805 replies to this topic

[alx]

[Sci]

UZivaj i zaboravi na Amerikance, istocnjacka filozofija zivota je neuporedivo "ljudskija" i opustenija, pogotovo u Jugoistocnoj Aziji. Red je da se i ti opustis i uzivas posle "silnih uniformisanih Kineza". Pazi sta jedes i pijes, peri voce i povrce i kuvaj vodu kad god je to moguce. Neka te Bog cuva

[Legionar]

UZivaj i zaboravi na Amerikance, istocnjacka filozofija zivota je neuporedivo "ljudskija" i opustenija, pogotovo u Jugoistocnoj Aziji.

=D> =D> =D>

Kakogod, epizoda s njim pomogla mi je da se ponovo odredim u odnosu na mogućnost da imam društvo na turi -- ne želim ga, osim možda ponekad, na kratko. I uopšte ne marim ako je to znak da (p)ostajem osobenjak.

Хтедох једном да напишем,да је ово твој Пут Живота (како га крсти колегиница Modesti) и да ти друштво није потребно,али не написах.Сада видим да није ни било потребе,јер си и сама то одавно схватила,а једном приликом и написала,како је добро сам управљати својим животом и путовањем,а не да ти неко задаје рокове,брзину,километражу,шта видети,шта не видети....и сл.Нека ми се не замери на паметовању,али сам за соло варијанту (особењачку ).Немој да мислиш да смо ми љубоморни на ове Амере,...и остале ,па те због тога одговарамо

[modesti]

Čini se da je Sneža ta koja je ljubomorna, ali ljubomorna na ono što je do sada sama postigla.. Ali, Put se nastavlja i videćemo da li će biti oscilacija u razmišljanju, kada će se (ako će se) pokolebati i možda, ipak s nekim ukrstiti svoj Put.. Ipak, niko nije ostrvo

[mixitron]

Čini se da je Sneža ta koja je ljubomorna, ali ljubomorna na ono što je do sada sama postigla.

[alx]

Čini se da je Sneža ta koja je ljubomorna, ali ljubomorna na ono što je do sada sama postigla.

Ne, ne, nije nista negativno.
Bez namere da budem bilo ciji drveni advokat, ocigledno je u pitanju stilska figura.
Akcenat je na "sama", ne na "ljubomorna".
Ljubomora u smislu zastite necega sto si sam postigao i zelis da ga zastitis od mogucih negativnih uticaja sa strane. Kao latentna, i u mnogome iracionalna ljubomora Oca prema prvom decku svoje Cjerke.

[pri3rak]

Stilske figure su vazda veci problem od profi s(e)rBovanja

[modesti]

i ja ljubomorno čuvam ono što sam mukotrpno stekla

[pauza]

Dragi drugari, hvala vama svima -- svi imate pravo i sve je to tacno, samo svako drugacije naziva stvari i drugacije ih dozivljava u sebi. Meni se naprosto ne gubi sloboda tek tako, a sloboda je upravo to sto mogu kuda hocu i kada i kako. Jedino kada bih dobrovoljno pristala da izgubim deo te slobode je ako bih se zaljubila. A ovako, izgubiti ovo sto imam radi drustva kao drustva -- pa, ne privlaci me ta pomisao.

Nego, da vam mahnem iz Vijetnama. Pedalam prema gradu Vinju (Vinh), pa onda pored obale, pa malo u zaledju, i tako do Sajgona.
Ako su mi u Laosu sva deca dobacivala Hello! i Sabaidi!, ovde svi, ali doslovno svi koji me vide, vicu ko blesavi Hellooooooooo! I masu i smeju se. A ima ih 20 puta vise od Laosana te je vec naporno svima otpozdraviti. Osim sto su ljubazni, nemaju nikakav problem s kampovanjem, jer sam sinoc samo upitala da postavim sator i omdah su mi odobrili. Uz sve to, hrana je jeftina, jeftinija cak nego u Kini.
Sve u svemu, prvi utisci su veoma dobri.

