805 odgovora na ovu temu

[pauza]

Nove fotografije iz juzne kineske provincije, Junana: https://picasaweb.go... ... directlink

[pauza]

Opet prekoredno javljanje
30. decembar 2012.

Prezivela bakteriju koju sam pokupila na ulicnom buffe-u u Luang Prabangu i koja me vezala za krevet dva dana i onda jos dva dana za sator (takvo cudo u zivotu nisam zapatila), truckanje po dirt-roadu koji s drugom reci "road" ima veze koliko i rodajci u sedmom kolenu, presla preko Mekonga ferijem koji uliva poverenje tek nesto vise od bambusovog splava i najzad u komadu stigla u Xayabouri (Sajabouri), koji zovu i "zemljom slonova". Plan je bio da ovde docekam Novu godinu u drustvu sa nekim strnacima sto navodno dolaze ovde na jahanje slonova, ali izgleda da sam jedini beli covek u krugu od nekoliko desetina kilometara. A nesto nema ni tih slonova

Attached Thumbnails

• 

[Boycie]

Postala si virtuelni član naše porodice pa ti od sveg srca čestitamo rođendan,godišnjicu,smak sveta,tri nove godine(greorijan,julijan i kinezijan) i sve nadolazeće praznike (božić,sv.savu,sretenje)i ostalo.
Nek te služi zdravlje i bicikla a za ostalo ćeš se nekako snaći.
Srdačni pozdrav od:
Ralje,Biljane i Dejana

[pauza]

Postala si virtuelni član naše porodice pa ti od sveg srca čestitamo rođendan,godišnjicu,smak sveta,tri nove godine(greorijan,julijan i kinezijan) i sve nadolazeće praznike (božić,sv.savu,sretenje)i ostalo.
Nek te služi zdravlje i bicikla a za ostalo ćeš se nekako snaći.
Srdačni pozdrav od:
Ralje,Biljane i Dejana

Hah, divni ste! Sve tri Nove godine i ostale praznike po spisku! Ma i ja vama, da znate!

[pauza]

Plan za 2013. godinu

Pošto sam ja, je l' da, jedan seriozni cikloputnik, napravila sam orijentacioni plan vožnje za sledeću godinu. On, tj. plan,zavisiće naravno od viza i još koječega (što je drugo ime za novac), ali s ponosom ističem da sam ovog leta javno napisala kako nameravam da za Novu godinu budem u Laosu -- i evo me zaista tu. Elem,bilo bi fenomenalno, neverovatno, nezaboravno.. .ako bi neko u istom intervalu dolazio u isti deo sveta i mi se kao slučajno sreli, makar da popijemo piće (ja častim), a tek ako bi poneo i bicikl i pedalao sa mnom neko vreme -- ma to bi bio doživljaj vredan pamćenja i priče

Januar -- Laos, Vijetanam
Februar -- Vijetnam, Kambodza
Mart -- Kambodža, Tajand
April -- Tajland, Indija (avionom Bangkok-Kalkuta, 55 evra:) jerbo se kroz Burmu ne može kopnom
Maj -- Sever Indije, Džamu i Kašmir
Jun, jul, avgust -- Nepal i Tibet (potonji ukoliko ponovo dozvole da se tamo ide solo, i to na bajsu)
Septembar, oktobar - Indija, ka jugu, a možda i Šri Lanka
Novembar -- Tajland
Decembar -- Malezija, Singapur

Attached Thumbnails

• 

[Martok]

Sta drugo reci ...

[Sci]

Kako si krenula ti ces i na Mont Everest da se popnes, kad si vec tu . Moj drug iz Japana Keici Ivasaki je bas to uradio, ali mi je rekao da mu je od svih zemalja Indija najteze pala, jer nikako nije mogao da spava u satoru od radoznalih Indusa i decurlije, kojih ima....malo vise od milijarde, sitnica . Nije da te plasim, ali bolje da budes spremna na uslove koji te tamo ocekuju. Srecno i u novoj godini, da sa manje problema odvozas sve sto si planirala, da budes zdrava i da te sreca prati. Uz boziju pomoc, vise ti nista ne treba... . Okupaj se malo po tim morima i za nas koji se ledimo ovuda...

[Sci]

Kako si krenula ti ces i na Mont Everest da se popnes, kad si vec tu . Moj drug iz Japana Keici Ivasaki je bas to uradio, ali mi je rekao da mu je od svih zemalja Indija najteze pala, jer nikako nije mogao da spava u satoru od radoznalih Indusa i decurlije, kojih ima....malo vise od milijarde, sitnica . Nije da te plasim, ali bolje da budes spremna na uslove koji te tamo ocekuju. Srecno i u novoj godini, da sa manje problema odvozas sve sto si planirala, da budes zdrava i da te sreca prati. Uz boziju pomoc, vise ti nista ne treba... . Okupaj se malo po tim morima i za nas koji se ledimo ovuda...

[pauza]

Svim Cikloberzijancima želim srećnu Novu godinu, mnogo kilometara, mnogo lepih trenutaka uživanja i druženja, i pre svega -- bezbednu vožnju.

[pauza]

Sva čuda Junana


16. novembar-17.decembar 2012.

Grad večitog proleća

*
Kunming, prestonoca Junana, najjužnije kineske provincije. Stižem u rano jutro, vozom iz Šangaja.
Dočekuje me sunce. Nema ni devet a već me je toliko ugrejalo da mi je vruće u jednoj majici. Ovaj grad zovu i „Gradom večitog proleća“.
Ulice Kunminga su čiste i umivene. I široke, kao uostalom u svim kineskim gradovima. Krajnja desna traka u oba smera odvojena je ogradom od ostalih i namenjena je samo za dvotočkaše. Na svakoj raskrsnici i semaforu, kretanje njome reguliše poseban saobraćajac ili saobraćajka. U jednoj ruci crvena zastavica, a drugom podiže i spušta improvizovanu rampu – najčešće dugačku motku sa istom takvom zastavicom na vrhu. Lepo je za videti a još je lepše biti deo kolone bicikala i motora svih vrsta.
Jutra u kineskim gradovima počinju – vežbanjem. Gimnastika se radi na trgovima, u parkovima, a nekad i na ulicama. Vežbaju mahom žene i to starije, pa one mlađe i tek poneki muškarac. Nekad imaju muziku sa kasetofona i instruktorku koja im daje ritam i pokazuje pokrete. Nekad pak nemaju. Ume da bude i više grupa jedna uz drugu. Razlikuju se po tome što u jednima vežbači(ce) imaju maramu u ruci ili neki štap ili reket za badminton, a u drugima nešto drugo ili ništa.
No prvi put u Kunmingu vidim toliko ljudi napolju. I prvi put mnoge od tih grupa ne vežbaju nego plešu. Naprave centar kruga od ličnih stvari, među kojima su i bicikli kojima su se tu dovezli, i onda idu ukrug, dok neko svira u mali žičani instrument.
Među njima, najbrojniji su Nakhi – narod koji potiče od nomadskih Kijanga, koji su naseljavali tibetanski plato još u preistorijsko vreme. Prepoznajem ih po njihovim etno-nošnjama: žene su u teget i ljubičastim tunikama i haljecima, nose ljupke plave kačkete a preko leđa su im prebačeni kao neki mali ogrtali, koji se vezuju spreda, poput ukrštenih tregera. To su u stvari uprtnjaci u koje se može smestiti sve i svašta: od beba do drva za ogrev. Odeća Nakhi muškaraca je u istim tradicionalnim bojama, samo je drugačije stilizovana. Čitala sam o tome a sada se i uveravam svojim očima da Nakhi ljudi ne mogu da žive bez pesme i igre. U Junanu oni čine skoro polovinu svih stanovnika.

*
Smeštena sam u omladinskom hostelu. Četiri i po evra zajednička soba. Sve je podnošljivo osim prespore WiFi konekcije. Ni u jednom kineskom hostelu bežični internet nije dobar. Razlog za dodatno nerviranje zbog ionako problematičnog inetrneta.
Skoro ceo dan gušterišem se na terasi, na suncu. Moram da čekam sedam dana na poslednji produžetak moje vize, iako zvanična informacija glasi pet radnih dana. Ali Kinezi čudno računaju vreme, jer tvrde da od ponedeljka, kada sam predala molbu, ima pet radnih dana do sledećeg ponedeljka, kad ću moći da podignem novu vizu.
Dok budem čekala, planiram da napravim krug oko jezera i vratim se u nedelju uveče. Na informacionom pultu hostela videla sam prospekte za posetu „Carstvu patuljaka“, neobičnom gradu patuljastih ljudi. Ali nigde nisam našla objašnjenje kako do tamo tačno stići, sem da je u blizini jezera. Ni moja pretraga interneta nije pomogla, jer sam odustala nakon višečasovnog čekanja da se Gugl otvori. Vlada ga ponovo intezivno ometa jer se neki monah na Tibetu zapalio u znak protesta zbog vojne prisile.


Snežana i sedam(deset) patuljaka

*
Prvi krug oko jezera uzima mi dva dana, košta me mnogo nerviranja i na kraju ne uspevam da pronađem Kraljevstvo patuljaka. Vraćam se u Kunming, uz pomoć trikova umolim da me puste u internet kafe i nalazim tačno uputstvo kako se tamo stiže. Štampam mapu i narednog jutra ponovo krećem.
Na jednom mestu nalaze se tri stvari koje mi se čine veoma zanimljivima: izložba orijaškog korenja drveća, najveći svetski ekološki park leptirova i Kraljevstvo patuljaka.
Začudo, prvo je besplatno iako mi čuvar na ulazu brani da fotografišem.
Zašto?, bunim se. Razumem kada zabrana postoji u hramovima gde su freske i gde fleš može da ošteti osetljivu i vekovima staru prirodnu boju, ali šta ovde mogu da oštetim i to usred bela dana? No on se samo smeje.
Vezujem bicikl i odlazim na brdo s kojeg imam odličan pogled na ogromni koren koji mi nije dao da fotografišem. Čuvar me odozdo posmatra. Pravim nekoliko fotografija i silazim.
Odjednom, pokazuje mi da slobodno prođem, sa sve fotoaparatom.
Ti mene zavitlavaš, je l' da?
Ne mogu da verujem, ali protrčavam pre nego što se predomisli.

*
Nemam pojma šta je ovo što gledam pred sobom. Liči na koren čudovišno velikog stabla, ali je nemoguće da je tako nešto raslo iz zemlje – visine je preko deset metara a širine možda i veće. Ako je to bilo ispod tla, onda je ono nad njim moralo rasti do sto metara ili više. Nemoguće.
Ponovo iščitavam mali flajer koji sam našla u hostelu, ali tamo ni reči o tome, samo fotografija korena i poziv da se mesto poseti.
Kasnije, u još temeljnijoj pretrazi na internetu, uspeću da nađem samo to da je koren „manmade“. Pa dobro, i to je nešto – laknulo mi je kad znam da nije bilo takvih džinovskih stabala.
Spuštam se u dolinu pa strmom, veoma strmom uzbrdicom – no srećom kratkom – do ulaza u carstvo leptirova. I Kraljevstvo patuljaka – jer za oba mesta plaća se jedna ulaznica. Cena: deset evra, što i nije previše u poređenju s ostalim kineskim ulaznicama a i s obzirom na egzotiku onoga što se dobija za taj novac.
Plaćam, i ulazim.

*
Ne volim ZOO vrtove, ne volim zatvore, ne volim kaveze, ne volim neslobodu bilo koje vrste. A ne znam kako sam zamišljala da čuvaju hiljade vrsta leptirova, ali od pogleda na prvi boks u kome su se siroti insekti zalepili za staklo, a posetioci ih posmatraju spolja i fotografišu dok tužno šire krila, stresla sam se i okrenula ukrug te nazad. Ne, ne želim da gledam nemoćno batrganje tih malih stvorenja koja svoj ionako prekratki život moraju da provedu u staklenim kavezima.
Idem među patuljke.

*
Imperija patuljaka je zapravo zvanično ime ovog grada, koji je uvršten na listu deset nabizarnijih gradova u svetu. Osnovan je pre šest godina na inicijativu kompanije koja je kupila ogromnu površinu zemlje četrdeset kilometara jugozapadno od Kunminga i uložila velika sredstva da na njoj napravi turistički atraktivne parkove – leptirova i patuljaka.
Potonje je zamišljeno kao mesto na kome žive i rade ljudi koji su iz bilo kog razloga ostali patuljastog rasta, a limit je metar i trideset centimetara visine. Za njih su ovde izgrađene kuće u obliku pečuraka koje su okrečene u pastelne boje, pa neodoljivo podsećaju na kućice u bojanicama ili na ilustracije u bajkama. Patuljasti ljudi u njima stvarno žive.
Stajem kraj ulaza u jednu od njih – vrata mi ne dopiru ni do ramena. Virim unutra i vidim jednog ne-patuljka koji sedi za stolom sa dva patuljka. Male stepenice, uske i niske, vode na gornji sprat na kome je terasa. Shvatam arhitekturu ovih pečuraka: u stabljiku je smešten parter, a pod kapom je spavaća soba. Simpatično, kada bi reč bila o lutkama. No nisam sigurna da ovi ljudi, ma koliko bili mali, imaju dovoljno komfora u njima.
Šetam kroz „grad“, zapravo naselje od otprilike trideset kuća, u kojima živi sedamdeset-osamdeset patuljaka. Oni su napolju i poziraju jednoj organizovanoj grupi turista. Svi su odeveni u srednjovekovne kostime, počev od „kralja“, koji ima zlatni plašt, zlatnu krunu i štap, preko „princeze“ u kostimu pahuljice, do vitezova i štitonoša sa šlemovima, oklopima i mačevima.
Pokušavam da i ja fotografišem, ali zabranjuju mi. Fotografije sme da pravi samo zadužena osoba, ne-patuljak, i posle ih, valjda, prodaje, šta li? Štagod, jednu ipak usnimim kradom.
A onda se povučem dole, podno grada, gde je postavljena velika bina i tribine.

