805 odgovora na ovu temu

[pauza]

Sve srećne porodice...

"Sve srećne porodice nalik su jedna na drugu, svaka nesrećna prodica, nesrećna je na svoj način"
Lav Tolstoj, "Ana Karenjina"

25-27. jun

Nekada ne razumem zašto činim neke stvari. Ako, recimo, kažem sebi da selo s nazivom Zmijsko nije mesto na kojem želim da pravim pauzu za ručak i odmorim se dok pripeka malo ne popusti, kao i da mi sve do uveče ne treba ništa iz prodavnice, čak ni hleb, zašto onda stajem kod poslednje radnje u mestu, parkiram bicikl i ulazim? Samo da bih videla kakve su cene? Ne verujem da to može biti razlog.

Kako god, ušla sam.

Unutra, prijatna svežina a iza staklenih ormara s namernicama jedno sasvim ljupko devojačko lice. Osmehnuto prijazno i otvoreno, na nečin koji već počinjem da prepoznajem kao 'ruski'.

Progovorimo možda rečenicu-dve, kada nam se iz neke odaje pozadi, koja je odvojena zavesom, pridruži starija žena, po svoj prilici devojčina majka. Isto okruglo, blago lice, isti osmeh.

Dva-tri pitanja -- odakle sam i kuda idem -- a onda poziv da popijem s njima kafu ili čaj. Premišljam se (jer, prisećam se, ja ne želim da ovde pracvim pauzu), ali majka me obodri:

-- Hajde, nećete valjda da vozite po ovoj vrućini?

Zapravo, sve do sad sam verovala da hoću. Ali sam se predomislila.

*
Prolazim između dva široka osmeha u rashlađenu, zatamnjenu sobu. U njoj, stariji muškarac, dva deteta, jedna baka. Glava porodice sedi na kauču i gleda teve, deca se igraju na podu, a staramajka secka nešto za trpezarijskim stolom. Sena koja me neodoljivo podseća na one crteže u udžbenicima jezika za početnike, u lekciji iz koje se uče srodstva i nazivi glavnih delova pokućstva.

Nazovem im dobar dan, a oni mi svi složno uzvrate. Majka me posadi za sto, a ćerka mi već prinosi tanjir, pribor za jelo i šolju za kafu. Stiže boršč, ruska salata i osetinski pirog.

-- Kušajte! -- nutkaju me žene.

I ja pokušavam da jedem, ali ne uspevam od njihovih pitanja. Sve ih zanima i ja os vemu pričam: i ko sam i zašto i kako. A oni se čude i smeju se, svaki čas uzvikujući:
-- Mali dec!
Primećujem da otac, po imenu Artur, ništa ne pita, prepuštajući ženama da zadovolje svoju radoznalost. No zato komentariše mnogo toga što kažem i svaka njegova opaska pohvalna je po mene na način iz kog mi je jasno da me razume.
Nekad i ne završim priču, a on je iz nje već izvukao suštinu koju kao poentu i objašnjenje kazuje ženama, u jednoj ili dve sažete rečenice:
-- Pa da, nemaš obaveza i nikad nećeš biti zdravija i mlađa nego sada.
-- Svaki dan novi izazov, nikad ti nije dosadno.
-- Slobodna kao ptica na grani.
Potvrđujem kroz smeh, iskreno se radujući što sam ovde, u nekom seocetu na severnom Kavkazu, naišla na toliku širinu i razumevanje.
I na toliku saosećajnost, jer kao što me Artur razuzme, tako me ove žene osećaju. Pa kad mi pri pomenu mojih roditelja, i protiv moje volje krenu suze, Tanja, kako je ženi ime, pozove me da ostanem jedan dan u njihovom domu.
-- Odahni ovde, a sutra nastavi put.
-- Ostani, Snežana -- pridruži joj se i ćerka po imenu Albina. A njeno dvoje dece sednu svako sa po jedne moje strane i zagrle me.
-- Ne znam. Imam samo mesec dana da budem u Rusiji bez vize a granica sa Kazahstanom je daleko. A i treba da se registrujem u policiji, mislila sam da to uradim sutra, u Pjatigorsku -- razmišljam naglas.
-- Imamo i mi ovde policiju, možeš ujutru da odeš tamo sa Maratom, on ima prijatelja u policiji. Kad to završite, može da produžiš s mirom put. A?
Pitam ko je Marat i saznajem da je to Arturov i Tanjim jedini sin. Najmlađe dete. A imaju i još jednu ćerku, najstariju, po imenu Toma, koja uskoro treba da stigne sa svoje troje dece. Maratu je pak teško ući u raspored kretanja.
Au, kolika porodica! I svi su tako dragi. Može samo da mi prija vreme koje budem provela s njima. A imaju i internet, pa ću moći da završim mnogo toga. Jedan dan ionako ništa neće promeniti.
-- U redu -- kažem a i mojim licem se razlije osmeh.
-- Ostaješ! -- uzvikne Albina sva srećna i zagrli me.

*
Porodica Kajtukov živi od prodavnice, od turizma i od imanja -- od svega pomalo.
Radnju su otvorili još pre dvanaest godina i u njoj rade majka i obe ćerke naizmenično. Ali raditi u prodavnici za njih ne znači sedeti besposlen i čekati na kupce. Pošto između radnje i dnevno-trpezarisjkog boravka nema vrata, već su prostorije odvojene samo zastorom, to se čuje čim neko uđe. I to daje slobodu ženama da u međuvremenu rade u zimskoj i letnjoj kuhinji koja se nalazi u dvorištu do dnevnog boravka.
Jer posla ima koliko hoćeš. Zmijsko se nalazi između poznatih banja mineralne vode i Kavkaza, pa u dogovoru sa vodičima, pre ili posle obilaska planinskih atrakcija, turisti ovde imaju doručak, ručak ili večeru. Artur je adaptirao deo dvorišta i garaže za tu svrhu, a žene su se pobrinule za bogat meni sa kavkaskim i osetinskim specijalitetima.
Leti imaju toliko posla da im je u ispomoć došla Tanjina majka, koja inače živi u Ukrajini. Svakog jutra, sedamdesetogodišnja baka Raja već od šest sati razvlači testo za osetinski pirog i slatke pite, jer treba namesiti dovoljne ko,ličine i za radnju i za turiste.
Kad joj ne pomaže, Tanja priprema obede za dvu čeljad u kući, te sprema, čisti, pere. I juri u prodavnicu da usluži kupce.
Albina i Toma su udate i svaka sa svojom porodicom živi u zasebnoj kući, nedaleko odavde. Ali po smenama rade u prodavnici, kao i sve što treba po kući.
To je što se žena tiče.
Muškarci rade takođe, ali čini mi se, neuporedivo manje.
Artur, recimo. Kad ujutru pomuze kravu, seda na kauč i u stanju je da sedi sat-dva skoro nepomično, gledajući u prazno i povremeno othukujući. Često se desi da nijedna žena nije u radnji ni u kući, već sve posluju napolju, pa kad neki kupac uđe, Artur ih sa svog kauča doziva. Nije se desilo da ustane i sam usluži mušteriju, kao da mu je zabranjeno da kroči u radnju.
Kasnije, tokom dana, on ima raznog posla u bašti, oko zasada i voća. No opet, vrlo često sedi besposlen ili gledajući televizor.
A Marat -- pa njemu se zaista ne može ući u trag. Ujutru ode, svrati oko ručka da nešto prezalogaji i ond aopet nestane sve do večeri.
I Artur i Tanja, svako na svoj način, požalili su mi se zbog toga što za njega nema posla.
-- Da li kod vas isto tako mladi školovani ljudi ne rade? -- upitao me je Artur.
-- Da, isto -- klimnuh tužno glavom. -- NIšta da se nađe za MArata?
-- Pocvremeno ima posla, ali nije za njega. Mi smo ga školovali da sedi kao gospodin u kancelariji a ne da ide po terenu -- objasni mi Tanja.
Na moja pitanja o tome šta je tačno njegova struka, saznajem da je kontrolor nečega, ali nisam razumela čega -- zvučalo je kao da je školovan za posao u "ministarstvu ruda i gubljenja vremena".
Kako god, porodica Kajtukovih očito počiva na plećima triju žena, kojima se leti pridružuje i četvrta.

