805 replies to this topic

[Legionar]

Atmosfera u Parku mira, gde sedimo i malo mezetimo, neodoljivo me podseća na beogradska okupljanja Ciklosvetaca "Kod Cece" na Adi. Anegdote, fotografije sa zajedničkih vožnji, smeh, dobro raspoloženje... -- čak i ličimo jedni na druge fizički, braća Rusi i mi, Srbi.

I onda usred priče, gest koji mi nagna suze na oči: oduševljen mojom pričom o dobroti ljudi koje sam usput sretala i tvrdnjom da je svet neuporedivo bolje i lepše mesto nego što inače verujemo, Alan, psiholog u vodama politike, vadi novčanik i kupuje sto kilometara mog puta. Tek tako, sto evra za nastavak puta. I to baš u trentuku kada mi je svaki cent ogroman ko kuća.

Da li je moguće da se ovakve stvari zaista dešavaju? Čime sam zaslužila da mi ljudi toliko pomažu? Jer bez sve te pomoći koju su mi pružali od početka putovanja, a posebno otkad pedalam sama, nikada ne bih stigla dovde gde sam sad.

Исто се питам када ми се такве ствари дешавају

Ne znam kome pre i više treba da zahvalim: Alanu, svakom od mojih dobrotvora ponaosob, Bogu ili proviđenju, mom anđelu čuvaru, sreći...

Ја се за све захваљујем Богу (а тако се уједно захваљујем и свим људима - како добрим тако и лошим,јер сви нас они воде ка Богу,тј,духовном савршенству.Свако на свој начин ).

Nekada mi se zaista čini da će mi srce prepući od toliko snažnih osećanja.

И ја се уплашим да ће ми срчка попустити Зато волимо да путујемо Снежо,много ти хвала на овако искреном изношењу свог емотивно-духовног стања То си од почетка и чинила,зато те пуно ЉУДИ и воли Одушевљен сам твојим преживљавањем То је зато што си СРБкиња

[pauza]

Mod, sad sam shvatila. Ali ne bih ja rekla da sam ostala bez teksta, nego sam se osecala neobicno a i Sci je imao isti osecaj: kao svetski vagabundi, skitnice, srecemo se na nekom prasnjavom putu usred stepe i pricamo na srpskom. Neobican osecaj, koji cu opisati, nadam se uskoro u blogu.

Legionar, volim i ja vas Salu na stranu, ti znas da je jedan od mojih licnih motiva za ovaj put bilo i to da zelim da se menjam i postanem bolji covek i manje sujetna i tako to... A dogadjaji poput tog i uopste tolika dobrota ljudi a i velikodusnost, doslovno me ostavljaju bez teksta (Mod ) Nekad, dok vozim, kad se setim nekog od tih dogadjaja, pocnem da pricam sama sa sobom, u stilu: ma to je neverovatno, ne, nestvarno je, kakvi ljudi... A vise puta su mi i suze posle na oci. Svi ti ljudi, svi ti gestovi takvih ljudi zaista su ucinili mozda ne da postanem bolja ali emotivnija sam svakako i otvorenija i zahvalnija. A zahvalnost je valjda prvi pokazatelj napretka u smislu oslobadjanja od svog Ega?

[Legionar]

ti znas da je jedan od mojih licnih motiva za ovaj put bilo i to da zelim da se menjam i postanem bolji covek i manje sujetna i tako to...

На добром си путу Не мислим на пут према Кини и Индији ,него на духовни пут који је и покретач и заправо главни ПУТ,а физичко кретање кроз простор и време служи само да обликује (усаврши) дух.

A dogadjaji poput tog i uopste tolika dobrota ljudi a i velikodusnost, doslovno me ostavljaju bez teksta (Mod ) Nekad, dok vozim, kad se setim nekog od tih dogadjaja, pocnem da pricam sama sa sobom, u stilu: ma to je neverovatno, ne, nestvarno je, kakvi ljudi... A vise puta su mi i suze posle na oci.

Исто сам доживљавао (проживљавао) на овом свом кратком путићу и то ми је само појачало жељу за даљим путовањем и таквим доживљајима,јер осећам да је то МОЈ ПУТ којим треба да идем (бар још неко време) у свом животу

Svi ti ljudi, svi ti gestovi takvih ljudi zaista su ucinili mozda ne da postanem bolja ali emotivnija sam svakako i otvorenija i zahvalnija.

Сигурно си и боља и емотивнија (саосећајнија - што је супротан осећај од егоизма) и отворенија (добре душе које срећемо на путу/у животу нас "отварају" за љубав према свима ).

A zahvalnost je valjda prvi pokazatelj napretka u smislu oslobadjanja od svog Ega?

АПСОЛУТНО =D> О томе ћемо неком другом приликом нашироко,за сада ми је ово довољно и веома ме радује

[pauza]

Uz Don pa Volgu do Grada-Pobednika
24-29. juli 2012.

A vetar duva, duva, duva...

Nema ništa zamornije od pedalanja istim putem nazad; dosadno je čak i
ako je u povratku više spustova nego uspona. Zato, iz Taganroga uzimam
voz do Rostova, odakle potom nastavljam na dva točka.
Put vodi uz Don, njegovom levom obalom. Kao i u samom Rostovu, ona je
pretvorena u peščane plaže koje su manje-više uređene za kupače i
izletnike: tu su restorani i kafei, drvene nadstrešnice sa klupama,
igrališta za decu i odrasle, bungalovi. Između plaža i puta je široki
pojas zelenila, sa drvećem koje zaklanja pogled na reku, i tako od
obale pravi oazu za posetioce. Ona se pruža više od deset kilometara
nakon izlaska iz grada, a mašine i gradilišta na završetku ovog pojasa
kazuju da se raščišćavanje nastavlja još više na sever.
No osim obilja dobrih mesta za kampovanje, za cikloturistu ovde nema
ničega zanimljivog. Put je veoma prometan, a ima samo dve trake za oba
smera, pa su česte kolone i zagušenja.
Nakon dvadesetak kilometara skrećem na sporedni drum. Oko mene, s obe
strane njiva za njivom, koje se slivaju u sliku jedne ogromne,
nepregledne ravnice čiji se kraj gubi tamo daleko na horizontu.
Sabraćaja gotovo i da nema -- jedna kola naiđu u možda pola sata.
Kakvo olakšanje za uši i nervni sistem.
Sunce prži nemilice, kako samo ume u stepi, a čeoni vetar ne staje ni
na trenutak, nego udara svom silinom. Brzina mi ne premašuje deset
kilometara na sat, a nakon retkih brda, kada se ponadam da će mi spust
doneti kratki predah od okretanja pedala i upinjanja, jedva ubrzam do
trinaest-četrnaest na čas. Gunđam u sebi pitajući se što li sam baš
toliki baksuz.
Ako se ovako nastavi, do Volgograda će mi trebati više od deset dana a
ne pet, kako sam bila planirala. A to će mi onda poremetiti i sve
dalje planove. Eh, Rusijo, znala sam da si velika i zajebana, ali moje
predstave nisu bile ni blizu ovome što sad gledam i u čemu sam se
našla.
Pa pomislim da nije ni čudo što se Hitler ovde nasukao. Trebalo biti
potpuno lud ili neviđeno glup pa poverovati da se ovakva zemlja može
osvojiti. Ko je makar na trenutak kročio na rusko tlo i samo ovlaš
bacio pogled na ova prostranstva, te osetio vetar iz stepe (ma i u
leto, kao ja sada), taj ni u snu ne bi pomislio da ovde pošalje vojsku
-- jer pre će se vratiti iz pakla nego iz ovdašnjih nedođija.