*
Šetam između klupa i čekam. Patuljci su se uzmuvali pripremajući se za nastup -- šou za posetioce. Ovo mesto je ozbiljan poslovni poduhvat i dva nastupa dnevno deo su ugovora koji su potpisali sa ovdašnjim menadžmentom. Zauzvrat imaju bespatan smeštaj i hranu.
U šou ne učestvuju samo oni koji rade u prodavnici iz koje sam brže izašla nego što sam ušla jer su cene tri do četiri puta veće nego bilo gde u Kini. Baš su preterali.
Gomila turista polako dolazi odnekud iza bina i zauzima mesta. Još neko vreme se ne dešava ništa osim što nekoliko kostimiranih patuljaka protrči nervozno ispod bine ili preko stepenica iznad nje. A onda se iz moćnih zvučnika prolomi tehno muzika, parajući bubne opne. Odozgo, iz grada patuljaka, jedan za drugim počeše da dolaze njegovi stanovnici. Svi kostimirani. Zauzimaju mesta na stepenicama velikih bina, koje izgledaju još veće zbog njihovog rasta. Ne plešu, ne miču se, kao da su se okamenili. Odlična koreografija. A muzika je sve glasnija, sve bržeg ritma. Približava se kulminacija i kraj numere, a u trenutku kada se pesma završava, odnekud se na bini stvore voditelji šoua – muškarac i žena. Patuljci, dakako. Ona u crvenoj večernjoj haljini, on u odelu.
Predstavljanje, priča, najave. Ništa ne razumem, ali sudeći po reakciji publike, nestrpljenje je sve veće. Tek koliko da tenzija još malo naraste, muzika opet krene i patuljci na tribinama naprave nekoliko plesnih pokreta. Voditelji im se pridruže, Svi zajedno plešu i pevaju pesmu u kojoj često sklapaju ruke u molitvi. Delovalo bi dirljivo i bez celog tog cirkusa, da su se samo poređali na bini i pomolili.

*
I najzad – šou!
Prvi nastupa pevač u belom odelu. Veoma je nizak, niži od većine svojih sugrađana. U ranim četrdesetim, rekla bih, mada je to teško odrediti kad neko ima telo trogodišnjeg dečaka i nesrazmerno veliku glavu odrasle osobe. (Neminovno, prisećam se Oskara Gintera Grasa i pitam se kako li bi taj roman izgledao da je pisac mogao da vidi i uputi svog junaka na ovakvo jedno mesto.)
Pevač uzima mikrofon u ruke, počinje da peva prvi stih pesme i ja kao omađijana prolazim sasvim napred, i sedam na beton ispred bine.
Ne, nije to samo njegov glas, dubok i muževan. To je nešto u načinu na koji peva o tugi, jadu, muci i nesreći jednog patuljka. Iako ne razumem ni reč kineskog, njegova pesma me toliko potresa da počinjem da plačem. Suze mi se slivaju ispod naočara za sunce, najpre jedna za drugom, a onda se pretvaraju u bujicu koju ne mogu da zaustavim. Ridam sasvim otvoreno, ali ne hajem za to šta će ko reći.
Razmišljam o tome kako je strašno biti rođen sa takvom genetskom greškom, ili zbog nečega prestati rasti u detinjstvu. Šta je sudbina takvih ljudi? Da rade u cirkusu, kao što je većina ovih patuljaka i činila pre nastanka ovog mesta. Jer njima je veoma teško da nađu bilo kakav drugi posao. A šta je sa ljubavlju, sa nalaženjem srodne duše, druge polovine? Gde nju sresti? Koliko je samo njihov izbor sužen!
Čitala sam da su mnogi zapadni mediji i brojne organizacije za zaštitu ljudskih prava napadale postojanje ovakvog grada i zajednice patuljaka, nazivajući ih živim cirkusom. Možda su u pravu, ali šta bi ovim ljudima mogli da ponude kao „dostojanstvenu“ (šta god to značilo) zamenu? Od čega da žive? Kako da se upoznaju i budu sa sebi sličnima?
Ako pesma pevača u belom odelu i ne govori o svemu tome, on u nju unosi sve svoje najjače emocije, svoje teško iskustvo drugačije, „obeležene“ osobe. Svi to osećaju. Pored bine, nedaleko od mesta gde sam sela i s kojeg ne mogu da se maknem prikovana za tlo, u invalidskim kolicima sedi jedan patuljak i prodaje veštačke cvetove – pravljene rukama drugih patuljaka od žice i krpica. I ljudi počinju da mu prilaze, kupuju cvetove, penju se na binu i poklanjaju ih pevaču. Mnogi vode decu za ruku i njima daju da mu predaju dar, rukuju se s njim i fotografišu. Jedan za drugim, sve više ljudi, dok na kraju gotovo ne nestane svih cvetova a pevač završi sa buketom u rukama.
Teško uzdišem, dok mi se sve muti pred očima a u grudima me guši. Srećom, pesma se završava i mali čovek u belom odelu odlazi sa bine praćen dugim, snažnim aplauzom.

*
Plesne tačke smenjuju se jedna za drugom, a onda – kratka pauza i tačka sa akrobatom na žici. Ne-patuljak, sa kišobranom pomoću kojeg održava ravnotežu, protrčava iznad naših glava usput radeći špage, stojeći na jednoj nozi, viseći okačen samo o stopala. Srce mi je u petama dok ga posmatram, jer ispod žice nema nikakve mreže. Strah i uzbuđenje. I neminovno pitanje: Da li će stići u komadu do kraja kanapa? Šta ako tresne ovde nasred tribina? I koliko se uopšte to često dešava u svetu hodača po žici? Da li većina završi karijeru zbog starosti ili...?
Uh, dobro je. Ovaj je za sada pretekao.
Aplauz za njim još nije utihnuo, kada na binu izlazi grupa od nekoliko žena i devojaka u kostimima anđela sa krilima. Jasna mi je ideja koreografa ali slika patuljaste žene sa „O“ nogama deluje mi kao ružna, neukusna karikatura. Ne mogu više da gledam. Nemam stomak za sve ovo.
Ustajem i udaljavam se sasvim polako, da niko ne primeti.
Izvinite, patuljci, očito sam pobrkala bajke i stvarnost.


U Zemlji Nakhi ljudi

*
Više nemam želju da posetim i obiđem bilo šta u Kini – dovoljno sam videla prethodna dva meseca. Sve što mi sada treba jeste priroda. I čim u ponedeljak dobijem novu vizu, sedam na voz i krećem put Lijanža. Plan je da odatle napravim tronedeljnu turu (ukrali su mi nedelju dana prilikom produžavanja vize, računajući za početak važenja nove dan kada sma podnela molbu), vozeći najpre na sever, do same granice sa Tibetom, a onda polukrug pa put juga i Laosa, a sve uz granicu sa Mjanmarom. Ruta ima otprilike hiljadu kilometara i biće veoma zahtevna. Ali odmorila sam se u Šangaju i Kunmingu i osećam da sam ponovo puna snage.

*
Stižem u zoru. Prvi utisci su: velika visina i oštra zima. Večito snežni vrhovi pomaljaju se kroz izmaglicu koja se rastače na sve jačoj dnevnoj svetlosti.
Reže ledeni dah. Oblačim drugi i treći sloj odeće, stavljam dve kape i ušuškavam se kao da idem na Tibet. U stvari i idem, jer ovdašnje planine su u podnožj..u „Krova sveta“. Strah me je i da pomislim na kampovanje po ovoj ciči. Ovde sam na dve hiljade metara, a nameravam da se popnem na tri plus, koliko ima Šangri-la, ili „Sunce i mesec u srcu“, što njeno ime znači u prevodu sa tibetanskog. Jedan britanski pisac je 1939. otkrio ovu planinu nekineskom delu sveta, zauvek je obavivši oreolom mistike i nezemaljske lepote. Toliko nestvarne, da je teško poverovati da na Zemlji postoji takvo mesto. Nazvao ga je „Eden u snu“. Hipotermičkom, verovatno – ne odolim da se u sebi ne našalim.

*
Svi putevi u Lijanžu vode zapravo dva kilometara dalje od grada, u drevnu Bajišu -- prestonicu Nakhi naroda još od preistorijskog doba. Na južnom kraku Puta svile, poznatom i kao Drevni put čajnih konja -- koji je počinjao u Mjanmaru i vodio preko županije Šangri-la i Tibeta kroz Nepal i Indiju u nekadašnju Persiju i Mesopotamiju, pa na Sredozemno more – Bajiša je bila centar u kome su se vekovima zbirala luksuzna roba i velika bogatstva. Danas se grad nalazi na listi Uneskove kulturne baštine a poznat je i u svetu arhitekture, po svojim rešenjima vodenih puteva – zapravo sisetemu kanala duž ulica – i brojnim mostovima duž njih. Ne mogu da se otmem utisku da se Bajiša zapravo nalazi na nekom ostrvu koje je ispresecano malim rekama.
U njima, ovdašnji Kinezi peru odeću, posuđe, održavaju ličnu higijenu. Nema veze što su ulice prepune turista, što su sve kuće pretvorene u restorane, prodavnice, hostele i što je sve prilično skupo i sjajno – ovi se ponašaju baš kao kod kuće (gde i jesu). No ono što začuđuje je da voda uprkos tome ostaje veoma čista.

*
Na ulazu u epicentar Starog grada Lijanža, za čiji obilazak treba platiti dvadeset evra, Nakhi rade jutarnje vežbe uz svoju etno-muziku. Svi su u tradicionalnim nošnjama pa deluje kao da izvode plesnu tačku za publiku.
Tu su i mali čajni konji, čisti i otimareni, na kojimsa se može obilaziti grad. Ne pitam njihove vlasnike za cenu, ali sigurna sam da nije niska.
Šetam, zagledam, penjem se do najviše ulice – pošto grad počiva na brdu – i odozgo fotografišem ljupke kineske krovove. Pa opet silazim dole, do ogromnog vodeničkog točka i mosta novijeg datuma, na kome devojke u živopisnoj nošnji poziraju turistima i sa njima (za pet evra po fotografiji).
Uskoro mi bude dosta pa zapedalam van grada.

*
Vozim na sever, rutom koju sam našla na internetu, a koja vodi preko obronaka Jilong snežne planine, pored Venhai jezera, pa kroz mnoga sela da bi se uključila na magistralni put dvadeset kilometara pre mesta Ćatou. Odatle počinje pešačka ruta kroz Dolinu propetog tigra, nadaleko poznatu mešu trekerima. Planirala sam da negde ostavim bicikl i bisage na dva dana, koliko najmanje traje pešačenje, i da planinarim sa dvoje Slovenaca koje sam srela u Kunmingu. Bila bi to lepa promena.
No, za početak, treba se popeti na tri hiljade i dvesta metara nadmorske visine, na koliko se nalazi prevoj Jilonga.
Prilično je strmo, pa pedalam sporije od pet kilometara na sat. Put je dobar, asfaltni, a vozila skoro i da nema. Nema mnogo ni ljudi – tek poneka Nakhi žena natovarena granama za ogrev koje je prikupila u šumi.

*
Skrećem s rute prema selu Julong, poznatom po muralima na hramovima. To je jedna od retkih atrakcija koje još uvek nisam videla u Kini. Vezujem bicikl za ogradu i fotografišem ulaz u ograđeni prostor, gde su na jednom zidu piktogrami Nakhi pisma. Već sam videla ovakve crteže u Lijanžu ali ovi su novijeg datuma i veoma ilustrativni, tako da nemam nedoumica oko značenja mnogih od njih: Dođi na kafu, Spremamo obed, Volimo se, Trudna sam... – neko vreme zabavljam se „čitajući“ ih.
Onda krenem unutra. Na tabli pored naplatne kućice uočim cenu od četrdeset juana (pedeset centi) i obradujem se. Pružam novčanicu muškarcu koji upravo ruča, ali on mi pokazuje da nije dovoljno. Kako? Zar ne piše ovde toliko?
160 juana (dvadeset evra), odgovori na solidnom engleskom.
Ali ovde piše 40!
To je cena koja se plaća dodatno, kada se uđe unutra, ako neko želi da poseti i vidikovac s pogledom na Snežnu planinu.
Ma da vam ne bih plaćala još i pogled?! Stvarno nema smisla. Žao mi je što ne umem da prevedem na engleski onu našu izreku koja savršeno opisuje ovakvu politiku kineskog ministarstva za turizam – našli pa zašli.
Demonstrativno se okrećem i odlazim. Natrag na moju rutu pa na vrh prevoja, po pregršte besplatnih pogleda.

