805 odgovora na ovu temu

[pauza]

Dragi Sci, hvala veliko na fotkama, tekstu, pohvalama, lepim zeljama. Ispade na kraju da su tvoje fotke ispale super a moje mnogo crne, pa nisu bile za postavljanje na galeriju. Inace, bila sam ti oslala dve poruke na onaj broj, sa mojih novih brojeva u Rusiji i otom Kazahstanu, ali ocito je da si i ti osetio kako funkcionise ruska mobilna mafije te da ih nikad nisi primio. Zavidim ti na Sibiru a zao mi je zbog Pamira. No dace Bog, mozda sldece godine, pa da s onda i tamo srtnemo

Elem, ja sma trenutno u Biskeku, a najverovatnije sutra cu aplicirati za kinesku vizu i otom otici da vozim oko jezera a onda nazad po vizu te opet u KAzah i odatle u Kinu.

Videcemo sta ce se zbivati, i ja sam rada znati sta mi je Put pripremio.

Ostaj mi zdravo, kao i svi ostali na ovom forumu. I srecno vam voznje i druzenje.
Masem svima!

[pauza]

U gradu umišljenih veličina
19-22. avgust

*
Očekujući istu srdačnost na koju sam naišla na severozapadu zemlje, po izlasku iz voza uputih se pravo kod prodavačice SIM kartica. Hitno mi je trebao kazahstanski broj da bih poslala poruku Emilu, mom poznaniku i domaćinu preko Serbian traveler foruma, koji se ponudio da me ugosti u Alma Ati.
No devojka za pultom delovala je kao da joj je svega preko glave. Ne stigoh ni da izgovorim pitanje do kraja, a ona me prekide s obrazloženjem da me ne razume. I okrenu glavu na drugu stranu jasno mi stavljajući do znanja da joj ne pada na pamet da uloži i najmanji napor zbog mene.
-- Hej! Devojko! Ja hoću kupiti kazahstan numera! -- pobunih se na lošem ruskom.
I rezignirano spustih moj telefon na pult, pokazujući joj i gestovima šta mi treba.
Tada ona reši da me ipak usluži. No kao za baksuz, nikako ne uspevam da otvorim telefon da bih izvadila staru i stavila novu karticu.
A devojka je nestrpljiva. Ni govora o tome da mi ona pomogne a ne želi ni da sačeka dok nekog ne zamolim za pomoć, nego spakuje onaj paketić sa brojem ispod pulta i ponovo se okrene na drugu stranu, kao da više ne postojim.
Ali ni ja ne odustajem. Opet je dozivam i molim je da to uradim sa njenog telefona, za šta ću joj naravno platiti.
Umesto bilo kakvog odgovora, ona samo zatvori pult i ode. Tek tako -- tras pred mojim nosem. A ja ostanem da stojim u neverici, držeći u jednoj ruci novčanicu a u drugoj mobilni.
Da li sam još uvek u istoj zemlji? Među onim neverovatno ljubaznim Kazasima?
No nema razloga za brigu. Evo nekog policajca koji mi prilazi, verovatno zato što je video šta se desilo pa bi želeo da mi pomogne.
Njemu sasvim lako objasnim šta mi treba te mi spremno pruži svoj telefon.
-- Pozovite prijatelja -- reče. A drugom rukom zgrabi onu novčanicu i htede da je strpa u džep.
-- Hej! -- usprotivih se.
-- To je za poziv. Impulsi su skupi -- odgovori on.
Ma da li ja ličim na toliku budalu? Za te pare mogu da kupim dva nova broja sa ne znam koliko minuta razgovora.
-- Vrati mi moje pare! -- vrisnuh i oteh natrag novčanicu, ćušnuvši mu u ruku njegov telefon.
Policajac se na to samo nasmeja nadmeno, odmerivši me sa visine, i bez reči ode.
Ne, izgleda da više nisam u istoj onoj zemlji.
Srećom, te najzad stiže Emil.

*

Emil je Kazahstanac tatarsko-ruskog porekla koji toliko voli Srbiju i Srbe da ne samo što je sa svoje dvadeset četiri godine već tri puta bio kod nas u gostima, nego je i naš jezik naučio skoro perfektno.
-- Otkuda ta ljubav, Emile? -- pitam ga dok idemo ka hostelu u kojem mi je obezbedio smeštaj.
I Emil priča.
Za sve je 'kriva' baka, Ruskinja koja je svojevremeno putovala po Balkanu i posetila i našu zemlju. Sa tog putovanja donela je mape Srbije, Hrvatske, Bosne. Što zbog njenih priča, što zbog južnoslovenske egzotike u kojoj je tadašnji student geografije, a budući kartograf, otkrio brojne sličnosti sa svojim narodom, tek, Emil je bezuslovno, nekritički zavoleo i nas i našu dojučerašnju braću iz bivše Jugoslavije.
A pošto je ljubav na daljinu dovoljna samo poetama, odlučio je da čim pre poseti Balkan. I krenuo je autostopom, najpre u Srbiju, a potom i Bosnu, Hrvatsku. Dve hiljade šeste, a onda ponovo naredne godine, pa one sledeće. Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš... Svuda je bio srdačno dočekan, svuda su ga ugostili, svuda mu pomogli.
Grudi mi se šire od ponosa dok ga slušam. Dugo nisam ni sa kim govorila srpski, a još duže nisam čula toliko lepih reči o mom narodu.
Ranije, pohvale stranaca koje sam upoznavala mahom u Srbiji nisu mi ni upola toliko značile kao sada, nakon jednogodišnjeg putničkog iskustva i susreta sa stotinama ljudi koji su me ugostili i pomogli mi kao što su moji sunarodnici pomogli Emilu i nebrojenim drugim putnicima. Znam da to ne funkcioniše po principu reciprociteta, ali ne mogu da se otmem utisku da su svojom srdačnošću meni i meni sličnima osigurali sva ona čuda ljudske dobrote koja su mi se dešavala, a verujem da će se dešavati i dalje. Jer to je kosmički balans: daješ da bi ti dali -- ne nužno tebi i skoro nikad ne ti isti ljudi, ali nekome tvome, tamo negde, neko će sve to vratiti, često sa 'kamatom'. Jer dobrota je široke ruke.
Tako Emil smatra svojom velikom srećom što može baš meni da pomogne, pa čak iako je cena sobe koju mi je obezbedio, jer u svom domu nema uslova za moj smeštaj, duplo veća od one koju su mu telefonom bili obećali, a kvalitet usluge upola lošiji od njegovih najpesimističkijih očekivanja.
Deluje dosta potreseno zbog toga. Hej, Emile, za mene je socrealistički hotel u stanju raspada ravan Hajatu. Tvoje gostoprimstvo veće je i od onoga što bih očekivala od roda najrođenijeg. I nadam se da će ti se vratiti desetostruko negde, nekada.

