaju da prođem i pilje u mene.
Nova zemlja -- drugačiji proizvodi na nepoznatom jeziku. Zagledam pažljivo amabalažu, ne bih li po sličicama otkrila šta je tačno unutra. Na pojedinim omotima su opisi i uputstva na engleskom, pa se zadržavam da pročitam o kakvoj vrsti artikla je reč. Cene nigde nisu ispisane.
Neko mi dahće za vratom. Osvrnem se, a ono – troje lokalaca iza mene koji me prate u korak, pokušavajući da preko mojih ramena i moje glave vide šta to zagledam. Kao u crtanom filmu, svi istovremeno zauzmu stav mirno široko se iskezivši. Viša sam za glavu od njih i znatno krupnija, pa sama sebi ličim na Big Mamu koja je postrojila nestašnu dečurliju. Ali umesto da me sada – kada su „uhvaćeni na delu“ – ostave na miru, da sama zagledam između kutija, oni usrdno krenu ispred mene, podižući nasumice različite proizvode i nudeći mi ih kao da su apsolutno sigurni kako mi upravo treba to što su mi pokazali.
Zalud ponavljam: „No!“ – oni se samo smeju i nastavljaju da mi „pomažu“.

Uživo s livade
Postavljam kamp na livadi, iza poslednjih kuća neke varošice. Mesto mi se čini prilično dobrim, jer iza mene se izdiže ogromna stena, tako da sam s jedne strane zaklonjena od pogleda. No, tu su dvojica čobana koji čuvaju krave. Najpre se prave da me ne primećuju a onda priđu i sa daljine od nekoliko metara počnu da posmatraju kako podižem šator.
Okej, momci. Jasno mi je da je vama beskrajno dosadno s tim kravama i da sam ja velika atrakcija u vašem ataru. Možete da stojite tu do mile volje i gledate – nećete me iznervirati.
M-hm, da, kad se ne bih zvala Snežana.
Nakon četrdeset minuta otprilike, pošto sam se već kompletno raspakovala i smestila, oni su i dalje na istom mestu. Samo što su u međuvremenu posedali, i to tako da naizmenično mogu da prate šta ja radim i šta se dešava s njihovim kravama. Samo večeras, na vašoj livadi, dva programa uživo!
Postajem sve nervoznija. Zagrejala sam vodu da se okupam a ide mi se i u ve-ce. Otišla bih iza živice uz koju sam okrenula drugi ulaz mog šatora, ali ne bih da ostavim sve stvari čobanima na „izvol'te“, ne zato što se bojim da bi nešto ukrali, već što bi najverovatnije želeli da vide šta je unutra i da zagledaju stvari koje koristim. Vidim im tu želju na licima, u načinu na koji me gledaju – samo li im se osmehnem i pokažem da sam prijateljski nastrojena, eto njih u mom šatoru, da se družimo. A možda bi, u silnoj radoznalosti, neko od njih dvojice krenuo za mnom da vidi kuda sam se to uputila – pamtim nekoliko takvih situacija u Kirgistanu i Kini, kada sam na kraju morala da im objasnim gde idem i izričito naglasim da nikako ne želim nečiju pratnju.
Tako svi ostajemo tu gde smo, samo što ja ulazim u šator i zatvaram „vrata“. Valjda će sada da shvate i odu?
Neće.
Deset minuta.
Još nisu shvatili.
Pola sata.
Ustali su i neznatno se udaljili od šatora. Stoje tako okrenuti da posmatraju svoje krave ali krajičkom oka vide i šta se dešava sa mnom.
Polako se smračuje. Udaljavaju se nevoljko.
Mrak! I najzad „čist teren“. Izjurujem i trčim iza živice. Aaaah! kakvo olakšanje.