*
Sutradan me očekuje neprijatno iznenađenje: ponedeljak je a javne službe u Zmijskom ponedeljkom ne rade. To je razlog za brigu jer sam u međuvremenu, na internetu saznala da je za registraciju neophodan ruski host, bilo kao privatno lice, bilo kao predstavnih nekog hotela. Što znači da ću po odlasku odavde, u Pjatigorsku morati da platim trideset ili pedeset evra za smeštaj, samo da bi me registrovali. Jer ne mogu da tek tako zaustavim nekoga na ulici i pitam ga da krene sa mnom u policiju da bi me prijavio kao svog gosta.
Psujem u sebi birokratsku (i policijsku) državu dok pakujem stvari za polazak. Bilo bi previše pitati ove ljude da ostanem još jedan dan kod njih. A suma koju ću po svoj prilici morati da izdvojim ozbiljno će uzdrmati moj skromni budžer, pa me to čini veoma zabrinutom.
Ipak, pokušavam da se smešim dok se opraštam sa ženama. Tanja mi pakuje jedan hleb (po to sma valjda i bila ušla u radnju?) i baka-Rajin osetinski pirog. Ne vidim Artura pa je zamolim da ga pozove kako bih se i sa njim pozdravila. Bio je negde u bašti.
Dok mi pomaže da izguram bicikl na ulicu, pita me što sam smrknuta. I ja mu se požalim na sumu koju ću morati da ostavim u nekom hotelu, samo zbog glupe birokratije.
-- Pedeset evra! Ne dolazi u obzir! -- uzvikne. -- Vraćaj se. Sutra policija radi i sutra ćeš to završiti ovde.
Itznenađena sam. Stvarno to nisam očekivala.
-- Ajde, ajde -- gura me nazad. I s kapije objašnjava nešto Tanji na osetinskom jeziku, koji čak ni Rusi ne mogu da razumeju.
Ne želim da budm na teretu nekome, a posebno ne ovim ljudima koji su me toliko srdačno ugostili, pa pokušam da se prihvatim nekog posla u kuhinji. Ali mi ni Tanja ni Artur ne dopuste.
-- Ti si gost. Mi kažemo: tri dana si gost, a posle, ili put pod noge ili postaješ član porodice.
Smejem se. I Turci imaju sličnu uzrečicu, kao i Srbi uostalom. Čini se da je tri dana univerzalno vreme za ugošćavanje namernika.
Zato spokojno opet sedam za kompjuter a domaći se raspoređuju na svoja "radna mesta".

*
Nekad je svaki novi dan novi razlog za brigu. Utorak je, i zmijska policija radi, ali pre podne imaju sastanke pa je radno vreme pomereno za posle ručka, nakon dva. To kaže Maratov prijatelj policijac.
Nerviram se. Danas je poslednji dan kada moram da se registrujem. U suprotnom, sledi mi kazna kada budem izlazila iz zemlje. Novčana, nimalo simbolična -- čak do pet hiljada evra. A nije tako teško zamisliti situacije kako se to može dogoditi: ako (ne)redno vreme ovdašnje opolicije preraste u produženu pauzu do sutra, ili ako budu zatrpani poslom, ili ako ne znaju kako da me registruju... s birokratskim stvarima čovek nikad ne može da bude siguran.
Artur pokušava da me razvedri šalama, a Tanja se prihvata okretanja brojeva telefona svih uticajnih ljudi koje poznaje. I nakon nekoliko poziva, dobija pravu informaciju od načelnika policije: registracija se obavlja u pošti.
-- Idemo? -- Tanja je spremna čim prekine vezu.
Otkuda joj samo toliko energije i volje?

*
U prvoj pošti ne znaju kako se to radi, pa nas upućuju u drugu, glavnu, u centru sela. Do tamo ima da se potegne tri-četiri kilometra, pa zato ustopiramo nekog komšiju koji je krenuo kolima u istom pravcu.
Zgrada glavne pošte je stara ali dobro održavana. Unutra je sve renovirano: prket je ishoblovan i lakiran, zidovi sveže okrečeni, pultovi od univera i stakla koji se sijaju, italijanske kancelarijske stolice s kojih još nije skinut zaštitni celofan...
Samo su službenice iste kao pre dvadeset ili pedeset godina, sa istim navikama. Otuda su u staklenim ormarima, uz MTS kartice, mobilne telefone, razglednice i USB memorije, koji su potisnuti u pozadinu, izlo9žene đerpe, setovi tanjira, čaša i drugo kuhinsko posuđe. Sa metalnih držača flajera i letaka vise peškiri i čarape "MAde in China".
Službenica je ljubazna, ali beskrajno spora. A kada najzad dođemo na red, ona uspeva da od posla koji podrazumeva izrdau dve fotokopije Tanjinog i mog pasoša i popunjavanje dva lista formulara -- pravi jednočasovnu veoma komplikovanu rabotu. I sve to, naravno, praćeno važnim othukivanjem i zabrinutim klimanjem glave.
Dok se ja nerviram, pitajući se hoće li umeti da to uradi a da ne pogreši nešto zbog čega kasnije mogu da imam problem, Tanja seda na stolicu pozdai -- i zaspi u sekundi. Jadna žena, toliko je umorna.
Dođe mi prosto žao kada službenica ipak nekako izađe na kraj sa tom rabotom zvanom registracija, koju mi veoma brzo i uspešno naplati.
Budim Tanju da krenemo. Uzimamo taksi i jedva uspem da se izborim sa njom da ja platim.

*
Ali ako sam mislila da ću odmah po povratku kući krenuti dalje, onda ništa nisam naučila o ovim ljudima.
U našem odsustvu, stigle su Albina i TOma sa decom i kuća je sad puna. Ali i dalje je sve prilično tiho i mirno. Deca se skoro ne čuju, iako se igraju unutra. Kada se pokoškaju zbog nečega, Artur ili devojke to reše brzo, bez podizanja tona. nema plača ni razmaženog ponašanja.
Kakva porodica!
Na puštaju me da odem dok s njima ne ručam.
A za obedom, Artur me pomalo začikava zbog toga što sam jutros bila na rubu očaja, a sada se radosno smejem.
-- NE shvatate. ja nisam u svojoj zemlji i zato moram striktno da poštujem pravila. U Srbiji ne bih hajala i da zakasnim sedam dana, jer znam da se ništa ne bi desilo. Ali kao stranac, u tuđoj zemlji, nemam taj komfor.
Čini se da Artur razume.
Zapitkuje me o daljim planovima, pa se u jednom trenutku zamisli i onda reče važnim tonom, kao da mi postavlja nagradno pitanje:
-.- Da si kod kuće imala prihod od dve hiljade evra, da li bi pošla na ovaj put?
Pitanje je dobro, zaista dobro. Ali nije pravo za mene. Jer, godinu ili dve pre moje odluke da se upustim u ovu avanturu, ja jesam imala toliku platu. Bila sam biznis-vumen, i živela za dane vikenda kada ću s planinarima ili biciklistima povbeći u prirodu.
Sve im to ispričam.
Artur klima glavom i širi ruke podražavajući ptičja krila.
-- Sad si voljna svuda -- kaže dok imitira slobodan let.
-- Tačno tako. Mada bi mi onih dve hiljade evra dobro došlo, makar kao jednokratna ispomoć.

*
U tom tonu završavamo ručak i razgovor. Moje bisage su spakovane i ostaje još samo da se pozdravim sa ovim ljudima i odem.
Šta reći na rastanku? Koliko puta ponoviti "Hvala!" za sve što su uradili za mene? Da li bi razumeli ako bih im rekla da sam se za ova dva dana zaljubila u njih, u sklad u kojem žive? Da i ja njima zavidim, kao što zavide i oni meni.
Ili sve prećutati i posle pisati o njima. Jer srećne porodice najmanje toliko zaslužuju, makar sve bile nalik jedna na drugu.

[pauza]

Jedna devojka iz Hrvatske, takođe Snježana, odvažila se da krene na put oko sveta biciklom. Nije potpuno sama, jer je na put povela i svog vernog psa. Ovo je njen prvi blog sa putovanja: http://srecaokosvije... ... rosse.html

[pauza]

Usputna opažanja o Rusiji i Rusima

Zubi
Kada mi se Rus ili Ruskinja stariji od trideset pet nasmeju, znam da ću ugledati ili vilicu sa krnjavim ostacima zuba, ili zlatne navlake. Nemoguće je ne primetiti koliko broj ljudi ih ima. U nekih su čak svi zubi zlatni.