Usred leta, u stepi -- Deda-Mraz

Dugo, naporno putovanje kroz stepu. Svaki dan je nalik na prethodni,
pa uveče, kada sednem da zapišem utiske u moj notes, ne mogu da se
setim šta je bilo jutros i da li se išta važno i zbilo. Ne pomažu ni
fotografije, jer ne samo što ih nema mnogo nego sve liče jedna na
drugu, pa ne uspevam da prepoznam bilo kakav orijentir oko kojeg bih
potom nizala sličice prethodnih i potonjih dešavanja.
No onda, jednog takvog dana, na pola puta između Rostova i Bele
Kalitve, moj mobilni telefon pozvoni. Očitam ruski broj pa se javim sa
"Da?"
-- Hej, Snežo! Ćao! -- kaže muški glas s druge strane, na čistom srpskom.
-- Dragane! -- uskliknem radosno.
Znam čoveka, doduše, ne lično, već samo preko jednog biciklističkog
foruma. Ljubitelj je svega na dva točka i veliki putnik, a nedavno je
krenuo motorom na turu po Rusiji, Kazahstanu i "stan" državama, sa
željom da vozi na Pamiru. Bili smo u kontaktu i imali labavi dogovor
da se možda vidimo ako nam se putevi negde ukrste.
Ili približe, kao sada. Jer Dragan je upravo ušao u Rostov na Donu iz
Ukrajine i kreće put Volgograda, pa me pita dokle sam tačno stigla.
-- Ja sam tu, na sto pedeset-dvesta kilometara od Rostova, kod nekog
sela Grišenka. Idem sporednim putem, ne onim M4 autoputem za Moskvu,
nego onim desno, što vodi kroz Šahti ka Beloj Kalitvi.
-- Locirao te! -- kaže Dragan kada pronađe put i selo na mapi. --
Vidimo se uskoro! --
A ton mu je kao da kaže: "Čekaj me kod Ruskog cara da popijemo kaficu."
Odlučivši da ne vozim dalje već da ga tu sačekam, pronađem zgodno
mesto sa klupama i stolovima u hladovini pored seoske prodavnice. Ali
već sam ručala, popila kafu a potom i hladno pivo, a od Dragana i
njegovog motora ni traga ni glasa. Imam odličan pogled na drum, koji
je potpuno prazan. Već sat. Dva. Dva i...
"Brm-brm!"
Evo ga!
Istrčavam nasred puta i mašem obema rukama, uzbuđena kao dete kad
nakon dugog očekivaanja najzad ugleda Deda-Mraza. Ne znam otkuda mi ta
asocijacija, jer Dragan nije ni sed, niti mi donosi paketiće, niti me
išta podseća ne novogodišnje i božićne praznike, osim ako se susret sa
poznanikom iz istog grada, usred neke nedođije, ne doživi kao najveći
blagdan.
"Klik!", "Klik!, pa opet "Klik" -- fotografišemo jedno drugo pre nego
što se rukujemo i izljubimo. Za istoriju, kaže Dragan. Okej, za
istoriju susreta uvrnutih putešestvenika iz Srbije.
I potom -- pričamo, pričamo, pričamo. Razgovoru nikad kraja. Upadamo
jedno drugome u reč, preskačemo teme, pravimo digresije, utrkujemo se,
pa nazdravljamo (Dragan sokom, ja pivom), i ponovo se fotografišemo,
pa opet pričamo i pričamo i pričamo. Nikad stati. Šta reći, sem --
Srbi.
A kraj nadstrešnice prema ulici, naše dve makine. Zaustavljaju se
jedna kola, izlazi čovek i prilazi nam. Da li nam treba pomoć kad smo
ovde stali?
Ma mi samo onako, našli se tu malo u ovoj ruskoj nedođiji, pa zaseli
da prozborimo koju.
Čovek ne razume, ali shvata da smo bezbrižni te da nam pomoć verovatno
nije potrebna, pa odlazi. Mašemo mu dugo, zahvalni.
A uskoro se i nama bliži vreme rastanka. Žurimo oboje: Dragan da
stigne u Volgograd, a ja barem do sledećeg sela, jer mi se ne mili
ideja da kampujem usred ničega, na vetrometini, bez vode, kilometrima
udaljena od civilizacije. Sa stepom se ne treba šaliti.


Grad heroj

Od ulaska u stepu, ne brojim dane. I nemam pojma koliko je prošlo
otkako sam krenula iz Rostova. Već sam sebi počela da ličim na zombija
koji uporno, mehanički vrti pedale od jutra do večeri, goredolirajući
po zatalasanoj stepi, bez ijedne misli u glavi, jer svaka ispari na
žegi pre nego što se i uobliči u suvislu rečenicu koju bi možda
vredelo zapamtiti.
Kud li je bio krenuo taj Hitler, da ga čovek pita? I šta li je samo mislio?
Jer ovo moje je još i pomo'z Bože, ali naći se ovde usred zime jednako
je dugom samoubistvu u teškim mukama.
Jednog dana ipak nekako stižem u Volgograd. Ogroman je; kažu, prostire
se na osamdeset kilometara. I još kažu da nema jednog kamena koji je
preostao od Drugog rata i vremena kada se zvao Staljingrad i kada se
ovde bila odlučlna bitka. Pa ipak, turisti ga masovno pohode. Dolaze
Rusi, dolaze Nemci, pa onda svi ostali. Klanjaju se pepelu
oslobodilaca, gradu heroju, Mamajev Kurganu -- simbolu pobede.
I ja sam moju rutu izmenila samo zato da bih ga posetila.
A ovde svi putevi vode ka brdu gde se nalazi spomenik i mauzolej koji
je posvećen najvećoj bitki u Drugom svetskom ratu.
Pa da krenem.


Mamajev Kurgan

Prvi put sam ovo ime čula od taksiste kog sam upitla za put do adrese
mojih domaćina sa Kauč surfing liste. Objašnjavajući mi kuda da idem,
pomenuo je da ću sleve strane puta ugledati Mamajev Kurgan, takvom
tonom kao da je rekao Ajfelof toranj ili Statua Slobode.
-- Šta je Mamajev Kurgan? -- upitala sam, jer uvek pitam sve što ne
znam bez ikakvog blama, no nisam dobila odgovor. Trebalo je da se
postidim, šta li?
A možda bi i trebalo, ne znam.
Od ulice, bulevara zapravo, uzdižu se stepenice do vrha brda. Na njima
je ispisano "Za našu sovjetksu rodinu -- SSSR!" tako da se vidi
odozdo, iz kojeg god ugla da se posmatra.
Vezujem bicikl za neku ogradu i lagano se penjem. Visoko gore, na vrhu
brda, vidim spomenik -- Mamajev Kurgan. Statua žene sa mačem u rukama,
visoka trideset metara. Ovako iz daljine, podseća me na kombinaciju
beogradskog Pobednika i njujorške Statue Slobode.
Nakon prvog niza stepenika, stižem do platoa gde je ogromni spomenik
majci ili ženi koja u naručju drži sina ili ljubavnika na samrti.
Visoka je najmanje deset metara, i zaista deluje monumentalno.
Meštrović je bio malo dete u odniosu na ovog skulptora.
Ispre nje, mali bazen u koji turisti bacaju novćiće. Levo, duž
popločane staze, nadgrobne ploče u spomen herojima.
Uspinjem se dalje, do sledećeg platoa.
A nasred njega, opet bazen, samo neuporedivo veći i pravougaonog
oblika. Stvarno mi nije jasno čemu ti bazeni služe. Zdesna, pored
staze, četiri-pet ogromnih skulptura ratnika iz Staljingradske bitke.
Svi su monumentalni i moja prva asocijacija je poznata scena iz filma
Neretva (ili to beše Sutjeska?) kada slepac na krkačama nosi ranjenika
bez noge koji mu navigira.
Osećanja su mi ambivalentna, gorda sam ali i ironična prema 'svetom
mestu' bivšeg Staljingrada. Ponosna sam što sam pripadnik naroda koji
se takođe borio protiv fašista, pa mi se čini kao da je ovo mesto i
moje. S druge pak strane, prevelika patetika, patos koji se toliko
potencira, izazivaju kod mene ironični otklon.
Ulazim u mauzolej, mesto gde gore večite baklje u spomen poginulima u
Staljingradskoj bici. Gardisti, neprokteni kao voštane figure, oduvek
su me fascinirali. Teško je razlulčiti da li su od krvi i mesa.
A turisti ko turisti, samo im je do fotografisanja. Staju uz svete
vatre, zauzimaju fotogenične ili seksi poze, a oni iz njihove pratnje
ih slikaju. Pitam se, koliko njih zaista, ali zaista, oseća bilo šta u
vezi sa ovim mestom.
Jer u nekoliko navrata, ja sam na ivici suza. Potresa me glas sa
razglasa koji čujem kada se približim trećem novou, zidu sa uklesanim
scenama iz bitke duž novog niza stepenica.
"Ovde radio Moskva!" govori glas, podražavajući voditelja čuvene
radio-stanice iz 1943. I dalje govori o fašistima, zverima koje su se
primakle Staljigradu, te nužnosti da se brani otadžbina.
"Ma Holivud je dečiji vrtić u odnosu na ovo!", mislim dok pokušavam da
napravim video-snimak. "Ruski komunisti izmislili su patos i
patetiku!"
Nekoliko trenutaka predmišljam se da li da s penjem do vrha, do
spomenika. No utom mi stiže poruka od Dmitrija, mog domaćina iz
Taganroga. Pita gde sam i na moju poruku u kojoj mu ushićeno govorim o
snazi ovog mesta i o tome kako bi svaki Rus, ako ne i svaki
Evropljanin, morao da ga poseti, odgovara:
"Prema Pelevinovoj teoriji, svi oni bili su žrtvovani u ime boginje Kali."
Primetila sam već ranije da su Rusi skloni nipodaštvanju svoje
istorije (kao i Srbi uostalom) i lošem mišljenju o sopstvenom narodu,
ali, istovremeno, i ogromnoj gordosti. To često zbunjuje, posebno
ne-Slovene.
Meni je prilično jasno i poznato, pa zato nonšalantno odgovaram da je
Trojanski rat odneo mnogo više žrtava od Staljingradske bitke a vodio
se zbog jedne žene. I čvrsto ostajem pri mišljenju da bi svaki Rus i
svaki Evropljanin trebalo da poseti ovo mesto. Uprkos njegovoj
patetici. Uprkos patosu koji se graniči sa dobrim ukusom.
Jer žrtve su žrtve. Milon i po ljudi položilo je ovde svoje živote
radi svetskog mira. To treba da se zna. I s tim nema zezanja.