Attached Thumbnails

• 

[Legionar]

Akcenat je na "sama", ne na "ljubomorna".
Ljubomora u smislu zastite necega sto si sam postigao i zelis da ga zastitis od mogucih negativnih uticaja sa strane.

=D> =D> =D> Какав интелигентан увид Свака част колега,баш ми се свидело појашњење.Колегиница Modesti осим што је емотивка,романтичарка,песничка душа,помало је и филозоф,е ту је и ја некада тешко разумем
Снежо само напред,морала је Кина да буде,да би ти још јачи утисак био у овим потоњим државама кроз које пролазиш

[pauza]

https://picasaweb.go... ... ngVientian

[mixitron]

http://www.nemagreske.com/gea-tour/


edit: Snežo, promeni lokaciju u nešto egzotičnije

[pauza]

Ovo je nesumnjivo najtopliji i najlepši tekst koji je neko napisao o meni i ovom putovanju. Hvala, Mix.

P.s. Kud ćeš veću egzotiku od rodnog mesta Ho Ši Mina, gde sam sad

[pauza]

Prašinarenje
28.12.2012—6.1.2013.


Pa šta ako bih se za nedelju dana vraćala istim putem nazad? Kao da bi mi bilo prvi put da vozim istom rutom samo u suprotnom smeru. I kao da i to nema svojih prednosti – recimo tu što podrobno upoznaš pejsaže duž obe strane puta i obavezno se začudiš što si u prvoj vožnji toliko toga propustio da primetiš; a da ne govorim o psihološkom fenomenu zbog kojeg se povratak istim putem nazad uvek čini kraćim nego odlazak njime.
Zašto sam onda tvrdoglavo htela da od Luang Prabanga do Vijentijana vozim sporednom, zaobilaznom rutom, umesto glavnom trasom, kojom sam planirala da se potom vratim u Luang Prabang? Verovatno zato što nisam imala pojma kakav put me očekuje iako je na mapi iscrtan tankom linijom, a objašnjenje u legendi opisuje ga kao „zemljani put u svim vremenskim okolnostima“. Mhm, da. Samo što zavisno od agregatnih stanja vode, isti zemljani put u suptropskom pojasu može da se pretvori u Saharu ili u močvaru Amazona.

Krenem, tako, tim putem. A još uvek rovitog stomaka od najezde parazita i/li bakterija, koji su iz jedne sasvim male banane što je dugo stajala na suncu, oljuštena dakako, nahrupili u moj želudac i razbaškarili mi se u crevima. Nakon prvih par kilometara tumbanja, odskakivanja, upadanja u rupe, klizanja po džombastom kamenju koje štrči iz onoga što se zove dirt-road, sa opasno uznemirenim (jadnim mojim) stomakom i zacementiranim plućima od prašine koja bi me obavila gustim, daviteljskim oblakom svaki put kada bi neko vozilo protutnjilo pored mene – morala sam da stanem. I da potražim neko skrovito mesto gde ću postaviti šator u koji ću se pružiti koliko sam duga, da bih naredni dan i po prespavala dok se zalečim i sakupim snagu za nastavak pedalanja.

Recite Laošaninu ili cikloputniku koji je pedalao kroz Laos da ste vozili Rutom 4, i gledaće vas kao ludaka ili mazohistu. Što vam je to trebalo? Zar ne umete da čitate mapu? Mogli ste i da pitate lokalce.
O kakavim zabitima je zapravo reč, shvatam tek kada otkrijem da se ni u jednom od sela duž ovog puta ne može naći flaširana voda. Dok u celom Laosu svi piju kupovnu vodu, pa i u sojenicama od deset metara kvadratnih koriste isključivo one velike plave balone od 20 ili 50 litara, dotle duž Rute 4 kupovne vode nema ni za lek. Blago meni gde sam došla – i kud sam pošla.
Točim vodu sumnjive čistoće sa seoskih česmi i prokuvavam je. To je zanimacija koja mi dnevno oduzima najmanje po dva sata, pošto mi treba oko četiri litre samo za piće.

