805 odgovora na ovu temu

[pauza]

(Via) Ksijan
24. oktobar – 5. novembar

Uspešno sam prvi put produžila kinesku vizu. Sve je išlo prilično glatko, iako su informacije na forumima poput Thorn three na Lonely Planety obećavale veliki stres i dugo čekanje. Sada sam mirna narednih 26 dana – četiri su mi ukrali, računajući da nova viza počinje od datuma kada sam aplicirala. Nastojim da se ne nerviram zbog kineskih viznih pravila. I cena – jer na sto trideset evra za dobijanje vize, svaki produžetak košta(će) me još po dvadeset.

Jedva sam dočekala da napustim Đinguan. Poslednje dve noći temperatura je toliko opala da sam se pred zoru budila cvokoćući od hladnoće i navlačila još odeće kako bih se malo ugrejala. Voda u bidonima bila je zaleđena, a šator se beleo od inja. Raznežena nad samom sobom zbog spartanskih uslova u kojima živim, noć uoči polaska častila sam sebe hotelskom sobom. Za dvanaest evra dobila sam ne samo topli tuš i udoban krevet, nego i podno grejanje koje je tako dobro radilo da sam cele noći morala da držim otvorene prozore.



Kakvo je samo uživanje ponovo okretati pedale! Nakon šest dana prinudnog mirovanja, ne znam da li se više raduje moje telo -- zbog fizičkog napora kojem ga iznova izlažem – ili duša – zbog osećaja slobode kojim sam izgleda neizlečivo zaražena.

Vozim ivicom grebena a s obe moje strane su duboke doline iz kojih izrastaju planine, visoke poput ove na kojoj sam. Njihove padine su u terasama koje Kinezi vredno obrađuju, iako suvo, rastresito zemljište ne deluje previše blagorodno. Iskorišćen je svaki komadić ravnog tla, svaka terasa je mala njiva ili bašta. Ne mogu da odvojim pogled od pejsaža, već šetam i očima i biciklom s leve na desnu stranu puta, od jedne do druge doline, bezuspešno pokušavajući da sve to obuhvatim u jednoj fotografiji.

Srećem prvog cikloputnika u ovom delu Kine. Šezdesetpetogodišnji Kinez koji pravi višemesečnu turu po svojoj zemlji natovaren je možda i više nego ja. Nudi me cigaretama a kad odbijem, posluži me čokoladicama u obliku zlatnika, kakve nisam videla još od detinjstva. Mrštim se što praznu paklicu i papiriće baca pokraj puta. Kako li tek izgleda mesto gde je kampovao kada ga napusti? I šta očekivati od drugih ako putnik, kamper, ljubitelj prirode ne haje za nju nego je i on zagađuje?



Lančhou mi se nimalo ne dopada. Siv je, zagađen i bučan. Nisam planirala da se zadržavam u gradu, ali sam zbog peripetija sa mojom bankom i vremenske razlike između Srbije i Kine ostala do iza ponoći u jednom internet kafeu, odakle sam mogla da ih (do)zovem preko Skajpa.

Kružim okolo, nastojeći da se ne udaljim previše iz urbane zone – jer sutra ću opet morati u centar da završim poslove s bankom -- ali izgleda da soliterima i kućama nema kraja. Tako se, nakon potrage u jednom pravcu, vraćam nazad, i onda biram drugi, da bih se i odande vratila kao iz ćorsokaka. Negde oko dva iza ponoći primetim omanji park koji začudo nije ograđen i sa zaključanom kapijom, te se zavučem u njega. Ujutru otkrijem da sam u bašti nekog fakulteta. Srećom, te i kineski studenti kasno pohađaju predavanja pa uspevam da se spakujem i odem pre nego što me neko prijavi čuvarima.



Već dva dana vozim na visini od preko dve hiljade metara. I opet se smrzavam, ali se tešim saznanjem da ću ovako samo do Ksijana, odakle ću uzeti voz za Šangaj – koliko zbog ove zime kojoj pokušavam da uteknem, toliko zbog velike razdaljine za koju bi mi trebalo najanje dva meseca na mojim točkovima.

Sve više uviđam da je vožnja bicikla po Kini bila greška. Toliko je naporno i stresno, da napuštam sporedni put i krišom od radnika na naplatnoj rampi uključujem se na autoput. Lakše mi je da pored mene zuje vozila brzinom dvesta na sat – barem me niko neće izgurivati iz zaustavne trake, niti će mi besomučno svirati iza leđa da smesta nestanem (očekujući valjda da se dematerijalizujem?) jer vozač ne namerava da ukoči ni na sekundu, čak ni po cenu da od mene napravi fleku.



Mrak me hvata nadomak Ksijana, ali nastavljam da vozim. Zbog epizode sa seljakom koji je pre nekoliko dana nasrnuo na moj šator, noćenje mi je postalo veliki problem i briga. U selima kroz koja prolazim nema onih malih gostionica u kojima se može iznajmiti soba, a njive su bukvalno svuda, na svakom centimetru ravnog tla, osim na strmim liticama. Zato odlučujem da vozim i po mraku, samo da se večeras dokopam grada u kome postoji omladinski hostel.

Ksijan mi od prve dopada. Očarana sam zidinama starog grada sa kulama na sva četiri ugla i po jednom na sredini svakog zida. Sve je obasjano raznobojnim svetlima, pa deluje potpuno nestvarno, kao iz neke bajke. Radujem se kao dete, a to osećanje ne jenjava ni nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da nađem prolaz kroz kapiju kako bih ušla u deo unutar zidina, u kome se nalazi hostel. Nema veze – ovako mogu da kružim i do ponoći, zagledana u sva ta treperava svetla.

Ali postariji Kinez u društvu dosta mlađe žene, koji gura bicikl i šeta malog psa, ljubazno se ponudi da mi pokaže put. Prihvatim, očekujući da će me njih dvoje povesti do neke raskrsnice i onda mi objasniti kuda da idem. No, „pokazati put“ za njega znači „dovesti me do te adrese“, jer se oprostio od prijateljice, stavio kuče u otvorenu korpu na volanu i vodio me ksijanskim ulicama narednih petnaest minuta, sve do vrata mog hostela.

Volim stanovnike Ksijana.



Ispostavlja se da u omladinskom hostelu trenutno ima čak petoro cikloputnika. No svi osim jednog, kojeg sam već bila srela u Biškeku, poslali su bicikle kargom u narednu zemlju gde će putovati ili na granicu sa njom: dvotočkaši para Holanđana i Kanađanina koji im se pridružio u Uzbekistanu odleteli su u Maleziju, a bicikl devojke iz Nemačke koja je pedalala kroz Mongoliju nalazi se u Hong Kongu. Jedino mršavi Francuz i ja i dalje pokušavamo da pedalamo kroz Kinu. Slušajući moje „kolege“ i složivši se sa njima da je veća muka nego uživanje okretati pedale kroz ovu zemlju, razmišljam kako bih mogla da uradim što i oni. Ali niti znam tačno gde će me put odvesti, niti imam dovoljno novca da putujem kao bekpeker vozom ili autobusom i da spavam u hostelima -- što sve košta mnogo više nego moj način putovanja.



A kada je reč o troškovima, samo za posetu kulturnoistorijskim spomenicima u Kini treba izdvojiti par stotina evra, jer ih u svakom većem gradu ima na desetine koje preporučuju turistički vodiči. Budući da nemam toliko para, prinuđena sam da pravim selekciju. Moj princip je sledeći: obići ono što je na listi Uneskove kulturne baštine, a potom, ako ulaznice nisu preskupe, posetiti najpre one tipove objekta/spomenika u kojima nikad nisam bila, te naposletku, ukoliko mi preostane novca, videti još ponešto što mi se učini zanimljivim.

„Must see“ u Ksijanu i glavni razlog mog dolaska ovde je poseta Mauzoleju Terakota armije. Za obilazak treba poraniti pošto do Mauzoleja, koji je udaljen četrdeset kilometara od grada, autobusi voze samo pre podne. No prvog dana po dolasku osećam se veoma lenjo pa odlažem posetu za sutradan, a ovaj dan provodim u obilasku drugih znamenitosti.



Budući da nikada u životu nisam ušla ni u jednu pagodu, krećem da posetim Džinovsku „Divlju gusku“, kako se zove najveći budistički objekat tog tipa u Ksijanu. Bela pagoda, kako je još nazivaju, posebno je zanimljiva i zbog toga što je nekoliko stepeni nagnuta u jednu stranu.

Sagrađena je u sedmom veku u sklopu budističkog manastira, a kao mesto gde će se čuvati sutre i figura Bude koju je iz Indije doneo veliki kineski putnik i prevodilac, a potom i prvi budistički „iguman“ -- Tang Ksuanzang. Imala je pet spratova i fasadu od kamena koja se vrlo brzo gotovo cela urušila pa je u vreme dinastije Ming zamenjena ciglom. U jednom trenutku, broj njenih spratova narastao je na deset, no za vreme zemljotresa u 16. veku tri su srušena, pa današnja pagoda ima sedam spratova i visoka je šezdeset pet metra.

Da bi se posetila, mora se najpre ući u ograđeni prostor nekadašnjeg budističkog manastira. Ne znajući za „kvaku 22“, prijatno se iznenadim zbog činjenice da ulaznica košta svega pedeset juana (oko šest evra), te zaključim da će to verovatno biti najjeftinija karta koju sam platila u Kini.

Dan je vedar, idealan za dobre fotografije, pa neštedimice škljocam mojim aparatom. Obilazim ceo manastirski kompleks, najduže se zadržavši u poslednjoj celini, gde slušam tradicionalnu kinesku muziku koja dopire s razglasa ispred jedne od kuća. Dvorište savršenog pravougaonog oblika, sa sve četiri strane ograđeno je hramovima, a kroz svaki se može proći u naredno dvorište, gde su nova četiri hrama ili manastirska objekta. Ima mnogo drveća i zelenila, a mini-parkovi koji se nalaze posvuda besprekorno su održavani. Iza krovova manastirskih kuća vide se neboderi modernog Ksijana, ali buka milionskog grada ne dopire do ovog svetog mesta u kojem se čuju samo – ptice!