Staljingradski muzej-panorama

Drugo mesto koje posećuju svi turisti kada dođu u Volgograd jeste
Staljingradski muzej - panorama. Pročitavši u nekom od vodiča ovu
poslednju reč, poverovala sam da ću zaista videti neku panoramsku
predstavu, u najmanju ruku trodimenzionalni prikaz bitke. No ništa od
toga.
Muzej ko muzej. Cena ulaznice sasvim prihvatljiva, a za obilazak treba
odvojiti oko sat vremena. Pa ko šta razume, zapamti, fotografiše. Ja
sam se oslonila na ovo potonje.

(Uskoro saljem link za fotografije)

[pauza]

O Rusiji i Rusima, završna opažanja


Kralj alkohol

Sve priče o Rusima i vodki su tačne. Kad piju, piju svi: i muško i žensko, i staro i mlado. Ne smeta im ni četrdeset stepeni u hladu da dan započnu, ili preseku, vodkom.
Viđala sam pijance koji su toliko dozirani da padaju nakon dva gutljaja piva. Ne jednom, videla sam kako usred dana, na paklenoj vrućini, pijanci bauljaju ulicama i samo se negde strovale; a niko i ne pomišlja da im pomogne. Prisustvovala sam nekim scenama koje kao da su preslikane iz opisa naturalista, poput one kada se skoro obeznanjeni seljak, valjajući se na kočijaševom sedištu, zadnjim snagama upinje da bičem “ubije Boga” u nesrećnom konju koji istrajno vuče zapregu.
Tokom mog kratkog “radnog iskustva” u Rusiji, saznala sam da je za poslodavce najveći problem kako da nađu radnika kog posle dva dana neće morati da otpuste zato što je na posao došao mrtav pijan.
A od mojih domaćina u više gradova čula sam istovetne priče o mladim ljudima, mlađim od dvadeset godina, koji kupuju čist alkohol i to piju ili ubrizgavaju u venu. I završavaju spečenih želudaca i spržebnih mozgova na Urganetnom centru.
Kada hoće da gestikulacijom pokažu da je neko alkoholičar, Rusi sastave palac i kažiprst i lupnu se dva-tri puta po vratnoj arteriji. A na licu im se obavezno pojavi osmejak, pomalo sažaljiv, pomalo pomirljiv, ali bez imalo osude. Jer alkoholizam je nacionalni problem i skoro da nema porodice koja je pošteđena tog zla.


Osornost

Ni u jednoj bivšoj socijalističkoj zemlji kroz koju sam vozila nisam srela toliko osornih ljudi kao u Rusiji. Gotovo po pravilu, reč je o ženama ili devojkama koje rade u prodavnicama i kafeima. Namrštene su i namerno se prave da ne vide mušteriju. A kada im se ova obrati, brecnu se na nju: “Šta treba?”
Verujem da rade za sto pedeset evra, što je u Rusiji zagarantovani minimalac. I verujem da mrze svoj posao i da im je život težak. Ali, čini mi se da je najteže živeti tako bez osmeha.


Mobilna mafija

Činjenica da je Rusija ogromna i izdeljena na brojne rejone vešto su iskoristili mobilni operateri da se (još više) bogate. Naime, SIM kartica važi samo za oblast u kojoj je kupljena, dok će u drugom rejonu ili prestati da radi ili će cena svih usluga biti kao u romingu.
O tome kolika je to zarada, najbolje govori činjenica da razdaljina između dve oblasti obično iznosi dvesta-trista kilometara.


Rusi o Rusima

Kada bih moje domaćine upitala da li znaju kakav stereotip o Rusima imaju u Evropi i USA, nabrajali bi: vodka, Putin, postkomunizam, rat u Čečeniji, ali niko nijednom nije pomenuo mafiju. Ne bi im bilo prijatno što od mene čuju da je prvi sinonim za Ruse -- mafija, a da je ova pak na glasu po svojoj beskurpuloznosti.
“To nisu Rusi!”, obavezno bi rekli u odbranu svog naroda. I podsetili bi me da u Rusiji žive brojni etnosi i da se mafija regrutuje iz redova Kazbega, Čečena, Osetina, Inga, Gruzina...
Zanimljivo je to što bi u razgovorima o drugim temama, istu činjenicu -- o multietničnosti -- navodili u afirmativnom smislu.


O Moskovljanima

Nemoskovljani ne vole Moskovljane. Ništa neobično -- gotovo u svakoj zemlji žitelji manjih mesta ne ljube svoje zemljake iz prestonice. Ali, čini mi se da se u Rusiji to već graniči sa fobijom. Bez obzira na status, obrazovanje, godine, svi Rusi s kojima sam u razgovoru dotakla tu temu, reagovali su istovetno: “Moskovljani su loši ljudi”. A objašnjenje bi obično bilo da to i nisu Rusi, već pridošlice od kojekuda. I obavezno su svi kriminogeni.
Čini se da niko ne voli Moskvu, a opet svi hrle u nju.


Švercovanje, šta je to?

U gradskom prevozu, barem u gradovima koje sam posetila, niko se ne švercuje. CEna karte je pristupačna: 12 RBL za normalan autobus i 14 RBL za maršrutku (40 RBL = 1 evro).
Svi putnici ulaze na srednja ili stražnja vrata, a ako nema konduktera koji ide kroz vozilo i prodaje karte, putnici će uredno izaći na prednja vrata, da bi platili kartu kod vozača. Nijednom nisam videla da je neko izašao na neka druga vrata i izbegao da kupi kartu na izlasku.


Neradoznalost

Rusi nisu previše radoznao narod. To se najbolje vidi po deci, koja me skoro nikada nisu saletala ili okupirala kad negde zastanem. Više puta desilo se da vide mojh šator i samo nastave sa svojom igrom. U Turskoj ili Gruziji tako nešto bilo bi nezamislivo.
Najznatiželjniji među odraslima obično su me pitali da li putujem izdaleka i gde idem, pa bi uzviknuli: “Mala dec!” i poželeli mi srećan put. I to bi bilo sve. Retko kad bi se upustili u dužu priču radi priče, osim kada bi želeli da me pozovu u goste kod sebe.