Ali sve se povlači pred uzbuđenjem zbog prelaska Mekonga – s leve na desnu obalu ferijem, mada bi više odgovaralo istini kada bih to nazvala skelom. Brodić koji je gura neodoljivo me podseća na „junaka“ iz jednog crtanog filma o tegljačima i brodovima. Preko cele strane tog plovila oslikana je crvena zastava sa srpom i čekićem, a s vrha kapetanove kabine se vijore zastave Laosa i komunista.
Pravim grešku, pa umesto da budem na obali predveče, kad je nebo vedro i svetlost odlična za fotografisanje, odlažem prelazak reke za ujutru, zaboravljajući da su sve do podneva teške magle. Sutradan uspem da nabodem prolaz do skele (barem nije bilo prašnjavo jer je pesak na putu još bio mokar od vlage u vazduhu) i potom malo odstojim na obali, čekajući da se razdani. No brzo odustanem – na kraju krajeva, Mekong je neodvojiv od magle, barem u mom sećanju na filmove o ovom delu sveta.
Na dvesta-trista metara uzvodno od ovog gaza niče most. Dve trećine su već završene. Živo me zanima da li ga podižu Kinezi, suvereni monopolisti u zemljama Indokine. Prijateljica koja je na odmoru u Burmi pisala mi je kako tamo sve grade Kinezi, skoro besplatno, ali zato imaju ugovore o eksploataciji sagrađenih objekata narednih trideset do pedeset godina. Nemam koga da pitam, ali se iskreno nadam da su Laošani bili mudriji na svojim tenderima.
Jesu – saznajem nekoliko dana kasnije, kada ponovo pređem reku, sada u suprotnom smeru. I tamo, sasvim južno, blizu granice s Tajlandom, niče most. Samo što se tek počelo s njegovom izgradnjom.
Sa mnom na skeli je jedan inženjer, koji pomalo govori engleski. Pitam ga ko finansira i podiže most. Vlada Laosa, kaže. Radujem se zbog toga, a njemu je drago što se stranac raduje zbog laoškog napretka. I nezavisnosti, dodajem.

Zbog svega što me je snašlo, tajming mi je loš pa se ozbiljno brinem da me Nova godina ne zatekne usred neke nedođije na Ruti 4. Nije da pridajem veliki značaj Novim godinama – dočekala sam ih dovoljno na najrazličitije načine – ali još uvek pomalo sujeverno verujem da će mi cela naredna godina ličiti na njen početak. (A ne bi trebalo, jer me najsvežije iskustvo, s dočeka prošlogodišnje, uverava upravo u suprotno: tačno u ponoć 2011, moj tadašnji saputnik i ja smo se pomirili i veoma strasno ušli u 2012. godinu; shodno mom sujeverju, trebalo bi da mi je cela 2012. bila u znaku neverovatno dobrog seksa, što nažalost nije bio slučaj.)
Zato žurim da stignem do jedinog grada na ruti kojom sam krenula – Šijaburi. Moj štampani vodič kaže da je to mesto poznato kao „postojbina slonova“ i da odatle kreću turistički slonovski karavani. Zvuči obećavajuće. Možda bih mogla da se častim jednodnevnom turom? -- bilo bi baš „cool“ započeti novu godinu na leđima slona.
Ali od ulaska u grad, do trenutka kada sam ga napustila tri dana kasnije, jedini slonovi koje sam videla bili su kamene skulpture u gradskom parku.
A ni turista nije bilo ne da se popuni slonovski karavan, već nijednog u krugu od nekoliko desetina kilometara. Tako mi je propao plan da u društvu stranaca dočekam Novu godinu u nekom finom restoranu, ili na ulici (na kojoj se ništa nije dešavalo).
No zato je bilo toplo (30 stepeni Celzijusovih) a i trpeza je bila prste da poližeš: poveća riba na žaru punjena nečim veoma ukusnim, uz odličan hleb (kog su stranci u Laosu vazda željni jer ga je veoma teško naći), salate i (nažalost) bezalkoholna pića. Pomena vredna je i odlična WiFi konekcija, jer sam se sita ispričala sa milima i dragima u Srbiji i, zahvaljujući vremenskoj razlici od plus šest časova i Skajp konferansu, s njima „uživo“ sam ušla u Novu godinu. Nek nam je srećna!