*
Skoro sama na putu. Krivine se uvijaju poput zmija, uvek s jedne strane otvarajući pogled na Snežnu planinu, koja, mic po mic, postaje sve bliža – i sve niža. S druge strane pogled se menja: čas je otvoren i puca na dolinu, na sela u podnožju koja su se zbila oko puta i prate ga sve tamo do Bajiše, čas je zatvoren šumom ili se pruža po zaravnima na kojima je iznikla poneka kuća ili budistički hram.
Nakon nekoliko sati stižem do vrha. Sledi vrtoglavi spust do velike zaravni, nasred koje je malo jezero. Odatle se put račva levo i desno, pa stajem na jednoj krivini da upitam trojicu momaka na motorbajkovima kuda da pođem. Ne razumeju šta ih pitam i ne govore engleski, ali jedan od njih poziva prijatelja koji je dole, kraj jezera. Potom mi pokazuje da krenem za njim – njegov drug će moći da mi pomogne.
Mladić koji neodoljivo podseća na Latino Amerikanca govori engleski dovoljno dobro da razume šta ga pitam. Kada me sasluša, povede me preko stepske zaravni do prve kuće u selu nedaleko odatle. Na jeziku za koji pretpostavljam da je Nakhi pita grupu ljudi koji sede u dvorištu da li je moguće proći putem koji pokazuje moja ruta, kao i kuda on vodi.
Primećujem nešto što sam i ranije opazila u Kini: ne obraća se muškarcu koji mu čak je bio najbliži, nego ženi. U većini zemalja kroz koje sam prošla, čak i evropskih, u ovakvim situacijama uvek bi prvo upitali muškarce, ne zbog seksizma, već zato što se odnekud podrazumeva da žene manje poznaju puteve i putne pravce. Ovde pak to nije slučaj. Skoro svaki put, u situaciji kada bih zastala pred mešovitom grupom ljudi i tražila da mi pomognu, odgovorila bi mi žena. Do susreta sa ovim mladićem, mislila sam da je to zato što sam i ja žena, no, sad je očito da sam bila u zabludi. Ostatak matrijarhatskog poštovanja, možda?
Šta god bilo, tek, žena potvrđuje da put postoji i da je samo jedan te da ne moram da se brinem oko toga gde treba skrenuti.
Odlično! Veliko hvala! Pozdravljam se sa mladićem i krećem zemljanom stazom, da se priključim na put koji je žena pokazala.

*
Uskoro stižem na vrh prevoja. Pogled na drugu stranu planine, na dolinu i reku ispod nje. Radujem se jer sad sledi spust, makar bio i po zemljanom putu. No malo me brine raskrsnica na kojoj put što se odvaja levo vodi na obronak susednog brda i onda paralelno ide s rekom i putem na ovom brdu, na kome biram da ostanem. Moja mapa nije dovoljno precizna a latinični nazivi sela nisu mi od koristi kod ovdašnjih stanovnika koji jedva sriču i kineska slova.
Tako se nakon skoro dvadeset kilometara spusta dešava da se nađem u ćorsokaku. Preda mnom nema više nikakvog puta. Nema čak ni staze. Ničega.
Ljudi koje sam prethodno pitala za selo, čije sam ime, verujem, umela dobro da izgovorim, uprono su odmahivali rukom i govorili: „Nejo! Nejo!“, što znači: „Nema!“
Čega to, do đavola, nema? Sela? Puta? Ili ni jednog ni drugog?
Smeh. Uvek taj kineski smeh.
A ja izgubljena, nemam-pojma-gde.
Jedan seljak pokazao mi je da krenem nizbrdo, niz strmu i kamenitu padinu brda, do kanjona reke, gde bi valjda trebalo da je put. Nisam ga poslušala verujući da neka staza mora postojati, jer na mapi je ucrtana.
Potom su mi i u jednoj kući, na kojoj su majstori opravljali krov, pokazali da moram tuda ili da se vratim natrag – pretpostavljam do one raskrsnice, što je skoro dvadeset kilometara uzbrdo zemljanim putem.
Na kraju mi je, ispred jedne kuće gde su klali brava, devojka koja pomalo govori engleski objasnila da ću morati tim off-roadom u kanjon, pa tamo da nađem put koji vodi do narednog sela.
Došlo mi je da vrisnem od muke. Ali, htela sam avanturu, zar ne.

*
Nikada nisam gurala ovako natovaren bicikl niz ovakvu strminu, pa još kamenitu. Škripe kočnice koje stiskam do bola, odskaču točkovi i bisage se jedva drže prikačene za nosače, a ja se besomučno samopovređujem udarajući cevanice o pedale i pokušavajući da zadržim četrdeset kila bicikla i stvari da se ne skotrljaju u ponor. Od pogleda unazad, naviše, i pomisli da ću možda morati da se vratim ukoliko se budem izgubila, prosto se ježim. Ne, nema boga da bih pošla nazad. Pa ovoliki nagib bio bi ozbiljan zalogaj i za planinara u dobroj kondiciji, koji nosi samo ruksas. Neću ni da razmišljam o vraćanju. Nego da pazim da se ne povredim ozbiljnije, jer ovo je idealan teren da postaradaju skočni zglobovi i kolena. I da ne izgubim ovu koziju stazu koju sam najzad razabrala kroz žbunje.
Taman se malo priviknem i prilagodim, kad preda mnom – reka. Brza, planinska, ledena, a dovoljno široka i duboka da se ne može pregaziti. A ne mogu ni preko uskog klizavog balvana. Šta sada?
Razmišljam i proučavam reku, pa balvan. Pa opet vodu i „most“, jedini koji imam. A onda odlučim da pokušam sa kamenovima koje ću naslagati na mestu koje mi se učini zgodnim za gaz.
Nije loše. A sad: dve po dve bisage, potom ruksak sa šatorom i bicikl. Bojim se samo da ne upadnem u vodu, jer su mi noge, u zdravstvenom smislu, slaba tačka. Svaki put kada bih se okvasila u nekoj planinskoj reci, makar i usred leta, navukla bih ozbiljnu upalu jajnika praćenu groznicom. Poslednji put to mi se desilo na Isik-Kulu u Kirgiziji, pre tri meseca. Zato sam veoma oprezna.
Ali đavola! Sve je tako klizavo, moje bisage su preteške, reka prebrza, kameni prelaz nestabilan – i ja s obe noge završavam u vodi. Cipele možda i ne propuštaju, ne dok ih ne potopim. Opsujem naglas. Samo mi treba da se i u Kini razbolim!
Izvlačim se iz vode, pakujem teret na bicikl i besno nastavljam da guram.
Ne napravim ni dvesta metara, kad, opet reka. I balvan. Tri balvana zapravo. Ovog puta ne pomišljam da napravim gaz. Testiram ideju koja mi je jedina pala na pamet: da pređem sedeći na drvetima tako što ću se pomerati napred na stražnjici. Probam da prenesem prvu bisagu – i uspevam. Vraćam se po sledeću, pa onu sledeću... i tako pet puta. Na kraju, red je na bicikl. Njega spustim sa druge strane balvana u reku i guram ga jednom rukom dok se pomeram napred. Uspešno! I nisam se ponovo smočila.
No radost mi kratko traje, jer kroz desetak minuta iznova moram da pređem na drugu obalu. Koliko puta više?! Još samo tri, saznaću uskoro.

*
Negde kod pretposlednjeg prelaska, začujem glas živa čoveka iza mene. Okrenem se, a seljak sa magarcem, kome s obe strane leđa vise prazne bisage od pruća, traži da se sklonim sa preuske staze kako bi oni prošli. Pre nego što ga poslušam, upitam ga za put do mesta čije ime umem da izgovorim.
Dvesta juana (dvadeset pet evra), kaže seljak.
Molim?!
Pokazaću ti put za dvesta juana.
Ne mogu da verujem! Šta bi bilo da sam povređena i da nemam novac? Ostavio bi me da skapam, sigurno. Da ne govorim o tome da u ovim nedođijama on može da živi mesec dana od dvesta juana. I o tome da se selo vidi na par kilometara ispred nas.
Nemam toliko, objašnjavam i pokazujem novčanik. Nudim mu sto.
Jedva pristaje. Ali traži novac unapred.
A, to neće moći! Prvo me odvedi! Ja tebi ne mogu da pobegnem, a ti meni očas možeš!
Buni se, ali na kraju bude po mome. Kreće ispred mene i ne pomišljajući da mi pomogne i možda natovari magarca. A i prebrzo idu, te ih jedva pratim. Pada mi ruksak koji nisam dobro pričvrstila gurtnama, pa zaostajem da ga podignem i namestim. Potom mi se otkačinje jedna bisaga te opet moram da stanem i fiksiram je. A seljak poodmakao.
Dozivam ga i mašem mu da stane. Ali se on ne obazire.
Ma da se nosiš, znaš! Ne treba mi tvoja pomoć!
Nekako izbijam na zemljanu stazu i uskoro na put. Nalazim i selo čije ime umem da izgovorim i u njemu malu radnju. Stajem da ručam i popijem pivo. A onda opet uzbrdo, no sada šljunkovitim putem koji mi se čini kao autoput u odnosu na ono kuda sam prošla.
Stižem do vrha brda s kojeg u dnu doline vidim asfaltni, magistralni put, i grad. Odahnem. Mojim mukama je kraj.


Kad maler potera
*
Ali đavola. Ujutru, kad nakon spusta pokušam da zapedalam i promenim brzinu menjača, začujem samo uporno „krank“; „krank“; „krank“. Menjač ne radi. Silazim i zagledam. Jedan točkić polomljen, sa drugog otpali zavrtnji. Ipak, mogla bih nešto da improvizujem (praveći single speed) dok ne stignem do grada. Srećom, te imam sav potreban alat – opremila sam se u Šangaju. Tražim torbu u kojoj ga nosim u ruksaku, kako bi mi uvek bio nadohvat ruke. Nema ga. Nemoguće! Tražim ponovo. Skidam ruksak, otvaram ga, vadim sve stvari iz njega. Ali torbe s alatom nema. Sigurno mi je ispala onda kada se ruksak prevrnuo. Agrrr!
Sve što bih mogla da uradim, sada je uzalud. Potpuno sam bespomoćna.
Nema mi druge nego da guram bicikl do grada. Molim se Bogu da ima neki servis gde ću moći da ovo sredim.
Obilazim grad. Zaustavljam motoriste, dostavljače, ljude na ulici, objašnjavam im šta tražim, pokazujem lanac mog bicikla koji tužno visi skoro do zemlje, a oni me šalju levo, pa desno, jedni napred, drugi nazad. Usrdno pratim sve instrukcije, prečešljavam grad tri puta, ali nema nijednog servisa.
Sve što uspevam da nađem je neki kineski no-name menjač za dvadeset juana (deset centi!). Barem nešto, mislim se. Sad samo da nađem nekoga ko zna da zameni menjač. Ili ko bi barem pokušao.
Kako da ne, Kinezi se sve ubiše od želje da pomognu.
No, iznenđenja su moguća, čak i ovde. Zaustaviviši trojicu momaka, koji su šetali ulicom u kućnim patofnama, toliko sam usrdno molila da mi pomognu, čak sam i ruke sklopila moleći ih, da su spremno krenuli sa mnom da nađemo majstora. Ali jedino smo uspeli da nađemo nekog čoveka koji je bio spreman da pokuša da postavi drugi menjač, mada to nikada nije radio. Okej, daj šta daš.
Dao je sve od sebe, a nas četvoro i još pola grada koje se u mešuvremeno okupilo, zdušno smo pomagali. Jedino što nisamo znali je da se taj tip menjača, kakav se koristi samo na starim biciklima lošeg kvaliteta, ne postavlja na isto mesto gde i „normalni“ menjači, već na drugo i pod drugim uglom. No, posao je izgledao solidno obavljen, jer sam sad imala čak tri brzine (ostale su preskakale, ali to sam i očekivala jer bi sad trebalo naštelovati ručice menjača). Platila sam petnaest evra i htela da odem, ali momci me nisu pustili. Jedini među njima koji je znao par reči engleskog pozvao me je na ručak.
Ručak? Na koji me poziva Kinez? Ma da ja to ne sanjam?
Naravno, prihvatila sam.

*
Do Ćatoa mi je ostalo nešto manje od dvadeset kilometara i to mahom po ravnom ili blago zatalasanom asfaltnom putu. Planirala sam da po dolasku nađem neku jeftinu sobu i gde bih mogla da ostavim bicikl i stvari na dva dana, a potom da pošaljem poruku Slovencima koji ujutru stižu.
No, ispostavilo se da u gradu nema internet kafea, gostinske kuće sa bežičnom konekcijom nalaze se na treking stazi a ove u gradu em nemaju internet, em je smeštaj papreno skup (deset evra zajednička soba), dok bi me čuvanje stvari koštalo dnevno pet evra po torbi (a ja ih imam četiri jer bih ruksak nosila sa sobom), plus pet za bicikl. Ulaz u nacionalni park kroz koji vodi staza plaća se deset evra, a treba platiti i prevoz nazad po završetku trekinga.
Kakvu god računicu da sam pravila, uvek bih na kraju rezultat imao dve nule. Mnogo! Premnogo za dva dana planinarenja. Da ne govorim o tome da me odmah po završetku trekinga čeka kupovina dobrog menjača i novog lanca u istom paketu, a to je moguće samo u nekom većem gradu, do kog ću verovatno morati da uzmem autobus jer s ovakvim menjačem ne mogu uzbrdo a ni da prevalim više od sto kilometara koliko ima do Dalija.
Računica me je ozbiljno uznemirila. Uvek se uznemirim zbog novca, kad mi se učini da će svi ti neočekivani troškovi pojesti ceo moj budžet i da ću se naći daleko u tuđini, sama, bez para i ikakve pomoći. Nije baš najveselija vizija budućnosti.