Ruski kroasani

Rusija siguirno nije zemlja sa najboljim pecivom koje sam probala. Ali ruski kroasani po nečemu su sasvim osobeni.
Prvi koji sam kupila bio je sa čokoladom. Zagrizla sam, ali umesto rastopljene čokolade, unutra je bila cela, tvrda štangla! Pomislila sam da je reč o greški u pekari.
No, kad sam sledećom prilikom kupila kroasan sa jabukom i zagrizla, shvatila sam da kod ruskih kroasana “nema laži, nema prevare” -- u testu je zaista bila jabuka. Omanja doduše, očišćena i kuvana, ali cela-celcijata!
(Eto mogućeg odgovora na pitanje zašto pola Rusa nema zube.)


Opšti utisak

Ako su Turci bili prenapadno gostoljubivi, Gruzini previše radoznali, za Ruse bih najpre rekla da su umereno gostoljubivi. U poređenju sa pomenutim narodima -- pri čemu mi je prva asocijacija vezana za Turke ta da su srećni, a za Gruzine da su neumereno veseli -- Rusi kao da svi nose neku težinu i tugu u sebi koje ne nestaju čak ni kad se smeju i zabavljaju. Odlika slovenske duše ili naprosto dug teškim vremenima (koja pak traju decenijama i vekovima)?

[pauza]

Ka granici kontinenata
11. avgust 2012.

Prelazak iz zemlje u zemlju odigra se u mojoj svesti unekoliko pre nego što pređem stvarni granični prelaz između njih. Negde pred kraj boravka u svakoj državi, u jednom trenutku samo počnem da osećam neku vrstu zasićenosti i potrebu za promenom. Nebitno da li mi do granice treba još deset sati ili deset dana, u mislima sam već tamo, na drugoj strani.
Ali u slučaju granice između Rusije i Kazahstana, ta vrsta mentalnog prelaska kao da je izostala. Iako sam se sasvim svesno pripremala za promenu još od napuštanja Saratova, a što je za cikloputnika dobra tri dana udaljenosti od Kazahstana, nijednog trenutka nisam imala osećaj da će nastupiti neka bitnija razlika. Čudno, a tim čudnije što znam da nedaleko od granice, od grada Uralska, počinje i prirodna međa dva kontinenta -- evropskog i azijskog, koje deli reka Ural. A zbog nje, i mosta koji je do pola na jednom a od pola na drugom kontinentu, odabrala sam da sa te strane uđem u Kazahstan.
Čini mi se da je osećaj prelaska iz zemlje u zemlju “ustuknuo” pred uzbuđenjem zbog (zvaničnog) prelaženja s kontinenta na kontinent, ali je verovatno posredi i to što s leve strane Volge a po izlasku iz grada Engles, počinje stepa, koja se prostire u nedogled, kroz istočni deo južne Rusije i ceo zapadni Kazahstan, ne priznajući veštačke granice između dve države. U istovetnim pejsažima kroz koje jezdim danima, teško je razabrati gde i kada će se završiti jedna a početi druga država.

No jednog jutra i to se dešava: pedalam poslednjih tridesetak kilometara kroz Rusiju i stižem na granični prelaz Ozinki. Brdo, izraslo ni iz čega. Iza njega isto što i do njega -- stepa, stepa, stepa. Ali, tu je nekakva granica koju su povukli ljudi.
Duga kolona automobila. Stajem na rep spremna da strpljivo sačekam dva-tri sata, no vozači me nagovore da slobodno prođem napred. Važi. Hvala!
Ni graničar nema ništa protiv. Daje mi da popunim imigracioni karton a potom kod nejgovog kolege prolazim proveru mog pasoša i originalnosti fotografije u njemu.
Ljubazni osmesi Kazaka, želje za srećan put i -- evo me u Kazahstanu.

Stepa, i dalje. A sve brdovito, gore-dole, što mi se uostalom više sviđa nego da je ravnica. Nebo se malo naoblačilo a i vetar je posustao, ili samo promenio pravac, no više ne udara frontalno pa razvijam sasvim solidnih dvadeset na sat.
Put je loš. Nema toliko zakrpa i rupa, koliko je asfalt defromisan, u talasima koji se i vide i ne vide, pa često odskočim po nekoliko centimetara iz sedišta kada me neki iznenadi.
Vozila nailaze takođe u talasima, kako ih propuste na granici. Mnogi vozači me pozdravljaju kratko zatrubivši. Neću da donosim prerane zaključke, jer nedelja je i još je jutro te nema gužvi, no čini se da voze prilično pažljivo i poštuju bicikliste.

Kada se približavam nekom mestu, obično najpre ugledam crkveni toranj ili minare, ali u delu Rusije na levoj obali Volge to su uvek bivale fabrike -- ogromna zdanja koja se vide kilometrima daleko. U svakom većem selu po jedna. I sve su sada zatvorene.
Isto je i ovde, u Kazahstanu. Prvo selo nakon granice opazim možda i desetak kilometara pre nego što ću ući u njega: grdosija nekog kombinata iz tri celine, povezane centralnim, najvišim zdanjem poput kule ili tornja. Proći će sigurno petnaestak minuta usrdnog pedalanja dok ne razaberem i prizemne kuće s obe strane puta.

Varoš Taškala i prvi susreti sa ljubaznim, blagim Kazacima, koji su mi beskrajno zanimljivi i simpatični. U priličnom šarenilu od rasa, ipak nije teško razaznati dominantni kazački tip: srednjeg rasta (muškarci oko 175, žene desetak centimetara niže), stameni ili pak vrlo vitki, brahikefalnih lobanja, sa visokim jagodicama, kosim očima i kao naduvenim očnim kapcima, izrazito crne kose i žućkastog tena.
Smeju se često, ali skoro bez glasa, tiho. I kad govore, imam utisak da su tihi, iako savršeno dobro čujem šta pričaju. To je nešto u načinu na koji komuniciraju, nenametljivom ali srdačnom. Celim svojim bićem kao da se stavljaju na raspolaganje sagovorniku, spremni su da ga pažljuvo čuju, da obrate punu pažnju na njega i pomognu mu u svemu što mogu.

Moja prva kamperska noć u Kazahstanu. Nalazim dobro mesto u šumi na izlazu iz grada. Primećujem nekoliko neobičnih znakova u vezi sa njom: ograđena je metalnom ogradom, na svakih desetak kvadrata gori po jedna lomača, a sudeći po pepelu, tu se spaljuje smeće, dok posvuda po tlu uočavam pootpadala ptičija pera. No nemam ideju kako sve to da povežem u celinu.
Dosta je rano, te imam vremena da natenane skuvam obed, raspremim stvari, odmorim se i pišem. Izuzev jednog čoveka, koji je radoznalo prošao tik uz moj šator i nešto me upitao na kazačkom, nema žive duše. Baš prijatno popodne. Tek predveče, čujem zvuk motorne testere u blizini, ali ne zadugo.
S mrakom, povlačim se u šator, najviše zbog komaraca. I već se spremam da zaspim, kad me zagluši pričije kričanje i lepet krilima kroz granje. Iznad moje glave i kroz celu šumu. Sve jače. Hiljade ptica (svraka ili gavranova, rekla bih) vraća se odnekud u svoja gnezda. Kakav zvuk!
Neminovno, na pamet mi pada Hičkokov klasik. Pa razmišljam šta ako me ove ptice napadnu. Već je mrak i trebaće mi vremena da nađem izlaz iz šume. Ali, ne verujem da će se to desiti. Samo, zašto se kričanje i lepet ne stišavaju? Već petnaest minuta ležim potpuno nepomično u šatoru i čekam da se barem utišaju, ako ne i da zamuknu. Jasno mi je da sam strano telo u šumi, ali neće valjda tako celu noć?
Čekam. Zvuk ne jenjava.
Još petnaest minuta.
Isto.
Ne, uprkos umoru i tome što mogu da zaspim i stojeći, ovde će biti nemoguće spavati.
U redu, pričurine, pobedile ste. Odalzim.
I u jedanaest noću pakujem stvari i šator, praćena još intezivnijim kričanjem i preplašenim lepetom uznemirenih ptica.
Izlazim izvan kapije i samo desetak metara dalje zvuka nestaje. Krošnje drveća izvan ograđenog prostora su spokojno mirne. Vrtim glavom u neverici i pod jednim drvetom iznova postavljam šator.
Kakav je to bio “doček”.