A što si takva?
Iz sna me bude neki glasovi i svetlo upereno u moj šator. Stavljam naočari, hitro se izvlačim iz vreće i grabim paprika-sprej za ne daj Bože. Onda otvorim vrata šatora.
„Hello!!!“ zagraje muški glasovi. Razaznam tri različita, a toliko izbrojim i ručnih lampi.
Šta sad ovo znači kog đavola?, pitam se dok čekam da mi se približe.
Pod jakim svetlom moje čeone lampe vidim široke osmehe tri momka. Jedan je čobanin od danas a druga dvojica su mi nepoznati. Moj znanac slobodno prilazi, seda tik uz ulaz i pruža mi ruku.
„My name is...“, i reče neko ime koje sam odmah zaboravila.
Ona druga dvojica se veselo smeju, pa mi i oni pružaju ruke i predstavljaju mi se.
Čini mi se da su malo pijani ili pod dejtvom nekih droga. U svakom slučaju, više su nego raspoloženi za druženje u ove sitne sate – proveravam na ciklokompjuteru i vidim da je ponoć prošla.
Zaboga, ljudi, probudili ste me. Vidite koliko je sati, kažem služeći se pantomimom da bi me razumeli.
„Sorry!“, odgovara moj „poznanik“ kroz radosni smeh, kao da sam ispričala najbolji štos na svetu. Ali ne pokazuje nameru da ode. Zanima ga zar se ne plašim da spavam pored te stene, na vrhu koje je pećina.
Nisam je ni primetila, a i da jesam, ne hajem za drekavce i akrepe.
Smejuči se naglas, momci počinju da pričaju nešto između sebe, često pokazujući na vrh stene, pa na mene. Izgleda da im je baš zabavno i da mogu tako do ujutru. Ali ja ne mogu!
Sklapam dlanove kao pri molitvi. „Please, go!“, molim mog „poznanika“. I pokazujem mimikom da mi se spava.
„Please! Please! Please!“, ponavljam, skoro na rubu očaja.
Nakon desetine molbi, moj čoban se najzad umilostivi i ustane. Kaže nešto svojim drugarima i oni krenu – razočarani, sudeći po njihovim izrazima na licima.
A kad svetla njihovih lampi zamaknu u daljini, ja uzmem da se pakujem. I da se usred noći selim na drugo, skrovito mesto gde me niko neće uznemiravati.

Prvi susret s Pacifikom
Trećeg dana izbijam na Južno Kinesko more. Vozim do same plaže i tu vezujem bicikl uz ogradu nekog hostelskog kompleksa.
Poslepodne je i okean se povukao nekoliko stotina metara, pa oku koje poput mog prvi put vidi toliku oseku izgleda kao da nestaje. Osećam iznenadni poriv da pojurim prema vodi, vičući poput Vijetnamaca: „Hey! Hello!!!“ u želji da ga zaustavim, ali se uzdržim zbog mnogih šetača. Umesto toga, brzo izuvam cipele i zavrćem nogavice, te smejući se od sreće krenem u susret Pacifiku.
Mrki vlažni pesak, koji je voda oblikovala poput beskrajnih paralenih nabora, tek neznatno uleže pod mojim stopalima. Kako dobar osećaj! Kao da hodam po Zemljinoj kori kakva mora da je bila pre nekoliko eona, kad se tek ohladila. Pravim nekoliko fotografija pokušavajući da ukadriram i sebe i pesak i okean.
Ma baš me briga šta će ko da misli! Vrisnem i potrčim prema talasima.