*
U tom stanju, unervozim se i obično donosim nepromišljene odluke. Tako sam sada, iako je bilo već skoro četiri popodne – a smrkava se u šest – rešila da krenem nazad u onaj gradić gde su mi momci pomogli da zamenim menjač, jer tamo postoji internet-kafe, autobuska stanica (na ovdašnjoj su cene duplo veće zbog velikog broja turista-planinara), a primetila sam i nekoliko dobrih mesta za kampovanje.
Moja nervoza imala je još jednu, mnogo ozbiljniju posledicu: pokušavši da sama, nožićem zategnem sajlu menjača kako bih mogla da koristim više brzina i lakše vozim, uspela sam da je potpuno izvučem ispod zavrtnja koji je drži zategnutom. Super. Sad nemam čak ni single speed jer je lanac predugačak i spada kako god da ga namesti. Mogu samo da guram.
Pada mi na pamet da stanem i pokušam da nekog ustopiram. Nikada to nisam radila, ali uzdam se da će stati neki od minibusa, jer njih tako i zaustavljaju putnici – nasred druma. Ali bezspešno čekam pola sata.
Krenem da ponovo guram. Kad, začujem iza sebe okretanje pedala. Osvrnem se. Dvojica cikloputnika, belaca. Jupi! Evo meni pomoći!
Hi! dobace mi dok me zaobilaze. Očito ne planiraju da stanu.
No ja ih odlučno zaustavim. Please, help me!
Staju. Objašnjavam im šta se desilo i da sam nemoćna bez alata. Dok pričam, skidam sve sa bicikla i jedan od putnika zagleda moj menjač.
Pogrešno postavljen, kaže. Sajla bi mi se izvukla u svakom slučaju.
Da li može da ga postavi kako treba?
Žao im je, umeša se drugi, ali žure da pre mraka stignu u Lijanž. Njihova viza uskoro ističe i moraju da uđu u Tajland na vreme.
Okej, da li možeš samo da skratiš lanac a menjač ukloni? Znam da za to treba maksimalno deset minuta.
Prvi mladić klima glavom i prihvata se posla.
Dok on radi, od onog drugog, starijeg, saznajem da su Nemci. On je na putu od aprila, i vozi do Singapura pa odatle nazad, kući, a mladić je njegov prijatelj, koji mu se pridružio u Kini, na tri meseca. Vau! Za devet meseci od Nemačke do Kine! Stvarno ste brzi.
Gotovo!, obavesti me prvi mladić. Još sačekaju da probam da li je sve u redu i da li mogu da tako vozim, a onda žurno zapedalaju u svom pravcu.
Srećan vam put i hvala veliko!

*
A ja ću sad lagano. Ali, ups, šta se dešava?
Lanac je spao. Silazim i nameštam. I opet lagano. No opet isto.
Nešto ne valja, a ja više nemam ni volje ni snage da pokušavam da utvrdim šta, niti da se nerviram i brinem. Hoću samo da negde postavim šator i da ohanem. A ujutru ću da vidim šta ću i kako ću dalje.
Ali s moje desne strane je planina, a na retkim zaravnima su kuće; sleva je pak kanjon i dole reka. A mrak samo što nije pao.
Žurno guram dok pomno motrim oko sebe. Moram nešto da nađem. Ugledam zemljni put koji se odvaja prema kanjonu i odem da ga ispitam. Vodi do zaravni deset metara ispod puta, na kojoj su zasadi nečega. Ali ima jedno parče gde se put proširuje, na koje bi mogao da stane šator. Nije baš ravno već na blagoj kosini, ali nisam u situaciji da biram. Sasvim sam zadovoljna i time što se mesto ne vidi sa puta.
Postavljam šator i pripremam se da zagrejem vodu za tuširanje. Kad, odnekud se preda mnom stvori čovek u svilenom odelu. Ne izgleda kao seljak, vlasnik ove njive, ali mi traži da platim sto juana što ću tu spavati.
Put nije vaš!, odgovaram i jasno mu stavljam do znanja da mu ne dam ni centa. On na to sleže ramenima, stavlja ruke u džepove i gazi preko njive. Staje uz ivicu kanjona, očisti cipele od blata (u svoj muci ne mogu a da ne primetim bele sportske čarape, koje svi Kinezi nose i uz najelegantnija odela i cipele) i gleda dole, u reku. Nemam pojma šta mu to znači.
Posle nekog vremena se vraća do mene i nudi mi da me odbaci kolima u grad. Za sto juana.
Razmišljam. Već sam postavila šator i raspakovala se, ali sad, kada on zna da sam ovde, nimalo mi se ne dopada ideja da ostanem. Kao ni njegov izraz lica.
Tako rešim da prihvatim. Čak nije ni zacenio -- to je upola manje od onoga što traže vozači autobusa iz Ćatoa.
Čovek odlazi gore objasnivši mi da će me sačekati u kolima.
Žurno se pakujem. Izguram bicikl na put očekujući da ugledam neki van, kakve obično voze kineski seljaci, ali na suprotnoj starni puta parkiran je samo jedan srebrnosivi Audi sa zatamljenim staklima. Iz njega izlazi onaj isti Kinez i otvara mi vrata minijaturnog prtljažnika.
Ne znam da li da se smejem ili da zaplačem od muke. Kao ni šta da mislim: da li je zaista toliko glup da veruje da sve ovo može da stane u njegov auto? Da li mu je toliko stalo do sto juana a vozi ovakva kola? Ili samo ima pokvarene namere – da me opljačka ili, ne daj Bože, siluje, ili sve to zajedno?
Ne, neću da me voziš, kažem i okrećem se te krećem natrag. No on ne reaguje. Samo seda u kola i ostaje u njima. Ne znam zašto, ali pomsilim kako će me sigurno pratiti. Očito je da zna da imam problem s biciklom. Možda me je video kad sam stopirala.
Neočekivano se vraćam do njegovih kola. Uzimam moju čeonu lampu i njome osvetljavam njegove registarske tablice. Potom glumim da pozivam nekoga mobilnim, kome diktiram taj broj. Stojim tako da jasno može da vidi šta radim. Pošto mu je unutra upaljeno svetlo, vidim da me posmatra. Odlično! Nastavljam da kobajagi pričam upirući prstom u auto dok ga opisujem i unoseći se da kao budem sigurna kako sam dobro pročitala brojeve.
Najzad, začujem zvuk startovanja motora. No, kola i dalje stoje u mestu.
Završavam „razgovor“, klimam mu glavom u stilu „sad ćeš ti da vidiš“, i onda krećem nazad.
Kola i dalje stoje iako motor radi.
Uzdržavam se da ne ubrzavam korak, iako me polako hvata panika. Jeste da sam na prometnom putu, što me čini prilično sigurnom dokle god njime prolaze vozila, ali mrak je već uveliko pao i ja ću negde morati da stanem. Šta ako me onaj bude pratio?
No utom, opazim kako mi se približava neka seljanka. Ide u istom pravcu u kom i ja. Spas! Sačekam da me stigne i pokušam da započnem razgovor.
U međuvremenu se osvrćem prema kolima koja su sad krenula sasvim lagano, u suprotnom smeru od mog.
Žena odbija moju molbu da u njenom selu postavim šator, pokazujući mi rukom prema Ćatou, gde bi trebalo da odem jer su tamo „bungan“ – gostionice.
Kako su negostoljubivi, prosto je neverovatno! Sama žena u noći, putnica iz daleka, pita drugu ženu za mesto ne u njenoj kući, nego u njenom selu, na travi, livadi, a ova je odbija i šalje u gostinuicu udaljenu kilometrima.
Jedno je samo dobro – onaj u kolima ne može da nas čuje, a kako i dalje obe idemo uporedo, on očito shvata da mu je čekanje uzaludno, te odlazi.
Mogu da odahnem.
No sada se ne bih usudila da postavim šator bilo gde pored puta. Zato, čim opazim neke kuće sleva, napustim ženu – kojoj lakne – i uputim se ka njima. Bez pardona pokucam na prva vrata i upitam da prenoćim ispred kapije, u dvorištu.
Može. Potvrdno iz prve. Bez ubeđivanja i pokušaja da mi se naplati.
Može?, ponavljam začuđeno. I ne bila iznenađena posle svega.

*
Ime sela u kome sam se našla te noći ne postoji čak ni na Guglovoj mapi, pa pomišljam da se možda nekom kratkoročnom magijom nisam obrela zapravo negde drugde, u Turskoj recimo, jer ljubaznost i gostoljublje seljana, te njihovu želju da mi pomognu teško mogu da povežem sa Kinezima kakve sam sretala prethodna dva meseca. Ljudi pred čijom kućom sam razapela šator pozvali su me ujuturu na doručak, a kad sam odbila, domaćica mi je donela posudu sa povrćem i nekoliko kineskih hlepčića u šator.
Potom su se okupili oko mene pokušavajući da razumeju za šta ih to tako uporno molim, pokazujući na dva mala kamiona parkirana ispred kuće, novac u novčaniku, bicikl i stvari. Ali nije im bilo jasno ni nakon skoro sata moje pantomime.
Odustavši od daljih pokušaja da im objasnim, spremila sam se da izađem na put i guram bicikl do onog gradića, ali su me odlučno zaustavili. Moram da čekam – razumela sam da kažu. Šta, kog đavola?
Smeh.
Oh, nemojte i vi, samo ne taj vaš smeh.
Umesto odgovra, tapšanje po ramenu. A kroz nekoliko minuta od trenutka kada su me zdržali, ispred mog šatora stvore se trojica policajaca.
Pozvali ih seljaci da dođu i pomognu mi. Razumeli su da mi treba prevoz, ali nisu znali kako da mi objasne da kamioni ne pripadaju nikome od njih, već su vlasništvo nekog čoveka koji ne živi ovde. Na kraju su se složili da pozovu policiju i zamole ih da mi pomognu.
Oh! Sad sve dobija drugi smisao. Izvinite i hvala vam veliko.
Kuda želiš da te vozimo?, pita policajac koji govori engleski.
U grad gde mogu da uhvatim autobus za Dali.
I oni me odvoze, sačekaju sa mnom da stigne autobus, da utovarim bicikl i bisage, i da s ei ja smestim.
Zbogom, momci! Vi ste bolji deo slike Kine koju ću pamtiti.


„Slučaj Srbija“

*
Desetak dana vožnje s novim, besprekorno naštelovanim menjačem sporednim putevima duž kinesko-mjanmarske granice. Odmor za dušu i blagotvorni umor za telo. Iz planinskog, hladnog pojasa, skoro neprimetni prelazak u suptropsko podneblje. Nisam ni primetila kada su šume postupno postale džungle, a snežne vrhove i vedro nebo zamenile jutarnje i večernje magle. Banana-palme, šeširi sa širokim obodima i dodacima za zašitu vrata od sunca, japanke na bosim nogama. I ona radost u srcu, koju uvek izaziva približavanje toplijim predelima i moru (mada je ono odavde još prilično daleko).
Đinhong je poslednji veliki grad u kome odsedam, pre nego što produžim prema graničnom prelazu s Laosom. Imam još pet dana do isteka vize, što je možda dovoljno, a ako ne bude, uzeću autobus. Kinu je nemoguće prepedalati s ovakvim viznim pravilima i ograničenjima.
Smeštam se u omladinskom hostelu i izlazim da prošetam gradom. Bogato je osvetljen, pa pokušavam da napravim nekoliko fotografija. Usput, stajem u fotokopirnici da odštampam mapu Laosa koju sam skinula sa interneta i u foto-studiju da se fotografišem za vizu. Kada zastanem sledeći put, da kupim nešto u apoteci, shvatim da mi nema novčanika. Pretrnem i ukopam se na mestu.
Panično prekopavam moju ručnu torbu. Čučim i izbacujem stvari na ulicu ne hajući za upitne poglede prolaznika i njihov smeh.
Nema ga. Sigurno mi je ispao dok sam vadila fotoaparat. Ne znam koliko puta sam pomislila da će se to desiti i da bi trebalo da ga nosim na nekom drugom mestu.
Prisećam se koliko sma imala novca. Šezdeset juana možda (osam evra). Nije mnogo. Nikad ne nosim sa sobom mnogo keša. A ako ga nekim sticajem okolnosti ipak imam, onda ga rasporedim na više mesta po bisagama.
Ali onda s esetim – VISA! Jedina kreditna kartica koju imam kod sebe. O, ne! U momentu, svesna sam svih komplikacija koje mi predstoje dok ne budem došla do nove:
Nemam stalni kontakt sa osobom u Srbiji koju sam ovlastila za te stvari a moja banka već je na glasu po ubedljivo najgorim odnosima sa svojim klijentima. Imam drugu karticu u Beogradu, ali da bi mi nju neko poslao, moram negde da se skrasim na dve-tri nedelje. A to opet košta, jer ostanak na jednom mestu podrazumeva boravak u nekom hostelu.
Uh! Šta mi je ovo trebalo!
Dobro, dešava se – kaže mi moj Glas razuma. Razmisli sad polako šta treba činiti kojim redosledom. Žurim u hostel i dok stignem, u glavi imam tačan plan, po kome počinjem da delam. Najpre šaljem mejl banci da blokiraju karticu. Potom pišem prijateljici u Švajcarskoj da je zamolim za malu pozajmicu dok mi ne stigne stanarina od ovog meseca.
Koliko ti treba?, samo me pita na Skajpu, na koji me je odmah pozvala.
Pedeset evra.
Kako da ti šaljem?
Preko Western Uniona, odgovaram pošto sam proverila da li postoji u ovom gradu. Internet kaže da čak u četiri banke mogu tako da podignem novac.
Okej, šaljem odmah.
I kroz deset minuta mi javlja: Poslala sam dvesta dolara. Požuri u banku!
Zaboravlja da sam sedam sati ispred njene zemlje i da je ovde već noć. Sutra ću da poranim, samo ako rade jer je subota.
Ne znam kako da joj zahvalim. Mi se zapravo i ne poznajemo u realnosti. I sama veliki putnik koji je proputovao pola sveta, počela je da prati moj blog posle jednog novinskog članka o meni, kada mi je u ime svoje četvoročlane porodice donirala prilično visoku sumu. Nastavile smo da se dopisujemo i vrlo brzo postala mi je draga i bliska kao da se poznajemo godinama. Otuda sam se i usudila da baš nju zamolim za pomoć.