Obuzima me takav mir da ne može da me pomete ni otrkiće da za ulazak u pagodu treba dodatno platiti trideset juana (oko četiri evra). Plaćam, i u koloni za drugim turistima polako se penjem drvenim, uskim i strmim stepenicama. Na svakom spratu je podest pravougaonog oblika, od kojeg četiri kraka – hodnika -- vode do prozora, koji gledaju na po jednu stranu sveta. Odmorišta su ukrašena maketama pagode, figurama Bude, religioznim knjigama ili budističkim crtežima. Ne znam šta sam očekivala da ću videti, ali po izlasku sam pomalo razočarana.



Posle podne provodim u šetnji Šu Džuanmenom ili Umetničkim ulicama Ksijana. Reč je o kvartu sa kineskim kućama u tradicionalnom stilu koje su lepo renovirane, a u kojima se prodaje sve što ima veze sa likovnom i muzičkom umetnošću: boje, olovke, platna, svila, grafike, ulja, batici, instrumenti, monografije o slikarima ili muzičarima. Ovde se može nauručiti i kaligrafski zapis koji će umetnik oslikati pred naručiocem ili melodija koju će muzičar komponovati na tradicionalnoj kineskoj svirali.

Umetničkoj ponudi ozbiljno konkurišu brojni ulični prodavci hrane, i tradicionalne i brze, junk-food. Gotovo na svakom koraku su kolica sa velikom plinskom bocom spojenom sa rešoom, na kome se priprema hrana, ili mini-restorani sa stolovima na ulici koji su dupke puni. U kineskoj kulturi ishrana je veoma važna stavka socijalnog života, koji se i inače mahom odvija na ulici. Kinezi posvećuju mnogo vremena hrani, vole da jedu i veoma su ponosni na svoju kuhinju, te će prilikom upoznavanja sa strancem njihovo drugo ili treće pitanje obavezno biti: „Da li volite kinesku kuhinju?“

Ako, poput mene, turista odgovori sa: „Da, dopada mi se, mada je za moj ukus previše začinjena“, odgovor će uvek biti da je upravo ti začini čine posebnom. Ukoliko poručujući hranu u restoranu ili na ulici stranac zamoli da ne stavljaju sve te začine ili da makar izostave papreno ljuto, verovatno će početi da se grohotom smeju – nedvosmisleno mu stavljajući do znanja da nema pojma, ili će pak odbiti da prodaju takvo „bezukusno“ jelo.



Najpre sam mislila da u posetu Mauzoleju Terakota armije idem biciklom, ali me je razdaljina od četrdeset kilometara, cena autobuske karte od svega sedam juana (manje od jednog evra), kao i mogućnost da tamo budem u društvu sa dva zanimljiva momka – Holanđaninom Ivom i Nemcem Markusom -- koje sam upoznala prethodne večeri, opredelila da ostavim moj bicikl da se odmara u hostelu, dok ja poput svakog drugog turiste budem obilazila najčuveniju znamenitost Ksijana, koja je proglašena i osmim svetskim čudom.



Reč je o grobnici prvog kineskog cara Šin Huana koji je u drugom veku pre nove ere ujedinio sedam kineskih kneževina, imperatoru koji je počeo gradnju Velikog zida radi odbrane od varvarskih plemena sa severa, reformatoru kulturnog, socijalnog i privrednog života Kine koji je ujedinio kinesku valutu, pismo, mere za težinu, dužinu i zpreminu, no ujedno i nemilosrdnom diktatoru koji je naredio spaljivanje svih slobodoumnih knjiga i disidenata, čoveku koji je bolujući od manije veličine a opsednut večnim životom naložio izgradnju monumentalne grobnice. Na njoj je radilo oko sedamsto hiljada kulučara, ali ni nakon četrdeset godina, do kraja njegovog života, nije bila završena.

Grobnica se prostire na površini od preko pedeset kvadratnih kilometara i kao celina liči na ogromnu piramidu. Oko nje se nalazi više od petsto pratećih jama i grobnica, među kojima su jama za konjsku zapregu od bronze, sa zlatnim i srebrnim detaljima, čije su sve komponente vezane mehaničkim spojevima, a koja simboliše njegovu kočiju u zagrobnoim životu, jama sa konjima upola manjim od stvarnih, koji simbolišu dvorske konje, te jame ratničkih figura izrađenih od terakote.

Sedam hiljada figura ratnika napravljeno je prema realnim likovima, tako da ne postoje dve identične. Visoke su oko sto osamdeset centimetara, što odgovara prosečnoj visini i ondašnjih, i današnjih Kineza (dok sam ja živela u zabludi da su veoma niski). Razlog njihove izrade nije bio samo simbolična zaštita cara kojima će on komadnovvati i u zagrobnom životu. Potpuno realistiki prikazi, sa precizno izvajanim svim detaljima, trebalo je da i u stvarnosti zaštite njegovu grobnicu od provale i pljačke, tako što bi potencijalni razbojnici ili neprijatelji poverovali da živa vojska brani njegove posmrtne ostatke. Kakva ideja! Takvo nešto nije palo na pamet ni egipatskim faraonima!



Moji pratioci i ja krećemo od treće, poslednje zgrade u sastavu Mauzoleja. U njoj je smešten muzej, u kome je izložen novac, nakit, posuđe, oruđe i oružje kao i ostaci umetničkih dela iz antičkog vremena. Suprotno našim očekivanjima da će obilazak biti dosadan i rutinski – tek reda radi, da ne bismo slučajno nešto propustili – zadržavamo se prilično dugo, svaki čas jedno drugome skrećuči pažnju na nešto zanimljivo.

U drugoj, središnjoj zgradi, nalaze se ostaci grobnica u kojima su stajali vojnici od terakote, a na galeriji su, u zaštitnim staklenim vitrinama, izložene kočija i konji cara Šin Huana. Oko ovih skulptura vlada neopisiva gužva. Grupe turista nailaze jedna za drugom u naletima, okupiraju vitrinu sa svih strana, malo slušaju svog vodiča pa na njegov znak škljocaju fotoaparatima i onda odlaze do sledećeg eksponata, dok na njihovo mesto stiže druga grupa. Momci i ja čekamo skoro pola sata da bismo ugrabili slobodan minut bez turista, kako bismo se i mi fotografisali kraj najpoznatijih figura iz Mauzoleja.



„Sada sam toliko 'zagrejan' da više ne mogu da čekam da vidim vojnike“, kaže Ivo. Markus i ja delimo isto uzbuđenje, te puni iščekivanja krećemo ka trećoj hali, gde se nalazi armija terakota ratnika. Očekujemo mnogo i odnekud smo sigurni da se nećemo razočarati, za razliku od brojnih tursita koji su tvrdili da to nije ništa posebno kada se vidi izbliza i da su slobodno mogli da uštede dvadeset pet evra, koliko košta ulaznica, jer bi isti utisak imali i da su samo odgledali video na Jutjubu.

Ulazimo unutra.

Ogromna hala pravilnog pravougaonog oblika. Oko nje je staza široka oko tri metra, koja se pod blagim nagibom spušta od ulaza ka naspramnoj strani zgrade. Sav ostali prostor ispunjen je eksponatima – terakota vojnicima. Poređani su onako kako su bili postavljeni u grobnicama: u špalire koji „marširaju“ kroz rovove. U svakom redu su po dvojica-trojica ratnika, a na ravnomernoj udaljenosti su „čuvari“ koji su leđima okrenuti vojsci, kako bi osmatrali okolinu za slučaj da odnekud naiđe neprijatelj. Ne mogu da se otmem utisku da je Šin Huan bio rođeni režiser.

Iako je do sada otkopano „samo“ oko sedam stotina ratničkih figura, nešto više od sto konja i oko dvadeset drvenih ratnih konja, sve deluje toliko impresivno i autentično, da mi je teško da poverujem da je napravljeno pre više od dvadeset vekova. I ne znam da li da o caru mislim kao o zlotvoru ili kao o geniju. Verovatno je bio oboje.



Markus, Ivo i ja se razdvajamo da bismo svako za sebe, u sopstvenom ritmu, uživali u ovoj zaista neverovatnoj izložbi. Usput, svako od nas uspeva da čuje po neku priču od vodiča engleskih grupa, koju kasnije, kada se opet nađemo, ispriča ostalima.

Jedna govori o tome kako su vojnici pronađeni. Godine 1974. seljaci iz obližnjeg sela kopali su bunar. Prilikom radova, iskopali su mnogo keramičkih predmeta, ali sve su ih bacili. No jednog dana, tu se slučajno zatekao jedan arheolog. I baš tada, seljak koji je čistio budući bunar izvukao je u kofi glavu jednog vojnika od terakote. Svi su bili zapanjeni, a arheolog je odmah shvatio pred kakvim se otkrićem nalaze. Sve ostalo je – legenda. Ubrzo je otkopano na stotine vojnika, nađena je i careva grobnica koja, međutim, ni do danas nije raskopana jer kineski arheolozi ne raspolažu dovoljno razvijenim areheološkim metodologijama da bi zaštitili Ši Huanov mauzolej,

Druga priča govori o nemačkim naučnicima koji su uspeli da otkriju autentičlni sastav boja kojima su vojnici bili originalno obojeni. Još rade na tačnim srazmerama pojedinih sastojaka, ali očekuju da će ubrzo imati formulu za sve četiri osnovne boje i nekoliko sekundarnih koje su korišćene. Za deset godina, svi vojnici ponovo će dobiti svoju originalnu „odeću“, u jarkim bojama koje su u Kini tradicija.

No svakako je nazanimljivija jedna anegdota o Kinezu koji je toliko bio opsednut ovim vojnicima, da se maskirao u jednog tako što je skrojio ratničko odelo i premazao se sivom, glinenom bojom. Neprimetno, uspeo je da zauzme mesto u stroju sa svojim idolima. Stajao je tamo skoro tri dana, a da niko nije primetio da nije od porcelana. Noću, kada bi se muzej zatvorio, koristio je neku od šupljina u rovovima u kojoj bi spavao. Otkriven je slučajno, zaslugom ili krivicom nekog francuskog tursite, fotografa amatera, koji je uperio kameru baš u njega. Primetio je da se taj terakota ratnik pomiče i o tome obavestio čuvare. Podražavalac je smesta bio raskrinkan i sproveden u zatvor. Morao je da plati visoku kaznu da bi se opet našao na slobodi.