*

Smeštam se pa krećemo u grad na pivo, ono točeno koje se ovde zove “živo”, a prodaje se isključivo u bocama od litar i po. Zavisno od marke, cena je od jednog do tri evra za butelku.
Ako se tako kupljeno pivo ne nosi kući, onda se pije u potaji jer je kazahstanski zakon veoma rigorozan i ne dopušta da se napolju, javno, ispija bilo šta što sadrži makar i promil alkohola.
Količinu ironije zbog raskoraka između slova zakona i svakodnevne prakse otkriću u narednim nedeljama, kada budem vozila po almatinskoj oblasti. Tada će se ispostaviti da će mi najveći problem biti kako da nađem skriveno mesto za kamp na koje s prvim mrakom neće doći lokalna mladež da bi se kolektivno opijala votkom i žestokim pićima i pušila marihuanu. Gotovo svake noći moraću da se selim u zlo doba, ili da ostanem budna i pritajena do sitnih sati bogu se moleći da me nisu primetili.
Ponešto od toga Emil mi natukne već sad, dok sedimo na klupici u parku, te stičem utisak da je vrlo kritički nastrojen prema svom narodu.
Tako i ne pokušava da opravda postupak policajca na železničkoj stanici, nego me opominje da se čuvam od čuvara zakona, jer su vazda voljni da odmognu bez obzira na to da li si turista ili lokalac.
A ponašanje prodava;ice SIM kartica veoma je ilustrativno za Kazahe, za njihov odnos prema poslu kao i prema nesunarodnicima. Naime, nikako ne vole da rade i samo traže razlog da izbegnu svoje obaveze.
-- Ti ne znaš, ali u devedeset devet ovdašnjih firmi rukovodioci su Kazasi, a rade Rusi, Ujguri, svi ostali -- objašnjava mi.
No još su gore dve druge osobine, po kojima su Kazasi čuveni: beskrajna uobraženost i prevelikon samoljublje. Baš tako kaže Emil. I 'preti' mi:
-- Videćeš i sama uskoro.

*
Sutradan odlazim u emigraciono da se registrujem a potom i u krigizijski konzulat da predam zahtev za vizu. A kako kročim na ulicu, neminovno se suočavam sa onim na šta me je Emil opomenuo.
Većina mojih pokušaja da zaustavim prolaznike i upitam ih za adresu koju tražim završava se neslavno: prođu pored mene pogledavši me belo i kao s visine, a da im ni na pamet ne pada da zastanu na sekund i zaista čuju šta ih pitam. I nema veze da li su u žurbi ili samo šetaju okolo sa rukama u džepovima i slušalicama u ušima. Svi me odmere s visine, i ne znam šta zaključe, ali produže dalje. Bez odgovora. Sa istim podsmehom u uglovima usana.
A onda, nakon deset takvih susreta, naletim na Kazaha koji je oličenje usrdnosti. I koji se polomi da mi objasni kako da stignem na adresu koju tražim, ponavljajući uputstva više puta, čak mi i crtajući, sve dok ne bude sasvim siguran da sam ga razumela. Ali to traje samo dok mu odajem priznanje zbog toga što tako dobro poznaje svoj grad. A čim i na sekund pomisli da sumnjam u njegove instrukcije jer imam dodatna potpitanja, istog momenta menja ponašanje: grubo mi kaže da ga se ne tiče moj problem i da mogu da radim kako hoću. Te se okreće i odlazi.
Oh, zašto su ovi Kazasi tako komplikovani!

*
Uprkos tome, ili možda upravo zbog toga, i dalje mi se veoma dopadaju.
Ovde, na jugoistoku zemlje, preovlađuje onaj astenični tip mešanaca evropskog i azijskog rasnog tipa, pa su i muškarci i žene tanušni u mladosti a u srednjem dobu ostaju vitki, dok su prosečno visoki čak preko 175 centimetara. I lepi su -- toliko lepog sveta, i mladog i starog, nigde do sad nisam videla.
I nekako baš pristaju uz ovu prestonicu kojoj je nasilno oduzeta vekovna titula sedišta Kazaha. Nešto u njihovom izgledu i držanju neodoljivo me podseća na svrgnute kraljeve i kraljice koji mislima odsutni, zaneseni u svojoj umišljenoj veličini, prolaze širokim bulevarima kroz stogodišnje drvorede koji natrkriljuju pešačke i biciklističke staze, rashlađene fontanama i kanalima. Pogled kao da im stalno luta nekud po planinskim vrhovima koji se bele tamo u daljini, na završetku dugačkih ulica koje se ukrštaju uvek pod pravim uglom. I što zbog te slike, što zbog brda na kojima Alma Ata počiva, a zbog kojih se, u kom god pravcu da se krene, mora ili spuštati ili penjati, ovde izostaje osećaj da na drugoj strani grada, na svega desetak kilometara od njegovog tako zakriljenog i ušuškanog jezgra počinje skoro bespregledna stepa.
I čini mi se da bih ovde mogla da živim bez ikakvih problema.

[goranz]

Reci samo salje me Valter i nece biti nikakvih problema \:D/

Attached Thumbnails

• 

[miletich]

eh, to pivo je patka. polomio sam se tražeći ga po pekingu i ništa. posle kad mi je posle par meseci kineski postao relativno funkcionalan izguglao izbaiduovao sam celu priču, i ispostavolo se da je neki lik iz šangaja zaista regovao trademark, ali od cele priče na kraju ništa nije bilo... čisto da znate da ga uzalud ne tražite kad se nađete u kini...

[goranz]

eh, to pivo je patka. polomio sam se tražeći ga po pekingu i ništa. posle kad mi je posle par meseci kineski postao relativno funkcionalan izguglao izbaiduovao sam celu priču, i ispostavolo se da je neki lik iz šangaja zaista regovao trademark, ali od cele priče na kraju ništa nije bilo... čisto da znate da ga uzalud ne tražite kad se nađete u kini...

nije poenta u pivu, problem je sto Snezi predstavlja problem vadjenje Kineske vize pa bi ovo nadam se bilo dovoljno da resi problem!

[miletich]

problem je što, osim u mestu boravka, vize valjda još jedino mogu da se vade u mongoliji i u hong kongu. neka se ne sekira za dužinu vize koju bude dobila, jer posle u kini da može da ode u neku agenciju koja će "podmazati" službenike da joj izdaju F (posloivnu) vizu na pola godine. nije skjupo, a procedura u kini traje oko 2 nedelje.

[pauza]

Moja viza jo] nije gotova // a vadim je prko agencije [to je ko[talo 130 dolara. razlog je taj [to je konzul bio zbunjen kada je ukucao u svoj program Srbija i otkrio da viza za nas ko[ta samo tri dolara. Pare ce mi vratiti (ne njihov deo vec samo razliku u ceni vize za evropske zemlje i za nas) ali moram da idem li;no ukonzulat i u banku. Eto neceg dobrog i u srpsko/kineskom odnosu :)
Ne ynam koliko je3 lako dobiti poslovnu vizu, ali turistička se relativno lako moze produžavati dva puta. A imam i diobru vezu u Šangaju za to, ali otom potom. .
Treba prvo da se sastavim, jer sam došla u Biškek u poluraspanutom stanju sa jezera Isik-Kul. Neki virus me je urnisao. A do opetka treba da vidim i šta će biti s kineskom vizom pa da produžim kirgizijsku i možda preko Kirgizije idem u Kinu.
Sve opcije su moguće.