Truckanje. Prašina. Gušenje. A onda, sasvim neočekivano – asfalt. Zašto baš ovo parče i baš odavde a ne odande ili odnekud drugde – znaju valjda samo inžižnjeri koji su na njemu radili. Kada bih srela nekog, upitala bih ga i zašto, pobogu zašto, na uzbrdicama nisu pravili serpentine, kao svuda u svetu, nego im se putevi uspinju u pravoj, najkraćoj liniji preko brda, bez ijednog zavoja. Svojevremeno, u Kazahstanu, mislila sam da nigde ne postoje strmiji putevi, ali laoški su ih premašili i vode za nekoliko procenata – ako ove kosine nemaju 20 a možda i više procenata, oda ja ništa ne znam o uzbrdicama.
Nema šanse da vozim uz njih, Silazim i guram. Ali i guranje je skoro nemoguće, jer sam toliko povijena, skoro da sam polegla po biciklu, a kolena mi dodiruju tlo, da nemam dobar odraz ni sebe da izguram a nekmoli još četrdeset-pedeset kiograma, koliko teže moj bicikl i bisage.
Gunđam. Psujem. Proklinjem laoške arhitetke, inžinjere, graditelje. Onda se tešim da je moglo biti i gore, da je ostao zemljani put. I tu mi sine odgovor – pa eto zašto su ovu deonicu asfaltirali. Po onom skliskom kamenju u suvoj sezoni a blatu u kišnoj, teško da bi ijedna kola, osim džipova, ovuda mogla da se uspenju.
Stajem na manje od pedeset metara. Odmaram, uzimam vazduha i nalivam se vodom. Jer vrućina je paklena. Onda nastavljam.
A kada izguram do nekog vrha, sednem na bicikl i skotrljam se – u provaliju. U svega pola par stotina metara, koliko ima do dole, brzina ma mom komjuteru dostigne pedeset kilometara na čas. I to zato što kočim, inače bih verovatno poletela. Nošena inercijom, stignem negde do sredine narednog brda, a onda ponovo siđem i ponovo guram.
I tako skoro ceo jedan dan.

Na sve muke pedalanja ovim lošim i teškim putem, veliki problem mi predstavlja i kampovanje.
U Laosu? Tamo gde roditelji uče bebe da mašu i osmehuju se strancima? Nemoguće.
Ali je istina. Iz nekog razloga, Laošani se boje kampera. Ne bih rekla da su u pitanju religiozni razlozi ili neko sujeverje, pre mi liči na strah od podmetanja nečega (bombe?), od špijunaže (kao da bi špijuni jahali bicikl težak 40 kilograma), od neke (kakve?) neprijateljske delatnosti.
Ako me neko primeti kako sam razapela šator -- iako to nijednom nisam uradila na nečijoj njivi, već uvek u pustarama, na skrajnutim putevima kojima niko ne prolazi, na obodu prašume – u naredna dva sata sasvim sigurno mogu da očekujem posetu seoskog obezbeđenja.
To su momci u civilu sa mašinkama na ramenima. Da, sa mašinkama. Kada sam prvi put videla nekog klinca – jer nije imao više od devetnaest godina – na motoru sa mašinkom preko leđa, bila sam zblanuta. Šta je ovo? Gerila? Jeste da smo prilično blizu granice sa Tajlandom, ali koliko znam, nema nikakvih sukoba između ove dve države, a pogotovu ne vojnih. A onda su me, u noći kada sam postavila šator na obali Mekonga, pohodila četvorica takvih momaka.
Seoska policija, predstavili su se. I odmah mi objasnili da tu ne mogu da spavam. Nedvosmislenim gestom ruke, jedan mi je pokazao kako će me neko skratiti za glavu budem li tu ostala.
Ma hajte, ljudi! Policija nigde ne voli kampere jer ne voli da preuzima odgovornost za idealiste koji još uvek toliko veruju u dobrotu ljudskog roda, da slobodno spavaju pod otvorenim nebom, ne bojeći se eventualnih napadača. Zato policajci na sve načine pokušavaju da kampere oteraju u hostel gde će biti na sigurnom i gde neće morati da brinu za njih.
Znam to odavno, te odgovaram da se ne bojim i da nemam nameru da se sada selim negde: već je noć, a sklapanje i pakovanje šatora po mraku nikako nije moj omiljeni sport.
Ali policajci insistiraju. Obilaze oko šatora. Zaviruju unutra. Sumnjičavo zagledaju moje bisage. Moj multifuel gorionik izaziva im najveće podozrenje. Šta li očekuju da ugledaju, da mi je znati. Smiruju se tek kada im ponudim na uvid moj pasoš sa urednom vizom Laosa i Vijetnama, sledeće zemlje koju ću posetiti.
Ponovo pokušavaju da me nagovore da odem u gostionicu ali ja tvrdoglavo ostajem pri tome da ne mrdam sa plaže. Na kraju odustaju i odlaze.
Slična, gotovo istovetna scena dešava mi se nekoliko dana kasnije, kada šator postavim u jednu od onih od tla izdignutih otvorenih kućica, namenjenih za odmor tokom poljskih radova ili za skrivanje od pljuskova u kišnoj sezoni. I opet moja tvrdoglavost da se ne selim bude jača od njihove želje da me „zaštite“.