Puni utisaka, Ivo, Markus i ja nismo progovorili skoro do Ksijana. Razmenili smo tek poneku reč presedajući na drugi autobus, onaj koji bi trebalo da nas odveze do hostela. To je autobus na sprat i mi smo pojurili gore, te smo Markus i ja uspeli da zauzmemo mesta u prvom redu, onom iz kog se pruža najbolji pogled na ulice i grad. Oboje sedimo na stolicama sa unutrašnje strane dvorednih sedišta. S moje desne strane je neki momak, a s Markusove leve je mlada Kineskinja. Ivo je seo iza njega.

Ne znam i nikad neću saznati kako je počelo. Kada smo zauzeli svoja mesta, pričali smo dogovarajući se da pre povratka u hostel posetimo muslimanski kvart kako bismo kupili nešto za jelo. Promaklo mi je kada je i kako devojka do koje je seo Markus uspela da mu se predstavi. Uhvatila sam tek onaj trenutak kada joj je pružio ruku da bi se rukovali, rekavši ono uobičajeno: „Nice to meat you“. No izgledalo je da se ništa više neće desiti. Napola okrenut ka meni i Ivu, Markus je učestvovao u razgovoru sa nama. Kada smo se dogovorili, okrenuo se i zagledao ispred sebe, kroz ogromni prozor autobusa.

Krajičkom oka uhvatila sam momenat kada je devojčina ruka pošla u njegovoj. Nežno, beskrajno nežno, prihvatio je njen dlan u svoj. Prsti su im se isprepletali, kao da su vekovima žudeli za tim. I ostali su tako, ustreptali od uzbuđenja i potpuno nepomični poput terakota vojnika. Bez i najmanjeg pokreta. Bez reči. Gotovo ne dišući.

No onda je došla naša stanica. Čini mi se da sam čula kada je devojka, na dobrom engleskom, rekla: „Moraš da siđeš“. Nije pitala. Tuga u njenom glasu bila je ravna izvesnosti neminovnog rastanka. Bila je toliko velika, toliko tiha i neutešna, da sam poželela da Markusu ponudim moj kineski broj telefona – znajući da on nema svoj -- samo da ovo ne bude njihov zadnji susret.

Ustajući, dok je celo njegovo telo odavalo oklevanje i duboko žaljenje, Markus se nagnuo prema devojci i nežno je poljubio negde između oka i usta.

„Good bye“, šapnuo je.

„Bye“, ponovila je, uz duboki uzdah koji joj se oteo iz dna duše.

Kada smo izašli, Markus je krenuo korak ispred nas. Osvrnuo se upitno me pogledavši, ali sam se napravila nevešta. A možda je želeo upravo suprotno – da mu potvrdim da nije sanjao – jer je podigao svoj levi dlan i zagledao se u njega sa čuđenjem, kao da traži neki trag koji bi ga uverio da je sve bila istina. Kao da nije jedino važno ono u šta se veruje, pa makar to bila i vera u moć terakota vojnika.

[andrija10]

=D> =D>

[pauza]

Pokusaj rayumevanja

Jedan od mnogih problema sa kojima se sreću stranci u Kini je internet. Kineska vlada ne samo što je zabranila pristup na preko dve hiljade sajtova, evropskih i američkih dakako, nego je i one koji su dozvoljeni veoma teško a katkad i nemoguće otvoriti budući da se i njihovo učitavanje ometa zavisno od trenutne političke situacije. Logiku po kojoj su neke veb-adrese dozvoljene a druge nisu, vide samo oni koji ih aminuju ili osuđuju na izganstvo. Primera radi, kako objasniti to da je Googlova galerija Picasa zabranjena dok je Flickr dozvoljen? Objašnjenje da Kinezi „ratuju“ sa Googlom ne prolazi, s obzirom na to da Gmail, kao Googlov servis, nije zabranjen, mada ga nemilice ometaju, pa neretko treba čekati i po dvadeset minuta da se otvori.

Kao i svaki problem na Mreži, i ovaj je rešiv, a rešenje se zove VPN (virtual private network) ili preusmerivač adrese. To je program koji sakriva pravu IP adresu sa koje se konektujete i pokazuje sasvim drugu lokaciju. Sa VPN-om u Kini, stranac može da surfuje kao da se nalazi bilo gde u svetu. No, tu postoji nekoliko „ali“: da VPN ne bi usporavao ionako spore kineske veze, treba platiti legalni program, što košta simboličnih 5-10 dolara mesečno. Tu bi problemima bio kraj ukoliko boravite na jednom mestu i imate stalnu, kablovsku ili WiFi konekciju. Međutim, ako ste putnik, novi problem koji treba da rešite je gde naći WiFi konekciju. Ona je u Kini veoma retka, osim u velikim gradovima, u fensi hotelima i kafićima. Ali i tada je veza često toliko spora, da ćete provesti sate pokušavajući da pročitate svoju poštu.

Tako putniku ostaje da se pomiri sa tim da neće imati pristup sajtovima poput Facebooka ili Picase, a da će za kontakt sa kućom i svetom morati da potraži neki internet kafe. Njih ima posvuda: mladi i ne baš tako mladi Kinezi provode dane i noći igrajući igrice. Kao i posvuda u svetu, uostalom. Međutim, specifičnost internet-kafea u Kini je da u njima mnogi korisnici doslovno žive: u njima jedu – unutra su mini-roštilji i kolica na kojima se priprema hrana; piju – frižideri sa bezalkoholnim pićima su opremljeniji nego u supermarketima; puše – dim u svim zatvorenim prostorijama u Kini može se doslovno seći nožem (onu staru „Puši kao Turčin“ trebalo bi preinačiti u „Puši kao Kinez“, jer su prvi masovno batalili duvan, dok ga potonji „jedu“); spavaju – u većini net-kafea posetioci sede ili leže u veoma udobnim, širokim foteljama; održavaju ličnu higijenu – ako se izuzme istresanje nosa sa dva prsta i sočno iskašljavanje šlajma u korpe koje se nalaze između svaka dva stola, ostalo se obavlja u ve-ceima koji obično imaju i priručne tuševe.

Sve za kinesku zabavu. A šta je sa strancima?

Da bi se ušlo u neki internet kafe, potrebno je imati ID karticu, što je kineska verzija lične karte. Zaposleni u kafeu provlači tu legitimaciju kroz čitač i tamo negde u Ministarstvu ruda i gubljenja vremena, neki službenici prate koje adrese vlasnik te kartice otvara i koliko dugo se zadržava na pojedinim sajtovima. Orvel? Taj je bio nemaštovit poletarac.

Naravno, ID kartice imaju samo državljani Kine. Kako onda da putnik dođe do interneta? Nikako, osim ako ne umoli zaposlenog u kafeu da provuče svoju ili neku od kartica koje su korisnici što sede unutra ostavili.

U praksi to izgleda ovako:

Ulazim u internet kafe i pokazujem u rečniku reč „internet“. (Već prvih dana u Kini shvatila sam da nije dovoljno to što ću ući unutra, i što sam očigledno stranac, da bi onaj što radi razumeo da mi treba internet.) Kada pročita iz rečnika šta tražim, pitaće me za ID karticu, kao da ne zna da kao turista ne mogu da imam tu legitimaciju. Na to ću mu ja pokazati moj pasoš i urednu vizu, te objasniti šta je tu moje ime i prezime, šta zemlja iz koje sam, šta broj pasoša. Nakon ovoga, postoje dve mogućnosti: jedna je da zaposleni upiše sve te podatke i predusretljivo provuče neku kinesku ID karticu, a druga da kaže da ne mogu unutra. U potonjem slučaju, ne pomaže nikakvo ubeđivanje.

Više puta pitala sam zaposlene u omladinskim hostelima u kojima sam odsedala, a koji uglavnom govore engleski, kako bi se oni osećali kada bi, putujući po Evropi ili Americi, ušli u neki internet kafe a zaposleni im rekao: „Žao mi je, vi ste Kinez i ne možete unutra“. Jer to se svodi na to – diskriminacija, ako ne i rasizam.

Znam da ti ljudi što rade u kafeima nisu krivi, ali ne mogu da prihvatim kada ne žele ni da pomognu. Jer, ta pomoć ništa ih ne košta: na zabranjene sajtove ionako ne mogu da odem, a to što ću otvoriti Gmail ili moj blog, teško da će onaj ćata u Ministarstvu ubeležiti kao disidentsku aktivnost mučenog radenika u kafeu. Jedino objašnjenje je strah i slepa poslušnost, čemu ih uče od malih nogu.

O tome mnogo pričam sa Ivom, Holanđaninom koji već dve i po godine živi u Kini podučavajući male i malo starije Kineze engleski i španski. Prvo što ističe u vezi sa kineskim školstvom je to da je koncipirano tako da ne razvija ni najmanju kreativnost. Kineze uče da reprodukuju. Sve gradivo – počev od svog pisma – uče napamet, različiti predmeti nemaju nikakvog dodira jedni s drugima, veze ne postoje. Otuda, ni najjednostavniju asocijaciju ne mogu da reše. Ivo mi navodi primer koji je kao pitanje bio postavio svojim starijim učenicima:

„Zamislite da ste došli u Evropu i ušli u neki restoran da ručate. I da ja tamo radim kao kelner. Sedate za sto, ja prilazim i vi mi na lošem engleskom kažete: „Da li možete da nam donesete m… m… me…“ i ne možete da se setite kako se izgovara reč. Da li je logično da ja pretpostavim da tražite meni?“

Umesto odgovora, kaže Ivo, samo su ga gledali belo. Nije siguran da su ga uopšte razumeli.

U vezi sa tim, objašnjava mi još nešto što me veoma iritira u Kini – smejanje strancima u lice za svaku pogrešku. Priča mi svoj, najsvežiji primer.