[pauza]

Fotke almatinske oblsti (planine i jezera oko Alma Ate): https://picasaweb.go... ... directlink

[miletich]

Moja viza jo] nije gotova // a vadim je prko agencije [to je ko[talo 130 dolara. razlog je taj [to je konzul bio zbunjen kada je ukucao u svoj program Srbija i otkrio da viza za nas ko[ta samo tri dolara. Pare ce mi vratiti (ne njihov deo vec samo razliku u ceni vize za evropske zemlje i za nas) ali moram da idem li;no ukonzulat i u banku. Eto neceg dobrog i u srpsko/kineskom odnosu :)

trebala si tek da vidiš njihovu ambasadu u beogradu. ja sam na prvi mah pomislio da sam ušao u pogrešnu zgradu jer nije bilo ni metal detektora ni čuvara...

možda preko Kirgizije idem u Kinu.

to uopšte nije loša ideja. zime na severu kine su jako monotone i duge - zamisli beogradsku zimu bez snega sa 3-4 dana sivog snega koja traje jedno 2 meseca duže, sa 3x više smoga i jakim vetrom... ne kažem da je strašno, samo je smorno.

ne bi bilo loše da pre zime stigneš do juga.

[pauza]

Bilo da uđem iz Kirgizije (a to je preko pasa visokog 3.500 m, gde je sad verovatno sneg, brrr) ili iz Kazahstana, moraću da koristim voz do Pekinga, pošto ne nameravam da se smrzavam i ove godine a i zato što je Kina ogromna a viza traje mesec dana + dva produžetka, i do Pekinga ima oko 4000 km što je meni oko dva meseca vožnje. Na severu nema ničeg toliko zanimljivog, dok je južni i centralni deo Kine meni veoma interesantan i nameravam da tamo utrošim to vreme. Severom ću ionako proći naredne godine, kada budem vozila u Mongoliju što mi je plan. Dakle, planiram da najkasnije u novembru budem u Pekingu a do decembra u Šangaju.

[pauza]

Dobila sam kinesku vizu, a opare mi, naravno, nisu vratili. Odjedanput se ispostvilo da to ipak košta 130$. Inače, Kirgizija je užasno korumpirana država, no o tomne ću tek pisati.

[Sci]

Odlicna vest za vizu, hajde sad sto pre na taj cuveni voz za Peking, pa direkt juzna pruga pre zime... =D>

[pauza]

Odlicna vest za vizu, hajde sad sto pre na taj cuveni voz za Peking, pa direkt juzna pruga pre zime... =D>

Hej, Sci, mislim da ću direkrtno za Šangaj vozom, a na proleće ka Pekingu. Produžila sam kirgizijsku vizu jer ću možda da vozim ovde po jezerima još neko vreme a onda bih možda odavde u Kinu, preko onog pasa na 3.000 m ako ne bude snega. To bi već bila sredina oktobra i morala bih brzom brzinom da se prebacim sa severa Kine na jug.
Ali videću još kako će se stvari odvijati.

[pauza]

Alatajska tura

Baljšoje jezero
22. avgust

Okolina Alma Ate pruža skoro neograničene mogućnosti za sve vrste aktivnosti na otvorenom: biciklizam, planinarenje, hajking, kanjoning, rafting... I što je najbolje, avantura počinje već na petnaest kilometara od grada, od Baljšojeg jezera.
Put do njega vodi pored Nazarbajevog parka, ogromnog kompleksa na vrhu brda iznad novog dela grada. Prećutno doživotno izabrani predsednik Kazahstana ostao je veran megalomanskoj gradnji baštinjenoj od Rusa, te je podigao velelepni park -- koji zvrji prazan. Radnici vredno rade na ulazu, sade cveće, čupkaju travke između kamenih ploča, kose travu, podrezuju živice. No nigde nijednog posetioca.
A ni meni se ne staje, jer sam taman uhvatila zalet za uzbrdo. Preda mnom je izazov: put prav kao strela, koji se propinje uvis, od podnožja do vrha bez ijedne krivine ili prevoja koji bi ublažili nagib od preko petnaest procenata. Ovo je moj prvi susret sa “pustom nomadskom” tradicijom Kazaha: kuda su nekada prolazili konji i magarci, tuda su u potonjim vremenima Kazasi sagradili drumove, prateći u stopu brdske staze. Teško je i džipovima koji se jedva izvlače uzbrdo u drugoj brzini, a nekmoli meni ovako natovarenoj.
S obe strane puta načičkani su kafići, restorani, hosteli. Primećujem i jedan sportski hotel, čija fasada podražava poligon za slobodno penjanje. Neki momci upravo se uspinju po njoj, pa se zapitam da možda tako ne ulaze u svoje sobe. Ali uglavnom je sve prazno, budući da je leto na izmaku a i sredina je nedelje. Verujem da je za vikend još uvek puno turista i izletnika, dok sada prođe tek poneki usamljeni putnik, poput motoriste koji mi nailazi u susret i u prolazu mi maše.
Planina na koju sam se uputila u sastavu je Alatajskog masiva, koji se prostire duž južne granice Kazahstana. To čitam iz mape, koja mi takođe kaže da upravo ulazim u prvi nacionalni park od ukupno tri, koliko ih ima sa ove strane Alataja -- Ile Alataj.
Na ulazu, čuvar prodaje ulaznice, ali meni samo mahne rukom da prođem. Prijatno iznenađenje koje me navodi na (pogrešan, kako će se ispostaviti) zaključak da u Kazahstanu ne samo što polažu na turizam nego i brinu o ekologiji, te naplaćuju samo zagađivačima čovekove okoline.
Dopada mi se i to što su duž reke čiji kanjon pratim postavljene brojne drvene nadstrešnice za izletnike i kampere. Ima mnogo tragova od paljenja logorskih vatri i roštiljanja, ali, začudo, nema mnogo smeća, pa lako nalazim zgodno a pri tom i čisto mesto gde postavljam šator.
Krepki, osvežavajući san. Ko nova sam ujutru kada zapedalam ka vrhu Baljšojeg jezera.
Rano je, put je skoro bez ijednog vozila, a kako odmičem, tako se i turistička ponuda duž njega proređuje, ustupajući sve više prostora nedirnutoj prirodi. Divljoj, sve divljijoj. Nakon tri-četiri kilometra, više nema ničega -- čak ni jurti preuređenih u odmarališta. Samo planina, šuma, reka i poneki konj na ispaši.
Osećam onaj nalet sreće, kada mi se kao najveći blagoslov života čini to što mogu da uživam u ovakvim lepotama. Zbog te radosti koja me je preplavila ne obraćam pažnju ni na uzbrdicu koja je sve strmija. U jednom trenutku tek primetim da više ne mogu da pedalam nego moram da siđem i guram bicikl. I pomislim kako su Kazasi zaista bili lenji kada su samo asflatirali nomadske staze i bogaze, i ne pomišljajući da možda projektuju put koji bi se uvijao oko brda a ne vodio pravo preko njega. Ali samo se nasmejem na to, te upnem da guram.
Kad eno jedne okuke. Parkiram bicikl uz kamenu ogradu te sednem da malo odahnem, pošto nameravam da odavde ponovo pokušam da vozim.
Odjednom primetim da mnogo vozila dolazi iz smera jezera. Ne čudi me što ih nisam primetila kada su prošli pored mene vozeći gore, ali ne čini mi se logičnim što se ovako rano vraćaju odande. Jer subota je i još nema ni devet sati. Sve i da je reč o turistima koji su iznajmljenim taksijima (bez taksi oznaka) samo pošli da posete jezero i naprave par fotografija, prebrzo se vraćaju.
U tom razmišljanju prekine me pozdrav: “Hello!”, koji mi dobaci neki plavušan iz crvenog džipa.
Uzvratim, te koristeći to što je na okuci sasvim usporio, upitam ga koliko još ima do jezera i da li je put i dalje mnogo strm.
Džip se zaustavi i momak izađe. Švajcarac, turista, koji je unajmio Rusa vozača i vodiča. Hteo je da poseti jezero, ali nemoguće je proći do njega. Zašto -- ne zna, jer ne razume Rusovo objašnjenje.
A ono je da je jezero zatvoreno zbog opasnosti od požara. Na kilometar od prilaza postavljene su rampe i vojska nikoga ne pušta.
Da li je moguće proći biciklom ili peške?
Ne, nema šanse. Nije problem u načinu transporta već u ljudima. Ako bih i uspela da priđem krišom, nekim bogazama, rizikovala bih vrlo visoku kaznu ukoliko bi me otkrili.
Ali samo da napravim par fotografija?
Ne savetuje mi to nikako.
Kakvo razočaranje. Fotografije Baljšojeg jezera koje su Kazasi štampali na svim auto-kartama, a koje sam videla i na sajtovima o Alatajskom kraju, najviše su doprinele mojoj odluci da umesto Astane, posetim Alma Atu jer se u blizini nalaze takve prirodne lepote. A sada, kada sam ovde, to ne mogu da vidim.
Tako je svake godine, od jula do novembra, objašnjava mi vozač.
A zašto to ne piše ni na jednom od onih sajtova koje sam posetila a preko kojih se nude turistički aranžmani za obilazak Baljšojeg jezera i okoline?
Sleže ramenima.
Ah, Kazasi! Tolika lenjost već počinje da me ozbiljno ljuti. No ne mogu ništa, sem da se okrenem i otkotrljam se nazad u Alma Atu, pa kroz grad na drum koji vodi za kanjon Turgen -- moju sledeću odrednicu.