Osim lekovitih svojstava ovog dirt-roada (džombe koje su idealne za razbijanje bubrežnog kamenja) i kupanja u prašini (za besplatno peskiranje rama mog bicikla), deonica Rute 4 koja prati laoško-tajlandsku granicu nesumnjivo je najlepše parče puta kojim sam vozila od ulaska u ovu zemlju. Kako to izgleda?
Put prati Mekong, koji mi je s desne strane. Pogled na reku je uglavnom otvoren, a magla se dovoljno podigla da na drugoj strani jasno razaznajem tajlandske kuće. Tamo je sve zeleno, dok je rastinje s ove strane smeđe-crvenkasto, zbog prašine koja ga prekriva. Kako je nivo reke veoma nizak, iz vode su izronila brojna zelena ostrvca, kojih nekad ima toliko da se čini mogućim preći sa jedne na drugu obalu skakućući po njima.
Šteta što moram da krvnički stiskam volan bicikla i da pomno pazim kuda teram točak, te ne mogu da uživam u pegledu na reku i tajlandsku obalu. No mašine na nekoliko deonica ove rute, koje utabavaju zemlju, ravnaju je, krče rastinje oko puta, govore o tome da će uskoro ovde biti postavljen asfalt. A još i kad oba mosta budu završena – Ruta 4 postaće najatraktivniji laoški put, sa ubedljivo najlepšim pogledom. I unapred žalim što verovatno njime više nikad neću voziti.

Nakon osam dana stižem u prestonicu – Vijentijan. Neveliki grad, na obali Mekonga, koji je postao prestonica nakon ukidanja Kraljevstva Laosa i proglašenja komunističke države. Ne znam nikoga kome se dopada: putnici tvrde da je ružan i nezanimljiv, a u njega dolaze samo da bi produžili vizu ili da bi prešli u Tajland, preko Mosta prijateljstva.
Moj prvi utisak je prilično neutralan. Kao i u slučaju Luang Prabanga, najpre primećujem neverovatno veliki broj stranaca – kao da se pola Evrope, Amerike i Australije preselilo ovde da provede zimske mesece. Ima turista i iz azijskih zemalja – Indonežana, Japanaca, Indijaca – ali u zanemarljivo malom broju.
Nalazim smeštaj u zajedničkoj sobi za tri evra. I tek što se raspremim, kad stižu četvoro biciklista, od koji su dvoje, ljubavni par, na tandem-biciklu. Odmah ih prepoznam: upoznali smo se pre nekoliko meseci u Biškeku, u Nomadskoj kući, gde smo zajedno čekali kinesku vizu. Stanem da malo popričam s njima, kad stižu dva nova momka na biciklima. Jedan mi se srdačno javlja – da li ga se sećam? sreli smo se u Tbilisiju prošlog proleća. Klimam potvrdno, kroz smeh: svet je globalno selo, ili to samo cikloputnici imaju slične rute.