Ja bih na „godišnji“
Iz puke radoznalosti, odem u onaj kompleks hostela pored plaže i upitam za cenu sobe. Putnici koje sam sretala u Laosu pričali su mi da je u Vijetnamu hrana neverovatno jeftina – u šta sam se već uverila – ali da su hoteli skuplji nego u ostalim zemljama Indokine – od osam do deset evra za budžet smeštaj.
„Ovde mora da je čak i duplo više“, pomislim, prolazeći kroz uređeni park prema najvišem od nekoliko jednospratnih pansiona sa sveže okrečenim fasdama u neboplavoj i ljubičastoj boji, u kojem je smeštena recepcija.
Unutra – tri devojke koje me dočekuju osmesima i rečima dobrodošlice. Pokazuju mi cenovnik na vijetnamskom, a u njemu treću stavku i cenu od sto hiljada donga (nešto manje od četiri evra).
„Da li ste sigurne?“, pitam više puta.
Prva cena na listi je trostruko veća, druga duplo, no devojke mi objašnjavaju da je reč o VIP sobama i vode me u jednu -- ona je na spratu, s pogledom na okean, s plazma televizorom preko pola zida, fensi tuš-kabinom. Potom mi pokazuju sobu za sto hiljada, u prizemlju, s pogledom na borove koji zaklanjaju more, sa običnim TV-ekranom i standardnim tušem sa kabinom. Kupljeno! – mislim da ću nekako podneti nevipovski smeštaj.
I onda se setim kako je u nekom od gradova gde sam bila stala hostel koštao otprilike isto toliko – što sam videla kada sam tražila WiFi. Te zaključim da nije nemoguće da je ovde malo jeftinije, da su spustili cene pošto im sobe očito zvrje prazne.
Dajem im pasoš, plaćam i čekam račun. Devojke se čude -- to nije praksa u Vijetnamu.
Verujem vam, ali ipak vi meni napišite na nekom papiru i potpišite da sam platila. Uz mnogo dogovaranja, kolebanja, smeha, nekako mi napišu priznanicu.
A sad -- odmor!
Spokojno odlazim u sobu i razbaškarim se na ogromnom krevetu. Uveče izađem da napolju pripremim večeru na mom gorioniku, koju potom postavim za drveni sto s pogledom na okean.
Ovo je život! Zašto ne bih ovde ostala duže, mesec-dva, da se dobro odmorim od pedalanja a možda i da napišem knjigu o kojoj već odavno razmišljam? Stvarno, šta me sprečava?
Ujutru odlazim na recepciju da platim za još dva dana. Računam da ću dotle odlučiti da li da ostanem ili da odem. Treba da upoznam okruženje, mali grad u čijem predrgađu je ovaj kompleks, da se uputim u cene, da na interentu nađem informacije o produžavanju vijetnamske vize...
Za recepcijom je neka nova devojka. Pružam joj dvesta hiljda vijetnamskih donga i objašnjavam da ću ostati još dva dana.
„To je još šesto hiljada“, odgovara ona.
„Molim?!“
Devojka mi pokazuje cenovnik i prvu stavku u njemu – trista hiljada.
„Mora da se šalite?“
Ne, ona je mrtva-ozbljna.
Pokazujem priznanicu i objašnjavam da su tri njene koleginice juće popodne barem tri puta ponovile da je cena sobe u parteru sto hiljada. Da sam znala da je trista, ne bih je uzela.
Utom dolazi neki muškarac u odelu. Kad čuje o čemu je reč, i on ponavlja kako moram da platim još dvesta hiljada za prošlu noć. One devojke su pogrešile.
Ha! Čuj samo -- pogrešile! Onda naplati razliku od njih, ne od mene! Ne pada mi na pamet da plaćam zbog tuđe greške!
Stvarno sam ljuta jer mi se čini da je opet reč o cenjkanju. A i da grešim, to je neprofesionalizam i nepoštovanje gosta – onog sa Zapada, dakako, jer dupli parametri u Aziji uvek se odnose na turiste i na lokalce.
Vijetnamac se takođe ljuti. Počinje da viče na mene, insistrijaući da platim.
Ne mogu da verujem da viče na gosta hotela! I to na gosta koji ama baš ništa nije zgrešio.
A onda -- upire kažiprstom u mene u pokušaju da me istera napolje.
Mora da sanjam. U nekom priručniku o ponašanju u Aziji jedna od prvih „lekcija“ za strance bila je: nikada ne pokazujte ništa jednim prstom. Kad sad -- Azijat to radi stranom turisti.
Ne, ovo se ne dešava. Biće da sanjam. Evo da proverim: sad ću ga upozoriti da prestane da mi preti tim prstom. I da spusti ton.
Pokazujem mu rukom da prekine. I pominjem policiju i ambasadu (mada niti znam njihove brojeve niti imam mobilni telefon).
Ne znam da li zbog dobrog blefa, ili što sam za glavu i po viša od njega i barem dvadeset kilograma teža, a pride i sva narogušena, tek, on se trgne, skloni ruku iza leđa, prestade da viče ali zato poče glavom da mi pokazuje prema izlazu.
Ma idi do đavola i ti i tvoj hotel i prevare s cenama! Ne mili mi se da ostanem i sekunde duže, mada bi trebalo da iz inata presedim ovde do podneva, dokle je regularni rok za odjavu gostiju. Umesto toga, izađem napolje, spakujem se u rekordnom roku i napustim hotel.
Ništa od mog „godišnjeg“ odmora ovde.