Turgenski kanjon
24-25. avgust

Na četrdesetak kilometara od grada počinje drugi nacionalni park Alatajske oblasti, što saznajem kada dopedalam do vrha jednog brda, gde se nalaze rampa i tri čuvara. Ovi su veoma neljubazni i nema ni govora o tome da me propuste bez ulaznice. Cena od dva evra čini mi se sasvim korektnom, ali se bunim protiv toga što se naplaćuje po osobi a ne po vrsti vozila. Očito, reč je samo o turizmu (i zaradi), a za ekologiju ko mari.
Kazahstanci su veoma lepo sredili prvi deo ovog kanjona, čija je ukupna dužina kroz nacionalni park oko četrdeset pet kilometara. Asfaltni put, dobro i precizno obeležena rastojanja do glavnih orijentira, objekti podignuti u nomadskom i etno-stilu, pa se gostionice, kafići, hoteli nalaze mahom u jurtama ili su sagrađeni od prirodnih materijala.
No jedno razočaranje očekuje me već po ulasku u nacionalni park: i na ovdašnje jezero, zbog kojeg sam najvećim delom i došla, pristup je zabranjen. Razlog -- u jeku je sezona lova pa neko može da promaši vuka, lisicu, risa, leoparda ili medveda, koji su nastanjeni u šumama oko jezera i pogodi previše radoznalog turistu. Ali to me ne bi sprečilo da ipak pokušam da tamo gvirnem, no na prilazu su se nacrtala dvojica stražara. Mrko me gledaju i ne pomaže ni kad im se osmehnem najlepše što umem. Ne bih ni stigla do lovaca, jer bi me ovi ovde upucali ko zeca, samo li pokušam da ih nekako zaobiđem, a što bi bilo veoma teško izvodljivo i peške, a nekmoli biciklom.
Baš nemam sreće sa kazahstanskim jezerima. Ali vrlo brzo zaboravljam na to, jer me divlja lepota reke Turgen potpuno osvoji, zaokupljujući svu moju pažnju i misli. U vodiču koji imam čitam da nema pravi izvor jer se formira od nekoliko manjih rečica koje nastaju otapanjem lednika na visini od oko četiri hiljade metara. Njen kanjon dug je devedeset kilometara, veoma je brza -- teče prosečnom brzinom od tri metra u sekundi -- a pre nego što se ulije u reku Ili, nestaje pod zemljom. Sve to deluje mi veoma uzbudljivo i jedna od mojih prvih asocijacija kada priđem uz ivicu obale je da bi rafting na Turgenu bio neverovatan doživljaj. A i u vodiču piše da se svake godine ovde organizuju takmičenja u sportskom splavarenju -- početkom leta, a ne sad, krajem avgusta, kada očigledno više nema visokih bukova iako je reka i dalje veoma brza.
Prvih nekoliko kilometara kanjon je prilično širok i na prostranim zaravnima uz levu obalu podignute su gostionice, jurte, etno-kuće i izletnička mesta. Volim što ih nema previše, pa zbog toga kao i zbog dosta kultivisane prirode, imam utisak kako jezdim kroz zaista dobro održavan nacionalni park. Zbog toga se i ja osećam bezbednom i uveče postavljam šator na prvo mesto koje mi se dopadne.
'Pitomi' deo parka prostire se narednih dvadeset kilometara, a onda, od mosta preko turgenske pritoke, nastupa divljina. Asfaltni put pretvara se u zemljani, koji postaje sve lošiji i strmiji, kanjon sve uži, drvoredi i šumarci pretvaraju se u listopadne a potom četinarske šume, zaobljeni obronci planina izrastaju u ogoljene oštre vrhove. Sve je divljije, lepše, uzbudljivije. I teže za pedalanje.
Hukćem i dahćem, otimaju mi se nerazumljivi uzvici i glasovi dok se upinjem da nekako ostanem u sedlu. Ne vredi što stiskam volan krvnički, jer bicikl opasno odskače od kamenja i klizi zbog peska, pa svaki čas gubim ravnotežu. Munjevito se izvlačim iz klipsera da bih predupredila pad dočekujući se na noge. A onda mi sledi još veći napor da ponovo krenem.
Na pedeset metara od mene, troje izletnika izašlo je iz malog džipa i pokušavaju da kamenjem koje se odronilo od stene popune duboke džombe nasred puta, zbog kojih ne mogu dalje na četiri točka.
Auh. Ako je put sve vreme ovakav, onda je bolje da već ovde odustanem. Nema nikakvog smisla u tome da guram bicikl narednih petnaest kilometara, koliko ima do platoa Asi, gde želim da stignem. Ali iza sebe već imam trideset kilometara uzbrdice koje sam prevalila od juče i nikako ne volim osećaj da nešto prekidam na pola, pre nego što sam uložila sav mogući napor da to završim.
Dok ne prelomim šta da činim, prihvatam se hrane -- ogromnih količina halve i čaja. To je provereni način za ubijanje nervoze i lošeg raspoloženja tokom ovakvih poduhvata. I već nakon desetak minuta, s punim stomakom i novom energijom sve mi se čini mnogo lakšim.
Idem dalje, pa makar i sve vreme gurala. A to je toliko sporo, da moj brzinomer i ne beleži da se točkovi okreću nego pokazuje nulu. U ovom delu put ne samo što je užasno strm, nego je prekriven debelim slojem sitnog šljunka i rastresite zemlje, pa moje tanke gume klize i točkovi se ukopavaju zbog velike težine koju nose. Ako ovo budem izgurala, svaka mi čast.
No očito sam ojačala, jer uprkos sporosti, metar po metar, nakon skoro jednog sata izbijam na deo kojim je opet moguće voziti. Čestitam sebi što nisam odustala jer u suprotnom nikada ne bih videla ovu lepotu oko mene.
Podudarilo se da nekako baš odavde pejsaži u kojima dominiraju listopadne šume prošarane jesenjim bojama ustupaju mesto slikama postojano mrkih četinara, a rečno korito se povuklo u uski, nepristupačni kanjon pored kojeg više nema mesta za put što ga prati u stopu, nego je ovaj probijen visoko iznad njega, u stenama koje su nekad udaljene i po pola kilometara, pa onaj ko prolazi njime ima pravi panoramski pogled.
Posmatrač sa strane rekao bi da cikloputnicima nikad ne možeš ugoditi. Do maločas sam gunđala što ne mogu da vozim i što se moji pokušaji da ostanem u sedlu završavaju s nogama na zemlji, a sada sama prekidam vožnju i stajem svaki čas da bih fotografisala.
A kad najzad zapedalam malo duže, ubrzo otkrijem da sam zapravo bila na samom izlazu iz šumskog piojasa nakon kojeg počinje stepa.
I opet usklici oduševljenja. Čudo, priroda je čudo! Koliko puta sam to ponovila tokom mog putovanja. I koliko puta sam ostala bez daha od ushićenja. I nikad mi nije dosta te lepote, nikad se neću navići na nju toliko da prestanem da je primećujem, poput onih tamo pastira koji na konjima prate svoja stada. Dvojica projašu sasvim blizu mene presekavši mi put, pa razmenimo pozdrave. “Očenj krasivoje!” dobacim im onako uzbuđena, našta se oni samo zakikoću. Mora da misle kako su svi turisti blesavi.
Izbijam na ogromni plato Asi. Stada ovaca sa stotinama grla, čopori konja koji slobodno pasu. Pastiri i njihove jurte.
Ulazim u jednu na kojoj piše “Magazin”. Unutra, tridesetogodišnji Kazah, prodavac, koji me časti pivom. Pokušava da me nagovori da ostanem i prenoćim u drugoj jurti, koja se nalazi do prodavnice. Nju izdaje turistima po ceni od dvadeset evra. Sad se ja zakikoćem ali mu ne objašnjavam koliko je tanak moj budžet. No on navaljuje, nudi mi da ostanem besplatno, zaklinjući se da ću biti bezbedna. Noći su ovde jako hladne, temperatura se sad spušta na minus pet. Neću valjda da spavam u šatoru?
Ne, ja uopšte ne mislim da ovde ostajem. Hoću da se za dana vratim iz kanjona. Da imam društvo, nastavila bih vožnju i zašla još dublje u planinski masiv, pa kroz stepe poput ove, a preko planina visokih tri, četiri hiljade metara, mogla bih da izbijem do drugog kanjona -- Čerin, koji je najveća turistička atrakcija jer liči na Dolinu mrtvih u Koloradu, samo što je nekoliko puta manji i kraći. No samoj mi se ne upušta u takvu avanturu, što zbog težine puta, što zbog količina hrane i vode koje bi trebalo da ponesem jer narednih stotinak kilometara više nema prodavnica, što zbog vremenskih uslova koji ovde očas mogu da se preokrenu i da se žarki letnji dan poput ovog pretvori u snežnu oluju.
A ne dopadaju mi se ni Kazasi-nomadi poput ovog prodavca i njegovih prijatelja, koje zatičem kada izađem iz jurte. Uopšte mi se ne sviđa kako me gledaju. Dok sam bila unutra, prodavac umalo što me nije isprosio, a na rastanku me je upitao za dozvolu da me poljubi. U obraz, molio je.
Bilo mi je smešno i simpatično.
Ajd u redu, može.
No kad me je zgrabio i stisnuo u zagrljaj, prepala sam se da me taj nikad neće pustiti.
Je l' može sad u usta?, pitao je.
Otgrla sam se i krenula napolje.
A tamo ovi momci na konjima. Gledaju me iz svojih sedala i nešto komentarišu na kazaškom. A onda se ružno smeju.
Znam ja da oni nisu divljaci, već samo pastiri koji tokom većeg dela godine žive u nekom selu a samo tri meseca za vreme leta dolaze na ove pašnjake da podgoje svoja stada koja na jesen prodaju i od toga đžive preko cele zime. Ovde su smešteni u jurtama, sa svojim porodicama. Ali ipak, ne bih volela da mi neki od njih preseče put usred ničega.
Stoga ih pozdravljam i krećem nazad -- nizbrdo četrdeset pet kilometara. Prija kao odmor (uprkos bolnim stiskanju kočnica) a i pejsaži su skoro neprepoznatljivi zbog drugog ugla i drugačijeg osvetljenja.