Kao poliglota koji već govori pet jezika, ovde pokušava da nauči i kineski. Međutim, ide mu veoma teško i oseća se prilično frustirano zbog toga. Nakon dve godine učenja, jedva je u stanju da vodi osnovnu konverzaciju. Ponekad na časovima pokušava da kaže nešto na kineskom, ali ako li samo pogreši tonalitet (a u kineskom on menja i značenje reči), učenici će početi da se smeju grohotom. Ne samo oni mali, već još više oni stariji, odrasli. Pitao ih je šta je toliko smeštno i kao odgovor čuo „pa to što ne umete da pravilno kažete“. Na to je pokušao da im predstavi istu situaciju samo sa zamenjenim ulogama: kada oni pogreše, govoreći na očajnom engleskom, da li se on smeje? I kako bi se osećali kada bi im se podsmevao zbog toga. Ali primer ih nije dotakao ni najmanje, jer su i dalje nastavili po starom.

I upravo između tih razgovora, jedne večeri, doživela sam nešto što na najradikalniji način oslikava ono o čemu smo pričali. Zbog prespore internet veze u našem hostelu, krenula sam da neđem neki kafe. Imala sam sreću da naletim na mladića koji mi je predusretljivo pokazao gde se nalazi klub i sam se ponudio da mi pozajmi svoju ID karticu. Kakav gest! Sve vreme, a to je bilo više od dva sata, sedeo je sa nekim drugarima koji su se igrali na kompjuterima, čekajući da ja postavim moj tekst na blog. Dva puta doneo mi je i kafu. Nisam imala dovoljno reči da mu zahvalim.

Po izlasku iz kafea, odlučim da negde na ulici kupim mantu – testeninu punjenu sojom ili mesom ili povrćem. Veče je inače udarno doba dana za prodavce hrane, koji masovno izlaze na ulice i razgorevaju roštilj ili pale svoje plinske gorionike. Manto je pak više jutarnji obrok pa ga nije tako lako naći, no u nekoj ulici ugledam dvoje prodavaca sa kolima na kojima prepoznam posude za kuvanje mantoa (na pari). Stanem u red gde žena prodaje hranu, no ona me usmeri na kola pored, i muškarca prodavca. Spremim novac i kad dođe moj red, pokažem na posudu u kojoj se puši manto i novac u ruci. Ali prodavac me ignoriše. Pita onog iza mene šta želi.

„Hej!“, uzviknem. „Ja sam gladna takođe i moj je red!“ I mahnem onim novcem ponovo pokazujući na posudu sa hranom.

Na to prodavac počne da se smeje na sav glas. Neki muškarci koji su stajali u blizini jedući takođe mu se pridruže. Petoro-šestoro Kineza otvoreno mi se podsmeva zato što sam pokušala da kažem „manto“ i verovatno pogrešno akcentovala reč.

Ali pošto sam veoma gladna, pokušam još jednom. Međutim tada se odnekud pojavi neki debeli Kinez, priđe ovome što prodaje hranu na kolima te ih odgura odatle, sasvim jasno mi stavljajući do znanja da neće da mi proda hranu!

A ljudi okolo smeju se sad još glasnije, bezmalo se zacenjuju od smeha i komentara koji izazivaju nove provale kikota.

U hostel sam došla besna kao furija. I mrtva-gladna. Potražila sam Džoa, Kineza koji je sebi dao to englesko ime (neki Kinezi imaju i englesko ime koje su sami izabrali). Pitala sam ga za objašnjenje.

„Nisu te razumeli, a kada nešto ne razumeju, onda je najbolje da se naprave blesavi. Užasno je sramotno da Kinez u okruženju drugih Kineza ispade budala ili neznalica. Zato je bolje da se tebi naruga nego da mu se društvo podsmeva. U Kini je veoma važno šta kolektiv misli o tebi, kolektivna svest je jako razvijena.“

„Ali bilo je jasno da hoću da kupim hranu!“

„To ti misliš. Sigurno je pomislio da ćeš nešto tražiti što on neće razumeti, a to bi bila velika bruka.“

Njegovo objašnjenje sluša i Rut, Nemica koja je biciklom krenula iz Mongolije, ali je u Kini odustala od vožnje, poslala svoj dvotočkaš u Malaziju koja je njeno sledeće odredište, te po Kini sad putuje kao bekpakerka. Uključuje se u razgovor da bi potrvdila kako je i sama imala nekoliko sličnih, neprijatnih iskustava poput ovog mojeg.

Ivo, koji nam se takođe pridružio, pokušava da otkrije uzroke takvom stavu. Misli da je glavni razlog to što se u kineskom školstvu potencira kineska veličina i posebnost, razvija se snažna svest o tome da su Kinezi najveći, najstariji, najmoćniji. Veoma slično američkom sistemu, smatra on. Nastava u školi započinje jačanjem duha kolektivizma: svi stoje mirno i pevaju himnu ili slušaju glas direktora sa razglasa.

Njegovo objašnjenje čini mi se uverljivim. Posvuda, u svim gradovima, videla sam jutarnje postrojavanje zaposlenih ispred zgrade u kojoj rade, ili u hodnicima na ulazu kompanije. Svi stoje u stavu mirno, dok šef priča i deli zadatke ili kritikuje. I niko ni da trepne. Na završetku takve „smotre“, obično horski uzvikuju neku parolu ili slogan ili zakletvu. Ne bi me začudilo da u pauzama imaju i časove samokritike.

„Otuda većina Kineza misli da je beli čovek glup, ružan i da loše miriše – slično kao što mnogi Evropljani ili Amerikanci misle o Azijatima.“

„Ne treba zanemariti ni to da postoji sigurno dosta Kineza koji ne vole strance, kao što postoje i oni drugi Kinezi, koji nekritički prihvataju sve strano kao neuporedivo vrednije od kineskog i koji bi sve dali samo da odu odavde. No najveći broj ljudi i ne razmišlja o tim stvarima, već samo gleda kako da preživi. A stranac je tu bukvalno strano telo, neko koga nisu ni zvali niti hoće ili mogu da razumeju“, tvrdi Ivo a Džo se slaže iako mu razgovor o tome očigledno teško pada.

Kako to zapravo izgleda iz ugla običnog građanina, kakva je kineska stvarnost za najveći procenat Kineza, uspevam da razumem tek nakon gledanja filma „Last train home“. Reč je o višestruko nagrađivanom dokumantarcu koji sam odgledala kada sam došla u Šangaj a na nagovor mog domaćina i prijatelja Vlade.

U filmu se prati život kineske radničke porodice sa dna društvene lestvice. Odnekud sa juga zemlje, žena i muž došli su u industrijski razvijen grad gde su se zaposlili kao radnici za šivaćim mašinama. Kod kuće, na selu, žena je ostavila jednogodišnju bebu – devojčicu. Dve godine kasnije, kada se ponovo bude porodila i dobila dečaka, učiniće isto – i njega će ostaviti baki a ona će se vratiti u grad da radi. Ne mogu ni da zamislim kako je strašno odlučiti se na takav korak! Dve bebe, tek rođene, ostaviti hiljadama kilometara daleko, na staranje starim roditeljima!

Život ovog para u gradu svodi se na dvanestočasovni rad (neke od fabrika u industrijskim gradovima Kine rade u tri smene), sa polučasovnom pauzom za ručak (splačine iz menze koje proždrljivo kusaju jer su najjeftinija hrana koju sebi mogu da priušte), a po završetku posla odlaze u svoju „sobicu“, šper-pločom pregrađeni prostor od nekoliko metara kvadratnih, u koji su stali dva kreveta na sprat i jedna stolica. Mecečno, njih dvoje zarade dve hiljade juana, što je oko dvesta pedeset evra, a žive od dvesta (dvadeset pet evra) dok ostatak šalju kući.

Već na ovom mestu u filmu, obuzima me jeza. Čak ni ja, koja dnevno trošim svega par evra, ne mogu da zamislim kako bi izgledalo preživljavanje sa dvadeset pet evra mesečno, sve i da jedem fabričku hranu i imam obezbeđen sobičak od tri kvadrata.

No, tu nije kraj užasima. Par radi svakog dana – po dvanaest sati dnevno — i vikendima i praznicima. Jedini odmor ima za Kinesku novu godinu – deset dana. Tada, zajedno sa milionima drugih Kineza i emigranata — kojih, kako se navodi na početku filma, u Kini ima sto trideset miliona – pokušava da vozom otputuje kući i provede odmor u krugu porodice. Pošto nema ni približno dovoljno vozova koji bi mogli da deportuju sve te milione ljudi željnih svojih domova, na železničkim stanicama danima i noćima su nepregledni redovi. Kamera prati višednevne pokušaje bračnog para da kupi karte, stres kada im na nekoliko šaltera kažu da su sve rasprodate i neopisivu sreću kada najzad uspeju da ih kupe.

Na dan polaska, na stanici nastaje stampedo koji ni kordoni policije ne mogu da obuzdaju. A u vozovima, na „hard-seatu“, po podu i u prolazu između vagona, gotovo nepomični sede Kinezi-radnici. Truckaju se trideset, četrdeset, pedeset sati. Ali svi imaju blaženi izraz na licima jer – idu svojim kućama. Očekuje ih deset dana odmora sa svojim porodicama. „Da nema tih deset dana, život ne bi imao smisla“, kaže jedan radnik u vozu.

I najzad, par stiže u idilično selo na jugu. Oranice i plantaže su posvuda, tu je i reka iz koje se zemlja navodnjava… reklo bi se – raj. No tu nema života, tvrde muž i žena. (U filmu se ne obja šnjava, ali dovoljno sam pedalala po kineskim zabitima da bih shvatila da se 99% zemlje obradjuje ručno, motikom i ralom. Vrhunac mašinizacije je traktor, ali i on se retko koristi jer su stepenaste parcele tesko dostupne velikim mašinama.) Zbog toga ovo dvoje tako naporno rade i štede, odvajaju novac da bi njihova deca mogla da se školuju i jednoga dana rade na bolje plaćenom i humanijem poslu od njihovog. No, preduslov je da završe škole a po mogućstvu i fakultet.

Posebno je majka opsednuta tom ambicijom. Doslovno sa vrata, pre pozdrava, pre zagrljaja, traži da joj deca pokažu đačke knjižice. I uvek je nezadovoljna. Kritikuje ih što imaju prosečan uspeh i objašnjava da moraju da uče i budu najbolji jer im je to jedini spas. Tek posle tih lekcija, roditelji otpakuju poklone koje su im doneli za Novu godinu i onda svi sedaju za sto. Najzad, opuštena porodična atmosfera.