U Vijentijanu produžavam vizu ali ne krećem odmah nazad u Luang Prabang. Imam dovoljno vremena, koje koristim da se malo odmorim. Vozim se okolo na nenatovarenom biciklu (kakav čudan i lep osećaj!), obilazeći hramove i muzeje.
Kada se malo udalji od glavne ulice, u kojoj su smešteni svi hoteli, i zađe u one manje, sporedne uličice, grad kao da dobija sasvim drugačiji izgled. Ne može se reći da postaje lep i dopadljiv na način na koji je to Luang Prabang, ali zainteresovani turista može da uoči neke osobenosti koje su mu na prvi pogled ostale skrivene.
Tako uočavam mnogo malih kružnih skverova u sporednim ulicama. Zaista su mali – ostrvce u sredini jedva da ima pet metara u prečniku – a ulice koje se oko njega sabiraju i od njega razgranavaju često nisu široke ni toliko da se mimođu jedan automobil i bicikl. Verovatno su veoma stare i građene neplanski, pa su čvorove koje su pravile inžinjeri morali da razmršavaju ovim mini-kružnim tokovima.
Da sam verovatno u pravu, potvrđuju mi i brojne ulice koje se naglo završavaju, udarajući pod pravim uglom u neku drugu.
Primećujem i dosta neobičnih zgrada, sa pročeljem veoma uskim, ne širim od tri metra. Ne shvatam zašto su tako projektovane kada nisu stisnute između drugih kuća – naprotiv, oko mnogih je prazan prostor. Izgledaju kao evropske kuće ali zaokrenute za devedeset stepeni u odnosu na ulicu pa su im uske strane postale pročelje i začelje. (Tek kada budem ušla u prvi vijetnamski grad, otkriću da je to tipična arhitektura vijetnamskih kuća.)
Dok se u manjim ulicama primećuje prilično stihijska gradnja – i ulica i kuća, dotle je u onim glavnim saobraćajnicama sve kao „pod konac“: široki bulevari sa zelenim ostrvima između traka za različite smerove, raskrsnice pod pravim uglom, velelepni kružni tokovi usred kojih se, na ostvrima, nalaze turističke znamenitosti...
Spoj stihijskog i planskog, starog i novog, opuštenog i strogog – daju neki šmek Vijentijanu i ja ne mogu da kažem da mi se grad ne dopada. Možda mi je najmanje dopadljiv upravo onaj najturističkiji deo -- šetalište pored Mekonga, koje danju uglavnom zvrji prazno, dok je uveče prenatrpano tezgama na kojima se prodaje sve i svašta. (No već i površan pogled dovoljan je da se otkrije da ponuda nije ni približno tako kvalitetna ni originalna, kao u Noćnom marketu u Luang Prabangu.)