Jezero Esik
26. avgust

Esik je moja poslednja odrednica u ovoj mini-turi po Alatajskoj oblasti. Sve verujem da će mi ova vožnja biti lakša od pređašnjih, jer treba da ispedalam samo na 1780 metara nadmorske visine. Selo Esik je oko hiljadu metara niže, a do gore ima svega dvanaest kilometara.
Aha.
Nema nikoga da mi kaže kako sam previdela prostu matematiku: da će prosek tog uspona biti osam procenata.
A u stvarnosti to izgleda još mnogo gore. Od ulaza u nacionalni park, isti kao i onaj u kome se nalazi Baljšoje jezero, sledi spust dug kilometar i po, potom je naredna tri kilometra blag uspon, a onda -- zid. Strmiji put nisam imala na ovoj turi.
Guram stajući na svakih pet minuta da uzmem dah. Prokleto je teško.
Nervira me vrućina i mušice koje se lepe za mene i kola kojih ima kao da sam na magistralnom putu. Sasvim sam zaboravila da je nedelja i da će ovde sigurno vrveti od izletnika i turista.
Malo se oraspoložim kada se s moje desne strane otvori pogled na kanjon reke Esik, pa svako stajanje mogu da iskoristim da fotografišem. I da po ko zna koji put zaključim kako nijedna slika nikada neće moći da prenese ono što oko zaista vidi.
Tako se, nakon više od tri sata guranja i nazovi-voženja, nekako dovučem do vrha. Isečak jezera koji vidim odozgo obećava mi velikodušnu nagradu za sve moje muke dovde. Spuštajući se, pokušavam da usput nađem neki vidikovac s kog bih mogla da kamerom obuhvatim celo jezero, ali sve duž puta obraslo je u gusto šipražje i žbunje, a kada uspem da prođem do ivice litice, ispostavi se da neka stena ili drveće zaklanjaju pogled prema Esiku. Kada se pak s ove strane pogled otvori, tada planine koje ga orkužuju ne dopuštaju da se sagleda celo, zašta su zapravo 'krivi' brojni zalivi koji duboko zadiru u njih. Slika celog jezera Esik očito je moguća jedino iz vazduha.
Baš šteta.
Ne znam da li me oči varaju, ili površina zaista menja boju kako joj se približavam, te mi se čas čini da je jezero crno, čas da ima onu intezivnu zelenu boju (poput naše Drine, Zelenike), čas da je sinje. Ni to ne uspevam da dobro zabeležim kamerom.
Parking je krcat kao i cela obala. Roštiljanje, preglasna muzika, pijančenje. Ali ima i pravih ljubitelja prirode, koje prepoznajem po ruksacima, komadima planinarske garderobe i fotoaparatima, a najviše po ponašanju. Oni šetaju okolo a neki takođe pripremaju hranu, ali svoje smeće uredno prikupljaju u kese s jasnom namerom da ga potom ponesu sa sobom. Dok ostali bacaju gde šta stignu.
A to je i glavni razlog zašto se nakon skoro dva sata premišljanja i kruženja oko jezera, na kraju odlučujem da ipak ne zanoćim ovde kao što sam prvobitno bila planirala. Tolika hrana mora privući zveri tokom noći. A meni se nešto ne dopada ideja da se nadomak mog šatora goste neki vuk ili medved.
I tako sa žaljenjem krećem nazad. Krivo mi je tim više, jer sam prvobitno bila nameravala da ovde ostanem i sutradan, da se odmorim, pišem i možda malo planinarim.
Nekad sam stvarno ljuta zbog ljudi: nisam videla jezero zbog neodgovornih Kazahstanaca koji ne poštuju zabrane o paljenju vatre u šumama, nisam produžila do kanjona Čerin zbog ne baš prijateljski nastrojenih nomada prema usamljenim putnicama, nisam kampovala na Esiku zbog klanice koju izletnici ostavljaju iza sebe. I zbog toga mi se cela ova mini-tura čini nepotpunom i polovičnom, a trebalo je da bude među najlepšima koje sam napravila tokom putovanja.