To je slika koja se ponavlja svake godine. Sve do trenutka kada iz šesnaestogodišnje devojčice ne pokulja mladalački gnev zbog toga što su ona i brat ostavljeni bez ljubavi roditelja, kojima je jedino važan novac i njihove ocene, što… To je najdramatičniji trenutak u filmu. Kamera beleži porodičnu svađu, provalu besa iz devojčice, histerična objašnjenja netaktične majke i nemoćnog oca koji ne nalazi bolji način do da šamarom okonča raspravu. Nakon toga, praznici prolaze u mučnoj tišini.

Kao što se i moglo očekivati, devojčica ubrzo napušta školu i odlazi u grad, gde se takođe zapošljava kao švalja u nekoj fabrici. Radi u još gorim uslovima od njenih roditelja, koje dugo vremena ne želi ni da čuje ni da vidi. Kada ipak odgovori na majčine pozive telefonom, sve što ima da joj kaže je da se neće vratiti na selo i nastaviti školovanje.

Roditelji su očajni ali nemoćni. Pokušavaju da je nekako umole, no, ubrzo shvataju da je ćerka izgubljen slučaj i da će završiti kao i oni. Nakon dugog razmišljanja i kolebanja, majka odlučuje da će se vratiti na selo i biti uz sina dok ne završi školu. Nada se da za njega još nije kasno.

Film me je potresao do srži. Milijarde ljudi koji se bore da prežive sa dvadeset pet evra dnevno. Koji provode život u fabrikama smatrajući da on ima smisla zbog deset dana odmora kada idu kućama. (Oni koji su imali malo više sreće, ili pameti, stekli su neka mala kolica na kojima pripremaju hranu ili neku mini-radnju u kojoj prodaju sve i svašta. Žive za nijansu bolje, utoliko što nisu u fabričkim halama, ali i oni radi možda i više od dvanaest časova, a zbog prirode njihovog posla – trgovine – pitanje je da li i za Kinesku novu godinu odlaze kućama.)

I onda ja na ulici zaustavim nekog takvog mučenika i očekujem da me razume ili da mi nešto objasni i pomogne. A njegov život se ruši jer nije kupio voznu kartu a nema dovoljno novca za autobusku, jer je negde voz stao i kasniće satima ili danima, jer njegova deca nemaju dobre ocene i osuđuju sebe da sutra rade u fabrikama, jer… u zemlji sa milijardu i trista miliona stanovnika nema milosti ni za koga.

Link za film na Youtube:

[negas]

Hvala Snezo na prici. Da li vecinsko stanovnistvo u Kini tako zivi? Jer ne verujem da tako zive ljudi u gradovima, ili intelektualci, pa kad imas vremena ti nam pojasni.

PozzZZZ iz hladne hladne Srbije! Jel gledas po nekad mondo kamere ili slicne?

[Sci]

Zelim ti da sto pre odes do Sangaja i malo se odmoris od svega, verujem da je u vecim gradovima jednostavije i da su prilagodljiviji. Cuvaj zdravlje, dosta si se smrzavala, hajde sad prema moru, pa na jug sto juznije . Ako budes isla na jug u Guangdzou bices obezbedjena, tamo imam veoma dobru prijateljicu i pored nje ce ti biti neuporedivo lakse za razumeti Kinu i Kineze (mada ja ni nju ne razumem, ali sta ce, udala se za Kineza i ima dete sa njim). Srecno u daljim akcijama i avanturama, drzimo ti palceve svi =D> =D> =D>

[pauza]

@Negas, nisam imal mnogo dodira sa ljudima u gradovima. KInezi nisu druzeljubivi, jesu izmedju sebe, ali n e i sa strncima. Bice nekih uisaka u narednom postu o Sangaju/
@Sci, ja pilicno kasnim s postovima., Bila sam u Sangaju 10 dana, pa vozom otisla za Junan, juznu kinesku provinciju. Tamo sam drugi put produzila vizu i dadeset dana vec vozim ovuda, prelepo je. Brda i suptropska klima, bezmalo dzungle. Za par dana ulazim u Laos.

[Sci]

Milo mi je zbog tebe, bice ti fenomenalno u Laosu, jeftino je i prelepo, narod siromasan, ali dobar, uzivaces tamo. Jedino sto im putevi nisu u top stanju, ali trazila si avanturu =D> Ako ti je za utehu nista ovde ne propustas, mi se smrzavamo u pola metra snega

[pauza]

Nadomak sam Laosa, prekosutra bi trebalo da predjem granicu
Ovde je vlaga orgomna, nocu i do podneva je sve natopljeno vodom, a
ujutru se prst pred okom ne vidi od magle, koja se ne dize sve do
10-11 h. Posle, tokom dana, bude veoma toplo, 25 C ili vise.
Sad prikupljam informacije o denga-groznici i malariji, te sta od
sprejova da kupim. Izgleda da u ovom delu sveta moras da fasujes neko
od tih cuda i tu ne pomaze ni beli lukac & rakija naste srca

Attached Thumbnails

• 
• 
• 

[Legionar]

Sad prikupljam informacije o denga-groznici i malariji, te sta od
sprejova da kupim. Izgleda da u ovom delu sveta moras da fasujes neko
od tih cuda i tu ne pomaze ni beli lukac & rakija naste srca

Држи се ти бела лука и ракије и не бригај
Пратим те редовно само да знаш Не коментаришем,иако сам био прилично одушевљен стилом писања последњег објављеног текста и твојим запажањима о несретним Кинезима Ти си изгледа стално у додиру са најсиромашнијима тамо у Кини,јер ја гледајући Кинезе који се баве борилачким вештинама (моја велика негдашња љубав ),нисам никада имао утисак да су неки пргави,нељубазни и безобразни људи...,али...терен је једно,а тв/видео друго Али да не филозофирам даље,бежи из те Кине,презими негде у топлом поднебљу,па на пролеће у Русију Слађе ми је руско г...,него америчка (кинеска) пита
Срећно у Лаосу и не претеруј са бананама

[chamade]

Слађе ми је руско г...,него америчка (кинеска) пита

Jes bogami...

Snežo,mani se tih kineza-koliko sam uspeo da pročitam ovako na brzinu nisu se baš prikazali u najboljem svetlu.
Srećno u nastavku puta.

[pauza]

19. decembar 2012.

Ovo je prekoredni post, pre dva teksta koja su mi preostala o Kini ali ih još nisam napisala. Javljam se zbog ljudi koji brinu ako me dugo nema.

Pre dva dana sam ušla u Laos. Do poslednjeg trenutka u Kini imala sam cimanja, ali nekako me na kraju pustiše da izađem iz zemlje. I uopšte nisam sigurna da ću se tamo vraćati na proleće.

Laos -- to su brda, džunga, sojenice od bambusa i mnogo dece koja jure da mi kažu "Hello!" ili "Bye" ili "Srećan put" (na laoskom). Mladi na motorima usporavaju da bi me pozdravili, iz retkih vozila obavezno svirnu a kada prođem kroz neko selo, prekidaju poslove da bi se javili. Osmesi, osmesi, osmesi -- toliku srdačnost nisam doživela još od Albanije. Osećam se odlično uprkos gomili novih problema koji su me stigli (zbog gubitka kreditne kartice, polomljenih šipki šatora, gorionika koji opet ne radi). Ovde je putnik dobrodošao i osmeh mi ne silazi sa lica.

[Legionar]

Ovo je prekoredni post, pre dva teksta koja su mi preostala o Kini ali ih još nisam napisala. Javljam se zbog ljudi koji brinu ako me dugo nema.

Немој да се бринеш нико не брине о теби
Срећно у новој земљи.Ако је судити по првим утисцима биће добро Горионик...шипке...решићеш ти то,не сумњам

[pauza]

Šangajska torta
7-16. novembar 2012.

Voz Šijan-Šangaj
Trideset pet sati klackanja na „hard seat-u“ od Šijana do Šangaja. Slike Kineza koji su mahom iz nižih socijalnih staleža, jer voz je najjeftinije prevozno sredstvo, a „tvrda sedišta“ koštaju najmanje.
Žena veoma nerazvijenih crta lica, u svojim četrdesetim, koja sa obožavanjem drži, nosi, tetoši, hrani, uspavljuje dvogodišnju devojčicu. Iako se ve-ce nalazi deset metara iza njenog sedišta, svaki put kad se devojčici piški, žena je postavi da to uradi između sedišta i nogu putnika. Baricu razmaže svojom cipelom.
Niko se i ne obazire, osim mene, koja sam zblanuta. Prvi put ne kažem ništa, no drugi put je zamolim da odu do toaleta. Žena se samo zakikiće i ostane na svom sedištu. Ipak, sledeći put, odnese devojčicu da piški, doduše ne u ve-ceu, nego iznad zajedničkih umivaonika. Ujutru, verujući da spavam, opet je pusti da to uradi između sedišta.

Muškarac koji se najglasnije od svih iskašljava i pljuje šlajm u umivaonik. Kineska medicina kaže da nije dobro zadržavati sluz u grudima. Ali ne kaže da je treba ispljuvavati što bučnije, gde god da se nalazite.
Muškarac pali cigarete jednu na drugu. I neprekidno priča trojici-četvorici muškaraca okupljenih oko njega. Preglasan je a boja njegovog glasa i intonacvija me iritiraju. Svi inače sede na podu, na izlazu iz našeg vagona. Kada u neko doba njegovi slušaoci popadaju u san, on pusti sa mobilnog glasnu muziku. Nešto kao kineski hip-hop miksovano sa kineskim folkom. U dva iza ponoći, u usnulom zajedničkom vagonu. Ljudi se bude, pogledaju ga pa pokušaju da ponovo zaspu. Niko ni reč da kaže. Trpeći svet ovi Azijati.
Negde oko četiri, nakon dva sata trpljenja, zamolim ga da stavi slušalice ako mu je baš toliko do muzike. Jer na šta bi ličilo da sad ja pustim moju muziku i da svako od nas učini isto. Smeje se i utišava mobilni. Nepuni sat kasnije, ponovo odvrne muziku do maksimuma.