I opet – hotel
Dobra stvar ovog jutarnjeg „izbacivanja“ je ta što imam vremena da još za dana dopedalam u Vinj. U ovom gradu, koji ni po čemu nije značajan osim po tome što se u njemu rodio Ho Ši Min, od ranije sam bila planirala da predahnem i da pronađem neku mikrobiološku laboratoriju u kojoj ću uraditi analize i najzad otkriti šta sam to zapatila u crevima jedući uličnu hranu u Laosu.
Relativno lako pronalazim sobu za pet evra, koja je na poslednjem spratu hostela, tako da imam i ogromnu, krovnu terasu. U hostelu nema WiFi konekcije, no sa jednog mesta na njoj sasvim dobro hvatam signal iz bezobrazno skupog hotela preko puta.
Ali kao da iznenađenja sa hotelskim osobljem nije bilo dovoljno za jedan dan, jedna od dve recepcionerke izražava mi svoju naklonost tako što uzima moj šešir i stavlja ga sebi na glavu. Bez pitanja. Spontano. Kao da smo bliske prijateljice.
Sutradan, kada krenem u supermarket u kom ću se zadržati dobra dva sata, ostavim ključ na recepciji i zamolim recepcionerku da mi očiste sobu, izbace smeće i promene posteljinu. Po povratku, zateknem prepakovane stvari koje sam izvadila iz bisaga, a ove otvorene i u njima sve poslagano redom koji nisam ja pravila.
„A?!? Tup!“ – to je moja vilica zinula do poda. Stojim i blenem u lične stvari po kojima je čistačica hostela preturala, verovatno ih isprobavala a onda presložila kako ona misli da treba. E ovo je stvarno previše!
Stuštim se sa poslednjeg sprata u prizemlje kao furija. Međutim, devojčina smena je već prošla a njena koleginica jedva shvata zašto sam ljuta. Kako ne zna engleski, poziva komšinicu koja ga govori i razume dovoljno da – nakon što joj ispričam šta me je izbacilo iz takta – krene da mi se najusrdnije izvinjava.
„Tako je u Vijetnamu“, pokušava da mi objasni. „Mi toliko volimo strance i turiste da su nam kao članovi porodice. Ne ljutite se na nju, više neće ući u vašu sobu.“
I neće. Narednih pet dana, koliko ću ostati u ovom gradu, sama ću menjati posteljinu i prazniti korpu sa smećem, ne dozvoljavajući više nikome da mi pređe preko praga.