[pauza]

Fotke sa vožnje opko Isik Kul jezera u Kirgiziji (uskoro će i priča): https://picasaweb.go... ... directlink

[chamade]

Snežo,šta da ti kažem osim...hvala od sveg srca za slike.
Nadam se da ćemo ti kad-tad uzvratiti barem delić onoga što si nam dala.

[pauza]

Oko Isik Kula
5-9. septembar


„Azijska Švajcarska“ – u najavi
S južne strane masiva Alataj, na teritoriji Kirgizije, nalazi se drugo po veličini ledničko jezero u svetu – Isik Kul. Od Biškeka je udaljeno tek nešto više od dvesta kilometara, pa nemam dilemu gde otići dok čekam kinesku vizu. Zbog ograničenog vremena, planiram da se vozom ili autobusom prebacim do mesta Balički, koje se nalazi na špicu jezera, te da odatle krenem bilo južnom, bilo severnom stranom i napravim pun krug, što iznosi četristo četrdeset kilometara ili opuštenih pet do sedam dana vožnje.
U odlasku, u maršutki upoznajem Ukrajinku Tanju, koja već trideset godina živi u malom mestu na južnoj strani Isik Kula i poznaje ga toliko dobro, da bi slobodno mogla da se zaposli kao turistički vodič. Jer ne samo što mi preporučuje šta sve treba da vidim, a što se ne nalazi ni u Loneli Planetu niti na internet sajtovima o Kirgiziji, nego mi čak i crta kako da do tih mesta stignem. I na sve to, a što je i bilo za očekivati nakon petočasovne priče, poziva me da budem njen gost kada stignem do Tenge, kako se zove selo u kome živi. Naravno, Tanja, spasiba vam.
Ne volim kad imam očekivanja, jer me stvarnost gotovo uvek razočara, a o Isik Kulu čula sam samo superlative, te sam se nadala bezmalo nekom čudu: pogledu koji oduzima dah; prirodi čija me divlja lepota potresa do srži; nečemu potpuno drugačijem od svega što sam do sada videla.
Kad oko mene -- obična pustara, a kako je i put poprilično udaljen od jezera, to mogu samo da zamišljam nebeskoplavu ili smaragdnozelenu boju kao kontrast sivilu kroz koje jezdim. Jeste da su s moje desne strane (jer krenula sam južnom trasom) planine prekrivene snegom, a i sleva, u daljini, nazirem bele vrhove, ali gde je voda? Došla sam zbog nje, zbog vožnje obalom s pogledom na jezero.
Srećem jednog Rusa, koji pedala u suprotnom smeru od mene. Put je, kaže, sve vreme daleko od jezera. A i južna trasa koju sam odabrala nije ništa posebno. Mada, priroda je zaista lepa. Pitam ga da li je video neko od mesta koja mi je Tanja preporučila, a kada negira, rezignirano zaključim da nema pojma.
No to nije toliko njegova, koliko krivica kirgiške vlade, njihovog ministarstva za turzizam. Jer osim što su još pre desetak godina proklamovali da će njihova zemlja postati „azijska Švajcarska“, nisu ni prstom mrdnuli da zapadnom turisti makar predoče šta bi trebalo da poseti. Neznatni pomak je letošnje ukidanje viza za četrdeset dve zemlje (skoro sve evropske, ali Srbija se ne nalazi među nima). Nakon tog poteza, kojim su jasno otvorili vrata svoje države, svako bi očekivao da će barem štampati turističke mape ili postaviti oznake, a oni – ništa.
Ni kada se sivilo pustinje naprasno preobrazi u zelene poljane, a oko puta stanu da se nižu beskrajni drvoredi platana a potom i breza, iza kojih se skrivaju seoske kuće, čak ni tada putnik neće opaziti nikakvu oznaku za naziv reka koje natapaju te oaze niti će na bilo kojoj mapi moći da pronađe ime mesta u kome se obreo.