Ne znam o čemu se tu radi. Brajan ima jednu zlatnu navlaku, skoro nevidljivu jer je visoko u vilici. Objasnio mi je da se za nju odlučio jer je socijalno pokrilo troškove zlata, koje je u Americi neuporedivo jeftinije od porcelana.

Da nije i u Rusiji ista priča?

Javni toaleti
Od trinaest zemalja, mahom u Istočnoj Evropi, kojima sam do sada pedalala, Rusija ima ubedljivo najgore javne toelete. To se prvenstveno odnosi na ve-cee na benzinskim pumpama. Brendirani nazivi poput LukOila, nisu nikakav garancija da će ve-ce biti pristojan, čak ni da ga ima. Ne jednom, nije ih bilo, ili su to bili poljski toaleti, samo ne u drvenim već u ozidanim kućicama. A sasvim je sigurno da će biti prljavi i smrdljivi.

Ne mogu a da ne poredim sa turskim ve-ceima, čak i u zabitima visoko u brdima, koji su primer čistoće.

Voda
Rusija je prva zemlja u kojoj je veliki problem naći pijaću vodu. Od Kavkaza do Crnog mora, što je pre evropski nego azijski deo Rusije, nisam videla nijedan izvor ili javnu česmu. Na većini benzinskih i gasnih stanica, gde sam se u ostalim zemljama uvek snabdevala zalihama, postoji samo tehnička voda. U Gruziji ili Grčkoj, nije bilo nikakve uočljive razlike ni u boji ni u ukusu tehničke i pijaće vode, dok je ovde prva žuta kao da izlazi iz blatnjavih cevi.

Mnoga sela imaju samo tehničku vodu. Kada sam u jednom od njih pitala šta koriste u domaćinstvima, odgovor je bio -- flaširanu. Okej, za piće, ali za kuvanje i pranje namernica?, insistirala sam. Kupovnu, takođe, glasio je odgovor.

Budući da sam jedno vreme prodavala filtere i kućne mini sisteme sa prečišćavanje vode, namah sam izračunala da bi se prosečnom četvoročlanom domaćinstvu, koje dnevno troši najmanje pet litara vode, kupovina mini-sistema isplatila za manje od dva meseca.

Namernice
Na moje veliko iznenađenje, cene namernica u Rusiji niže su nego u Turskoj ili Gruziji, a, koliko se sećam, vrlo slične onima u Ukrajini (sve zemlje u okruženju). Vekna hleba je od 13 do 20 rublji, jaje 30 kopejki, pivo 35 rublji, litar i po flaširane vode 30, puter od 20 do 50, kilo makarona ili pirinča oko 30, zelen 13 do 20, mleko 25 rublji litar.. Dnevno prolazim sa četiri evra.

Internet
Vrlo je teško naći javni internet. U tri grada, i tri Mekdonaldsa, gde obično iskoristim besplatni vaj-faj, ovaj već dugo nije u funkciji. Zašto?

Trebalo mi je vremena da otkrijem o čemu je reč. Naime, svi koriste besplatni internet -- 3G, preko svojih mobilnih telefona i ajfona. Otuda javna mesta nemaju potrebu za hot spotovima.

Ljudi
Rusi su lep narod, podjednako žene i muškarci. Uočila sam dva dominantna tipa: svetlokosi, belog tena i pretežno astenične građe i tamni, čiji su pripadnici prosečno niži i krupniji.

Na prvi pogled, često deluju nadmeno, posebno devojke. Ne pada im na pamet da se osmehnu ako ih zaustavim na ulici ili u radnji da nešto upitam. Nekoliko puta se desilo da me namerno ignorišu, svejedno da li im se obratim na ruskom ili engleskom.

No, to je samo na prvu loptu. Nakon dva minuta, pozvaće me na kafu ili mi najsrdačnije poželeti srećan put.

Jezik
Engleski retko ko govori. Čak i kada im je jasno da sam stranac, obratiće mi se na ruskom, podrazumevajući da ga znam. Nekoliko njih me je čak i upitalo zašto se u Srbiji ne uči ruski.

Sećam se opservacije Aleksandra Zinovjeva u Poletu naše mladosti (čitala za Marksizam na faksu), da su u onoj, komunističkoj Rusiji, autoru mnogo puta rekli: A zašto bismo mi učili strani jezik kad smo ogromni; neka drugi narodi uče ruski.

Izgleda da sličan stav živi i danas.

Putevi i vozači
Za razliku od Gruzijaca, Rusi su prilično oprezni i korektni za volanom. Kaniondžije me obilaze u širokom luku i retko kada trube.

Za cikloturistu, najveći problem u Rusiji može da bude vrlo mali broj sporednih puteva. Imam dobru mapu, u razmeri 1:100.000, što znači da jedan centimetar označava razdaljinu od deset kilometara, ali kada sa nje odaberem neki put iscrtan belom linijom (sporedni), biće zagušen saobraćajem kao i magistralni.

Drugi problem za pedalofila mogu da budu velike razdaljine između naselja. Ovde mi se prvi put desilo da vozim više od pedeset kilometara a da ne vidim nijednu kuću čak ni daleko od puta.

Predeli
Deo kojim sam vozila poznat je po izvorima prirodnog gasa. Mahom je ravničarski, u beskrajnim oranicama i poljanama suncokreta, te mi je bilo neviđeno dosadno da pedalam. Ničega zanimljivog ni za fotografisanje.

Ruske kuće
Uglavnom su prizemne, drvene i sa fasadama u dve boje. Česta je kombinacija plave i zelene: drugom bojom ocrtani su okviri oko prozora. Deluju neodoljivo ljupko, kao iz bajke.

Policija, obezbeđenje i slični organi
Nevidljivi su ali zato oni sve vide. Nekoliko puita zastala sam na napuštenim gasnim stanicama zbog toaleta ili sam, pedalajući kroz beskrajnu ravnicu bez ijednog drvceta, pokušala da odahnem u hladovini neke od onih malih kuća pokraj puta, u kojima su zaključani strujni vodovi (ili nešto tome slično). I svaki put, iako nikoga nije bilo kilometrima na vidiku, za deset minuta najkasnije, pojavio bi se naoružani vojnik da me opomene da smesta odem.

Serbija jednako vojna
Kada im kažem odakle sam i upitam da li su čuli za Srbiju, najčešći odgovor je: “Da, čuli smo nešto, tamo je (bio) rat?” Onda pokušavam da im objasnim kako u Srbiji nikad nije bio rat, kao ni u Rusiji, ali jeste u drugim republikama, kao recimo kod njih u Gruziji ili Dadžestanu... Ne znam koliko shvataju, ali svaki put me pogodi što je im je to prva asocijacija na nas. Ako je to najbitnije što braća Sloveni znaju o nama, šta je onda ostalo za druge, 'nebratske' narode?

[Sci]

Snezana uziva, pa sam resio da posetim te krajeve po kojima ona vozika, da proverim ne ide li mozda busom i brcka se u djakuziju dok mi mislimo da se pati po satorima... . Dakle, zanima me sledece:" gde ces biti 24'tog, 25'tog, 26'tog, u to vreme bi trebalo da stignem do Astrahana". Ja polazim 18'tog, u Sevastopolju sam 21'vog i 22'gog nastavljam prema Krasnodaru (poplave ). Iskreno se nadam da cemo se videti, mozda i bivakovati zajedno.