Doktore, šta mi je?
Pretraga na internetu otkrila mi je da u Vinju postoji jedna jedina bolnica, koja srećom ima gastro odelenje. Otuda sam pretpostavila da ima i laboratoriju – kako drugačije dijagnostikovati šta muči probavni trakt težih pacijenata?
Krenem, dakle, tamo. Ali kad stignem, portir me preusmeri u zgradu do bolnice. U redu.
Dok vezujem bicikl za sobraćajni znak, kroz stakla u prizemlju vidim nekoliko ljudi u belim mantilima. Sede za stolom nalik na školsku klupu.
Namestim osmeh, jer – to sam već naučila -- ovde se svi uvek smeju, i uđem.
Zdesna ona klupa sa trojicom doktora, nijednim ispod šezdeset godina, sleva pult sa najmanje deset sasvim mladih devojaka, medicinskih sestara ili farmaceutkinja, a iza pulta police sa lekovima.
„Primaju“ me doktori. Sedam na dečiju plastičnu stolicu. U svim vijetnamskim restoranima, kafićima, a, kako vidim, i u medicinskim ustanovama stolice su uvek niske, plastične, one koje mi koristimo za decu kada se igraju u dvorištima i baštama, a u koje, ako imaju ručke sa strane, zapadnjak prosečne visine i građe jedva može da sedne.
Jedan od doktora ispisuje na neki papir, list iz običnog bloka, moje podatke iz pasoša. Ne uliva mi poverenje, pogotovu kad počne da insistira na tome kako se izgovara moje ime – jako važna stvar u ovom trenutku.
Da bih ga prekinula, poturam mu papir sa ispisanim simptomima koji me muče, a koje sam u hostelu, uz pomoć Guglovog translatora, prevela na vijetnamski. Sva trojica se nadnose nad list i čitaju. Potom klimaju glavama. Pa opet čitaju. Očekujem da će makar jedan od njih pokazati da razume šta me muči, jer treba da im pokažem i drugi papir, na kome sam, uz pomoć one susetke koja pomalo govori engleski, ispisala molbu: „Uputite me u laboratoriju da uradim analize na parazite i bakterije.“
Sačekam još nekoliko sekundi, a onda im ipak dam i taj papir.
Čitaju redom, jedan za drugim. Papir ide iz ruke u ruku kao kakva šifrovana obavest koju je teško rastumačiti. Nakon minut ili dva, jedan od doktora najzad me udostoji odgovora: mahne otvorenom šakom kao kada mi pokazujemo da je neko blesav.
Ne, sigurno nije hteo da mi to kaže. Osmehujem se, pravim upitnu grimasu i opisujem rukom široki polukrug prema ulici, kućama, gradu, pitajući – gde?
Kad opet onaj gest rukom kao da sam luda.
Dobro. Ja stvarno nemam pojma šta to znači, ali smela bih se opkladiti da nije uvredljivo, kao što bi bilo u Srbiji*. Ajde da probam nešto drugo – da tražim lekove za moje stanje.
Tu se prisetim da u Vijetnamu skoro svuda postoji besplatni WiFi, pa izvadim iz ruksaka moj notbuk i otvorim Guglov prevodilac. Doktori više ne obraćaju pažnju na mene, tako da se premestim ispred pulta s lekovima. Cenim da bi već i to trebalo da bude dovoljno jasna asocijacija šta hoću, ali nije. Nije, jer se odnekud stvori neka starija žena u belom mantilu, koja bi da me potera prema izlazu. Koji je đavo ovim ljudima? Ili si im svetinja, ili nepoželjni element – sredina ne postoji.
Ignorišem je i ukucavam pitanje, koje potom, prevedeno, pokazujem devojci u belom mantilu što stoji najbliže pultu. Tri, četiri, pet koleginica stvori se istog časa do nje i sve glave se istovremeno unesu u mali ekran pokušavajući da shvate verovatno uvrnut prevod mašine. Onda mi uzimaju kompjuter. I proučavaju prevod iza pulta.
Stvarno nemam strpljenja za ovo. Uzimam od doktora onaj prvi papir sa ispisanim simptomima, poturam ga kroz pult i pokazujem na kutije s lekovima koje su poređane na policama.
Nekoliko minuta nerazumevanja, objašnjavanja, ponovnog kucanja i prevođenja jednostavne molbe: „Dajte mi lek za dijareju“, dok najzad jedna od farmaceutkinja ne shvati i ne maši se za kutiju sa nekim praškom u kesicama. Vadi i daje mi – jednu!
Otimam joj iz ruku celu kutiju, plaćam, uzimam notbuk i izjurujem napolje. Bogu hvala da nisam ozbiljnije bolesna.