Sasvim slučajno, u Vijentijanu otkrivam jednu prodavnicu outdoor opreme. Treba mi mnogo toga, jer nakon godinu i po dana svakodnevnog korišćenja (što je otprilike dvadeset godina kod prosečnog kampera), moja oprema je prilično dotrajala. Najugroženiji mi je krov nad glavom – šator, čije šipke su se iskrivile a potom i polomile posle gotovo apokaliptičkog grada u Gruziji, kada su s neba padale ledenice veličine oraha. Krpila sam ih, kalemila pomoću drugih šipki, ali pravilo je da se za prvom polomljenom, vrlo brzo lome i ostale – svar je u čistoj fizici i raspodeli pritiska, koji se sada nužno menja.
Kad, gle: šator poznatog španskog proizvođača kamperske opreme za svega šezdeset evra! Sigurno je kopija, jer cene u Evropi se kreću od dvesta pedeset evra pa naviše. No nisam gadljiva na replike ako su solidne, pa zato otvaram šator u radnji i sklapam ga. Dopada mi se: veći je od mog i viši, pa ću najzad moći da sedim u šatoru. I lakši je skoro pola kilograma, a to nije zanemarljiva razlika.
Sve mi odgovara osim boje spoljašnjeg sloja koja je intezivno plava. Kako ostati neprimećen kad ti kuća blješti i u polumraku? Pitam za drugu boju, ali jedino su na raspolaganju ta i jarko crvena, koja ne dolazi u obzir. Dugo se premišljam šta da radim. Ako zanemarim to što će se nadaleko plaviti, šator izgleda sasvim solidno za te pare (a teško da bih mogla i da izdvojim neke veće). Ma kupiću ga, samo ću morati da mnogo više vodim računa o tome gde ga postavljam.
I tako, dobih novi krov nad glavom.
Sad mi još sledi rastanak sa starim. Iako nastojim da se ne vezujem za stvari – jer moj način života mi to ne dozvoljava – teško mi je. Stari šator kupila sam namenski, za ovu turu, a uoči prve probne vožnje na Siciliji. Od tada pa sve do pre neki dan davao mi je utočište od vetrova, kiša, oluja; u njemu sam doživela najlepše trenutke ljubavnog ushićenja i isplakala reke suza zbog ljubavnog razočaranja; u njemu sam dobro spavala, mnogo maštala i – skoro neprimetno -- izrasla u svetskog putnika.

[vladetaub]

Samo Vas posmatram! Što ja pratim tvoj Put,ajde, kao, znamo se.Nego,često me, pre svega koleginice sa posla, pitaju: -Je li,dokle je stigla ona biciklistkinja što je onomad prošla ovuda-? A ima i nestrpljivih koji putopise pročitaju i pre mene,isčekujići fotografije,kao neke od najgledanijih serija.Ne skrivajući divljenje,pitaju:-Kako tebi izgleda-? Izgleda mi... kao Dama Lua. Šta je to? (Dama je jedna lavica a Luiva je ravnica u Africi).
Eto,svi te moji puno hvale,primi pozdrav od Tamnave Ravne!

[Legionar]

Šteta što moram da krvnički stiskam volan bicikla i da pomno pazim kuda teram točak, te ne mogu da uživam u pegledu na reku i tajlandsku obalu. No mašine na nekoliko deonica ove rute, koje utabavaju zemlju, ravnaju je, krče rastinje oko puta, govore o tome da će uskoro ovde biti postavljen asfalt. A još i kad oba mosta budu završena – Ruta 4 postaće najatraktivniji laoški put, sa ubedljivo najlepšim pogledom. I unapred žalim što verovatno njime više nikad neću voziti.

Ово ми је баш лепа слика.Много волим када пут којим возим прати ток реке То је тако лепо Последњу реченицу у овом пасусу сам нагласио,јер је не прихватам Рано је да се пензионишеш По повратку са овог Пута,имаћеш у мислима (а и у фотографијама) најлепше деонице по којима си возила,па онда лепо у авион па на ту дестинацију.Бар једном годишње-једна лепа деоница овог пута.Возићеш и ову и било коју другу лепу деоницу,само ако будеш хтела

Sve mi odgovara osim boje spoljašnjeg sloja koja je intezivno plava. Kako ostati neprimećen kad ti kuća blješti i u polumraku?

Ma kupiću ga, samo ću morati da mnogo više vodim računa o tome gde ga postavljam.

Можда да неку фолију пребацујеш преко њега.Фолија неке боје која се уклапа у амбијент или бар не одудара много од њега.

Sad mi još sledi rastanak sa starim. Iako nastojim da se ne vezujem za stvari – jer moj način života mi to ne dozvoljava – teško mi je. Stari šator kupila sam namenski, za ovu turu, a uoči prve probne vožnje na Siciliji. Od tada pa sve do pre neki dan davao mi je utočište od vetrova, kiša, oluja; u njemu sam doživela najlepše trenutke ljubavnog ushićenja i isplakala reke suza zbog ljubavnog razočaranja; u njemu sam dobro spavala, mnogo maštala i – skoro neprimetno -- izrasla u svetskog putnika.