[pauza]

Dragi Sci,

Nazalost, trenutno nimalo ne uzivam. KAda sam ostala bez podstanara, promenila sam rutu jer ne smem da se udaljavam na IStok dok ne budem imala neki siguran izvor prihoda. A i bila sam nasla jednu WWOOF farmu u ovom delu Rusije i mislila da tamo ostanem neko vreme. No, ispostavilo se da mogu da me ugoste svega par dana (to su oni dilovi> ti sljakas za njih a oni ti daju klopu i smestaj). Tako sam odustala od te farme i stala u Taganrogu, to je mesto na ruskoj obali Crnog mora, 60 km od granice s Ukrajinom. Kampujem na plazi a od prekjuce radim po ceo dan na ulici kao prodavac kvasa i limunade. Sledece nedelje, do 23, moram da izadjem u Ukrajinu da bih mogla da se vratim u Rusiju i tako steknem pravo na novih 30 turistickih dana bez vize. Da li ce to biti i kako, ne znam. Prilicno sam demoralisana zbog cele situacije jer moram da budem na jednom mestu, zlopatim se za 3 evra dnevne zarade a rizik da me uhvate i deportuju je ogroman. No, posto imam sredstva da prezivim svega jos mesec do emsec i po, a ne znam da li ce moji prijatelji dotle naci podstanara, moram da pokusam da to prolongiram sto duze mogu.
Sve u svemu, odgovor je sledeci> u Kazahstanu a ni Astrahanu sigurno necu biti dotle, sve i da mi sutra padnu novci s neba. Bicu u Taganrogu po svoj prilici. Ovo je moj ruski broj pa je najbolje da mi pustis SMS gde vec budes tih dana> +89383085422

Zelim ti srecan pocetak ture, dobro vreme i super zabavu!

Pozdrav!

[pauza]

A šta ako?
2-4. juli 2012.

U Stavropolju su me dočekali obilni pljuskovi koji će potrajati danima prouzrokujući poplave u celom rejonu, Tanja i Ivan, moji domaćini sa Kauč surfing liste i mejl mog podstanara u kom mi saopštava da se od avgusta iseljava.

Potonje sam mogla da očekujem u svakom trenutku i toga sam bila savršeno svesna kada sam odlučila da se u ovu avanturu upustim samofinansirajući se novcem od kirije kao jedinim izvorom prihoda. Neozbiljno i neodgovorno -- reći će oni koji planiraju do u detalje svaki sledeći korak i uvek idu samo na sigurno. No, da tako razmišljam, da čekam dok sastavim čvrstu finansijsku konstruciju, nikada nikuda ne bih mrdnula.

Ipak, uhvatila me je panika. Kako premostiti period dok moji prijatelji u Beogradu ne nađu drugog podstanara? Nemam nikakvu zalihu za "crne dane", jer sve vreme raspolažem vrlo malim sumama od kojih je teško išta ostaviti po strani. Na pamet mi padaju dva rešenja: volonterski rad i ilegalni posao.

O prvom sam i ranije razmišljala kao o dobrom načinu da uštedim nešto novca. Dok na nekoj farmi pomažem za besplatnu hranu i smeštaj, stanarina ostaje nedirnuta. Mnogi cikloputnici i bekpekeri tako rade. Malo "ali" u tim planovima jeste članarina u prosečnom iznosu od pedeset evra, koju treba platiti da bi se dobio spisak zainteresovanih farmera, i to za svaku zemlju ponaosob. Zbog toga sam to rešenje čuvala za visokorazvijene zemlje poput Japana. Tamo bih, sa mojim mesečnim prihodima, jedva sastavila nedelju dana života, ali ako po tri nedelje boravim na farmi, a preostalo vreme iskoristim pedalajući do druge farme, biće to par finih turica.

No Japan je daleko, a jedino što sada mogu da uradim je da se učlanim na listu nezavisnih zemalja-članica WWOOF-a, najveće svetske organizacije volontera i framera, čiji je Rusija član.

U celoj situaciji imam mnogo sreće: mejl me je zatekao u Stavropolju, gde je raskrsnica puteva ka Kazahstanu i Ukrajini, pa na vreme mogu da skrenem zapadno, prema potonjoj zemlji. Jer jedna farma nalazi se baš tamo, pedesetak kilometara od graničnog prelaza. Da sam birala gde da je postave, ne bih bolje izabrala: zbog viznih pravila, svakih mesec dana moram da izađem iz RUsije da bih ponovo mogla da uđem i boravim novih trideset dana.

Ostaje još samo da nađem način kako da uplatim članarinu, budući da se uplate obavljaju isključivo preko PayPala, a Srbija još uvek nije deo tog sistema.

Razmišljam koga znam da ima inostrani račun i setim se Jovana, ljubitelja pedalanja sa Cikloberze, jednog od najvećih biciklističkih foruma. Ne poznajem ga lično, ali smo razmenili nekoliko poruka u trenutku kada sam imala problem sa mojim gorionikom, kada se velikodušno ponudio da mi pomogne, bez ikakave nadoknade. Tada ili bilo kada u budućnosti, napisao je.

Pa evo, ta budućnost je stigla neočekivano brzo, pomagaj ako možeš! -- pišem mu u poruci.

Ali odgovor ne stiže te večeri kao što sam odnekud verovala da bi trebalo, sasvim smetnuvši s uma da sam u drugoj vremenskoj zoni, koja je dva sata ispred srednjeevropskog vremena.

Besana noć. Pokušavam da se ne vrtim previše jer me od Tanje i Ivana deli samo paravan. To dvoje mladih, koji pristaju jedno uz drugo kao da su ih advertajzing agenti birali za reklamu o savršenim partnerima, žive sasvim skromno, u jednosobnoj kući, ali i to malo prosotra rado dele sa putnicima koji ih zamole za smeštaj. Bili su toliko uviđajni da su me cele večeri ostavili nasamo, dok sam pretraživala po internetu. Ostala sam budna do duboko iza ponoći, dok više nisam mogla da držim oči otvorene. No uprkos velikom umoru, i u krevetu nastavljam da smišljam kombinacije: šta uraditi, kuda poći, kako preživeti. Znam, rešenje neće doći preko noći; no pojaviće se sigurno, možda sutra, možda za nedelju ili mesec, ali već će se nešto desiti ili ću nešto smisliti. Izlaz se na kraju uvek sam ukaže.

I zaista, ujutru se oblaci delimično razvlače, propuštajući malo sunčevih zraka do ove iznurene Zemljanke: u sadučetu zatičem Jovanov mejl. Kratka poruka, bez opširnih objašnjavanja, samo poziv da mu pošaljem instrucije. Šaljem.

I onda čekam.

Surfujem. Tragam za drugim mogućnostima. Računam vreme. Koliko dugo mogu da preživim sa novcem koji imam kod sebe ukoliko nešto krene naopako? Šta ako budem morala nazad, kući? Ne! Neću ni da razmišljam o tome. Svim svojim bićem osećam da sam spremna da uradim stvari o kojima ranije nisam ni sanjala, samo da bih nastavila ovaj put. Radiću bilo šta samo za hranu dok pare ne počnu da stižu. Mesec-dva, pa neka bude i tri, izdržaću nekako.

Dobro, smiri se, Sneki.

Čekiram mejl. Još uvek ništa.

A šta ako ljudima na toj farmi, jednoj jedinoj u ovom delu Rusije (druga je čak na Kamčatki), ne treba pomoć? Možda već imaju nekog volontera? Možda me odbiju. Šta tada?

A šta ako za pola sata bude smak sveta? -- odgovari mi moj Glas razuma, pokušavajući da me dozove sebi da se malo opustim i smirim. -- Biće što mora biti, ti si uradila sve što si mogla u ovom trenutku, sad čekaj da stvari počnu da se raspilću. Ili da se još više zapliću. Kakogod, više ništa ne možeš da učiniš.

I zaista, nakon možda sata, dobijam Jovanovu poruku.
Plaćeno je!
Javi ako još nešto zatreba....

Samo toliko. I pozdrav.

Otpisujem brže-bolje. Zahvaljujem. Pitam za broj računa na koji mogu da mu uplatim sumu koju je dao za moje članstvo. Ali Jovan ne odgovara. Insistiram, i poruka stiže:

Jako mi je drago da sam bio od koristi! Nadam se da ćeš potražiti moju pomoć čim ti zatreba. Ovoga puta ja častim.

Gospodski.
Svaka čast, Jovane.

Najzad mogu malo da odahnem. Šaljem poruke farmerima u Rusiji, Ukrajini i Gruziji, pa gde bude bilo mesta. Još jedan dan čekanja.

Ali neuporedivo je lakše nego juče. Na momente čak uspevam i da zaboravim na probleme dok sedim sa biciklistima rekreativcima iz ovdašnjeg uduruženja ljubitelja rekreativnog pedalanja Velokavkaz. Susret sa njima upriličio je Ivan.