Sutradan, očekuje me osamdeset kilometara do Uralska. Ne bi bilo mnogo da nije reč o stepi. Koje se pomalo pribojavam. Pribojavam se snažnog čeonog vetra koji svaki napor pedalanja udesetostručuje. Pribojavam se žarkog sunca od kojeg nema zaklona. A najviše me brine to što je usput nemoguće naći vodu. A po letnjem danu, u ovim uslovima, popijem i po pet-šest litara.
Nema mi druge nego da napunim sve moje boce, a to je osam litara, i da tako krenem. Pa bolje da pedalam sporije zbog tolike dodatne težine i na kraju prolijem višak, nego da negde usred pustahije ostanem žedna.
I tako natovarena, krećem.

Ovo nije samo fizički napor, ovo je težak mentalni izazov koji stepa postavlja pred putnika: izdržati do sledećeg -- čega?, kad je sve istovetno onom prthodnom. Nečega, jer nešto će se već pojaviti, samo treba istrajati. Biti strpljiv i jak.
Vreme odmiče beskrajno sporo. Čini mi se da i ne odmičem, da već satima vrtim pedale uzalud. No brojke na mom (novom) ciklo-kompjuteru ipak se menjaju. Dvadest kilometara, pa pauza. Treba udahnuti duboko, jer zbog čeonog vetra sve vreme dišem plitko, u kratkim udasima, što me dodatno zamara. A onda nastaviti dalje.
Još deset, pa jedan više, dva...
Ipak, nešto se menja: sve je više vozila kako dan odmiče. Vozači iz njih kratko zatrube u znak pozdrava. A onda se jedna kola što idu u istom smeru zaustave i iz njih izađu otac, ćerka i sin. Devojka ima fotoaparat i sprema se da me fotografiše dok im se približavam.
Da li govorim nemački ili engleski? Ona je student engleskog u Alma Ati a zastali su samo da bi me pozdravili i malo popričali sa mnom: odakle sam, gde idem, čime se bavim. I da bi se fotografisali sa mnom.
Na rastanku, daje mi svoj broj telefona, da joj se javim kad budem pristigla u Alma Atu, jer bi želela da mi pokaže grad i nađe mi se pri ruci za sve što mi bude trebalo.


A možda pola sata kasnije, druga kola se zaustavljaju. U njima, dva mlađa muškarca. Izlaze iz kola i čekaju da ih stignem. Ne znaju tačno kako da mi se obrate, pa pomalo stidljivo samo dobace na ruskom: “Zdrastvuj. Vi izdaleka jezdite?”
Čekaju da vide hoću li stati. Hoću, zašto ne bih. Pa zato i putujem biciklom, zbog tog neposrednog kontakta sa ljudima.
Imaju slična pitanja koja mi je i devojka postavila. Ali, za razliku od nje, znaju gde je Srbija. A čuli su i za Đokovića i srpske fudbalere (no za potonje ja ne znam).
I neka im ne zamerim što su me zaustavili. Samo su radoznali jer ne prolaze baš svaki dan putnici na biciklima kroz kazahstanske stepe.
Znam to. Većina spakuje bicikl na voz, što ću i ja uraditi u Uralsku. Jer ne samo što je prilično nezanimljivo pedalati kroz pustinju, nego je mesec dana, koliko se može turistički ostati u Kazahstanu, bilo s vizom ili bez nje, nedovoljno vremena da bi se ova ogromna zemlja prepedalala. Pa ako cikloturista želi da vozi po planinama i oko jezera u jugoistočnom delu zemlje, kao što ja nameravam, onda mora da koristi i neki drugi transport.

No pre toga, namerila sam da na moja dva točka stignem u Uralsk i pređem preko mosta u Aziju. Tek simbolike radi, jer ta granica koju povlače planina Ural i istoimena reka, prva je granica koja mi se dopada. Prirodna je, postoji eonima i postojaće verovatno do kraja života naše planete.
Samo da jednom stignem do nje. Čini mi se da mi u ovih godinu i više dana otkako sam na putu nijedna dnevna ruta nije bila teža od današnje. Trebaće mi vremena da se naviknem na stepu i njene sasvim osobene izazove.
Jedan od njih je što se do na kilometar pre ulaska u grad ni po čemu i ne nazire da bi tamo, iza sledećeg brda, ili onog posle njega, moglo da se nalazi išta drugačije od visoke trave s obe strane puta. Stepa čini da se u putnikovim mislima vizija Zemlje pretvori u ogromnu, zatalasanu ploču, čiji se početak i kraj gube u najdaljim daljinama do kojih pogled nikada ne doseže. I čini da se posle svega par sati pedalanja, putnik pomiri s tim da će ga iste slike pratiti verovatno do kraja života. A sve što može da uradi je da se na to navikne što pre.
I otuda, kada s nekog od brda ugledam grad u podnožju, iznenađenje je ravno čudu. Čak i ako sam predano brojala svaki kilometar i već se zabrinula što načinjem i taj osamdeseti -- na kome se, kažu sve mape, ustoličio Uralsk -- a grada još nema. No eno ga dole, kao da se upravo sad rodio pred mojim očima.
Veselo klikćem dok se spuštam.

Most između dva kontinenta, simbolika povezivanja i razdvajanja. Prilazeći mu s ove, evropske strane, prolazim kroz “kapiju” na kojoj piše Azija.
Sam most je prilično ružna, gvozdena gradnja, sa po jendom trakom u oba smera i sasvim uskim stazama za pešake. Prelazim u Aziju, tek pedesetak metara pa pravim polukrug i onda nazad, u Evropu. Zaustavljam jednog prolaznika na mostu i molim ga da me fotografiše. Rekla bih da sam tačno na granici.
Smejem se, srećna. Tamo, u azijski deo, krenuću za neki dan. Koliko dugo već to čekam!

[pauza]

Fotke iz Rusije: https://picasaweb.go... ... /RusijaJug

Fotke iz Kazahstana:
https://picasaweb.go... ... eDoUralska

[Ivan_xcv]

Cestitke na novom ciklokompu i na ulasku u Kazahstan... Zanimljivo izgledaju ovi Kazahstanci, mesavina Japanaca i Rusa... Gde nameravas da ides dalje, mislim i na grad i na drzavu?

[pauza]

Hvala, Ivane.
Plan je da sad malo vozim po planinama oko Alma Atua, pa idem u Kirgiziju da bih tamo izvadila kinesku vizu, pa se vracam u KAzahstan i prelazim u Kinu. Potom, videcemo...

[pauza]

Uralsk, ili dobro došli u Aziju

12-16. avgust



*

Samo mi se u Turskoj dešavalo da u svega par kilometara stane pregršt dobačenih pozdrava i reči dobrodošlice od prolaznika i vozača, srdačno navođenje do mesta koje tražim, te brojni neverovatni susreti zbog kojih mi se činilo da sam došla na najgostoljubivije mesto na planeti. No isto se ponavlja evo sad, u Kazahstanu, i to kako sam ušla u Uralsk.

Izašavši iz net-kafea koji sam posetila odmah nakon obilaska mosta, kod mog bicikla ugledah neku ženu koja me je očito čekala.

-- Zdravo? -- pozdravih je, pitajući se šta želi.

-- A vi niste bili u gostionici? -- upita me.

A, to li je: jedna od onih što presreću turiste po gradu i nude im B&B ili u ovom slučaju smeštaj u gostionici.

-- Ne, ja nemam novca. -- Pa udarim šakom po srednjoj torbi na mom bagažu, u kojoj nosim šator: -- Ovo je moja gostionica.

Na to, sasvim neočekivano, žena izvadi nekoliko voćki iz svoje kese.

-- Uzmite.

Zahvalih joj od srca, no ne stigoh ni da otvorim bisagu gde ću ih spakovati, a na mojoj “gostionici” nađođe se litarski sok u tetrapaku, paradajzi, povrće.

-- Uzmite, uzmite! -- ponavlja žena, ne prestajući da kopa po svojim kesama.

-- Oh, hvala! -- Pokušavam da objasnim da ne treba, da nemam mesta da sve to spakujem, no, ona me i ne sluša.

-- Torta, gde je torta? -- priča sama sa sobom tražeći i dalje.