Mirni dani u Vinju
Ako sam trenutno, sticajem okolnosti morala da odustanem od dužeg odmora, a ono sam sebi priuštila kraći, petodnevni. Dok prođe kiša koja je počela da pada svakog dana. Dok se moj stomak malo ne smiri. Dok ne pročitam i treću, poslednju knjigu koju su mi prijatelji iz Beograda doneli u Luang Prabang. Dok... dok ne saberem prve, (pre)snažne utiske o ovoj zemlji i njenim ljudima, dajući sebi vremena da se malo priviknem na njih i njihovu prenaglašenost koju nije uvek lako podneti.


*gest rukom sa otvorenom šakom, koja se u vazduhu okreće levo-desno opisujući polukrugove, u vijetnamskom "body-lenguage" znači "ne", "nema".

[nesrulz]

Sad sam saznao za ovo. Šta čovek na ovo može da kaže... BRAVO! =D>

Idem da čitam tekstove.

[nesrulz]

Pročitah tekst o Vijetnamcima. =D>

[pauza]

Dobro došao, Nesruiz!

[pauza]

Ljudi velika srca

Trebalo bi da napišem jednu knjigu samo o čudima s ovog putovanja. Bila bi to podebela zbirka neverovatnih priča koje nikada ne bi mogle da budu siže ni za jedan roman, možda jedino za bajku, ali bi i u njoj delovale previše naivno i očigledno. Čak bi i deca smatrala preteranim obrazac po kome mi se ta čuda uvek dešavaju -- u situaciji kada mi je nešto nužno potrebno, desi se da to i dobijem. I to sasvim izvesno, kao da je svemir fotana želja. Kao da imam neku nevidljivu čarobnu lampu. Ili zlatnu ribicu. Dovoljno je samo da mi nešto zaista zatreba – i to se desi ili stvori.
Na primer, topli, mirni dom za oporavak jer sam se razbolela. Bez brige: stiže mejl od nepoznatih čitalaca mog bloga koji žive baš u gradu u kome sam se zatekla i koji me pozivaju u goste nudeći mi da ostanem koliko god mi odgovara.
Ili sam ostala bez novca, jer mi je podstanar otkazao a stanarina mi je jedini izvor prihoda. To je bar lako: desetine ljudi koji prate moje putovanje odjedanput će se zainteresovati za moje finansije i početi da mi šalju novac.
Ako mi očajnički treba tuš i smeštaj u dva iza ponoći, u velikom gradu u koji sam stigla nakon dvodnevnog klackanja vozom, ni to nije problem: čuvar objekta kog upitam za pravac samoinicijativno će mi ponuditi upravo to u zgradi koju obezbeđuje.
Desi li se da sam gladna a bez hrane u nigdini, ništa ni za to: iz kombija koji zaustavim da priupitam za udaljenost do prve prodavnice, spontano će mi pružiti celu veknu hleba, i to svežeg!
Treba da se registrujem u emigracionom a to može samo preko državljanina zemlje u kojoj sam ili hotela za koji nemam novca? Nema mesta panici: ljudi će me pozvati na konak i ponuditi se da odu u policiju i sve završe za mene.
Ne znam kuda da krenem – srešću nekoga da me uputi.
Treba mi krevet – negde će mi ponuditi smeštaj.
Desio mi se peh – priskočiće mi u pomoć.
Nemam novca – stići će nečija donacija.
...
I tako već godinu i po dana.