Atmosfera u Parku mira, gde sedimo i malo mezetimo, neodoljivo me podseća na beogradska okupljanja Ciklosvetaca "Kod Cece" na Adi. Anegdote, fotografije sa zajedničkih vožnji, smeh, dobro raspoloženje... -- čak i ličimo jedni na druge fizički, braća Rusi i mi, Srbi.

I onda usred priče, gest koji mi nagna suze na oči: oduševljen mojom pričom o dobroti ljudi koje sam usput sretala i tvrdnjom da je svet neuporedivo bolje i lepše mesto nego što inače verujemo, Alan, psiholog u vodama politike, vadi novčanik i kupuje sto kilometara mog puta. Tek tako, sto evra za nastavak puta. I to baš u trentuku kada mi je svaki cent ogroman ko kuća.

Da li je moguće da se ovakve stvari zaista dešavaju? Čime sam zaslužila da mi ljudi toliko pomažu? Jer bez sve te pomoći koju su mi pružali od početka putovanja, a posebno otkad pedalam sama, nikada ne bih stigla dovde gde sam sad.

Ne znam kome pre i više treba da zahvalim: Alanu, svakom od mojih dobrotvora ponaosob, Bogu ili proviđenju, mom anđelu čuvaru, sreći... Nekada mi se zaista čini da će mi srce prepući od toliko snažnih osećanja.

A po povrtaku u Ivanov dom, zatičem prvi odgovor, i to baš sa ruske farme. Dobrodošla sam, kažu, mada mogu da mi ponude smeštaj samo na desetak dana. Hm, to mi i nije neko rešenje, ali zasad nemam ništa bolje. Zato otpisujem da dolazim. Ako ništa drugo, zamoliću ih da me registruju, te barem za to neću morati da plaćam.

I ujutru krećem. Prvi put za godinu dana moja ruta vodi na zapadnu stranu sveta, što znači da se vraćam tamo odakle sam krenula. Pokušavam da ne vidim negativnu simboliku u tome. To je samo privremeno, kažem sebi. Ne vode putevi baš uvek samo napred; nekad su nužni i koraci unazad, vraćanja i lutanja.

Da li?
A šta ako se samo zavaravam? Ako je ovo početak kraja?

[Sci]

Polako, posle kise dolazi sunce, tako da uzivaj dok ga cekas. Ja polazim ujutru, 20-tog popodne sam u Sevastopolju, bas bi bilo super kad bi i ti dosla tamo posto vec moras u Ukrajinu. Skup traje par dana, smislili bi nesto vec, ima milion Rusa, nasli bi neku kombinaciju za tebe sigurno...javljam ti se svakako za par dana...ako ti je uteha ni ja ne znam gde cu nocevati, sator mi ne gine i to onaj za jednu osobu, tako da je tvoj sator (standard) kao vila za mene... . Pozdrav i cuvaj se...

[pauza]

Stvari se menjaju gotovo svakodnevno, a sad, Bogu hvala, na bolje. Tako da cu od ponedeljka krenuti ka Astrahanu. Mozda bajsom a mozda uzmem marsrutku jer je taj deo potpuno nezanimljiv a oduzece mi mesec dana.
Razmisljala sam da idem na Krim, Sevastopolj, Jalta, Stari Krim, to mi je velika zelja a sad sam vrlo blizu, ali ako izadjem, pa udjem, onda opet moram da se registrujem osim ako ne stignem do Astrahana za manje od sedam dana... ne znam, odlucicu u naredna tri dana pa ti javljam.

[pauza]

Prva godišnjica na putu oko sveta
24. juli 2012.

366 dana na drumu
13 zemalja
12.932 kilometra
972 sata na biciklu
300+ noći pod otvorenim nebom
XY novih ljudi
100+/− reportaža i putopisa
10.600 fotografija
4.392 sata slobode
263.520 minuta sreće

I sve to u samo jednoj godini putovanja!

Attached Thumbnails

• 

[MadScientist]

Cestitam na godisnjici putovanja

Nisam pratio tvoj blog od samog pocetka, ali sam zaseo i procitao sve sta sam propustio i pregledao sve slike. Zelim ti srecan dalji put i jos mnogo predjenih kilometara i da se problem sa stanom sto pre resi.

[Sci]

Ja sam u Sevastopolju vec treci dan, ako kreces ovamo javljaj odmah, jer moram da odlucim kojim putem cu dalje, ili preko Astrahana, ili preko Samare na severu, pa prema Sibiru...
Panduri me odrali za 60e, ako te zaustave samo pokazi prazne dzepove i kazi "nema denge". Toliki su baksuzi i hohstapleri da me ne bi cudilo i bicikl da zaustave... sve najbolje u svakom slucaju, ako se ne vidimo sad videcemo se neki drugi put...pozdrav za sve od Scija iz Sevastopolja

[pauza]

Ćao Sci

Krenula sam prema Volgogradu, jer ću i ja na Samaru.
Ne idem M4 putem, već sporednim, koji prati voznu liniju. Trenutno sam u Novočerkesku.
Planiram da večeras stignem najmanje do Šahtija, iako je vetar užasno jak i frontalni a vrućina je paklena.
Iz Šahtija idem u Krasnodoneckaj, pa Žirnov, pa Bistrogorskiji.
Odatle se silom prilike (jer nema drugog puta) kačim na magistralni do grada Morozovsk. I dalje sve magistralnim do Volgograda (ex Staljingrada) u kome planiram da ostanem dva dana jer imam smeštaj preko CS.

Ajde, sustigni me negde, baš bih da s nekim prozborim koju na srpskom

P.s. i čuvaj se pandura

[pauza]

MadScientist, hvala!

Srela sam se sa Sci u selu Grisenka u Rusiji, to je negde izmedju Rostova i Volgograda. Posedeli smo ispred lokalne prodavnice, ja popila pivo, on sok, utom je i vrucina malo minula, pa smo se rastali. I tako mi, skitnice...

A ovde su fotke iz Rusije, prvi deo:
https://picasaweb.go... ... oCrnogMora

[Geri]

MadScientist, hvala!

Srela sam se sa Sci u selu Grisenka u Rusiji, to je negde izmedju Rostova i Volgograda. Posedeli smo ispred lokalne prodavnice, ja popila pivo, on sok, utom je i vrucina malo minula, pa smo se rastali. I tako mi, skitnice...

A ovde su fotke iz Rusije, prvi deo:
https://picasaweb.go... ... oCrnogMora

Uf, ova devojka u kafeu, prva levo, gleda u mene ! Svaka čast za sve !

[modesti]

Konačno je i Sneža ostala bez teksta , a imala je i zašto!!! Bravo, Snežo, Sci, i vi ste naši predstavnici u belom svetu !!!

[pauza]

Preokreti
09-23. juli 2012.

I -- Tamo gde se rodio Čehov

Šolohovljev Tihi Don sam čitala davno, još u gimnazijskim danima, i teško da bih sad bila u stanju da se prisetim bilo čega osim okosnice glavne radnje, ali zbog te knjige prati me osećaj nečeg veoma velikog i važnog u vezi sa Rostovom na Donu. Sve mi se čini da tamo treba, da naprosto mora da mi se desi nešto sasvim posebno.
Ali prve slike grada nemaju ništa zajedničko sa romantičnim predstavama u mojoj mašti. I manji ruski gradovi u kojima sma bila, poput Pjatigorska, Nalčika, Stavropolja veoma su zagađeni, a Rostov se doslovno guši u oblacima smoga. Ako je poređenje između gruzijskih i ruskih vozača išlo u korist ovih potonjih, samo zbog toga što nisu toliko naklonjeni sirenama kao njihovi južni susedi, ovde se gubi svaka razlika. Vozači maršrutki, istanjenih nerava zbog stalnih gužvi i velikih vrućina, ljutito mi trube i dovikuju kroz prozor da se sklonim sa njihove rute i vozim trotoarom; a neki ne prezaju ni od toga da me gotovo obore prolazeći tik uz mene. Pešaci istrčavaju na ulice pravo pod točkove automobila, ne bi li stigli na zeleno svetlo, na prevoz, na posao, na svakeodnevnu trku za bolji -- ili goli -- život. Buka je strašna, buka užurbanog, nervoznog, zagušenog milionskog grada. I sve što želim je da što pre pobegnem odatle iako sam tek prispela.