"Наш трабант је историја света,на њему је било и клинки и тета,на задњем седишту нашег трабанта...." (мени баш не приличи да цитирам овакве текстове,али кад сам могао да прочитам ово - tačno u ponoć 2011, moj tadašnji saputnik i ja smo se pomirili i veoma strasno ušli u 2012. godinu; shodno mom sujeverju, trebalo bi da mi je cela 2012. bila u znaku neverovatno dobrog seksa, što nažalost nije bio slučaj.),а да се не зацрвеним - шта је онда један цитат ).
Можда је сада већ касно ово што пишем,али када би га (шатор) могла сачувати,да га пошаљеш код пријатеља у Шангај или нешто друго...па да га продамо на Лимунду

[chamade]

Samo Vas posmatram! Što ja pratim tvoj Put,ajde, kao, znamo se.Nego,često me, pre svega koleginice sa posla, pitaju: -Je li,dokle je stigla ona biciklistkinja što je onomad prošla ovuda-?

Ja pokazao mom drugaru Snežine tekstove ovde na CB...eno ga,prati bolje od mene Snežanino putešestvije a inače i ne vozi bicikl

Snežo,tek da znaš da te pratee i mnogi koji nemaju dodira sa biciklizmom.
Samo napred. Bravo =D> =D> =D>

Pozdrav iz Smedereva

[pauza]

@Vladetaub, hvala na ovoj lepoj poruci A živo se sećam posete tvojoj fabrici i posle sedenja u "menzi", kao i nekih žena koje su nas gledale kao pale s MArsa (što nije daleko od istine). Pozdravi sve koleginice, i, naravno brata koji je bio fenomenalan vodič kroz crkvu i divan domaćin takođe.

@Legionar, to što nisi pocrveneo je veoma, veoma zabrinjavajuće. Ja bih se na tvom mestu ozbiljno preispitala. A i na mom mestu -- mora da nije dovoljno provokativno čim si ti ostao ravnodušan
Prebaciti bilo šta preko spoljašnjeg sloja šatora znači potparivanje u njmeu, kondezaciju i vrućinu.
Bilo bi duplo skuplje poslati ga u Šangaj pa odande u Beograd nego kupiti novi. A nsu propale samo šipke, već i unutrašnji materijal, pod se izbušio na par mesta jer nije dupli, ziperi koji su popravljani više puta na kraju su skoro savim odbili da zatvaraju "vrata".. istekao mu rok trajanja, rečju. Dragi moj prvi šator (prvi na svetskoj turi)

@Chamade, to je lepo čuti. Ne toliko zbog sujete, koliko kao potvrdu da ovo što radim i kako radim nije zanimljivo samo uskom krugu zaljubljenika u dva točka i prirodu, već i "normalnim" ljudima. Pozdrav Smederevu!

[negas]

Vozi i taj sator sa sobom ako mozes, nadam se da mozes, pa imaces vremena da razmisljas o njemu uz put...

[pauza]

Nedavno je počeo sa radom novi portal na adresi http://www.q-sphere.com/portal. Na njemu će izlaziti moji putopisi, prerađeni i u nešto drugačijem tonu, a u profesionalnom (ne mom!) prevodu na engleski: http://www.q-sphere.... ... .Radojicic.

Na portalu će takođe biti objavljena i serija članaka pod radnim nazivom Kamperski priručnik, u kojima ću pokušati da svoje -- sad već znatno -- kampersko iskustvo prenesem početnicima i "srednje-naprednim kamperima".

Svi tekstovi su autorizovani, otkupljeni i Q-sphere je njihov isključivi vlasnik.

Moje tekstove na portalu Q-sphere možete otvoriti sa sajta http://www.gea-tour.com klikom na ikonicu QS na sredini ekrana (između B92 i FB ikonica).

Attached Thumbnails

•