Slano jezero
Zahvaljujući Tanjinim detaljnim uputstvima, očekujem da će priroda oko jezera ubrzo opet promeniti izgled i ovi nestvarni predeli se preobraziti u sive, jalove stene, i sada se radujem tome jer će to značiti da sam blizu slanom jezeru, jednom od brojnih prirodnih fenomena oko Isik Kula, o kojima mi je pričala.
I zaista, samo što nisam stigla. Eno najzad i jedne oznake: „Slano jezero“ piše na ruskom i – nuto čuda – engleskom. Ali je tabla potpuno neupadljiva, cigla boje, koja se stapa sa okolinom. Strelica pokazuje na zemljani put sleva, a kilometraža je izgrebana. E ako ovo neko od stranaca primeti, posebno iz kola...
No narednih osam i po kilometara, koliko ima do slanog jezera, toliko su upečatljivi, da zaboravljam na sve prethodne zamerke. Čim se malo odmakne od glavnog puta, beživotne stene ustupaju mesto plodnoj dolini reke. Prateći njeno korito, put izbija do Isik Kula i dalje vodi između jezera s leve strane, a koje je sad gotovo nadohvat ruke, i planina s desne, o koje se put bezmalo češe.
Lepota svuda oko mene. Stajem i fotografišem: stotine ovaca koje se izležavaju uz obalu reke dok njihov pastir nešto dalje peca; retke kuće netipičnog kirgiskog stila sa ravim krovovima; stene koje su po sastavu istovetne onima u Kapadokiji; neopisivu boju Isik Kula koja od nebeskoplave prelazi u indigo-modru.
Na ovom putovanju, a posebno otkada vozim sama, dajem oduška svojim impulsivnim reakcijama kad god to mogu. Tako često zavrištim ili počnem da se naglas smejem kad me obuzme sreća zbog prizora koje posmatram.
Sada se smejem i povremeno vrisnem. Iako je četvrtak, začudo ima dosta kola koja hitaju kuda i ja, ili se odande vraćaju. I skoro iz svih vozači mi kratko zatrube ili mahnu u prolazu dok me zaibilaze. Verujem da ovo mesto emituje neke veoma pozitivne talase.
Kad ugledam petnaestak jurti zbijene jednu do druge, znam da sam stigla. Malo turističko središte, sa tradicionalnim nomadskim domovima pretvorenim u sobe koje se rentiraju. Etno-stil narušen je dvema ogromnih kućama na ograđenom zemljištu koje zauzima veću površinu od onog na kome su jurte. Neki moćnici koji će sve da upropaste, pomislim, ali ipak idem tamo jer na jednom od manjih, pomoćnih objekata, pročitam: „Tuš“.
Vlasnik je momak od dvadesetak godina, mada bi mogao imati i deset više – Azijatima je nekad veoma teško odrediti godine. Tuš ne radi, kaže. Pitam ga da li mogu da iskoristim kabinu da se okupam vodom koju ću zagrejati na svom gorioniku. Nekoliko trenutaka razmišlja, a onda se seti nečega, rekne mi da sačekam i izgubi se iza kuće. Uskoro se vraća sa još jednim momkom, koji mi kaže da u drugoj kući mogu da se istuširam za cenu od sto somova (nešto manje od evra i po). Pristajem, ali najpre odlazim da obiđem slano jezero, taman dok on u međuvremenu zagreje vodu, ili šta već treba da uradi.
No put do jezera zatvoren je rampom, a da bih prošla, moram da platim još sto somova. Kome?, pitam se, budući da mi petorica-šestorica muškaraca koji stoje uz nju deluju kao samoorganizovana grupa koja se vešto dosetila kako da zaradi. A i rampa je napola improvizovana, kao da je preneta s nekog drugog mesta, ili je možda ukradena. No, plaćam i prolazim.
Voda Isik Kula veoma je topla. I samo ime jezera u prevodu sa kirgizijskog znači „topla voda“. Ni za najljućih zima, ona se ne ledi. Zahvaljujući tome, mikroklima u njegovoj okolini veoma je blagorodna (mada ne svuda ravnomerno). A budući nekoliko stotina puta manje i pliće, slano jezero je još i toplije. Zbog ljudi dolaze da se ovde kupaju sve do kraja oktobra.
Danas je vreme tmurno i hladnjikavo je, ali većini turista to ne smeta da se potope u slano jezero, bilo da bi plivali ili samo okvasili noge. Rado bih im se pridružila, ali ipak ostajem na obali. Već dan-dva kako se ne osećam najbolje, brzo se zamaram i sva sam nekako slaba, pa bih morala da se pričuvam ako ne želim da se razbolim.
Pravim nekoliko fotografija i vraćam se u naselje jurti, radujući se vrelom tušu koji me čeka. Momak mi pokazuje tušionicu a ja, poučena brojnim slučajevima kada sam se svukla i pripremila za kupanje a iz česme nije potekla topla voda, puštam ga da mi pokaže kako radi njegov solarni tuš. Čekam minut. Dva. Nema tople vode.
Dobra je, kaže momak. Možda kad imaš dvadeset godina, odgovaram i okrećem se da odem. Pedeset somova!, dobacuje mladić za mnom. Za šta? Za hladnu vodu?, smejem se u neverici. Nije hladna, normalna je, odgovara, ali ja već odlazim. Trideset somova!, viče za mnom, no ne osvrćem se. Razmišljam o kirgistanskom smislu za turizam.
Pošto sam svoj šator postavila između jurti, u zavetrinu, to sam meta radoznalosti svih gostiju u mom susedstvu. Posebno žena, muslimanki, zabrađenih i otkritih, koje verovatno niakda nisu imale priliku da razgovaraju sa nekom usamljenom putnicom, i to još na biciklu. Nakon tri obavezna pitanja na koja sam navikla još od Kazahstana – A ti sama otkuda? Jesi za mužem? A deti u tebja jest? – zanima ih da li se bojim, gde sam sve putovala, čime se bavim, koliko dugo sam odsutna od kuće... Jedna me poziva da obavezno budem gost njene porodice kad me put navede kroz mesto u kojem žive, druga mi donosi suvo voće da se zasladim posle večere, treća, koja je i vlasnica jedne jurte, nudi mi da spavam unutra, što odbijem.
Prija mi priča s njima u atmosferi porodičnog odmorišta, gde su svi opušteni i druželjubivi. I mada bih od umora mogla zaspati stojeći, bude mi krivo kad u deset svi krenu na počinak poštujući pravilo odmarališta. Verovatno se sutra nećemo videti, jer ću otići pre nego što se budu probudili.

Odustajanje od „Bajke“
Selo u kom Tanja živi sasvim zgodno se smestilo na pola puta od Baličikija do Karakola – najvećeg grada na jezeru o kome sve više razmišljam kao o mojoj krajnjoj destinaciji na ovoj mini-turi. Jer osećam se sve gore, pa ideju o pedalanju narednih pet dana zamenjujem idejom o brzom povratku u Biškek i odmoru kod Jelene i Vladana, koji su mi se u međuvremenu javili ponudivši mi semštaj. Moram da se zalečim i za to su mi potrebni kućni uslovi.
Koliko sam zaista klonula i telom i duhom otkrivam na putu do tenge. Desetak kilometara pre Tanjinog sela nalazi se kanjon Skaska koji bi, po onome kako mi je opisala, trebalo da bude kirgizijski pandan turskoj Kapadokiji i tamošnjim „vilenjačkim dimnjacima“.
Najpre sam čvrsto rešena da ga posetim te pomno motrim oznake pored puta, da ne bih propustila tablu za skretanje prema planinama. Čudom ne mogu da se načudim kako grupa od dvadeset francuskih biciklista, koja je doletela u Kirgiziju radi desetodnevne ture oko isik Kula, nije posetila ni kanjon, ni vodopad koji se nalazi dalje, u smeru iz kojeg su došli. Zar deset dana samo kruže oko jezera? A pri tom voze bez bisaga jer imaju odličnu logističku podršku: dva kombija, jedan ispred grupe, drugi na začelju, a plaćaju i domaćeg vodiča. I ponovo razmišljam o tome koliko su Kirgizi netalentovani za turizam.
Kilometar dalje ugledam tablu za Skasku. Nema podataka o udaljenosti kanjona, a ne sećam se da mi je Tanja rekla taj podatak. Već nakon sto metara put se razdvaja u dva smera, a strelica na drugoj, manjoj tabli, može da pokazuje i na levo i na desno – tako je tabla nakrivljena. Pa ti sad pogodi koje je pravo.
Biram desno jer mi se čini da je nagnutija na tu stranu. Pokušavam da po tragovima na zemlji razaznam da li je neko skoro prošao ovuda (jer sve računam da makar domaći turisti znaju šta treba posetiti), ali vetar koji stalno duva raznosi pesak posvuda, skrivajući tragove. No barem mi duva u leđa.
Skoro je podne is unce sve jače prži. Nema žive duše. Pitam se da ipak nisam pogrešila skretanje. Upinjem se da nekkako sagledam šta se nalazi tamo u daljini, iza brda koja se nadovezuju jedno na drugo kao talasi. Ali predaleko je.
Put postaje sve strmiji a ja sve umornija i bezvoljnija. Dahćem, neuobičajeno mnogo se znojim i sve češće stajem. Osvrćem se prema glavnom putu i sa razočaranjem zaključujem da odmičem veoma sporo. To me još više demorališe.
Da se vratim? Pa pravac kod Tanje da se odmorim koliko mogu i sutra put Karakola, na bus za Biškek? Očiot, ne vozi mi se. Sve mi je postalo napor i mrska mi je već i pomisao da bilo gde odem. Želim samo da se negde skupim i mirujem.