Mladić preko puta mene. Visok je skoro dva metra. Svršeni turizmolog koji govori nekoliko reči engleskog. Radi u Šangaju, u jednoj turističkoj agenciji. Nema kartu za sedenje već za stajanje, pa ga na stanici u prvom većem gradu dignu sa sedišta. On ode i smesti se ispod lavaboa. Svaki put kad krenem u ve-ce i moram da preskočim njegove noge, osmehnemo se jedno drugom. Ujutru mi pomaže da iznesem sav moj prtljag i da nađem KFC gde treba da sačekam Vladu, mog prijatelja i domaćina u Šangaju.


Moji su drugovi biseri
Vladu zapravo jedva i da poznajem. Družila sam se s njegovim bratom Bracom, kog sam upoznala na studentskim demonstracijama “92, kada smo otkrili da smo kolege. Jednom je Vlada s njim svratio kod mene i mislim da sam ga jednom zatekla u njihovoj kući kada sam bila svratila do Brace. Prilikom oba susreta razmenili smo muziku, smotali po nekoliko džointa i nazdravili pivom. Sasvim dovljno za jedno od onih poznanstava kao da se znamo hiljadu godina.
Kada je na Blogu B92 pročitao da se spremam na put oko sveta biciklom, Vlada mi je poslao mejl. Živi u Šangaju sa porodicom (u međuvremenu se oženio dugogodišnjom devojkom Džuli i dobio dva sina), pa ako budem dolazila na tu stranu, mogu da računam na smeštaj i hladno pivo.
„Važi!“ otpisala sam. „Stižem krajem sledeće godine!“
Po mom ulasku u Kinu, učestali smo prepisku a i razgovore telefonom. Tako sam saznala da je Vlada, čitajući moje zapise s putovanja, potpao pod toliki uticaj „pedalofilske filozofije življenja“, da je prestao da puši i pije, i počeo da svakodnevno vozi bicikl.
Ništa lepše nije mogao da mi kaže! Ljudi mi pišu mejlove različite sadržine, neki tvrde kako ih inspirišem i vraćam im veru da su snovi ostvarljivi ukoliko ne odustanemo od njih (što jeste tačno), ali do sada se nije desilo da moja avantura ima toliko uticaj na nekoga da se odluči da napravi radikalne, pozitivne rezove u svom životu.


Potucanje i smirenje
Vlada je jedan od onih mladića koji su devedesetih bežali od prisilne mobilizacije. Krio se po Srbiji, Crnoj Gori (odakle je poreklom), Mađarskoj gde živi Bracin kum... Tokom tih godina smucanja i potucanja, upoznao je Engleskinju Đuli, i među njima se rodila ljubav. Počeli su da putuju zajedno, potom da žive malo tamo, u inostranstvu, malo ovamo, u Srbiji, gde je Vlada pokrenuo ketering preduzeće. Kada je ono propalo, preselili su se u Južnu Koreju, gde je Džuli predavala engleski u internacionalnoj školi, a Vlada se opet bavio dostavom hrane. Par godina u Seulu, pa novo preseljenje u Šangaj pre pet godina. U međuvremenu, dobili su dva dečaka: Manojla – Mana i Luku, male Veljiće, crnogorsko-engleske krvi.

„Nazad u veliki, prljavi grad“
Toliko sam se odvikla od grada i gradskog načina života, da pri ponovnom ulasku u carstvo betona doživljavam ozbiljan stres. Kako ujezdim u neko predgrađe, tako me obuzme nervoza zbog haotičnog saobraćaja (a uvek je i svugde haotičan), zbog izduvnih gasova koje moram da udišem (u kineskim gradovima zagađenje je alarmantno visoko), zbog gužve, nepodnošljive buke i galame na ulicama, zbog redova u prodavnicama i na šalterima, zbog nemogućnosti da stanem ili sednem gde mi se prohte, zbog toga što ne vidim nebo i što se teško orijentišem bez mape, zbog osećaja stešnjenosti i neslobode, rečju – zbog svega onoga što grad čini gradom.
Šangaj je obavijen gustom maglom kroz koju se malo šta nazire. Dok se vozimo ka Pudongu, predgrađu Šangaja u kome žive, zapažam da prelazimo preko nekog mosta s kog se, tvrdi Vlada, za vedrih dana vidi ceo grad, da se užasno sporo, iako je deset ujutru, probijamo jednom od četiri kolovozne trake, da vozači ne sede na sirenama kao po unutrašnjosti zemlje (pretpostavljam da postoji neka javna zabrana), a kada najzad, nakon skoro sata stignemo, s iznenađenjem primetim da u tom delu grada ima mnogo zelenila i da su sve privatne kuće sa baštama – zapadnjački stil u potpunosti. Vlada kaže da ovde mahom i žive stranci.


Domaća atmosfera
Iako odavno nijedno od nas ne sluša istu muziku kao kada smo se upoznali, ne puši ni cigarete a nekmoli ganju, a od alkohola pijemo samo pivo ali ni to ne u kući, kako prekoračim prag Vladine kuće, tako osetim onu specifičnu beogradsku opuštenost u načinu življenja. Ne smeta ni što kuća na tri sprata sa podnim grejanjem nimalo nije tipična za Beograd a još manje za moje društvo, ni što je preko celog dana tu kineska kućna pomoćnica – reč je o nečemu u načinu na koji se Vlada igra i priča sa decom dok je Džuli na poslu, na koji lenjo a ipak uvek na vreme sprema obroke – a izlišno je hvaliti kulinarsko umeće školovanog kuvara; na koji ujutru, nakon što biciklom odveze starijeg sina Mana u vrtić, svratimo na kroasane i espreso u jedan kafe; potom odemo da izvozimo dvadeset-trideset kilometara biciklima i obiđemo par velikih sportskih radnji u potrazi za rasprodajama; na koji uveče prošetamo do lokalnog paba na pivo, dva, tri... Ta opuštenost toliko mi prija, i toliko mi je neophodna nakon svih stresova sa Kinezima, da prva tri-četiri dana i ne pomišljam da mrdnem bilo gde van Pudonga. A i skoro svakog dana rominja ona dosadna kišica, baš kao i u Beogradu početkom novembra.


Footmasage
Istok bez masaže? Nezamislivo.
Vlada ima dva besplatna tretmana u najskupljem i zvanično najboljem spa centru u Šangaju. Spa se nalazi u sklopu ogromnog šoping mola, u kome su koncentrisana sve najzvučnija imena svetskih brendova. Blešte izlozi i osmesi prodavačica iza njih, sve je uglađeno, našminkano, sjajno – i papreno skupo.
Između radnji šetaju neki Kinezi koji nimalo ne liče na one Kineze kakve sam sretala prethodna dva meseca. Ovi su odeveni, frizirani i skockani kao da su upravo sišli sa naslovnice Voga, a maniri su im kao da su odrasli na kraljevskom dvoru. Neka druga Kina, kakvu poznaje možda jedan posto bogatih stanovnika.
Ulazimo u spa. Četiri-pet Kineskinja u kimonima poklanja nam se želeći nam dobrodošlicu. Vlada pokazuje naše ulaznice i dve Kineskinje koje govore savršen engleski ljubazno nas pozivaju da ih pratimo. Ima nešto u istočnjačkoj uslužnosti, u (pokornom?) načinu na koji se naklone i mekoći pokreta kada koriste jezik tela, što čini da se osećate kao da ste božanstvo lično.
Uvode nas u zamračenu prostoriju sa difuznim svetlom koje je jedva dovoljno da vidimo gde stajemo. Nekoliko niskih fotelja-kreveta, žubor vode i jedva čujni šapat kada nam se obraćaju.
Izuvamo se i sedamo u fotelje. Devojke nam stavljaju noge u posude s toplom vodom. Da li je dobra temperatura?
Peškiri pod uzglavlje. Blag pokret rukom da se udobno zavalim i opustim. Vešti prsti kreću da mi masiraju slepoočnice, vrat, ramena, ruke. Aaah! Kako mi je ovo trebalo. Otkada nisam sebi priuštila masažu!
Što se mene tiče, masiranje stopala možemo i da preskočimo. Nisam fan toga. Devojka daje sve od sebe, ali moj grč je očit. Pokušavam da joj objasnim da problem nije u njoj, već u mojoj golicljivosti, no ona me samo opominje da ćutim – priča je zabranjena jer unutra ima i drugih gostiju. Tek kada mi je to rekla, i kada su mu se oči već navikle na mrak, primetim da su skoro svi ležajevi popunjeni i da kraj nogu gostiju kleče druge devojke. Pogledam Vladu, a on – spava! Zavidim mu što može da se tako prepusti i uživa.


Rođendani
S godinama, sve manje pridajem važnost rođendanima, ali poslednji mi je bio nezaboravan – tada sam, nakon tromesečne ture po Karpatima, krenula u nastavak putovanja oko sveta. U Beogradu je bilo vlažno, hladno i kišilo je, a ispred Vuka se okupilo desetine mojih drugara da bi me ispratili na moj Put života.
I sada, tačno godinu dana kasnije, evo me na krajnjem istoku, na obali Pacifika. Gledano u brojkama – negde na drugoj trećini puta do ostvarenja mog sna, no zapravo ko zna dokle sam zaista stigla: možda je ovo još uvek početak, ili sam pak sasvim blizu neplaniranom kraju? Ne znam i ne želim da znam. Jedino što sa sigurnošću mogu da kažem je da nastavljam.
I to na novim gumama, onim skoro neprobušivim, koje mi je poklonio Vlada. Malo je reći da sam mu zahvalna – spasao me je velike brige i maltretiranja oko krpljenja.