I onda, pobednički, izvadi i ugura mi u ruke ogromno parče torte u plastičnoj posudi. A čitavo njeno telo i izraz lica govore da bi me najradije uhvatila za ruku i odvela u tu gostionicu, u kojoj ona radi, smestila me, nahranila i napojila. Ali kako to ne može, daj da barem nešto učini za mene -- ispraznivši u moje bisage sadržaj svojih kesa.

Pitam je za ime -- zove se Gala -- i zamolim je da je fotografišem. Potom postojimo još malo dok odgovorim na njena pitanja odakle sam, kuda idem, zašto putujem sama, a onda je zagrlim, toplo i čvrsto za rastanak.





*

U gradovima je uvek problem naći mesto za kamp, pa se zato upućujem na periferiju. Predgrađe, kako ovde zovu naselje u koje sam prvo ušla stigavši u Uralsk, i fizički je odvojena celina od gradskog jezgra. Između njih se isprečilo nekoliko rečnih rukavaca koji su pretvoreni u močvare, a oko ovih su guste šume. No pokušaji da tu nađem neko mesto završavaju se neuspehom, pa nastavljam da pedalam nazad, ka predgrađu. Zavlačim se u neasfaltirane uličice, nadajući se da ću na kraju neke otkriti kakav šumarak ili osamljenu nedovršenu kuću koja bi mi pružila zavetrinu.

I u jednoj zaista nalazim zgodno mesto, čak mnogo bolje nego što sam se nadala. Jeste da je na svega par stotina metara od kuća i skoro tik uz jednu zgradu u izgradnji, ali je zaklonjeno nekim montažnim objektom koji je zatvoren, a na početku ulice nalazi se i javna česma.

Improvizovani tuš, večera, pisanje -- već ustaljen redosled mojih večernjih aktivnosti. Ali u neko doba, začujem glasove iz kuće u izgradnji koji se približavaju a onda ostaju kod zida s druge strane montažnog objekta. Tri ženska glasa. Jedan nešto objašnjava, drugi zapitkuje a treći pripada mladoj devojci koja se samo povremeno ubaci u razgovor.

Da im se javim? Velika je verovatnoća da me neće ni primetiti, no, rekla bih da je reč o vlasnici kuće, pa je svakako bolje da se ja na vreme prikažem i upitam za dozvolu da ostanem ovde.

Tako izronih s druge strane, sa najširim mogućim osmehom na licu. I na mešavini ruskog i srpskog objasnih ko sam, šta tu radim i za šta ih molim.

Ne mogu ni da zamislim koliko su morale biti iznenađene. Noćivala sam na imanjima mnogih ljudi, ali uvek je bila reč o njivama i voćnjacima. Nikad se nisam ovoliko približila nečijoj kući (makar se tek gradila), a bez prethodnog odobrenja.

No izgleda da je vlasnici, bez obzira na neočekivanost moje pojave, bilo dovoljno svega nekoliko trenutaka -- pažljiv pogled na moj šator, bicikl, bisage i naravno mene -- da shvati ko sam. I da njeno iznenađenje ustupi mesto bezgraničnom gostoprimstvu.

Da li hoću da pređem unutra, u kuću? Tamo se još radi, ali imaću svoju sobu.

Da li mi treba neka hrana, bilo šta iz prodavnice? One će očas da kupe i donesu sve što želim.

Ili bih možda da se istuširam? U kući još ne radi topla voda, ali napolju postoji improvizovana kupaonica, sa toplom vodom, za radnike.

Je l' hoću?

Sve odbijam.

Zašto? Vlasnica deluje zaista tužno zbog mojih negativnih odgovora.

Pokušavam da joj objasnim da sam već raspakovala sve stvari i da bi sad bio priličan napor sve to spakovati. A upravo sam večerala i istuširala se. Hrane imam za dva dana i zaista mi ništa ne treba.

Vlasnica je iskreno razočarana.

A da makar uđem u taj ograđeni improvizovani objekat? Daće mi ključ i tu ću biti sigurna.

Nema potrebe, hvala. Ne bojim se.

Na to, žena napravi tako nesrećan izraz lica da se bezmalo postideh.

U redu, već sam se okupala, ali mi neće smetati još jedno tuširanje.

Sva srećna, vlasnica zove radnike da pripreme sve za mene. I onda još jednom ponavlja isti krug pitanja, nadajući se da ću ovog puta nešto prihvatiti.

-- Da li ima bilo šta što mogu da učinim za vas? -- pita na kraju, vidno razočarana.

Mislim da je nisam uverila da je i ovo bilo više nego dovoljno.





*

Ne znam da li Kazasi putuju mnogo po svojoj zemlji ili je reč o tome da imaju malo vozova, ali sutradan se ispostavilo da su sve karte za Alma Atu rasprodate za dve nedelje unapred. Jedino što su mogli da mi ponude bila je kombinacija sa presedanjem u Aktobeu i čekanjem od nekoliko sati, ali i to tek za tri dana.

Šta da radim dotle u Uralsku?

Koga briga. Hoćeš-nećeš? pita službenica.

Nemam izbora. Za utehu je to što je prilično jeftino: oko trideset pet evra za udaljenost od tri hiljade kilometara i trodnevno klackanje, ne računajući ono pola dana čekanja.

A i sada će Alija, kako se zove vlasnica imanja na kome sam kampovala, zaista moći da učini nešto za mene: da me pusti u taj montažni objekat i da mi ključ, kako bih mogla da ostavim raspakovan šator i stvari dok budem obilazila grad i kružila okolo naredna tri dana.

Naravno, odgovara njen suprug koga srećem te večeri. I spremno mi daje ključeve.





*

A ja krećem u obilazak Uralska koji je najpoznatiji po tome što je u njemu živeo Pugačov -- dezerter iz ruske carske vojske u vreme Rusko-turskog rata, velika skitnica i još veći vernik, pobornik staroveraca, organizator uralskih kozaka koji se izdavao za cara Petra III, vođa najveće seljačke bune koja je ozbiljno uzdrmala kmetovski sistem u vreme Katarine Velike.

Posećujem drvenu kuću u kojoj je živeo, a koja je danas pretvorena u njegov muzej. Autentično pokućstvo, mnoštvo ukaza koje su pisali sveštenici u njegovo ime budući da je on sam bio nepismen, te gomila vojnih eksponata iz osamnaestog veka: topovi, kubure, hladno oružje, bičevi, sedla, amovi, a tu je i metalni kavez u kojem je Pugačov, nakon propasti svog ustanka, bio poslat u Moskvu, gde je javno raščerečen.

Kakva priča! Puškin ju je iskoristio za siže svog romana Kapetanova kći a napisao je i Istoriju Pugačovljeve bune. Kuću u kojoj je veliki pisac stanovao dok je prikupljao građu za ova dela grad Uralsk pretvorio je takođe u muzej.

No meni je ipak najzanimljiviji Istorijski muzej kazaškog naroda. Ko su ovi ljudi koji mi se toliko dopadaju? Odakle su došli?

Znam tek nešto malo o njima: da su turski narod koji je vekovima živeo nomadskim načinom života, dok nije postao sastavni deo Ruske imperije. Neznatno više znam o Kazahstanu u novijim vremenima, kada je postao republika u okviru SSSR-a. Sećam se iz istorije da je Staljin tamo proterivao sve nepodobne građane, a Marat iz Kabardina Balgraija pričao je da su kozaci sa Kavkaza masovno preseljeni u Kazahstan tokom Drugog rata, u strahu da bi mogli sarađivati sa nacistima a protiv komunista. Moja prva asocijacija u vezi sa Kazahstanom u Socijalističkoj Rusiji odnosi se na ispitivanja atomske bombe u ovdašnjim stepama. A negde sam čitala i o jednoj od najvećih ekoloških katastrofa u vezi sa Aralskim morem...

Zapravo, kad ovako pobrojim, ispostavlja se da o Kazahstanu znam mnogo više nego što sam mislila. No nedostaje mi znanje o verovatno najzanimljivijem periodu svetske istorije -- srednjem veku, kada je Kazaški kanat, sa gradovima Taraz i Turkestan, bio važna stanica na Putu svile. Zbog toga je bio poprište mnogih sukoba sa Mongolima sa severa i Persijancima sa juga, no šta se tu sve dešavalo, ko je s kim, kada i zašto ratovao, ne uspevam da razumem dobrim delom i zbog toga što su objašnjenja uz eksponate pisana na kazaškom i ruskom. No zaričem se da ću prvom prilikom, čim budem bila u mogućnosti, potražiti više o tome na interenetu.