*
Za početak, bežim u kafe sa bežičnom konekcijom. Pokušavajući da budem nevidljiva za osoblje kako ne bih morala da naručim piće, otvaram moj kompjuter i konektujem se.
Svemogući, sveznajući Guglu, pomozi! Ukaži mi put za izlazak iz situacije u kojoj sam se našla. Ne tražim ti gotovo rešenje problema, samo hint od kojeg ću krenuti dalje. Dobaci mi slamku, a ja ću već nekako isplivati držeći se za nju.
Hajde, pliz.
Ali ništa pametno da izbaci, pa nakon sat i po piljenja u monitor odustajem od daljih upita za danas. Potražim još samo šta bi vredelo posetiti u Rostovu, više zbog toga da bih mirne savesti mogla da napustim grad, nego što sam nešto zaista očekivala.
Kadli iznenađenja! Na samo šezdesetak kilometara odavde, u mestu Taganrog na obali Crnog mora, rodio se i odrastao Antun Pavlovič Čehov. Kakvo otrkriće!
Ne marim za spomen-kuće velikih ljudi i nisam sklona idolopoklonstvu, ali sebi ne bih oprostila što sam se nalazila nadomak mesta iz kojeg je potekao otac kratke priče, a da ga nisam posetila.
O Guglu, hvala ti!
Idem tamo koliko sutra.

*
U Taganrog ulazim sa osećanjem svečanog uzbuđenja kakvo verovatno imaju svi hodočasnici kad se nađu pred svojim ciljem. Sa njima me povezuje i to što sam se prilično namučila dolazeći ovde. Na iskušenje su me stavile velika žega od koje se asfalt topio i isparavao, magistralni put zagušen teškim kamionima od čijih izduvnih gasova sam se gušila i brdovit teren skoro sve do obale. Baš mi je teško pala vožnja.
Na ulazu u grad, s obe strane puta spomenici. Levo, Petru Prvom, koji ga je osnovao 1698. godine, a desno ogromna kamena slova Taganrog ispred kojih straži top kao simbol odbrane. Sledi spust pa uspon do kružnog toka gde su nova kamena slova, ovog puta u slavu velikog pisca: “Rodno mesto A. P. Čehova”, piše na kolonadama.
Lepo. I treba da se zna.
Ulazim u centar, u glavnu ulicu Petrovsku.
Prvo što mi privlači pažnju je muzika sa razglasa. Mali zvučnici postavljeni su na bandere i iz njih dopire ni preglasna ni pretiha ruska muzika sa balalajkom u prvom planu.
Zbog tih vedrih i nežnih tonova, zbog arhitekture kuća iz devetnaestog veka sa svežim fasadama u pastelnim bojama, zbog stogodišnjeg drvoreda, zbog uličnih prodavaca kvaca i limunade, balona, šećerlema, zbog brojnih radnji starih zanata, zbog ležernih meštana izmešanih sa uglavnom domaćim turistima -- zbog svega toga imam utisak kao da je vreme stalo tamo negde krajem pretposlednjeg stoleća. Nedostaju samo prodavac sladoleda sa kolicima, zvuk vergla i gospoda sa cilindrima koja se klanjaju damama sa psetancima, pa da sve bude kao u vreme Čehova.

*
Sirotinja je poetična samo u retrospektivi životnih priča koje su se začele u njoj i potom je uspešno prevazišle bilo slavom, ili bogatstvom, ili velikim delima glavnih junaka. Mala kuća trgovca Pavla Egoroviča, oca trojice dečaka od kojih će jedan postati ugledni i priznat pisac još za života, deluje romantično sa svoje četiri minijaturne prostorije: kuhinjom, spavaćim sobama za decu i roditelje, te jednom gostinskom odajom. Trideset pet metara kvadratnih, jedan krevet za svu decu, kuhinjica u kojoj se mora jesti s nogu jer nema mesta za stolice -- dirljivo je i za ono vreme.
Čehovljevi su tu živeli svega tri-četiri godine po Antonovom rođenju, a potom su se preselili u drugu kuću koju su takođe iznajmljivali kao i prethodnu. I ona je sada pretvorena u muzej pod imenom “lavka” Čehova.
Dosta je veća od prve i sastoji se od prizemlja i sprata. Gore je bio spavaći deo a dole Pavlova bakalnica, u kojoj je školarac Anton pomagao ocu. Kuća na uglu, na važnoj raskrsnici, odlično je mesto za trgovinu, pa tu i danas posluje radnja kafe i čajeva.
Ispred lavke postavljen je bronzani spomenik sa prepoznatljivom scenom iz jedne od najpoznatijih Čehovljevih priča -- “Debeli i mršavi”. Kasnije ću saznati da je još nekoliko sličnih vajarskih dela postavljeno po gradu, no nekim slučajem nisam više videla nijedno.
U istoj ulici gde je lavka, nalazi se gimnazija koju je Čehov pohađao i koja danas nosi njegovo ime. Ali već sam bila umorna od razgledanja i samo sam se provozala pored nje. Biće vremena da je posetim jer ću u Taganrogu ostati duže nego što sam prvobitno bila planirala.



II -- Mali i veliki ljudi

Razlog toj novoj promeni planova bila je es-em-es prepiska sa vlasnicom farme ka kojoj sam se bila uputila. Već prilikom razmene prvih mejlova, ispostavilo se da ću tamo moći da ostanem svega nedelju dana, a sada su usledila nova otkrića.
Biću smeštena u šatoru, napisala mi je nakon što je proverila da li i kada dolazim. Imaću dva obroka dnevno i to veganska, jer ona i suprug ne jedu ništa što je životinjskog porekla. Da li mi to odgovara?
Kako da ne, presrećna sam zbog tako dobrih uslova. Ipak, otpisujem da je sve u redu: navikla sam na nomadske uslove života a nisam ni neki mesožder.
Značiće mi već i to što će me registrovati kao svog gosta. Jer planirala sam da pre odlaska kod njih pređem rusku granicu sa Ukrajinom i ponovo uđem, kako bih imala pravo da ostanem još jedan mesec u Rusiji. Prijava u policiji je neophodna administrativna formalnost koju ću morati da obavim tokom prve nedelje mog ponovnog boravka u zemlji.
Za svaki slučaj, upitah vlasnicu farme za to. Usledio je neodređeni odgovor sa izgovorima i uvijenim izbegavanjem. Očito, ne žele čak ni za toliko da se napregnu ali očekuju da im volonter radi osam sati na imanju. Pa, lepo su to oni zamislili, samo su malo pobrkali robovlasništvo i WWOF-ing.
Ne, ne dolazim.

*
Pošto sad hitno moram da nađem neki sezonski posao da ne bih potrošila i ovo malo novca što imam, odlučujem da ostanem u Taganrogu. U gradu na obali ne bi trebalo da bude problem da nešto nađem a i svakako će biti lakše kampovati na plaži nego u šipražju na Donu.
Hodam gradom gurajući bicikl pored sebe. Još nemam nikakvu ideju o tome gde i kako tražiti posao, koga pitati, ali sam poput lovca usredsređena na svoj plen, na tog belog zeca koji se negde krije. I onda ugledam jedan oglas na vratim kafea u kome sam upitala da natočim vode. Traže konobare. Hm, i da sam upola mlađa, ne bi mi vredelo zbog mog nedovoljnog znanja jezika. Zbog toga otpada i sledeći posao -- prodavačice u butiku polovne odeće.
No treća sreća: traže se ulični prodavci kvasa i limunade. Oglasi na kanisterima iz kojih mahom žene toče ove napitke obećavaju zaradu od dvadeset evra dnevno.
M-da, mamac za naivne. Predugo sam radila u prodaji (svega i svačega) da bih se upecala. Sigurno je reč o zaradi na procenat, koji je po pravilu mizeran. Teorijski, prodavac bi mogao da zaradi tu sumu za sebe (što je obično četvrtina ili manje od dnevne bruto zarade), kada bi mu promet bio kao na pokretnoj traci. Jer tako računaju vlasnici i menadžeri, koji osmišljavaju sistem bodovanja radnika. Pa ko se upeca, a upeca se onaj ko nema izbora ili ko je potpuno neiskusan.
Iako sve to znam, iako sam sigurna da me neće odbiti sve i da govorim persijski, presrećna sam što su uopšte pristali da mi zakažu razgovor. Kao što reče junak u Čehovljevom Paviljonu broj 6, teško je ostati pribran i zadržati filozofsku distancu kada ti preti glad.
Obuzdavam sebe da se ne radujem unapred ali od uzbuđenja i kovanja planova o nastavku putešestvija ne uspevam da zaspim do duboko u noć. Budućnost mi se ponovo čini svetlom.