*
Bank of China je jedna od verovatno najvećih bankarskih kompanija u ovoj zemlji. Imaju svoje poslovnice u svakom mestu kroz koje prolazi asfaltni put, čini mi se. Otuda, kada na zavničnom sajtu Western Uniona navedu da se u glavnoj poslovnici ove banke u gradu Đinhongu može podići ili poslati novac preko ovog servisa, najmanje što je za očekivati je da zaposleni znaju kako to funkcioniše. Pogotovu što je ispred zgrade ogromni prepoznatljiv žuti znak, a nalepnice ove službe za prenos novca nalepljene su na čak dva šaltera. Od kojih danas nijedan ne radi. Ta subota je.
Molim da mi izađu u susret.
Nisu sigurni da znaju kako se to radi. Procedura je komplikovana.
Ne vredi da im objašnjavam kako sam do sad, više puta, podizala novac poslat preko WU, u zemljama poput Turske, Rusije, pa čak i Kirgizije, i da nikad aprocedura nije trajala duže od deset minuta.
Ne vredi ni što im, kada ipak pristanu da uključe kompjuter i pogledaju u sistem, objašnjavam da sam proverila onlajn i da je pošiljka spremna da je podignem. Ne i ne. Tri bankarke me ubeđuju da nema ničega i da treba tri dana da novac stigne.
Da mi ne gori pod nogama da se dokopam tog novca i da što pre napustim Kinu kako ne bih prekoračila važenje moje vize, grohotom bih se smejala zbog tako očiglednog neznanja. Pa Western Union i posluje pod sloganom: za deset minuta vaš novac je dostupan u bilo kom kraju sveta. Cena te brzine je deset procenata provizije koju uzimaju. No to bi bankarke trebalo da znaju.
Trebalo bi. Ali ne znaju. Sve što znaju jeste da me šalju nazad u moj hostel sa savetom da dođem ponovo u ponedeljak, kada će novac sigurno biti tu.
A ne! Ja ne izlazim odavde bez para. Pokažite mi šta piše na tom vaem ekranu.
Okreću monitor. Proveravam broj pošiljke. Pogrešan je, naravno. Ispisujem im ponovo ispravan broj, podvlačeći brojku koju su pogrešili prilikom prvog unosa.
Jedna od njih kuca. Druge dve posmatraju iznad njene glave. Ja dobujem prstima po pultu. A nekoliko bančinih klijenata koji čekaju svoh red na drugom šalteru, sasvim slobodno prilazi i unosi se u moj notes i pokušava da vidi šta žene tipkaju.
Hej! Odmaknite se? Zar vam niko nije objasnio da su bankarske stvari poverljive?
A zapravo se ne čudim. Od Kazahstana na ovamo, stalno doživljavam da mi zaviruju u novčanik, ako otvorim kompjuter, sasvim otvoreno stanu iza mene i gledaju šta radim, a o okupljanju oko šatora kad ga postavim blizu nekog naselja i da ne govorim – to je Istočnjacima direktan poziv da pipnu sve od mojih stvari što mogu, a ušli bi i u šator i legli da isprobaju moju podlogu samo kada im ne bih na vreme podviknula da se udalje. U Aziji privatnost ne postoji.
Nema, obaveštavaju me bankarke.
Ima, sigurna sam!, ne odustajem. Okrenite opet monitor.
I zaista, kao što sam i očekivala – opet su unele pogrešan broj.
Ispisujem treći put ispravavan i proturam papirić kroz otvor na šalteru.
Opet tipkanje i novo: „Neji!“
Dišem duboko, da potisnem ljutnju. A onda zamolim: „Dajte mi tu tastauru i okrenite ekran!“
Ne znam kako je moguće da su me poslušale. Mora da su videla da samo što nisma eksplodirala.
Uglavnom, nekako su proturile tastaturu i ja sam preko – po treći put pogrešnog – broja upisala pravi. I kliknula Enter.
I – Bingo! Evo uplate, naravno.

*
No moja nada da će nakon ove uspešne identifikacije sve biti završeno brzo i lako, istopila se vrlo brzo.
Dve bankarke, jer treća je sad mogla da ih napusti nakon otkrivanja moje pošiljke, popunjavale su gomilu formulara narednih pola sata. Potom sam ja popunjavala drugu gomilu još poola sata. Kada sam sve ispotpisivala, već je bilo poal jedanaest. A došla sam u devet.
No dobro, samo da se završi i da mi izdaju pare.
Jedna od njih računa koliko je dvesta dolara kada se konvertuje u junane.
A ne! Ne trebaju mi junani. Za par dana napuštam Kinu. Želim da podignem dolare.
Nemamo dolare.
Nemate dolare? Nacionalna banka Kine nema da mi isplati dvesta dolara?
Subota je, kaže jedna od bankarki.
Ali možete da pitate u banci preko puta, dodaje druga.
Samo ako vi krenete sa mnom, odgovaram. I ona se zaista sprema i kreće.
Uzalud, jer ni tamo nemaju devize.
Okej, dajte te junane i da više završimo ovo maltretiranje.
Vraćamo se u banku. Ponovo popunjavaju silne formulare (jer na prethodnima sam bila upisla sumu u dolarima). Ponovo čekam. I ponovo molim radoznale i zaludne klijente da gledaju svoja posla.
Kad najzad sve potpišem i poverujem da je to kraj i da samo treba d aodem na kasu, odnekud se pojavljuje treća bankarka. Sa smrtno ozbiljnim i zabrinutim izrazom na licu staje iznad koleginice koja pokušava da nešto naše na računaru.
U čemu je problem?
Ne možemo da nađemo vašu zemlju u sistemu.
Oh, Bože! Od kada vam je taj sistem? Srbija postoji već petnaest godina pod tim imenom.
Nema, žao nam je. Moraćemo sve da odložimo za ponedeljak.
Ne dolazi u obzir. Niti mogu toliko da čekam, niti mi pada na pamet da ponovo prolazim celu ovu Golgotu s avama. Na kom kompjuteru imate internet?
Odvode me u sobu neke šefice. Sedam za komjuter i na internetu im pokazujem gde je Srbija. I objašnjavam da je bila deo Jugoslavije. Pošto sad akoristimo prevodilac, sporazumevamo se mnogo lakše i brže.
No, vreme je za pauzu za ručak.
Jedna od bankarki, najljubaznija vrlo mlada devojka, poziva me da s njom i njenom koleginicom odemo u obližnji restoran. Prihvatam jer sam nakon četiri sata objašnjavanja, mrtva gladna. Usput, devojka mi obećava da ćemo naći rešenje. Ako ne budu uspeli da mi izdaju novac, banka će mi dati dvesta juana kao jednokratnu pomoć, da mogu da preživim do ponedeljka.
Ostajem bez teksta zbog ovlikih kineskih paradoksa.
*
Nakon pauze, devojka me vodi u kancelariju direktorke banke. Objašnjava moj problem. Direktorka klima glavom s razumevanjem i počinje da okreće telefone.
Nas dve izlazimo i čekamo u kancelariji prve šefice. Koja takođe okreće telefone u vezi sa mojim slučajem. Ljubazna devojka koja me je vodila na ručak saopštava mi da sada pet bankarki, uključujući i direktorku, radi na problemu „nepostojeće Srbije u sistemu“, te da će sigurno rešiti problem.
I zaista ga reše, negde oko četiri, nakon punih sedam sati otkako sam prekoračila prag Kineske banke – neko s vrha složio se s tim da mi se novac izda. U junanima, naravno.
Ali daj šta daš -- take a money and run. Run away from China!

[vladetaub]

Očigledno,imaš petlju(i sposobnosti). Srećna Nova godina!

[pauza]

Očigledno,imaš petlju(i sposobnosti). Srećna Nova godina!

Nisi valjda sumnjao?

Srećno Badnje veče svima koji slave.

[pauza]

Laos, prvi deo, fotke: https://picasaweb.go... ... rabangLaos

[modesti]

Ti si, Snežo, baš porasla.

[pauza]

Slobodna deca Laosa

17-21. decembar 2012.

– Laos, Vijetnam, Kambodža, Tajland – ti ćeš se raspametiti! Kad jednom tamo uđeš, nećeš izaći godinu dana! – predskazao mi je Vlada u Šangaju.

Iako su mi njegove fotografije sa odmora u tim zemljama oduzimale dah – u najdoslovnijem smislu te reči – htela sam da zadržim rezervu. Velika očekivanja koštala su me brojnih razočarenja u Kini, te ne bih želela da mi se to ponovi u jugoistočnoj Aziji, kao ni bilo gde ubuduće. Zato sam, koliko god mogu, odbacila njegove sugestije i ne nadajući se ničemu, osim još toplijem vremenu, zapedalala ka kinesko-laoskoj granici.

Ali još je formalno nisam ni prešla, a već su mi se nametnula prva poređenja:

Jednostavna procedura kupovine vize na ček-pointu nasuprot užasno komplikovanoj i dugoj (a takođe i papreno skupoj) birokratskoj proceduri apliciranja za kinesku vizu, i to preko agencije jer ju je nemoguće dobiti na granici. Ljubazan i brz carinik koji odlično zna svoj posao i pravila, dok mi je njegov kolega sa kineske strane tražio papire za bicikl; kada sam mu objasnila da nisam ni ušla sa papirima te da stoga ne mogu ni da ih imam na izlasku iz zemlje, pozvao je nekoga i nakon dugog savetovanja, dobio je blagoslov da me ipak propusti. A kada sam nakon dvesta-trista metara po prelasku granice zastala kod neke kuće da bolje učvrstim bisage, mlada žena tamne puti osmehnula mi se široko, sa otvorenim simpatijama.

Hej, neko mi se raduje!, uskliknem u sebi. I osetim toplinu oko srca kakvu poznaje samo putnik dugoprugaš, hronično izgledneo od hladnih i uzdržanih ljudi na koje je nailazio prethodnih meseci.

Bila -- ne bila pod Vladinim uticajem, ova zemlja mi se već od prvog utiska dopala.

*

Laos – to su planine, džungle, sojenice i gomila bose dečurlije koja istrčava na put samo da bi mi dobacila „Hello!“ i „Sabaj-di!“ ili mi „dala petaka“. Kada im uzvratim, čini se da njihovoj sreći nema kraja – mnoga deca počnu da skaču, ili se naglas zakikoću i zagrcnu od veselog smeha, ili vrisnu oduševljeno. Njihovo ushićenje je toliko, da već posle nepuna dva sata u ovoj zemlji osećam potrebu da zastanem, pa čak i da se vratim, samo da ne bih propustila da nekome odgovorim na pozdrav.

One najmanje klince, što još uvek nisu prohodali, roditelji uče da mašu putnicima koji prođu putem. Mahom su to mame, vrlo mlade devojke, koje nemaju više od osamnaest godina. Svoje bebe nose u širokim maramama koje prebace preko jednog ramena, pa im ove vise sa strane kao puna torba, ili spreda, kao kengurova vreća. I u tome se razlikuju od Kineza, gde majke isto tako uprte bebe u marame i šalove, ali ih uvek nose na leđima, te beba mora da gleda u njihov potiljak ili sa strane, no nikad u majčino lice. Laošanke pak neprestano imaju svoje mališane pred očima.

Česta slika su i mladi očevi, još gotovo dečaci, koji svoje kćeri i sinove uče da hodaju. Kada me opaze, obavezno zastanu, podignu dete i pokažu na mene. Nekad čujem kako podučavaju bebu da kaže: „Sa-baj-di!“ i da mi mahne, a nekad to izostane, te mi udele samo široki osmeh.

Primećujem da su Laošani dosta niži nego Kinezi – koji su pak začuđujuće visoki i krupni – stamene građe, okruglih glava i ne toliko intezivno crne kose kao njihovi susedi – neka deca su čak izarazito svetlokosa iako tamne puti. Devojke su lepuškaste a ima i pravih lepotica, dok momci zadržavaju dečački izraz i u odraslom dobu.