A dotle, svu svoju pažnju usredsređujem na to kako da počinim bezazlenu prevaru i da fotografišem najzanimljiviji eksponat u muzeju -- kazašku jurtu. Nisam platila i za fotografisanje a revnosna čuvarica muzeja prati me u stopu. No ogromni nomadski šator-kuća toliko je impresivan, da mi dođe da odem i doplatim ta tri evra samo zbog par fotografija.

Ali osmehne mi se sreća u vidu dvojice veoma važnih posetilaca koji banu na susedna vrata ovog dela muzeja te čuvarica požuri da im se nađe na usluzi, zaboravljajući na mene.

A ja, brže-bolje: “klik”, “klik”, “klik”.

Sada mogu na miru da se divim bogato ukrašenoj i opremljenoj jurti. I da sanjarim o tome kako izgleda biti pravi nomad.



*

Malo u tom sanjarenju, malo u vožnji okolo-naokolo, malo u internet kafeima, i nekako prođu tri dana u Uralsku, sasvim dopadljivom gradiću kroz koji protiče Chagan, verovatno jedina reka na svetu koja menja smer, a zavisno od toga koliki je vodostaj Urala -- ako je verovati Alijinom mužu kolji mi je to ispričao.

Poslednja noć uoči polaska mog voza. Na karti piše da kreće u 04.38 časova, tako da navijam budilnik u dva. Mislim da je ovo treći put od početka ove ture da navijam sat.

Ali nešto me muči i dugo ne mogu da zaspim. Imam neki loš predosećaj. Dok se vrtim na mojoj podlošci, preslišavam se šta sam uradila i šta mi je još ostalo do polaska. Sve izgleda u redu. Šta je onda posredi?

Ni kada skoro sat vremena pre polaska ugledam voz na peronu, nije mi ni na kraj pameti da zapravo ja kasnim. Začuđena otkuda neki drugi voz u te sitne sate na prilično neprometnoj uralskoj stanici, bez žurbe priđem jednom vagonu kroz čiji prozor sam nazrela nekog čoveka. I iz puke radoznalosti upitam ga kuda taj voz ide. Ali bilo što me nije razumeo ili je što je bio pijan, tek, čovek odgovori da on nema pojma.

A mene opet obuze nervoza. Potražih nekog konduktera po vagonima i našavši jednog, pokazah mu svoju kartu.

Klima glavom. Da, to je moj voz.

Tako rano?! Stvarno mi nije jasno kako je moguće da stigne skoro sat vremena ranije i da stoji u stanici dok su svi putnici unutra.

No kondukter me požuruje da uđem. Nije moj vagon, kaže, ali nema veze.

I ja skidam prednje bisage koje mu dodajem, te se okrećem da otkačim sa bicikla i zadnje.

Utom, voz zapišti. Znak za polazak.

Šta?! Kako?! Nemoguće!

Kondukter skoro baci na mene one dve bisage koje je već bio prihvatio, te slegne ramenima kao da žali zbog moje loše sreće.

Hej! Stani! pa tek je 03.38 h! Ti krećeš za sat vremena!

Ne, ovo se ne dešava zaista. Ja sanjam. Ovo je moguće samo u filmovima i lošim romanima.

Ali nažalost, sve je zbilja. Voz kreće a ja stojim na peronu, sa one dve bisage u rukama, i bespomoćno gledam kako odlazi. Bez mene.

Kako?! Objasnite mi kako!

Besna, idem pravo u stanični peron. A tamo me dočekaju policajac, spreman da pomogne ako s lica skinem taj ljutiti izraz, i službenica koja prodaje karte.

U redu, shvatili su šta mi se desilo. Ali šta meni tu nije jasno?

Kako šta, ljudi? pa nije li na karti odštampano 04.38? A voz je otišao u 03.38?

Smeju se, kao da pred sobom imaju priglupog učenika. I staloženo mi objašnjavaju:

Kazahstan se prostire u dve vremenske zone. Zapadni deo, kome pripada Uralsk, broji plus četiri sata od Griniča, dok se prestonica Astana i Alma Ata u koju sam se uputila nalaze pet sati ispred srednjeevropskog vremena. Što sam sve već znala. Ali niko mi nije rekao, a ja nisam obratila pažnju na napomenu na dnu karte, da se svi termini zapravo odnose na astansko vreme. Na sat unapred.

Kakva praksa! Živeti u jednoj vremenskoj zoni a sve računati prema drugoj! Jer, tek nakon ovog obrazloženja, primetila sam da i na ulaznim vratima, u napomeni o pauzi za ručak koja pada između 13 i 14 časova, stoji “po astanskom vremenu”.

Čija li je to ingeniozna zamisao?

No ko je pa meni kriv što ne čitam pažljivo, kao da ne znam da se najvažnije napomene uvek štampaju na dnu dokumenata i to sitnim slovima.

I dok kao pokisla čekam da mi službenica obračuna pedeset procenata povraćaja od cene karte i nađe neko slobodno mesto u drugom vozu, sa presedanjem dakako, zamišljam kako bi izgledalo da u Americi primenjuju istu praksu: kupiš kartu u Njujorku na kojoj piše da avion za Los Anđeles poleće u 08 h, a zapravo je to 05 h pošto se sve upravlja prema vašingtonskom vremenu.

I ne mogu a da se ne zapitam -- i pomalo ne zabrinem -- kakva li me sve iznenađenja i kakve nelogičnosti očekuju u Aziji u koju tek što sam promolila nos a već me je klepila po njemu -- nadam se samo radi upozorenja, da sutra ne bih previdela nešto mnogo važnije od voznog termina.

[brutuskrombi]

maestralno....

[Legionar]

kakva li me sve iznenađenja i kakve nelogičnosti očekuju u Aziji u koju tek što sam promolila nos a već me je klepila po njemu -- nadam se samo radi upozorenja, da sutra ne bih previdela nešto mnogo važnije od voznog termina.

Какво позитивно размишљање Браво ! =D>

[modesti]

Ipak si ti devojčica....
Jaka, hrabra, neustrašiva, sposobna, snalažljiva, ... ali Ipak, drugi te vide i kao nežnu, nezaštićenu, možda i usamljenu, nekad i nostalgičnu, .... Sve to je dovoljno da osete potrebu da ti pomognu, uvesele te, zaštite, .... Zato ti se i dešavaju ti lepi susreti...
A, događaj sa vozom Sve si već i sama rekla. Da dodam samo - i to je život, a ti si na tvom Putu Života.

[vladetaub]

Za vozovima i muškarcima ne treba trčati...osim ako voz nije poslednji?
Bilo bi dobro kada bi čovek mogao da sačuva unutrašnju ravnotežu i kada se događaju loše stvari.Ja sam u takvim situacijama koristio uzrečicu :"ko zna zbog čega je to dobro?"
Uostalom,na kraju ćeš se sećati samo lepih stvari (Pamtim samo sretne dane-Gabi Novak).

[pauza]

Dragi cikloberzijanci, bas ste me dirnuli ovim komentarima. Hvala vam veliko.
Mod, ti si jedna veoma poeticna dusa.

Veliki pozdravi sa planina oko Alma Ate.