Kako reći „Ne“ domaćinima?
Biti nečiji gost na ovakvom putovanju nije uvek lako. Ako domaćini nisu i sami putnici ili ljubitelji putovanja, koji svojoj sabraći nude smeštaj preko neke od internet lista, nepogrešivo razumejući šta im treba, onda će boravak u nečijem domu često podrazumevati veliki napor gosta da pokaže očekivano poštovanje i zahvalnost prema domaćinima. A ovi, u svojoj želji da pomognu i što bolje ugoste putnika, umeju da mu nametnu takav pritisak da se nretko pokaje što je uopšte i prihvatio poziv. Zar pravo tuširanje i spavanje u krevetu mora toliko teško da se otplati?
Tanja i njen suprug Valerij zaista su se obradovali mom dolasku. Oboje penzioneri, provode svoje staračke dane čuvajući dve unuke, od ukupno petoro unučadi koliko imaju od svoje dvojice sinova.
Veliku kuću gradili su sami od temelja, a ogromno imanje obrađivali su vredno nakon što bi se vratili sa posla – Valerij sa dužnosti vojnog lekara u obližnjem sanatorijumu, a Tanja iz kancelarije računovodstva u jednoj školi u susednom selu. No sada sve to polako propada. Sinovi žive u Alma Ati i kako nema nikoga ko bi im pomagao, ovo dvoje još uvek vitalnih ljudi, rade samo koliko im treba da proizvedu hranu za sebe.
Po mom dolasku, Tanja me najpre povede da mi pokaže imanje. Gladna, umorna i prljava, osećajući se prilično loše, morala sam da sa zanimanjem slušam i razgledam skoro sat vremena. Jedva dočekah da se skljokam na stolicu u kuhinji – jer ručak će biti kasnije.
Njih dvoje planirali su da me povedu na plažu pošto je dan lep i sunčan, a njihove plaže najčuvenije su s ove strane jezera. Toliko se raduju tome, a i unuke Tanja i Elisa skaču od sreće, da ne mogu da odbijem. Jedino bih volela da se prethodno istuširam, ali i to ću morati da sačekam, jer treba vremena da se voda zagreje u kotlu na ugalj.
Taman da se okupaš u jezeru, a posle da se ovde istuširaš, kaže Tanja.
No, ja znam da od prvog nema ništa – ulazak u vodu, ma koliko bila topla, sasvim bi me dokrajčio. Razmišljam samo šta da smislim kao izgovor, jer ne želim da ih opterećujem mojim zdravstvenim stanjem. Sigurno bi me zadržavali da ostanem dok se ne izlečim, a ja samo hoću da se što pre dokotrljam u Biškek.
U pomoć mi pritekne kiša, koja se iznenada sruči na nas, baš dok smo obilazile plažu u potrazi za nekim lekovitim biljem koje je htela da mi pokaže. Odjurismo nazad, do Valerija i devojčica, koji su nas čekali u kolima. No to nije sprečilo Tanju da se ipak okupa, uporno i mene dozivajući da je sledim. Srećom, i ona je brzo izašla te krenusmo nazad.
I tek sada, nakon skoro tri sata od mog dolaska, mogla sam da se istuširam, ručam i potom odem u „svoju“ sobu da se odmaram. Ustala sam samo za večeru i onda se opet bacila u krevet da spavam.

*
Poslednja od znamenitosti na južnoj strani jezera, koju bi, po Tanji i Valriju, obavezno morala da posetim, jeste veliki vodopad visoko u planinama.
Klimam glavom za vreme doručka, mada sam odlučila da tamo neću otići. Za stanje u kome sam, trideset kilometara uzbrdo, po zemljanom putu, predstavljalo bi prevelik napor. Zato odlučno odbijam njihov predlog da sve stvari ostavim u kući kako bih bila lakša i brža – jer bi prihvatanje značilo ne samo da bih zaista morala da odem na vodopad već i da bih potom trebalo da se vraćam petnaest kilometara do njihove kuće i tek tada da krenem put Karakola. Znači, čitav dan.
Žao mi je što ih lažem, ali toliko im je stalo do toga da vidim sve lepote oko jezera, da nemam srca da ih razočaram. A da li zato što su nešto posumnjali, ili samo zbog toga da bi mi olakšali, tek, priredili su mi iznenađenje kakvo nisam mogla ni da zamislim.
Nije bilo prošlo ni pola sata kako sam napustila njihovu kuću, kada me prestiže Valerij svojim kolima. U njima svi četvoro. Stajem. Šta se desilo?
Ovako su isplanirali: poneće moje bisage sa sobom i ostaviti mi Tanjin mobilni telefon. Kad budem završila s obilaskom vodopada, treba samo da pozovem Valerija i on će mi kolima dopremiti moj prtljag do raskrsnice gde su me sustigli. Naravno, ako se slažem s tim.
Oh, ljudi, kako da vas odbijem a da se ne uvredite? Toliki trud, tolika briga i želja da mi pomognete. Ne, ne mogu da kažem „Ne“. Nema mi druge nego da ispedalam tih trideset kilometara uzbrdo i onda nazad. Preživeću, valjda.

Epilog
Preživela jesam, čak sam i uživala uprkos zaista velikom naporu. Od cele ture duž južne strane Isik Kula, ovo parče puta bilo je najlepše jer je vodilo korz skoro potpunu divljinu. No sam vodopad nisma videla izbliza. Od podnožja gde s esliva u reku, do mesta gde je veliko korito i odakle je moguće fotografisati ga u njegovoj punoj lepoti, ima oko dva sata penjanja, peške, po strmini skoro pod pravim uglom. Toliko snage nisam imala.
Preteklo mi je taman dovoljno da se nekako dovučem do Karakola, kupim kartu za noćni, jedini autobus i onda se srušim u šator, tresući se od groznice.

[Sci]

Pazi se tih prehlada koliko god je moguce i nemoj da "silujes" i kad si bolesna. Ako ima ikakve mogucnosti u takvom stanju budi u cvrstom smestaju kod nekog. Dva tri dana i ne gubis mnogo, zdravlje je jedino sto imas na ovom putu, molim te da ga dobro pazis, jer rezerve nema . To jezero je fenomenalno, nego ide zima, pa 'ajd ti u Kinu na more

[pauza]

Sci, hvala na brizi.
Cuvam se ja, ali sam bila prsela preko nekog ledenog potoka, zapravo reke dva puta u dva dana i to me je dokrajcilo.
Vec sam u Kini i uzasno je tesko jer se nista ne razumemeo i nemam pojma kuda vozim jer im je sve na kineskom i arapskom!

[Ivan_xcv]

Oh, ljudi, kako da vas odbijem a da se ne uvredite? Toliki trud, tolika briga i želja da mi pomognete. Ne, ne mogu da kažem „Ne“. Nema mi druge nego da ispedalam tih trideset kilometara uzbrdo i onda nazad. Preživeću, valjda.

Jao, sto ne volim kad neko ne ume da odbije, mada je stvarno tesko reci to ljudima koji su ti pruzili smestaj u takvom trenutku... ali ok...

Pretpostavio sam da ce u Kini biti tesko... Znaju li makar neki "svetski" jezik pa da ide malo lakse...?