Mladi, lepi i veseli – to su Laošani. Prosek starosti ovdašnjih stanovnika je tek nešto preko devetnaest godina.

*

Put kojim vozim je na mapi označen kao Ruta 13 i, koliko sam saznala preko interneta, najbolja je laoska magistrala. Vodi od severa, od kineske granice, kroz Luang Prabang do prestonice Vijentijana, potom prati reku Mekong uz tajlandsku granicu pa se kroz južni Laos spušta do granice sa Kambodžom. Asfalt je veoma dobar, a teškog saobraćaja skoro i da nema – ovde svi voze motore, skutere, motorcikle. To je najpraktičnije i najisplativije. Na dvotočkašima su uglavnom parovi – mladi i zaljubljeni, ili cele porodice: muškarac upravlja, dete je u sredini a majka pozadi.

Često mi svirnu u prolazu, mahnu, dobace pozdrav, ili uspore da me upitaju odakle sam i kuda idem. Skoro svi znaju poneku reč engleskog i žele da je upotrebe kako bi mi iskazali dobrodošlicu. Nema veze što je to često fraza: „Thank you“, kazana van svakog konteksta – ili pak grešim, jer možda upravo zahvaljuju putniku, strancu, na poseti njihovoj zemlji? To je lako moguće i u skladu sa toplom, prijaznom i predusretljivom prirodom kojom ovi ljudi plene od prvog kontakta.

Štagod, beskrajno mi prija. Osmeh ni meni ne silazi sa lica.

*

Laošani žive u malim bambusovim sojenicama od svega nekoliko metara kvadratnih. Odignute su od tla oko metar, a nekad i po nekoliko metara, i u njih se penje stepenicama. Najpre se ulazi na trem, terasu, odmorište, gde leškare i obeduju kad je sparno, a odatle u „kuću“, gde ima mesta tek za dušeke koji su poslagani po podu. Sojenice najčešće nemaju prozore, a vrata ostaju otvorena po ceo dan.

U podnožju kuće, na prostoru koji bi u evropskoj gradnji zauzimao podrum ili prizemlje, a gde se nalaze stubovi sojenice, igraju se deca, a odrasli se kriju od vrućine i obavljaju mnoge poslove. Muškarci pletu korpe od pruća, dok žene prebiraju pirinač u velikim tepsijama, seckaju bambusove stabljike ili peru i krpe odeću.

Prvi put uživo vidim i kako izgleda bištiti nekoga – pred kućama, ispod njih, na basmacima, žene i devojke češljaju jedna drugu i čiste kose od vaški. Za žensku čeljad, duge kose su ovde imperativ – nemoguće je videti devojku ili ženu sa kosom srednje dužine ili sa kratkom frizurom.

U većini sela postoji jedna javna česma na kojoj se svi naizmenično kupaju i održavaju ličnu higijenu. U ovim, zimskim mesecima, kupanje je oko dva popodne, kada je najtoplije. Izgleda da postoji redosled i da prvenstvo imaju žene sa decom, potom starije žene i na kraju muškarci. Mlade majke ne ustežu se da se svuku do pojasa dok kupaju svoje bebe i sebe. Ne smeta im što drumom prolaze (ipak poneka) kola ili kamion, ali kad ugledaju mene, brže-bolje mi okrenu leđa ili navuku svoje haljine. Stide se pred strancima.

Ovde, u suptropskom pojasu, zime su suve i tople. Danju je oko trideset stepeni, dok su noći prohladne. Vlaga je ogromna. Oko šest popodne, kada se smrkava, magla počinje da pritiska zemlju i već oko osam ne vidi se prst pred nosom. Iako rano sviće, još pre sedam, tokom celog prepodneva sve je obavijeno u belo. Ponegde je magla tako gusta da imam osećaj kako prolazim kroz prirodnu perionicu – nevidljivi šmrkovi zasipaju me bezbrojnim sitnim kapljicama ali na izlazu nema onih četki koje brišu i suše, već moram da stanem i obrišem naočari kako bih mogla da bilo šta vidim. Dok se Sunce ne pomoli negde oko podneva, sva sam već gola voda.

Laošanima je ujutru hladno. Kako ustanu i izađu napolje – jer ovde se sve odigrava napolju, u zajednici, naočigled celog sela – tako nalože vatre na svojim malim ognjištima koja se nalaze pred svakom kućom, i okupe se da se greju. I da spreme doručak.

Kao i u Kini, i ovde vole da jedu meso sa roštilja; što prepečenije, to bolje. Ribu, goveđe, svinjsko, teleće, a u nekoliko sela nudili su mi čak i žive, ogromne poljske pacove, kao i poljske miševe. Moja zgađena grimasa slatko ih je zasmejavala. Nisam neki mesožder, ali u ovom delu sveta ću sigurno postati vegeterijanac.

No ni to nije lako biti, jer je ponuda povrća veoma loša a cene su i duplo više nego u susedstvu. Nije mi jasno: osamdeset procenata Laoćana bavi se poljoprivredom, klima je pogodna za gajenje skoro svega, a u selima i na pijacama veoma je teško naći paradajze, krastavce, krompir. Samo luk, tikvice, avokado (koji obožavam ali ne po ceni od pet evra za jedan).

Ni ponuda voća nije ništa bolja ni jeftinija. Mandarine su tri puta skuplje nego u Kini, pomorandži nema, limunove nigde nisam videla, lubenice su male i kilogram košta 10.000 kipa (oko jednog evra), banane su takođe male i takođe koštaju po jedan evro komad.

Od čega žive ovi ljudi i šta jedu?, pitam se zabrinuta za svoj budžet. Ipak nisam ušla bez očekivanja u Laos – verovala sam da je hrana mnogo jeftinija a ispostavlja se da su cene slične onima u Srbiji kada sam je napustila.

*

Odmah je primetno da Laošani nisu ni približno tako vredni kao Kinezi. Čini se da ne mare mnogo za obrađivanje zemlje ni za to da privređuju mnogo više od onoga najosnovnijeg što im je potrebno za život. Imaju male bašte, nekoliko leja sa zasadima nečega – i to je sve. Dok bi na njihovom mestu Kinezi svaki raspoloživi komadić tla obrađivali, ovde će radije sedeti u hladovini ili leškariti, čekajući da možda prodaju nešto u svojim mini-marketima, zapravo na pultovima i klupama ispred kuća (a u svakoj su isti proizvodi po istim cenama), ili pola litre kerozina za motorcikle koji su napravili u kućnoj radinosti.

Mladi se vozaju naokolo ili takođe sede na tremovima i slušaju muziku a često i plešu – nije neobično videti grupe mladića i devojaka kako igraju usred dana. Kada me primete kako nailazim putem, složno zavrište da me pozdrave. Muzika koju slušaju skoro uvek je domaća – to su veoma lepe, uhu prijatne melodije živog tma. Iako ne znam o čemu pevaju, uz tu muziku imam osećaj da je život bezbrižan i lagan, i da je moguće ostati večito mlad i srećan.

I već posle nekoliko dana shvatam zašto mi se sve u Laosu toliko dopada – ovde su ljudi slobodni. Žive gotovo isto kao pre više hiljada godina, u zajednicama koje su po mnogo čemu slične prvobitnim. Imaju krov nad glavom, hrane taman koliko im treba i toplo im je. Odrastaju rasterećeni od briga u vezi sa budućnošću, karijerom, brakom jer nisu deo nikakvog sistema, ni u mašineriji modernog potrošačkog života, a očito se ne pretržu od želje ni da postanu. Njihova sloboda toliko je zavodljiva da mi se čini kako odavde zaista neću izaći ne godinu, nego godinama.

[Ivan_xcv]

a ušli bi i u šator i legli da isprobaju moju podlogu samo kada im ne bih na vreme podviknula da se udalje. U Aziji privatnost ne postoji.

Hahaha, bas si me nasmejala sa ovim nepristojnim Kinezima... =D> =D>
Ovaj deo za Kinu sam odlagao da procitam za vreme raspusta i procitao sam ga u jednom dahu...
Poslednji tekst me je najvise odusevio, zamisljajuci te u sred sume sa onim seljakom sto ti je "maznuo " 100 juana za put, pa onaj sa audijem, pa bankari... sve lepse od lepseg, ali zbog takvih nedaca je bas tvoje putovanje mnogo avanturistickije nego nekih obezbedjenih i nadmenih Holandjana i Nemaca koji spavaju po hotelima i ne mogu da odvoje 5min. da pomognu...
Moram da priznam da si mi/nam otvorila oci sto se tice Kine, kineske kulture, ponasanja i standarda... ja sam imao neku totalno drugaciju predstavu o njima
Drago mi je sto si skrenula na jug i sto ces nam predstaviti Vijetnam, Tajland... Nadam se da ce te put mozda kasnije odvesti i preko okeana u Australiju, sve najbolje i srecno u Laosu!

[pauza]

Zahvaljujuci Rasi Bajkoniju Dedoniju, moj bicikl je dobio oznake porekla -- nalepnicu SRB. Pa i red je da se i na drumu zna where we come from

P.s. Izvinjavam se svima koji su u poslednjih emsec dana komentarisali ove postoive a ja nisam odgovorila. Internet je ovde veoma skup, pa samo dodjem i okacim post i pobegnem. ALi nadam se da cu uskoro ispraviti taj propust. Pozdrav svima s granice sa Vijetnamom!

Attached Thumbnails

• 

[Ivan_xcv]

Tako je Snezo!! Da se zna da si prava SrBkinja, i da svi znaju odakle si... mada tesko da su u Vijetnamu culi za nas...

[Legionar]

=D> =D> =D> Браво за Рашу.

mada tesko da su u Vijetnamu culi za nas...

Не сумњај колега Ми смо чудо од народа,ево Снежа на пример,какво је то чудо од жене СРБкиње

[pauza]

22-27. decembar 2012.
Susreti i otkrića


Prvi znak da se približavam gradu su ograde oko kuća. Do sada ih nigde nisam videla -- sojenice načičkane uza sam asfaltni put, gotovo na njemu, nisu imale čak ni katance na vratima: kada ukućani nekuda odu, samo navuku spoljašnju rezu – i svi znaju da su odsutni. No kuće nadomak grada ograđene su bambusovim ili drvenim ogradama a na vratima su katanci, iako one ne deluju ni mnogo veće ni bogatije od seoskih. Strah od mogućih lopova ili samo potreba da se svima jasno stavi do znanja gde je granica privatnog vlasništva? Po svoj prilici oboje. Uticaj grada i – rekla bih – belog čoveka, jedan od mnogih koje ću otkriti narednih dana.


Udom Šaji

Udom Šaj (Oudom Xai) je prvi laoški grad nakon kineske granice. To je zapravo omanja, prašnjava varoš, sa jednim kružnim tokom i dvema asfaltiranim ulicama. Duž njih su desetine prodavnica mobilnih telefona, radnji za popravku motora i „guest-houses“. Sve drugo potisnuto je negde iza, u pozadinu, pa čak i tezge sa voćem i povrćem. Tek u kasnim popodnevnim satima u prvi plan izbijaju kolica sa hranom – lepljivim pirinčem i mesom sa roštilja – koja kao da izniknu iz zemlje, zasenjujući i laošku opčinjenost mobilnim telefonima i ludilo za motorima, kao i turizam, koji je najunosnija privredna grana zemlje koja se ubrzano razvija. Od pet pa sve do devet uveče, centralno mesto na slici laoške varoši zauzimaju ljudi koji obeduju: na ulicama dok čekaju svoj tuk-tuk ili (su)vozača na motoru, u radnjama na kojima nema stakala nego su otvorene prema ulici, u kućama koje umesto čeonog zida imaju garažna pokretna vrata koja se – zavisno od temperature -- podižu do krova ili ostaju napola spuštena. U Laosu, kao i u Kini, svi jedu napolju.
Za razliku od cena u mini-radnjama u selima na severu, ulična hrana nije skupa: puna kesa lepljivog pirinča skuvanog na pari – koji se ovde jede umesto hleba – košta između trideset centi i pola evra, oveća riba na roštilju je oko dva a pileći batak sa dobrim komadom grudi košta tri evra.

*
Cene smeštaja su više nego u Kini ali još uvek sasvim pristupačne džepu prosečnog zapadnog turiste – za šest do osam evra može se iznajmiti veoma dobra soba, sa protočnom toplom vodom, klimom, ventilatorom i besplatnom internet konekcijom. No kako ja nisam ni zapadni a ni prosečni turista, to mi je mnogo, pa se kod vozača tuk-tuka raspitujem da li ima nešto jeftinije i on me upućuje na hostel gde soba košta tri evra. Nije baš najluksuzniji smeštaj koji sam imala na ovoj turi, ali bolje je od šatora. Ili mi se samo tako učinilo?
Jer tek što sam se smestila, kad dođe spremačica da proveri da li treba promeniti moju posteljinu. Skoči na ogroman bračni krevet, onako u radnoj odeći, i omiriše jastučnice a potom i čaršaf, te zadovoljno zaključi kako je moja posteljina čista. Oh, Bože! Dobro je što imam unutrašnju pamučnu vreću i jastuk na naduvavanje, dok će vreća za sapavanje poslužiti kao pokrivač.