*
Ali početak nimalo ne obećava. Više od sat i po čekam vozača koji treba da dopremi kanistere sa hladnim napicima za moju tezgu. Kad napokon stigne, otkrivam da u sanduku ispod pulta nema ni suncobrana ni stolice. Divno! Očekuje me deset sati stajanja na užarenom asfaltu, pod zvezdom od koje mi već sad -- a još nije ni podne -- cvrči mozak.
Besna sam. Besna i nemoćna. Hoću da radim. Moram. Nije mi problem što ću ceo dan provoditi na ulici. Nemam problem ni sa sujetom. Ali zlotvori, da bi zlotvori, obezbedite mi minimum uslova koje imaju druge prodavačice.
No briga njih.
Da mare, ne bi postavili moju tezgu tik uz drugu iz konkurentske kompanije. I nešto bi učinili po pitanju kvaliteta svojih napitaka: barem bi ih ohladili ako ništa drugo. A ne da se kupci ljute na mene što su platili za mlaku zašećerenu vodicu.
Devojka iz konkurentske kuće očito nema taj problem, a očito i većina kupaca to zna, jer na mog jednog, kod nje ih bude pet.
Gde je oglas firme za koju radi?
Obiđem više puta njenu tezgu, zagledam pažljivo, ali ga ne nalazim, pa je na kraju dana otvoreno pitam.
Ne, njima ne trebaju prodavci jer su sva mesta popunjena i niko ne odlazi.
Jasno, ko je lud da ode ako mu je dobro. Do kraja radnog vremena ona ima čak pet puta veću zaradu od moje. I to neto.
Ako se ovako bude nastavilo, neću moći da zaradim ni pet evra, koliko mi svakog dana treba samo za hranu.

*
Snuždeno odlazim 'kući', na kamp-mesto koje sam juče otkrila. Nalazi se nedaleko od mog posla, u parku iznad plaže. Prilično je mirno jer pripada krugu neke bolnice, pa ima i čuvare na ulazu s druge strane, one ulične. I čini se da ću tu moći da ostanem dugo, danju izbivajući sa svom svojom opremom, a dolazeći s večeri da postavim šator i zavučem se unutra.
Priličan je napor tako živeti, ali to mi je što mi je. Tešim se da je to samo privremeno, u početku, dok posao ne krene i ne počnem da zarađujem onih dvadeset evra dnevno.
A da to i nije toliko nerealno, pokazalo mi se najpre sutradan kada moja susetka nije radila, pa sam zaradila četiri puta više nego juče, a potom jeoš očiglednije narednog dana, kada me je menadžer firme prebacio na drugu tezgu, na autobuskoj stanici u centru grada.
Za to premeštanje bila sam mu probila mozak pozivajući ga telefonom deset puta dnevno. Tražila sam, insistirala da mi omogući da donesem zaradu i njemu i sebi.
Što bi se i desilo, samo da nije pokušao da iskoristi moje neznanje jezika i nedovoljno jasno razumevanje 'principa deobe zarade' iz dnevnog pazara, ostavljajući me bez mog dela sva tri dana.
Prvi put sam bila prećutala očajna zbog lošeg učinka. Drugi put sam se uzdržala jer sam bila puna očekivanja od narednog dana. Ali sam trećeg planula.
No sve što sam postigla bilo je da mi je ostavio pet evra, i to ne kao zaradu već kao odbitak od njegovog dela.
Đubre jedno postkomunističko! Od besa, mogla sam da iskočim iz sopstvene kože, ili da ga ujedem poput besnog psa. Ali samo sam otišla.
Nije trebalo ni da kažem da je to kraj našeg aranžmana -- bilo je očito da se ne bih vratila ni da skapavam od gladi.


*
Ali to se neće desiti. Neće uprkos svim nedaćama, a zahvaljujući dešavanjima koja su počela dan-dva ranije na forumima i blogovima gde objavljujem svoje putopise. Ona su toliko neočekivana i neverovatna, da bih piscu koji bi svog junaka izvukao iz problema na način na koji sam se ja izvukla zamerila da ima previše bujnu maštu i da su takve konstrukciej nemoguće u stvarnom životu. Jer ljudi jesu dobri, u to sam se toliko puta uverila, ali da budu i toliko velikodušni -- ne, to naprosto nije moguće.
Jer ko bi smeo da novčanu krizu junakinje koja samo tako pedala oko sveta (a zbog čega, da je čovek pita) reši tako što će joj se samoinicijativno javiti nekolicina člitalaca njenog bloga i ponuditi da simbolično 'kupe' kilometre koje će ona voziti? I to samo zato što vole to što ona radi, što čitaju njene putopise, što mogu da pomognu -- koliko treba tih 'zato' da bi se opisao i razumeo takav gest ljudi koji je i ne poznaju?
Bane, Srđan, Milan i drugi Milan s Jelicom, Toma, Vesna, Višnja... -- ko koliko može, obezbedili su mi sredstva za naredna dva meseca putovanja. Ne, još uvek ne mogu da poverujem da ne sanjam, pa zato ponovo čitam neke od poruka koje su mi uputili.
'Koliko ti, onako realno, treba da bi pregurala jedan mesec tu gde si sad?', pitao je Srđan, da bi se nakon mog odgovora, koliko sutradan, na mom računu našla upravo tolika suma.
Pa onda Milanov poziv članovima grupe Put oko sveta biciklom na Fejsbuk stranici:
'Pozivam sve članove ove grupe da preuzmu na sebe deo odgovornosti za uspešnost Snežinog poduhvata redovnim mesečnim uplatama od po 5 evra. Smatram da Snežino putovanje više nije njena lična stvar i da se za uspešnost akcije uspostavila kolektivna odgovornost. Iz udobnih fotelja, mi pratimo njeno putovanje kao da je lik iz nekog romana ili akcionog filma, koji skidamo sa interneta bez ikakve nadoknade. Malom, ali redovnom finansijskom injekcijom, glavni junak naše video igrice doći će do cilja, a mi ćemo saznati još mnogo zanimljivih detalja iz ovog šarolikog sveta.'
I smejem se, prvi put nakon nekoliko dana. Pa od sreće uskliknem u sebi (jer ipak sam u bolničkom krugu) i rukujem se sa sobom kao sa pobednikom. Mogu dalje!, sve klikće u meni. Put se nastavlja! I najmoćnije, najbitnije što mi daje nova krila: nisam sama! Sa mnom su Ljudi, sa velikim početnim slovom u imenu te reči.