Internacionalna ekipa
Stranci u Kini uglavnom se ne druže sa Kinezima. Izuzetak su naravno oni koji su oženjeni Kineskinjama – jer skoro da nema slučaja brakova između kineskih muškaraca i belih žena. Tako u lokalnom pabu u koji Vlada rado svraća uvek sedi internacionalna ekipa: Holanđani, Australci, Britanci... Svi su uspešni poslovni ljudi koje rade za internacionalne kompanije u Šangaju. Neke od njih Vlada poznaje godinama i smatra svojim bliskim prijateljima, poput Alana, Australca, direktora Hondinog ogranka. Dovoljno je da ga samo upita da meni pozajmi svoj novi bicikl, Giant sa super-fensi opremom, i da dobije potvrdan odgovor. Moj bicikl sam, naime, poslala vozom iz Šijana, ali iz meni nerazumljivog razloga, trebaće mu još pet dana više da bi stigao.
Za šankom u pabu, kod druge barske stolice brojeći od ugla, postavljena je mesingana pločica na kojoj je ugravirano „Vlada Veljić“. Nema šta, moj drug je zaslužni posetilac paba -- galoni piva su njegov minuli rad.
I Alan se istakao, pa i on ima svoju pločicu, dok Nik i njegova supruga Liz, Britanci, koji su u Šangaj došli pre nešto više od godinu dana, tek rade na tome da ih dobiju. Svake večeri sede na istim mestima i nazdravljaju svima.
Iz Vladinih priča, svi odranije znaju za mene i moju avaturu. I sada, kada su me uživo sreli, imaju hiljadu pitanja. Čini se da bi mogli satima da slušaju moje dogodovštine, a kada čuju da mi je rođendan, njihovo uzbuđenje prevazilazi sve što bih ikada očekivala od nepoznatih ljudi: poručuju šampanjac, pevaju mi rođendansku pesmu, smišljaju najsrdačnije želje, fotografišu se sa mnom kao da smo na foto-sesiji.
Moj prvi rođendan sa internacionalnim društvom. I prvi toliko daleko od kuće.
Srećna sam. Zadovoljna sobom i životom kojim živim.


Vikend-zabava
Među strancima u Pudongu običaj je da se vikendom priređuju partiji. Počinju oko podneva a završavaju se predveče, kad se poslednji gosti raziđu. Zabave su koncipirane tako da svako donese piće i neku hranu, po mogućnosti domaću, iz zemlje iz koje dolazi, mada najveći trošak gozbe uvek snose domaćini.
Na ovu na koju su Džuli i Vlada pozvani a na koju sam krenula i ja, došlo je dvadesetak porodica, poreklom iz svih delova sveta: pored Evropljana, bilo je Indijaca, Maležana, Korejanaca, Afrikanaca, Amerikanaca. Ne znam da li sam ranije imala priliku da na jednom mestu i na relativno malom prostoru vidim bele, crne, mrke ljude i tolike rasne miksove. Gledajući njihovu decu, grupicu dečaka i devojčica, belokosih, plavokosih, zift crnih i kovrdzavih, setila sam se knjige koju sam mnogo volela u detinjstvu, s naslovom „Deca sveta“. U njoj su bile priče o po jednom detetu sa svakog kontinenta, o tome kako žive, kako se školuju, druže, o čemu maštaju. Mislim da sam je ostavila po strani i da je nisam prodala prilikom prodaje svega, pa i mojih biblioteka pred početak ovog putovanja.
Iako je veoma lako uključiti se u razgovor sa prisutnima, jer svi su veoma ljubazni i otvoreni, savršeno mi odgovara da samo sedim, degustiram hranu, posmatram i povremeno napravim poneku fotografiju. Sve mi je potaman i osećam se sasvim prijatno i opušteno među svim tim toliko različitim ljudima.


Svetla velegrada
Jedne večeri Vlada me odvodi na obalu Huang-pua, da, kako kaže, napravim tipične turističke fotografije Šangaja sa obe strane reke. Kao da veli: „Ajde da i to obavimo, da imaš dokaz da si bila ovde, a onda da se opustimo.“
Prizor kao sa razglednica: duž šetališta, s jedne strane nižu se zgrade u engleskom i francuskom kolonijalnom stilu, osvetljene kao u sred Londona ili Pariza, a s druge, tamo preko reke, neboderi, tornjevi, ogromni ekrani preko fasada i sve osvetljeno raznobojnim, treperavim svetlima. Pogled se lepi za njih i nikako ne može da ih se zasiti. Bila bih u stanju da sedim satima i samo posmatram šarene slike nas drugoj strani.
„Idemo tamo, da vidiš odande ovu stranu!“, kaže Vlada.
Utrčavamo u podzemni tunel koji radi do deset. Imamo petnaest minuta. Sasvim dovoljno, nadamo se. Vlada je slušao da je tunel neko veliko čudo, ali za pet godina nikada nije ušao u njega. Evo prilike.
I prvo iznenađenje: umesto očekivanog običnog pešačkog tunela, sa akvarijumima i slikama na zidovima, dolazimo na „stanicu“ gde stoje gondole na šinama. Sprovodnik nam pokazuje da uđemo a kako smo sami, gondola odmah kreće.
Vozi, Miško!
Mrak i hiljade sijalica koje stvaraju vizuelne efekte kao u diskotekama. Ove se vrte u krug, sve brže i brže, dok tehno muzika i glas nalik na Halov iz Odiseje 2001 čine da se osećamo kao da smo u spejs-šatlu na intergalaktičkom putovanju.
Putujemo kroz krivudavi tunel u kome se smenjuju predstave: zvezde, svemirske spodobe, planete... Očekujem da u nekom trenutku zastanemo i pokupimo Artura Denta – ovo je toliko neobično u uverljivo, da mi se na momenat zaista čini kako smo se našli usred galaksije.
Nažalost, ubrzo stižemo na drugu stranu tunela. Kraj putovanja. Strmim pokretnim stepenicama vraćamo se na Zemlju.
A tamo, ista ona svetla velegrada koja sam maločas posmetarala s druge strane reke. Čiste ulice. Parkovi i drvoredi. Osmehnuti čuvari i policajci. Muzičari ispred nekog tržnog centra – sviraju dobar džez. Malo dalje, momci sa gitarama pevaju nešto od Bitlsa. Na jednom uglu dugačak red koji se brzo pomera. Prilazimo da vidimo o čemu je reč. Ljudi stoje između dve ograde čekajući na taksi vozila, koja dolaze jedno za drugim i odvoze ih. Red ljudi i kolona taksista – i svi zadovoljni: bez gužve, nervoze, dozivanja i zaustavljanja. Pitam se da li smo još uvek u Kini.
„Da sam doletela u Kinu preko neke turističke agencije i u sklopu ponude obišla taksijem ili turističkim autobusom znamenitosti Šangaja, prošetala uveče pored reke, vozila se gondolom ispod vode, bila u šopingu u nekom od trgovinskih centara, a potom, po manje-više sličnoj ruti svih turoperatera, letela ili autobusom se odvezla da posetim Peking, Zabranjeni grad i Kineski zid, pa iz prestonice opet avionom ili autobusom otišla u Šijan, da vidim nezaobilazne Terakota ratnike – moja slika Kine bila bi sasvim drugačija. Imala bih utisak da je zemlja veoma bogata, da se u njoj živi kao bilo gde u Evropi, da su ljudi otvoreni, srdačni i da svi govore engleski...“, kažem Vladi.
„A to nema mnogo veze sa stvarnom Kinom“, Vlada se slaže sa mnom.
Pričajući o tome, izlazimo na šetalište s ove strane reke. Sada su, nasuprot nama, one stare očuvane građevine iz prošlog i pretprošlog stoleća. Čini mi se da svetle sasvim drugačije nego kada smo ih gledali s one strane. Vadim fotoaparat, Vlada priprema svoj mobilni, kad – svetla se gase. Šta?! Pola zgrada potonulo je u mrak, a već narednog minuta i druga polovina se utopila u noć. Ma šta se dešava? Da nije nestalo struje?
Nije. Naziru se svetla iz stanova sa druge strane reke.
Vlada pogleda na sat – deset. I doseti se da je u to vreme verovatno „povečerje“ za gradska svetla. Smeje se u neverici. Već je svikao na nebrojene kineske nelogičnosti.
Ja pak ostajem zblanuta. Ne mogu da se otmem utisku da je reč o još jednoj manipulaciji kineskih vlastodržaca i moćnika. „Vreme vam je za spavanje, sutra je radni dan“, kao da poručuju. I drugo, još gore: „Bićete velegrad i metropola kada vam i koliko mi to dozvolimo.“


Igra, igra, igra
Vladina supruga Džuli obožava svoj posao. I decu. Kada se vrati iz škole, s vrata počinje da se igra sa Manom i Lukom. Igra ne prestaje ni za vreme večere. Naprotiv, tada kao da dobija najveći zamah: dečaci se utkruju ko će da bude glasniji i ko će zaokupiti više majčine pažnje. Mali Luka, kome je devet meseci, razvio je metodu kričanja koje je toliko prodorno i visoko, da je očito rođen za operskog pevača. Džuli i Vlada ga ne stišavaju. U njihovoj kući ton se nikada ne podiže. Ponekad samo opomenu Mana kada počne da „muči“ mlađeg brata.
I skoro sve raspoloživo vreme, roditelji posvećuju igri sa njima. Vlada ima za sebe tri sata ujutru, dok je Mano u vrtiću, a sve vreme posle toga provodi sa njim i Lukom. Igra, igra, igra. Oko šest dolazi mama i igra se nastavlja još veselija i zanimljivija. I tako do osam, kada deca idu u krevet. Nakon što ih okupaju i uspavaju, Džuli i Vlada imaju malo vremena za sebe.
Džuli ga obično provodi u pripremi nastave za sutradan, dok Vlada tada prošeta do lokalnog paba.