*
No biće da moja vera u čuda nije dovoljno jaka, jer uprkos njima i tome što sam shvatila da ih gotovo sa izvesnošću mogu očekivati, uporno tražim način kako da zavisim samo od sebe. A to pre svega znači da imam dovoljno novca jer većina situacija iz kojih me je spasavalo čudo, rešiva je uz malo više para.
Kako do njih doći tokom putovanja? Jedini način – a da se ne staje i ne ostaje na jednom mestu – jeste raditi nešto preko intereneta.
Ali šta?
Nisam učitelj engleskog jezika, ni programer, niti znam da radim bilo šta od „unosnih“ poslova za koje su potrebni samo dobra konekcija, računar i dovoljno vremena.
Jedino umem da pišem. I izgleda da se ljudima dopada kako to radim, jer svaki moj tekst s ovog putovanja pročita nekoliko hiljada čitalaca. Zavidna brojka, rekla bih, u našoj maloj Srbiji gde se i knjige poznatih pisaca štampaju u svega nekoliko hiljada primeraka.
Još pre početka putovanja pokušavala sam da nađem neke novine, časopis, magazin, koji bi bili zainteresovani da objavljuju priče o mojim avanturama. Ako ništa drugo, verovala sam, a ono putujem na originalan način za naše pojmove i navike, a i prva sam s ovih prostora koja pokušava da prepedala ni manje ni više nego ceo svet. Ali odgovora ni od koga.
No onda, sredinom 2012, tek što sam prebrodila do tada najozbiljniju finansijsku krizu tokom mog Puta – kada sam ostavši bez podstanara i para počela da prodajem kvas na ulicama Rusije – kao najveća nagrada došla mi je ponuda da pišem za jedan portal. Za novac.
Dok su mi ljudi koji me podržavaju i koji mogu i žele da mi pomognu zasipali uplatama, simbolično „kupujući“ kilometre mog putovanja, Milan i Višnja ponudili su mi stalni izvor prihoda. I siguran, sudeći po tome što su honorari za tekstove krenuli odmah iako je portalu trebalo još oko pola godine da osvane na Mreži.
Rezultat mog minulog rada ili još jedno od čuda? Oboje, čini mi se. Jer ceo aranžman deluje gotovo neverovatno: mogu da pišem koliko hoću i kad hoću, da prerađujem stare tekstove, da kompilujem od „restlova“ -- šta god, svaki će biti uredno plaćen. I uz sve to, stručno preveden na engleski.
Ne, previše je dobro da bi bilo istinito. I dalje mislim da sanjam.