[pauza]

Kaži "da" čudima
- kratka priča o (još) jednom čudu -

14. avgust

Posle dvanaestočasovne dušegupke u zajedničkom vagonu, stižem u Aktobe odakle sutra popodne imam voz za Alma Atu. Deset je uveče i nemam pojma gde ću. Trebalo bi da izađem iz grada i nađem mesto za kamp, što neće biti nimalo lako po mraku a verovatno ni brzo, jer izlazak iz prilično velikog i razuđenog Aktobea može potrajati i sat-dva.
Sve mi se čini još mnogo težim u napornijim nego što verovatno jeste zbog toga što sam mrtva umorna. Prethodne noći spavala sam samo par sati, a nakon što sam propustila moj voz, presedela sam na peronu do polaska ovog, ne usuđujući se čak ni da dremnem. I sada, nakon dvanaestočasovnog klackanja, koje sam dobrim delom provela u nekom bunovnom polusnu, omamljena od zapare, osećam se kao kuvana makarona: gnjecavo i lepljivo.
Želim samo da se odvučem kući, potopim u kadu i skokljam u krevet -- rekla bih u 'pređašnjem', konvencionalnom životu. U ovom pak putničkom, razmišljam o tome da bi mi trebalo jedno od onih čuda: da me neko pozove u svoj dom i ponudi mi tuš i smeštaj.
Ali, znam, to se nikada ne dešava u gradovima, tako da je bolje da sve misli i ono malo preostale snage usredsredim na to da što brže odem odavde i nađem bilo šta prihvatljivo.
Zaustavim jednog momka i upitam ga za pravac. Čini se da ima svega desetak kilometara do šume na obodu grada i to mi donekle povrati entuzijazam. Još samo da negde natočim vodu i mogu da zapedalam u pravcu koji mi je pokazao.
Kroz mrak, nazrem fluorescentne trake na odelu noćnog čuvara koji sedi iza neke kapije, te se uputim ka njemu. Dobroćudni, pomalo smušeni Kazah, bezmalo đipi sa klupe na kojoj je sedeo i otrča sa mojim praznim flašama u zgradu. Po povratku, upita me odakle sam, kuda idem i gde sam sad krenula.
Nisam sigurna da je sasvim razumeo moje konfuzno objašnjenje o tome kuda sam se i zašto večeras uputila (izlazim iz grada da nađem mesto za kamp a sutra ću se vratiti u grad jer imam voz za dalje). No svejedno mi da podrobne instrukcije gde da skrenem za jezero koje se nalazi nedaleko od šume a koje je idealno za kampovanje. Ali ako idem tamo samo zbog prenoćišta, a ne zato što ću sutra nastaviti vožnju u tom pravcu, onda mogu da prespavam i u zgradi koju čuva.
-- Hvala, ali biće mi dobro na jezeru -- odgovorim mahinalno.
Kako razumeti sebe? Nisam se uplašila, niti je za to bilo razloga. Odbijanje mi se otelo samo od sebe, kao automatska reakcija iz 'pređašnjeg' života kad sam često govorila “ne” bojeći se da me prihvatanje obavezuje na neku protivuslugu, na zahvalnost veću od one za koju sam spremna, na nešto što ne želim da dam.
Čuvar slegnu ramenima a ja zajašem svoj bicikl da krenem. U šumu. Na jezero. U mrak i nepoznato. Jer to sam izabrala.
-- I sigurno ne želite da se istuširate i spavate u krevetu? -- upita me kada sam već krenula.
Naglo ukočih.
Hej! Pa čovek ti nudi smeštaj! -- kao da mi tek sad dopre do svesti da se upravo dešava ono što sam priželjkivala. Kako sam uopšte mogla da odbijem takvu ponudu? Da je zapravo prečujem? Unapred sam presudila čudima, zatvorivši um i srce za njih.
-- O da, to bi bilo sjajno! -- uskliknuh.
Tada me Askar, kako se čuvar predstavio, povede na sprat gde se uz kancelarije nekog preduzeća nalazi i kupatilo a u kuhinji jedan kauč.
-- To je što je -- reče kao da se pravda zbog pomalo zapuštenog izgleda kupaonice i starog kreveta.
-- Za mene je ovo kao hotel sa pet zvezdica! Ta ja sam se spremala da spavam u šatoru, u šumi, kupajući se iz boca u koje ste mi natočili vodu! --- zasuh ga svojim oduševljenjem.
No on samo klimnu glavom, požele mi laku noć i ode dole, na svoju klupu. Očito da mu moja zahvalnost i nije toliko važna, kao što nije bila ni ostalim mojim dobročiniteljima. Jedino što se od mene očekivalo, bilo je da kažem “da” -- i otvorim se za čuda.

Fotografije s ovog dela puta su ovde: https://picasaweb.go... ... directlink

[Sci]

Pozdrav za Snezu iz Beograda . Eto, ja vec stigoh, pomalo mi je i krivo i ljubomoran sam sto ti vozis, a ja sedim kod kuce. Mada, nekako sam siguran da cemo se mi jos vidjati na tom tvom putu oko sveta, ukrstice se staze verujem ponovo . Bio sam u dalekom Sibiru,ovaj put Bog nije hteo da idem na Pamir, jer poceo je rat u Tadzikistanu i Pamir highway je potpuno zatvoren za strance. Da vozim kroz Kazahstan 2000km mi nije bilo zanimljivo, pa sam odlucio da produzim duboko u Sibir pa sta bidne .
Moram priznati da se nisam pokajao, blizu 14000km predjoh za nesto vise od mesec dana, mnogo avantura i zanimljivih stvari, ali to negde u mom putopisu...
Poljubio sam Snezu za sve vas sa Cikloberze, sve vas jako voli i pozdravlja i sve je odlucnija u zelji da pregura taj svet vec jednom na bajsu. Na nama je da joj drzimo palceve i saljemo pozitivnu energiju svakoga dana . Zao mi je sto nismo zanocili i kampovali zajedno, morao sam da zurim kroz Rusiju da mi ne istekne famoznih 7 dana do izlaska iz iste (tada nisam znao da cu se u njoj zadrzati mnogo duze). Licno veoma dobro znam sve teskoce adv voznji i avantura, tako da ponovo Snezi skidam kapu, nema mnogo tako jakih zena ni u svetu, a kamoli u zemlji Srbiji, neko bi rekao i ludih, ok, sto da ne, siguran sam da ce to za Snezu predstavljati dodatni kompliment.

[modesti]

Sci, dobro nam se vratio! Malo smo brinuli zašto se ne javljaš, pa skoro i osedeli od brige, ali sad je sve u redu .. I,nemoj više tako da nas mučiš
Za vreme tvog odsustva bili smo vredni, redovno smo pedalali, a sad ćemo zajedno..

sve je odlucnija u zelji da pregura taj svet vec jednom na bajsu. Na nama je da joj drzimo palceve i saljemo pozitivnu energiju svakoga dana

I, pitaj Snežu, držali smo joj palčeve i slali pozitivnu energiju svakoga dana...
E, sad čekamo tvoje fotke sa tog lepog ukrštanja puteva...
Pozz, do viđenja!

[Legionar]

blizu 14000km predjoh za nesto vise od mesec dana, mnogo avantura i zanimljivih stvari, ali to negde u mom putopisu...

Једва чекам путопис.Надам се да ћеш га поставити овде,а да модератори неће имати ништа против

Poljubio sam Snezu za sve vas sa Cikloberze

Е,вала нека си

Snezi skidam kapu, nema mnogo tako jakih zena ni u svetu, a kamoli u zemlji Srbiji, neko bi rekao i ludih, ok, sto da ne, siguran sam da ce to za Snezu predstavljati dodatni kompliment.

Хоће,хоће не каже џаба она народна,чега се паметан........ Извини Снежо,али нисам могао да одолим,кад колега Sci овако набаци (што би рекли на волеј ).

[Sci]

Lako je vama, ja moram ponovo da hvatam ravnotezu na bajsu, da o kondiciji ne govorim, mesec i po nisam seo na bajs, mogu da izdrzim voznju do 5km ili do prodavnice .
Evo fotki sa tog 'cuvenog' susreta u Ruskoj pustari.....prethodno je nazovem iz Rostova a Donu, znao sam da nije daleko, a i bas sam imao zelju da se vidimo. Put kojim je ona krenula je blagi uzas, krater do kratera, tako da mi je trebalo sat i po do mesta na kome me je cekala...ali, ko ceka taj doceka, pa makar i mene...
Sneza mi radosno mase.....

Samo me bre slikas....

Sad se vec navikla...


Voda zivot znaci...

Pozdrav Srbiji...al‚' smo lepi, ki upisani...

Makine cekaju ko' zapete puske, ili ki' tovarni konjici...

Sta li ima u tom bajsu....

Bajkerski pozdrav ...

...ode nam Sneza dalje, srecni joj bili svi putevi zemaljski i da je docekamo jednog dana ispred skupstine, a ispod balkona, kao i sve ostale zasluzne sportiste...