*
Raspremivši se, krećem u obilazak varoši. Treba da nađem Wesetrn Union jer mi je Jivamukti, čitalac mog bloga iz Njujorka, poslao „ispomoć“ u vidu dvesta četrdeset dolara, da bih prebrodila period čekanja nove viza kartice (a ispostaviće se da će joj trebati mesec i po dana da „stigne“ do mene). Još jedan nepoznati čovek, koji mi već drugi put pomaže.
„Ne treba da radite“, napisao mi je prošlog leta kada sam, ostavši bez podstanara i novca, bila počela da prodajem kvas u Rusiji, planirajući da nađem neku organsku farmu gde ću moći da radim za besplatan smeštaj i hranu. „Nemam ništa protiv rada, ali vi ste pre svega putopisac i ne treba da gubite vreme na nekakvim farmama samo zato da biste uštedeli par stotina dolara.“
Pročitavši sada da sam u Kini izgubila novčanik sa jedinom kreditnom karticom koju sam imala kod sebe, smesta je ponudio da mi pošalje ček ili keš.
Neverovatno. Čudim se svaki put kad se desi nešto slično, a dešava se stalno. I ne razumem, ali se ponosim. Ponosim se time što zahvaljujući običnim, nepoznatim ljudima i njihovoj a ne sponzorskoj pomoći ustrajavam u ovoj avanturi.
I dok tražim kancelariju Western Uniona – u kojoj ću podići novac brzo, lako i bez bespotrebne birokratske procedure kao u Kini – upoznajem jednog sasvim mladog Amerikanaca, koji me nudi voćem koje nikad nisam probala – dragonom (pitaya). Krenemo nekoliko stotina metara u istom pravcu, usput pričajući.
Ovde je sa dvojicom drugara koji su, kao i on, slobodni penjači. Putuju po Aziji već šest meseci u potrazi za stenama za slobodno penjanje. Bili su u Junanu u Kini, u severnom Tajlandu i sad su došli ovde. Nisu članovi nikakvog kluba, nemaju sponzore ni bogate roditelje. Naprosto, radili su i uštedeli malo novca. Kad im bude nestalo para, potražiće negde posao i radiće dok ne uštede ponovo, da bi nastavili dalje.
Gledam ga s nevericom. Na prvi pogled, liči na tipičnog američkog „trendi“ bekpakera: malo duža, raščupana plava kosa, tanka vunena kapa, izbledela pamučna majica, planinarske pantalone sa ojačanjima na kolenima i stražnjici. Ali, očito je više od deteta iz dobrostojeće srednje klase koje su roditelji poslali da malo upozna svet, što u većini slučajeva znači – da se, za smešne novce, provede u egzotičnim zemljama. Ovo dete sledi svoj san i samo se bori za njega. Ne zna koliko dugo će tako izdržati, ali za sada ne misli da odustane.
„Snaći ćemo se“, kaže, misleći prvenstveno na trenutak kada budu potrošili svu dosadašnju ušteđevinu.
„Sigurno“, potvrđujem. „Nešto će se desiti. Uvek se nešto desi.“ U to sam uverena kao u činjenicu da živim i dišem. Samo treba istrajati na svom Putu.

*
Vlasnica hostela u kome sam odsela je žena u kasnim četrdesetim, srednjeg rasta, punašna ali ne i debela. Ima dvoje dece i troje unučadi. Pre nekoliko godina ostala je udovica i od tada je saleću mnogi muškarci.
„Živela sam mirno dok je muž bio živ, a sad dođu ovde prosioci i sede i piju pivo do pola noći!“, žali se uveče meni i Francuskinji, koja je takođe gošća ovog hostela.
I ona je u četrdesetim i ovde je sa mužem koji ne izlazi iz sobe. Pomalo govori i razume laoški, a domaćica natuca francuski, tako da se nekako sporazumevaju. Engleski joj je najslabiji ali za razgovor koji vodimo sasvim dovoljan – uglavnom razumem sve što pokuša da mi prevede. A dobar deo razgovora potpomognut je bogatom i izražajnom gestikulacijom, mimikom, pantomimom.
Naša gazdarica čudi se kao malo dete kako smo obe bele puti. Traži da zavrnemo rukave i primaknemo ruke jednu do druge, kako bi uporedila nijanse u boji kože. Njena je ubedljivo najtamnija, mrka, sjajna koža sa tankim crnim maljama. Francuskinja je bela ali iako je prirodno svetlokosa, moja koža je belja od njene. Obe su iznenađene, a posebno gazdarica koja me pita kako je moguće da ne pocrnim kada sam toliko na suncu. Pokazujem joj na dugačke rukave i duge nogavice – kojih se ne odričem ni po najvećim vrućinama, štiteći se na taj način od štetnog zračenja.
Ne znam da li shvata brigu za UV zrake ili je pažnja ne drži dugo, jer prelazi na novo poređenje: Neočekivano, sasvim slobodno, opipava Francuskinjine grudi pa moje – (a nijedna od nas se baš i nije istakla) – da bi sa žaljenjem zaključila kako je jedino ona „sisata“. Mogla bih da prsnem od smeha, ali se uzdržim i pod nekim izgovorom povlačim se u sobu. Kako je počela, zatražiće da se svučemo do gole kože kako bi ustanovila sve rasne i anatomske razlike među nama.

*
U Udom Šaiju zadržavam se dva dana čekajući Džejmsa, Amerikanca iz Novog Meksika, s kojim sam u kontaktu preko foruma na listi Warm Showers. Nedavno je postavio temu u kojoj traži saputnike za turu po jugoistočnoj Aziji a na proleće Indiji i Nepalu. Ruta skoro identična mojoj, s tom razlikom što on planira malo drugačiji redosled obilaska ovih zemalja. Sada smo prilično blizu jedno drugome i putevi će nam se uskoro ukrstiti. Dogovor je da to bude u Udom Šaiju.
Dok čekam, koristim gostoljubivost tri mlade devojke, zaposlene u jednoj prodavnici mobilnih telefona, koje mi dopuštaju da besplatno surfujem. Sedim na stepeniku radnje, koja, kao i sve druge, nema čeoni zid, pa sam tehnički na ulici. Prolaznici mi dobacuju „Sabajdi“ ili mi se samo osmehnu, a pojedini sasvim slobodno zastanu i unesu se u moj monitor da vide šta to radim. U nekom trenutku, pričajući na Skajpu sa prijateljicom, okrenem se leđima prema ulici a kada ponovo podignem pogled, oko mene je četvoro znatiželjnih Laošana. Smeju se dobroćudno i s radoznalošću prate naš razgovor. Da mi je samo znati šta im je toliko zanimljivo, budući da nisam koristila kameru. Toliko su indiskretni da drugog dana radije plaćam internet kafe – samo da imam mir dok pričam i surfujem.
Od Džejmsa nema ni glasa ni traga, ali zato srećem prvu biciklistkinju u Laosu – prvo pa žensko, i to samo! Nemica koja je doletela u Bangkok da dvomesečni odmor provede pedalajući po zemljama jugositočne Azije. Nema mnogo vremena, ali pokušaće da obiđe i Vijetnam i Kambodžu. Da bi to uspela, povremeno će morati da se vozi i autobusom, posebno na brdovitim delovima puta. Tako će mi sutradan, dok ja budem dahtala uzbrdo put Luang Prabanga, ona mahati iz autobusa na čijem krovu se, između putničkih torbi, džakova, kutija, kaca, gajbica, plastičnih stolica i stolova, ustoličio i njen bicikl, sa sve bisagama na nosačima.


Srećni sporaći

Prva trećina puta do Luang Prabanga verovatno je najgori teren po kojem sam ikada vozila. Nešto između zemljanog i šljunkovitog puta, pri čemu se zemlja u suvoj sezoni pretvara u debele slojeve prašine i peska, a sloj šljunka je sljušten još za vreme monsuna, tako da iz podloge proviruju oštri kamenovi praveći džombe i rupe, koje onaj pesak čini klizavim i dodatno opasnim. Na sve to, put vodi uzbrdo dobrih trideset pet kilometara.
Vrućina. Vlaga. Prašina. Srećom, pa sam na vreme kupila šešir sa dodatkom koji prekriva usta i nos, jer bih se sad sasvim sigurno ugušila. Mada, gušim se i ovako, dok dahćem u platno moje maske, često i ne videći kuda vozim što zbog oblaka prašine – jer vozačima kola ne pada na pamet da uspore – što zbog zamagljenih stakala na mojim naočarima. Moje crne pantalone najpre su sive a potom, preko tog sloja, lepi se drugi, sloj crvenkaste prašine. Putnici na motorima, traktorima, u prikolicama vanova, u tuk-tukovima – rečju, u svim vozilima koja nemaju prozore, nose maske preko lica. U okruženju nepreglenih džungla, kroz tešku maglu kroz koju se Sunce jedva probija, zagušena gustim oblacima prašine koji se dugo sležu, Ruta 13 liči na trasu za evakuaciju pred nekom smrtonosnom epidemijom.
Ipak, dobro raspoloženje me ne napušta. Čak i ne gunđam u sebi, niti se nerviram kada moram da kampujem usred nekih iskopina u crvenoj zemlji, zbog čega su mi pod šatora kao i sve stvari koje sam spustila sa bicikla toliko prljave da će mi trebati galoni vode dok ih budem očistila.
Ne znam kako sebi da objasnim taj osećaj sreće koji me u Laosu ne napušta.

*
A da on bude potpun, doprinose i slonovi: drugog dana pedalanja, kada se naporni dirt-road opet pretvori u odličan asfalt, ugledam kako mi u susret dolaze – dva slona. Vrisnem od sreće. Nikada nisam „srela“ slonove uživo, osim u ZOO vrtu ili cirkusu.
Laos nazivaju Zemljom milion slonova, a mnoga predanja i verovanja tvrde da oni donose sreću. Možda zato Laošani deluju toliko srećni?, pitam se zaustavljajući bicikl i vadeći fotoaparat.
Ovi slonovi su ogromni. I veoma stari, sudeći prema veličini kljova i naborima na koži. Lagano, nogu pred nogu, penju se putem ka meni. Na leđima nose po jednog jahača. Deluju minijaturno ali sede toliko ležerno i izgledaju tako opušteno, da nemam ni najmanju sumnju o tome mogu li zaista da upravljaju ovim životinjama. Jer neminovno, zapitala sam se šta bi bilo kada bi surlaši krenuli na mene, nečega se uplašivši.
Kao da čita moje misli, jahač prvog slona mi se sugestivno osmehuje i rukom me poziva da sednem iza njega na slonova leđa. Odgovaram osmehom i pokazujem na moj bicikl, našta on klima glavom i potvrđuje da za oboje – i mene i moj dvotočkaš sa sve bisagama – ima dovoljno mesta. Sada se oboje smejemo, a potom ja pravim nekoliko fotografija. Jahač pušta životinju da zastane i obrsti neko zelenilo uz put.
Prestajem da škljocam i posmatram. Spori su i beskrajno strpljivi, kao da pred sobom imaju čitavu večnost da stignu gde su krenuli. Tu „filozofiju“ nameće slon a jahač je prihvata i poštuje, te tako usklađeni, deluju kao najsrećniji sporaći na planeti.
Želim da verujem kako odmah za njima slede cikloputnici oko sveta.


Luang Prabang

Iako sam se zarekla da više nikada na turi neću ništa očekivati od mesta i zemalja u koje odlazim, o Luang Prabangu sam se naslušala tolikih pohvala, da sam neminovno bila pod sugestijom da će me ostaviti bez daha, da ću „otkinuti“ i „zaljubiti se“ u njega – što su reči mojih poznanika, koji su ga ranije posetili.
Umesto toga, počelo je razočaranjima.
Tražeći Informativni centar, zaustavila sam se kod jedne menjačnice i upitala momka u njoj za pravac.
„Tamo!“, odmahnuo je neodređeno rukom.
„Izvinite, gde tačno?“, upitah.
Na to on neočekivano ospe paljbu na mene: „Što se meni obraćate?! Što ste došli u Laos?! Nađite sami!“
Potpuno zatečena njegovom neprijateljskom reakcijom, ostanem da srtojim i piljim u njega u neverici, pokušavajući da shvatim šta se dešava i zašto je tako neljubazan. Da li sam rekla nešto pogrešno? Preslišavam se i ne nalazim ništa što bi ga toliko razljutilo. Razočaranje je tim veće što sam se gotovo zaljubila u ovdašnje stanovnike, u njihove osmehe, srdačne pozdrave, prijateljsko mahanje. A sada ovo. Skoro da su mi suze pošle na oči – koliko me je pogodilo.
Dok sam pokušavala da nešto kažem, da objasnim i ujedno ga prekorim što mi je srušio iluzije o Laošanima, odozdo, sa prostirke na podu male prostorije u kojoj se nalazi menjačnica, pojavi se bunovna glava sredovečne žene, po svoj prilici mladićeve majke. Njen izraz je bio kao da mi se izvinjava za njegovo ponašanje, ali nije ništa rekla. Polako je ustala, izašla iz menjačnice i pokazala mi gde je Informacioni centar.