*
Vest o rođenju portala Q-sphere na Mreži zatekla me je u Vinju. A za njom, usledilo je još jedno čudo, možda najveće od svih do sada.
U svim mojim preračunavanjima mesečnog budžeta, uvek mi nedostaje najmanje još sto evra. Svojevremeno, u onom „pređašnjem“ konvencionalnom životu, radila sam različite poslove od kojih su neki bili bolje a neki lošije plaćeni, ali skoro uvek, čak i kad sam imala veoma dobru platu, nekako mi je nedostajalo najmanje toliko da pokrijem sve troškove. I to se nastavilo i sada, na ovom putovanju.
Kako obezbediti tih famoznih sto evra više ako se desi da niko tog meseca ne „kupi“ nijedan kilometar mog pedalanja i ako iz nekog razloga (bolesti, recimo) ne napišem nijedan tekst za portal? O mogućnosti da u isto vreme ostanem bez podstanara i stanarine, ne smem ni da razmišljam.
Kad odjedanput, kao da čita moje misli i zna za moje brige, javlja se Dobrotvorka. Čitateljka mog bloga iz Zapadne Evrope, žena koja radi za međunarodnu humanitarnu organizaciju. Pita za broj mog deviznog računa na koji bi mogla da uplati donaciju.
Šaljem joj instrukcije iako me mnogo više okupira nešto drugo u njenom mejlu: teza da ona na svom poslu i ja na mom putovanju upoznajemo možda i iste ljude, samo u različitim „ulogama“.
„Lica korisnika našeg programa su lica ljudi koji “traže”, lica poniženih ljudi; dok su lica koja ti vidiš možda tih istih ljudi – ali ljudi koji “daju”. Lica ljudi kojima je kroz neki običan zivot vraćeno ono ljudsko dostojanstvo.“
Kakvo opažanje! Na njemu se može razviti čitav roman!
I dok se bavim tom idejom, razmišljajući o mogućim zapletima u takvoj priči, tek ovlaš i s pola pažnje pretrčavam preko drugog dela njenog mejla.
„ Elem, u želji da se i ti skoncentrišeš na ono gde si pošla, i da utrošiš svoju snagu na pokazivanju sebe u najboljem svetlu, a NE u gubitku snage na novčane probleme, u prilogu ove poruke ti šaljem potvrdu o prenosu sredstava, i to:
- 100 eura
- stizaće ti automatski svakog kraja meseca (počev od ovog pa do januara 2014);
- ja preuzimam sve troškove slanja i tvog primanja – tako da ćeš primati svih 100 evra svaki put.“
Evo, ga – čudo! Potpuno neočekivano, ničim izazvano ni nagovešteno samo me je strefilo. Toliko sam zatečena da ne mogu odmah da shvatim. Pa čitam ponovo i ponovo mejl i prikačeni nalog za prenos sredstava.
A onda, kad mi najzad dopre do svesti da jeste tačno i da se čudo zaista dogodilo i da će se događati narednih godinu dana, počinjem da se smejem. Smejem se na sav glas u sobici jeftinog hostela, poput onih srećnih dobitnika na lutriji, kada "polude" zbog glavne premije. I u sebi se pitam da li ta žena, moja Dobrotovorka, shvata šta je uradila, koliko je meni ovo velika stvar, verovatno najveće od svih čuda koja su mi se desila na Putu?
Toliko je neverovatno, toliko je neshvatljivo, da mi se čini ne da sanjam, nego da me moja životna avantura premašuje, da prevazilazi moju moć poimanja.
Nemam dovljno reči. Ne postoji dovoljno veliko "hvala" u koje bi stalo ono što osećam. Ostajem u neverici, otvorenih usta.
*
Znam da ću jednom napisati knjigu o svim čudima s mog putovanja. Biće to podebela zbirka sasvim neverovatnih priča u koje će poverovati svi ljudi velika srca.

[RadaC]

Ко куца отвориће му се.

[Legionar]

No biće da moja vera u čuda nije dovoljno jaka, jer uprkos njima i tome što sam shvatila da ih gotovo sa izvesnošću mogu očekivati, uporno tražim način kako da zavisim samo od sebe. A to pre svega znači da imam dovoljno novca jer većina situacija iz kojih me je spasavalo čudo, rešiva je uz malo više para.

Нисам на твом месту,али да јесам,ја бих као и ти (до сада) ипак наставио да више верујем у чуда,а мање у новац Чуда су неисцрпна и непресушна
П.С.Направила си мало већу паузу у јављању (а зато је твој ник пауза ),али се нисам ни мало забринуо,јер "знам"...

[pauza]

RadoC, slažem se, uvek bilo

Legionar, i s tobom se slažem, ali taj strah i želja da kod sebe imam "zalihu" za ne daj Bože (ovo B je opet veliko zbog tebe) verovatno je recidiv iz tog prethodnog, "konvencionalnog" života, kad se ipak sve vrtelo oko zarade i kako s njom preživeti.
Ali se ne slažem s konstatacijom da me nije dugo bilo: obično se javim na 7-10 dana, a sad je prošlo 8 (po mom vremenu, jer sam 6+ ispred vas), tj 9 (po vašem). No drago mi je što se ne brineš

[Sci]

Ja to cak ne bih nazvao cudima, redovno mi se na putovanjima desava isto to, kad mislim da vise nema izlaza, odjednom se pojavi pomoc niodkuda. Bog misli na svoje stado, samo sto ponekad nismo ni svesni toga....