U internacionalnoj školi
Džuli je profesionalac i maksimalno je posvećena svom poslu. Internacionalne škole jesu veoma skupe, ali se nastava odvija u malim odelenjima, a u pristupu deci i nastavnom programu prate se najnovija pedagoško-psihološka saznanja. Između ostalog, ona govore i o potrebi unošenja inovacija u nastavu, pa Džuli pada na pamet ideja da budem gost u njenom razredu. Nastavno veće se složilo, ja sam odmah pristala i nakon višečasovne ozbiljne pripreme – izbor fotografija, crtanje rute, prepakiranje opreme koju ću poneti i pokazati im kako se koristi – bila sam spremna da stanem pred đake. Ponovo nakon petnaest godina – koliko ima otkako sam i sama prestala da predajem u školi.
Nije da nisam imala tremu. Oko sto dece iz nekoliko razreda, ušlo je bez galame u veliku salu gde sam na bini već bila postavila šator, izložila moj bicikl a u pozadini, na velikom video-bimu, stajala je mapa sa mojom dosadašnjom rutom.
Džuli me je predstavila i dala mi mikrofon. Nikada nisam „držala čas“ na engleskom. Hoće li me razumeti? Previše brzam a i nikako da pogodim dobru udaljenost od mikrofona.
Džuli preuzima kontrolu i pomaže mi. Staloženo i razložno, ponavlja moje reči kako bi me mališani dobro razumeli. A onda ih poziva da dignu ruke oni koji bi voleli da putuju ovako kao ja.
Skoro pola prisutnih diže ruku a među njima i jedna Džulina koleginica, crnkinja. Smejemo se i – led je probijen.
Deca mi sada postavljaju pitanja:
Koja zemlja vam se najviše dopala?
Šta jedete?
Šta radite kad vam je hladno?
Da li se bojite?
Šta radite kad vam se pokvari bicikl?
Koliko dugo će trajati vaš put?
...
Desetine pitanja i sva su pametna. (Nema glupih pitanja, ali neka su manje pametna od drugih.) Trudim se da im odgovorim što bolje mogu. Zaista mi je stalo. Osećam isti onaj entuzijazam koji sam imala dok sam predavala u školi, i zbog kog sam taj posao volela najviše od svih koje sam ikada radila. Učiti decu, vaspitavati ih, prenositi im svoje znanje, iskustvo, ljubav – jedan je od retkih poslova koji zaista ima smisla. Nema veće ni lepše negrade nego kad te nakon nekoliko godina, neko od te dece, tvojih bivših đaka, zaustavi na ulici i obesi ti se oko vrata kao da si mu rod najrođeniji. I podseti te na tvoje reči i neke savete, koji ti više i ne pamtiš.
I zato se trudim. Nastojim da ovoj deci prenesem ljubav prema putovanjima, prema drugim narodima i zemljama, da ih podstaknem da sanjaju i da slede svoje snove. Jer u životu nema ničeg važnijeg.


Vrtoglavica
Nismo bili planirali da damo po dvadeset evra da bismo se popeli na stoti sprat i sa Nebeskog mosta videli panoramu Šangaja. Desilo se da nas je taksi ostavio podno nje i da smo odozdo pokušali da sagledamo gde joj je vrh. Treba zabaciti glavu skoro pod pravim uglom u odnosu na vrat, da bi se on video sa zemlje. Pomalo bolno, ako imate spondilozu.
„Ne, nimalo nisam zainteresovana da platim toliko za pogled na prašumu nebodera“, rekla sam Vladi. Jer Šangaj se prostire na ogromnoj površini i s kraja na kraj grada ima oko sto dvadeset kilometara. To znači da se ni po najvedrijem danu, kao što je današnji, ne može dobaciti pogledom preko granice gde prestaje carstvo betona.
No tek da zadovoljimo radoznalost, popeli smo se na pedeseti sprat susedne građevine, na kome se nalazi restoran. Glumeći užurbane turiste koji nemaju vremena čak ni da popiju kafu (po ceni od pet evra, jer u nju je uračunat i pogled), zamolili smo za dozvolu da fotografišemo panoramu.
Kada smo se opet našli na zemlji, poveli smo ovakav razgovor:
JA: „A možda bismo mogli da odemo gore? Jeste da se bojim visine, ali onaj pogled je neverovatan, mogu zamisliti kako izgleda pedeset spratova više.“
VLADA: „I ja patim od vrtoglavice. Ali verovatno je to dobar način da se izlečim od nje.“
JA: „Da idemo?“
VLADA: „Ma idemo!“
I krenusmo. Odmah na stoti sprat i Nebeski most.
Stojimo u holu i čekamo lift. Na plafonu iznad naših glava digitalne brojke koje pokazuju na kom spratu se nalazi lift. Osim svetlosti što dolazi od njih, vlada gotovo mrkli mrak. Stojimo u grupi, između ograda, a sve oko nas neodoljivo podseća na atmosferu iz nekog SF filma. Kao da se spremamo da uđemo u svemirski brod. Svaka čast arhitektama koji su ovo zamislili.
Ulazimo u lift. Beščujan. Na plafonu se smenjuju spirale kao da nas hipnotišu. Gledam Vladu pa ostale u liftu. Svi su pomalo ubledeli, a neizvesnost i iščekivanje prikrivaju tankim osmesima. Zbog pritiska u ušima, otvaramo usta kao ribe na suvom.
Najzad, 100F. Vrata se otvaraju. Meki tepih i pokretne stepenice do Mosta.
Korak-dva pa stajemo kao ukopani. Majko moja! Sve je u staklu pa se čini kao da lebdimo na 492 metra od tla. Ne smemo da mrdnemo. Ruke mi se znoje. Vladi klecaju kolena.
No ljudi nas guraju napred. Mic po mic, strogo pazeći da koračamo iznad gvozdenih šipki, a ne nad ponorom, pređemo nekako na drugu stranu, do kraja Mosta.
Sad bi trebalo da fotografišemo. Ali bočna stakla su postavljena pod oštrim uglom, pa se više mi ogledamo u njima nego što vidimo panoramu. Ako hoćemo pogled, moramo da priđemo sasvim blizu. Vrtoglavica! Panika! Ja bezmalo puzim do stakla. Vlada se smeje iako se i sam pomera kao da je na ledu. A onda primetimo neko dete koje nas posmatra sa čuđenjem. Dečkić se oslonio na prozor dok ga roditelji fotografišu, i gleda nas. Shvativši kako izgledamo iz njegove perspektive, malo se ohrabrimo. Počinjemo da fotografišemo. U tom škljocanju, priči i smehu, skoro sasvim zaboravimo na naš strah od visine i opustimo se. U jednom trenutku samo primetim kako sasvim slobodno koračamo po sredini staklene „staze“, nad ponorom dubokim skoro petsto metara. I malo se lecnem, no uzbuđenje zbog neverovatne panorame, zbog toga što smo na drugoj najvišoj zgradi na svetu, zbog savladanog straha opet me preplavi. I sasvim mu se prepustim.


Jagoda na torti
Čen je prijatelj jednog od čitalaca mog bloga i donatora koji je „kupio“ veliki broj kilometara moje rute. Po zanimanju je slikar, a živi podučavajući strance kineskom i kaligrafiji. Putovao je mnogo a između ostalog, devedesetih je jedno vreme živeo u Beogradu. Govori srpski, obožava pihtije i sebe naziva Šumadincem.
Plan je bio da se Čenu javim odmah po dolasku u Šangaj, te da napravimo zajedničku žurku, što u čast mog dolaska, što da bismo proslavili rođendane koji nam oboma padaju u nevombru. No dani u Šangaju nekako su mi se izvukli, kliznuli su neprimetno, i tek sam pred polazak uspela da se organizujem i sretnem sa njim.
Našli smo se u kafeu malog tržnog centra odmah nakon spuštanja sa Nebeskog mosta. Čen je nas prepoznao i požurio nam u susret.
Visok, sredovečan Kinez koji više liči na Japanca. Priča kao navijen, engleski, srpski, kineski. Zrači srdačnošću i energijom. Jedan od onih likova koji plene od prvog trenutka, za kog u slengu postoji samo jedna reč – „genijalac“.
Čen je i biciklista. Pravi ture po okolini Šangaja, u prirodi. Kad ima vremena, kroz grad se vozi biciklom i voli da prijatelje pozove da upoznaju stari Šangaj sa bicikala. Zaista je šteta što mu se nisam ranije javila.
No važno je da smo se ipak sreli, da sam upoznala jednog Kineza sasvim drugačijeg od svih do sada. I možda i nije slučajno što je ispalo tako na brzinu i na kraju mog boravka u Šangaju -- kao ona jagoda na torti od čokolade, voća i malo šarenih laža, kojom sam se sladila prethodnih deset dana.

[alx]

JUHUUUU!!!!! JUPIIIIIIIIIIIIII!!!! Jeeeeeeeeeeeeeee

[Zmajche]

Hvala ti sto duh svojih putovanja prenosis. Svaki tvoj tekst je neverovatan, iskren, inspirativan, i veoma koristan onima koji teze slicnim avanturama.
Neverovatna si, a jos i zena Samo napred =D>

[pri3rak]

Neverovatna si, a jos i zena

Sta kazes, pravo cudo da zena moze da bude neverovatna?

[Zmajche]

Neverovatna na ovaj nacin.. da, cudo je Koliko god bilo tesko usuditi se na ovako nesto, jos teze je zeni. Tako Sneza pripada maloj grupi velikih ljudi

[pri3rak]

Ja verujem da je danas aktuelno zagovaranje teze o rodnoj ravnopravnosti. To ima smisla ako u osnovi lezi jednaka sposobnost

[Sci]

Sneskice, ne boj se od Malarije, ona je izuzetno retka u toj zemlji, neki moji prijatelji bajkeri su i Laos i Tajland prokrstarili uzduz i popreko i niko nije imao niti jedan problem sa tim groznicama, pa sam siguran da neces ni ti, Mi Srbi smo otporni, na nas ni ti komarci ne smeju da krenu, znaju da su na.ebali unapred...
Uzivaj u Laosu i tim dobrim ljudima, i ne vracaj se u Kinu, osim ako je neces preletati pa direkt u Rusiju. Ja ni motorom ne bih kroz Kinu, ne volim tako nadobudan i cudan narod sa sve svojim suludim propisima...
Nego udri na jug, pa u Tajland, zasluzila si...

[pauza]

Sneskice, ne boj se od Malarije, ona je izuzetno retka u toj zemlji, neki moji prijatelji bajkeri su i Laos i Tajland prokrstarili uzduz i popreko i niko nije imao niti jedan problem sa tim groznicama, pa sam siguran da neces ni ti, Mi Srbi smo otporni, na nas ni ti komarci ne smeju da krenu, znaju da su na.ebali unapred...
Uzivaj u Laosu i tim dobrim ljudima, i ne vracaj se u Kinu, osim ako je neces preletati pa direkt u Rusiju. Ja ni motorom ne bih kroz Kinu, ne volim tako nadobudan i cudan narod sa sve svojim suludim propisima...
Nego udri na jug, pa u Tajland, zasluzila si...

Sad je suva sezona pa nemam razloga za brigu. Plan je da nakon LAosa idem u Vijetnam, pa Kambodza pa Tajland a onda da letim za Indiju i odatle da vozim u Nepal...