*
„Hi!“, začujem iza leđa, dok lagano, probijajući se kroz gužvu od pešaka, tuk-tukova, motora i vozila, pedalam ka zgradi koju mi je žena pokazala.
Osvrnem se i ugledam devojku koja trči za mnom.
„Izvini što te ovako zaustvljam, ali i ja sam biciklistkinja! Pre dva dana videla sam te iz autobusa kada si vozila ka Luang Prabangu. A za tebe mi je rekla i Nemica koju si upoznala u Udom Šaiju“, izdeklamuje skoro bez daha.
Delim njeno uzbuđenje -- za godinu i po dana na drumu, vozeći kroz skoro dvadeset zemalja, prvi put srećem žene koje putuju same na biciklima. Zaista lepo iznenađenje.
„Mi sutra nastavljamo zajedno prema Vijentijanu“, nastavi devojka. „A večeras izlazimo na večeru, pa ako si raspoložena, možeš da nam se pridružiš. Naći ćemo se u sedam kod pošte.“
„M-hm. Nastojaću da dođem“, odgovorim, ne verujući da ću prihvatiti poziv. Uprkos nedavnoj „pomoći prijatelja“, moj budžet je i dalje tanak. A i da nije, ne dopada mi se ideja da potrošim čak deset evra za večeru, koliko bi koštala u eksluzivnom restoranu koji je predložila.
Kao da mi čita misli, odmah iznosi i drugi predlog – da odemo na ulični „buffe“, gde za šest evra možemo da jedemo koliko god želimo.
To mi se već više dopada, mada je i dalje prilično skupo. No, ne izlazim svaki dan na večeru u Luang Prabangu i to sa cikloputnicama. Zato – nek ide život.

*
Čim se smrači, glavna ulica u Luang Prabangu pretvara se u Noćni market. Prodavci suvenira, odeće, obuće, čaja, kafe, slika, nakita... postave svoje proizvode na pločnik, ostavljajući za turiste dva uska prolaza između trotoara i ulice. Šarenilo od boja, toplota ispod improvizovanih šatri i bledunjavih sijalica, reči na jezicima iz celog sveta koje hvatam u prolazu -- čine da mi se pomalo zavrti u glavi dok se probijam ka mestu susreta sa mojim poznanicama. U sporednim, poprečnim ulicama služi se hrana: za deset hiljada kipa (jedan evro) može se jesti povrća koliko stane u dubok tanjir, a ako se doda još dvadeset hiljada (dva evra) izbor se proširuje i za sve vrste mesa sa roštilja. Turisti se tiskaju oko stola sa izloženom hranom, prave piramide i kule u svojim tanjirima pokušavajući da poslažu u njih što više hrane, a onda sedaju za zajedničke stolove i večeraju. Laošani to nazivaju „buffetima“ – kako piše na rukom ispisanim tablama koje postavljaju na glavnu ulicu.
Ali pravi „buffet“ podazumeva da gosti sami pripremaju hranu koju će potom pojesti. Izbor Holanđanke i Nemice je jedan restoran na terasi iznad Mekonga, gde dobrih pola sata čekamo za mesto. I imamo sreće, jer se oslobađa jedan od retkih zasebnih stolova, pošto su većinom spojeni, i to baš uz samu reku.
Punimo tanjire đakonijama: nekoliko vrsta mesa, više vrsta pečuraka, povrće, salate, tofu, lepljivi pirinač. Biramo uglavnom meso, koje ne jedemo često jer ga je teško nositi sa sobom a da ostane sveže, a u restoranima je uglavnom najskuplje.
Potom nam kelner donosi roštilj u sudu oblika velike polulopte sa postoljem. U sredini, na dnu posude, nalazi se ugalj u zasebnoj pregradi. Kada se ona zatvori rupičastim, ispupčenim poklopcem, oko nje ostaje prazno udubljenje, nalik na duboki šanac oko ostrva, u koje se sipa voda. Objašnjava nam princip rada: razgoreli ugalj greje vodu u koju ubacuje seckano povrće i razlupava jaja, dok na onu poluloptu ređa šnitove mesa i pečuraka.
„Buffet“ je više od obeda – to je druženje, priča i zajednička briga da se hrana kojom se raspolaže pripremi što ukusnije. I odličan način da se provede jedno veoma prijatno veče sa novim poznanicama.

*
Moji planovi u Laosu uslovljeni su novom visa karticom, koju će mi doneti turisti iz Beograda kada za dve i po nedelje budu doleteli u Luang Prabang. To znači da ću u ovaj grad morati da se ponovo vratim, a u međuvremenu mogu da pedalam okolo. Međutim, teško je planirati rute bez ponavljanja istih deonica, jer u Laosu ne postoji razvijena mreža puteva. Zato ne znam šta da otpišem Džejmsu kada ujutru zateknem njegov mejl u mom elektronskom sandučetu.
Kakvi su ti planovi?, pita me. On upravo danas napušta Luang Prabang i kreće na jug, prema granici sa Tajlandom, ali bi pre odlaska svakako voleo da se sretnemo.
Razmišljam šta da mu otpišem i da li uopšte da mu (na vreme) otpišem. Iskreno, uopšte mi ne treba društvo za pedalanje, i to sam shvatila još u Udom Šiju. Uhodala sam se sama sa sobom, ovaj deo sveta je prilično siguran (mada ni oni ranije nisu bili opasni), ne osećam se ni najmanje usamljeno pored toliko novih ljudi koje upoznajem svakoga dana, a jedino kada mi zaista treba društvo je u gradovima, za neki večernji izlazak – i tada ga skoro uvek nađem jer odsedam u omladinskim i budžet hostelima, u zajedničkim sobama.
Pa zašto sam mu onda ostavila poruku prvi put, na forumu Warm Showers? To bih i ja volela da znam. Verovatno zato što svi ponekad činimo stvari koje bi zbog nečega trebalo, mada ih ne želimo.
Iz istog razloga, sada pristajem da se nađemo pre nego što napusti grad.
I dešava se upravo ono što sam i očekivala – dok sam ja prilično ravnodušna prema ideji našeg zajednilkog pedalanja, Džejms se unapred oduševljava. Ne predstavlja mu problem to što će ostati dva dana duže u Luang Prabangu čekajući dok ja dobijem vijetnamsku vizu, ni što će morati da se se kroz dve i po nedelje ovde vrati kako bih preuzela kreditnu karticu, kao ni to što je moj redosled obilaska zemalja Jugoistočne Azije drugačiji od njegovog. Uzalud pokušavam da mu sugerišem da za početak napravimo samo probnu vožnju narednih pet-šest dana, koliko nam treba do Vijentijana, prestonice Laosa, gde smo ionako oboje krenuli – kod Džejmsa ne postoji kondicional, već samo futur za naše zajedničke planove.
Ne znam kako da ga odbijem kada – preselivši se u moj hostel, u zajedničku sobu – pođe sa mnom u obilazak grada. Tipično američki – nije me čak ni pitao da li bih imala nešto protiv, već se samo pridružio. Očito da zajedničko pedalanje zamišlja kao dvadesetčetvoročasovno nerazdvajanje.
Van toga, sasvim je simpatičan pedesetogodišnjak, nemačko-meksičkog porekla, sa lošim smislom za humor i američkim stereotipima o Srbiji, koji su toliko smešni da se čak i ne ljutim kada mi ispriča dva-tri vica na naš račun.

*
Luang Prabang je ime poznate Budine slike koja je u srednjem veku doneta iz Kambodže u Šian Tong, kako se ovaj grad prvobitno zvao. Prema legendi, Buda je na nekom od svojih putovanja zastao ovde da se odmori na jedan dan i osmehnuo se videvši toliku lepotu oko sebe – ušće reka Nam Khan i Mekong koje formiraju poluostrvo u udolini okruženoj planinama – te je prorekao da će u budućnosti na tom mestu iznići bogata i moćna prestonica. I zaista, u četrnaestom veku grad je postao središte Kraljevine Lao.
Prvo što primećujem je neverovatno veliki broj budističkih hramova. Njihovi visoki, obično troredni krovovi sa stilizovanim zmajevima u boji zlata ili jarkoj oranž nadvisuju okolne kuće u kolonijalnom stilu devetnaestog i dvadesetog veka. Tradicionalnih drevnih laoških kuća – na stubovima, sa javnim terasama okrenutim ka ulici i privatnim odajama pozadi, ovde skoro i da nema.
Grad je prepun monaha – mršavih dečaka obrijanih glava, u narandžastim togama, opasanih žutim pojasevima i sa prebačenim žutim torbama preko ramena, koji se kreću beščujno ulicama. Laošani su i inače veoma tih narod (za razliku od prebučnih Kineza), a budistički monasi u tome prednjače.
Jedna od najvećih ovdašnjih atrakcija je kada u ranu zoru, oko šest ujutru, stotine monaha pođu ulicama da prikupljaju milostinju – hranu za taj dan. Lokalni žitelji i turisti kleče duž ivice trotoara pored posuda i poslužavnika sa hranom – obično lepljivim pirinčom i bananama -- a bosonogi budisti prolaze u dugoj koloni zastajući da od svakog dobiju po jedan zalogaj. (Moj pokušaj da se probudim na vreme kako bih to videla i fotogrfisala izjalovio se prilikom prvog boravka u Luang Prabangu, ali sam u drugom navratu uspela.)
Obilazeći najveći ovdašnji hram – Vat Mai (Wat Mai) od Džejmsa saznajem da su sva muška deca u Laosu obavezna da provedu jednu godinu u nekom budističkom hramu. Nakon toga, mogu da se vrate svom konvencionalnom životu ili pak da izaberu monaški.
Zaista?! Oduševljena sam. Mnoge osobine koje sam uočila kod ovog naroda sada mi postaju jasnije: njihov tihi, produhovljeni spokoj, blagost u pokretima i ti osmesi zadovoljnog Bude koji im ozaruju lica.

*
Silazimo u ulicu koja vodi duž obale Mekonga. Ime ove reke neodoljivo me asocira na plovidbu sporim čamcem kroz gustu maglu, na Vijetkongovce koji vrebaju iz džungle, na napalm bombe koje prže i Zemlju i nebo, na bol, patnje i žrtve rata koji je trajao duže od decenije, na američki sindrom kolektivne krivice i pokušaje iskupljenja kroz umetnost i antologijska ostvarenja poput „Lovca na Jelene“, „Apokalipse danas“, „Kose“.
Pa i ako SAD nikada nisu zvanično bile u ratu sa Laosom, tokom više od deset godina besomučno su bormardovale ovu zemlju, s izgovorom da žele da preseku puteve kojima vojska Severnog Vijetnama prelazi u Južni.
„Bull sheat“, kažem. Svi znaju da se cela ta apokalipsa dešavala zbog borbe za preuzimanje kontrole nad glavnim opijumskim putevima.
I Džejms se slaže. Podsmeva se frazi ondašnjeg predsednika Niksona koju ponavljaju i mnogi političari posle njega, da su se Amerikanci samovoljno povukli iz Vijetnama. „Dobar eufemizam za poražene u ratu.“
Trebalo bi da mi se njegov stav dopadne, ali zbog nečega mi deluje površno, poput tinejdžerskog opredeljenja za nekakav „alternativni“ imidž. Ni nagoveštaja o tome da ga emotivno dotiče bilo šta od onoga o čemu pričamo – skoro milion žrtvi, ili makar psihički pakao preživelih regruta, njegovih zemljaka – tek puko paradiranje sopstvenim „open-minded“ pogledima. Poza koju sam već upoznala kod mnogih Amerikanaca.
I odjedanput mi razlike među nama bivaju toliko očigledne i toliko velike i nepremostive, da mi postaje savršeno jasno kako ne bih izdržala ni dva dana s njim na putu, čak i kada bih to silno želela.

*
A sticaj okolnosti kao da je pratio moje želje, udešavajući da do našeg zajedničkog pedalanja nikada i ne dođe.
Najpre se desilo da sa Džejmsovog bicikla nestane sigurnosni lanac – prilično skup – a koji nije vezao jer sam ja oba naša dvotočkaša osigurala mojim. Uveren da je posredi krađa i da ju je izveo neko od zaposlenih u hostelu – jer oni svi voze motore i takav lanac bi im dobro došao – ujutru je demonstrativno otkazao dalji smeštaj. Kako se nateže sa parama kao i ja, krenuo je izvan grada da negde nađe mesto za kamp.
Nedugo po njegovom odlasku, moj stomak je počeo da pokazuje prve znakove trovanja nekom hranom, i do popodneva sam već jedva stajala na nogama od iznurenosti usled velikog gubitka tečnosti. Kakvo sam to čudo zapatila?, pitala sam se vukući se svaki čas do vecea. Nikad mi nije bilo tako loše. Prespavavši pola dana, celu noć i skoro celo jutro, sutradan se, uz nadljudske napore nekako odukoh na mesto gde je treblo da se nađem sa Džejmsom. Napola živa, čekala sam ga dogovorenih pola sata, i deset minuta duže, a onda sam se vratila u hostel i ponovo iznajmila krevet. Trebalo mi je tri dana da se oporavim.
Iako mi je odgovaralo što se nismo našli, ipak sam mu poslala mejl pitajući ga šta se desilo.
Bez reči izvinjenja, otpisao mi je da je kampovao izvan grada, kod jednog vodopada, a da se ne bi vraćao, zamolio je vozača tuk-tuka, koji tuda vozi svakodnevne turističke ture, da mi prenese poruku da me tamo čeka.
Možda je stvarno bilo tako, a možda je i on zaključio kako ne bismo bili dobro društvo. Kakogod, epizoda s njim pomogla mi je da se ponovo odredim u odnosu na mogućnost da imam društvo na turi -- ne želim ga, osim možda ponekad, na kratko. I uopšte ne marim ako je to znak da (p)ostajem osobenjak.