III -- Iskustvo letenja

Ni sreća ni nesreća ne dolaze same, nego obično u paru ili se 'otrojče'. Tako i sada, usred srećnog preokreta sa mojim finansijama, dobijam es-em-es od jednog hiosta sa Kauč surfing liste iz Taganroga. Pročitao je moj upit i plan puta, i javlja se da mi ponudi smeštaj ukoliko ga još nisam našla. Nisam, jer me je pre nekoliko dana tvoj sugrađanin odbio, pa malodušno, zbog cele situacije, nisam ni pokušala kod drugih hostova. A urgentno mi trebaju sve one prateće tekovine civilizovanog života, poput pravog tuša, veš-mašine, kuvanih obeda (jer moj Primus opet nešto izvoljeva), te naravno prihvatam.
Moj domaćin Dimitrije je tridesetđestogodišnji programer širokog obrazovanja i preuzimljivog duha, zahvaljujući kome je u dosadašnjem životu već dva puta bio zaradio dosta novca. Prvi put -- prodajom kartica za mobilne telefone, kada su se ovi tek bili pojavili i koštali veoma mnogo; drugi put otvaranjem radnje za izradu digitalnih fotografija, i to one godine kad je u Rusiji počela zamena starih pasoša novima.
Tako zarađenim novcem, kupio je zemljište i sazidao kuću. Potom se oženio Irenom, lepom Ukrajinkom koju je upoznao na nekom koncertu u Odesi, gde je tada živela. Sam susret se desio zahvaljujući tome što su oboje došli tamo na svojim biciklima.
Godinu dana kasnije, dobili su Mišu -- mini-kopiju Dmitirjevog lika i karaktera i Irenine ljupkosti i šarma.
Porodica Kosovska, kako se prezivaju, puna je iznenađenja. Za večerom saznajem da je Irina, inače diplomirana matematičarka, već dve godine student engleskog jezika. Matematiku je završila da bi udovoljila želji svojih roditelja koji su se bojali da s filologijom ne bi mogla lako da nađe posao. No kako je jezik njena vajkadašnja ljubav, i kako sanja da bude porevodilac, u dvadeset petoj se odvažila da iznova započne studije. I to uz malo dete.
A kada je reč o ljubavima, Dima je instruktor paraglajdinga. Potpuno je lud za ovim sportom, pa ne može da dočeka četvrtak veče, kada sa prijateljem koji mu je bivši učenik i dva nova polaznika ide na Kavkaz, da bi tamo leteli tri dana.
Da li bih pošla s njima?
Na Kavkaz? Uvek!
Nisam ljubitelj letenja, ali volim tu planinu i kampovanje u divljini.
E pa, ovde ću je imati. To je rejon Kabardina Balkarija, nedaleko od Elbrusa. Možda sam čula ranije da su tamo bili sukobi lokalnog stanovništva, ali sada je mir i nije opasno -- priča Dmitrije.
Da li me on to plaši ili hoće da me pripremi na to da je sve moguće?
Ne bojim se -- odgovaram. Ali ima jedan mali problem, a to je što najkasnije dan pre polaska moram da izađem iz Rusije u Ukrajinu i ponovo uđem.
U redu, kaže Dima. I za par minuta organizuje da se sutradan kolima odvezemo do prelaza.
Šta još?
Registracija.
Dmitrije obavlja dva poziva pre nego što mi saopšti da je i to sređeno -- po prelasku granice, idemo u policiju da me prijavi kao svog gosta.
Još nešto?
N-ne, odgovaram istovremeno zbunjena i udivljena.

*
U stvari, možda bih mogla da probam taj paraglajding.
Neizostavno treba to da uradiš, kaže kada smo nakon desetočasovne vožnje stigli u kamp Čegem.
I hoću, ali ne zato što me posebno privlači ideja da letim, koliko zbog toga što to nikada pre nisam imala prilike da to uradim. A i moj kredo na ovom putovanju je da ne odbijam nijedno novo iskustvo ukoliko nemam baš dobar razlog. Jer život je jedan i druga prilika se vrlo retko ukazuje.
No moj red za tandem paraglajding sa instruktorom tek je sutradan, pa prvi dan mogu da uživam u slatkom besposličenju.
Podižem šator, obilazim okolinu, fotografišem, ali sve mi nešto nedostaje. Osvrćem se svaki čas tražeći gde je moj bicikl. O, kako bih rado ovde vozila. Ali kombi kojim smo se dovezli bio je toliko zatrpan opremom da ni igla nije imala gde više da padne, a nekmoli da se ugura moj tenk od bicikla. Kakva šteta.
Kamp se nalazi na dvadesetak kilometara od gruzijskog Svanetija, samo s druge strane planine. Postoji zemljana, turistička staza, kojom se do sukoba Rusije s Gruzijom moglo lagano ispešačiti iz jedne u drugu državu, s jedne na drugu stranu Kavkaza. Glupi ratovi i političari, besmislene granice. Zar niko ništa nije naučio iz istorije?
Marat, vlasnik kampa koji je ujedno i lokalni vodič, povede uveče našu grupu u kratku ekskurziju po okolini, do poslednjeg sela pre granice i brda iznad njega. I dugo nam priča o Hunima, Pečegenezima, Hazarima koji su ovde živeli u davnim vremenima. I ratovali sa ovim i onima -- kao da su imena važna. Pa su za njima došla druga plemena, Čerkezi, Kozaci, Koban-Alani, Balkarsi... I opet su ratovali i opet se delili i razdvajali, pa onda spajali...
Ne razumem dosta toga što objašnjava, ali ponavljaju se reči vojna, hrišćani i muslimani, Vizantija i Otomanska imperija, nacisti i Rusija -- Marat ređa pojmove kao kakve istorijske antonime, samo što ne znam ko su tu bili dobri a ko loši momci, a čini se da ni on u to nije uvek siguran.
Ma pusti istoriju, Marate. Daj da raširimo krila i poletimo slobodni kao ptice, ne mareći za te veštačke granice.


*
Ali nije tek tako lako poleteti. Čak i uz iskusnog instruktora poput Dmitrija, treba stisnuti petlju, zatrčati se i snažno odbaciti telom napred -- u provaliju.
Aaaah! Propadamo!
U momentu mi se čini da ćemo se zakucati dole i da će od nas ostati samo ogromna fleka. Ali krilo paraglajdera širi se poput padobrana, Dima pozadi poteže one uzice i mi počinjemo da se dižemo. I evo nas, letimo!
Da li ja stvarno ovo radim? Mora da sam luda, pa ja se zapravo bojim visine. Jeste da sam planinarila i da sam kupila stan na vrhu jednog nebodera, ali noge su mi uvek ostajale na čvrstom tlu. A sad su u vazduhu, nemam oslonca.
Ne sediš dobro, kaže Dima i gurne me kolenima napred, da se zavalim u ranac koji je poput puževe kućice privezan uz mene.
Hej! Ne čini to!
Stvarno se bojim. Ne puštam one kanape, kao da su mi oni neka siguracija. Ne mrdam a živa nisam kad se Dmitrije pomeri da bi izvukao kameru na držaču i fotografisao me u vazduhu.
Osmeh!, viče i ja nameštam kez, dok iza sunčanih naočara žmurim.
Ne smem da gledam dole, posebno ne kada nadlećemo oštre vrhove masiva.
Neću da mislim o opasnostima. Ni o svom strahu. Preživeću -- valjda. I nikad više neću ovo ponoviti.
Prevelika sam ja kukavica i uprkos onim statistikama, ipak ću se držati mog bicikla.
A on je spreman za nastavak putovanja. Kao i ja.

*
Fotografije koje prate ovu podužu priču su ovde: https://picasaweb.go... ... Balkarija#

Attached Thumbnails

• 

[Sci]

Ja sam u Sibiru trenutno, grad Kurgan. Trebalo je da vozim u Tadzikistan, ali posto je tamo prew par dana poceo rat, bas na Pamiru i jedinom putu koji vodi do vrha, moram da menjam planove...malo cu po Sibiru dase smrzavam, pa nalevo krug i u majku Srbiju...jbg...nisam previse razocaran, tako treba da bude...Sibir je Sibir... . Ovde je hladno i kisovito, nadam se da je kod vas lepo vreme...pozdrav i cekajte samo da se ja dohvatim bicikle, vec sam se uzeleo...
PS: Sneska, mozda naletim na tewbe u povratku za par dana, cucemo se svakako prethodno, pa da zanocimo ko` pravi kamperisti...

[spu]

Svaka cast! Samo napred, jednog dana cu uraditi i ja nesto slicno! Srecno i vetar u ledja!

[pauza]

Konačno je i Sneža ostala bez teksta , a imala je i zašto!!!

Mislim da nisam ukapirala aluziju, pa te molim da objasnis.
Pozzz sa Volge!

[modesti]

Srela sam se sa Sci u selu Grisenka u Rusiji, to je negde izmedju Rostova i Volgograda. Posedeli smo ispred lokalne prodavnice, ja popila pivo, on sok, utom je i vrucina malo minula, pa smo se rastali. I tako mi, skitnice...

E, pa, meni je neobično kad sretnem nekoga iz Beograda u Rovinju na plaži i to me veoma obraduje,i ničemu ne mogu toliko da se obradujem, ni jednom prizoru, prirodi, građevini, štagod, koliko Čoveku. Sresti Čoveka iz rodnog grada usred sela Grisenka u Rusiji, tu negde između Rostova i Volgograda, može vrlo lako ispuniti dušu nostalgijom i, samim tim, dovesti do toga da ostaneš bez teksta... Ili, možda, i ne?