805 odgovora na ovu temu

[pauza]

Hvala vam na informacijama i angažovanju.

Biciklima se može kroz Kinu. Moj prijatelj upravo pedala tamo, a u Tbilisiju sam srela tri puta po dvojicu biciklista koji su krenuli iz Kine za Evrfopu (inače su Evropljani). Nije problem preći granicu biciklom.

To za Astanu sam još uvek skeptična. Reč je o dobijanju vize za NEREZIDENTE, znam da je lako za one koji tamo žive i rade. Izvini ali imam informaciju sa sajta koji je vrlo ažuran (npr. u junu su ukinuli vize za nerezidente u Gruziji i na sajtu se odmah pojavila informnacija o tom): http://www.caravanis...com/visa/china/.

U svakom slučaju, ja idem u Almatu, tamo imam prijatelja, pa ćemo videti. Ako ne mmože da se dobije kineska viza, onda ću prvo u Mongoliju pa odatla u Kinu.

Kirgizija otpada, jer mi je zezenje s vizom za Kirgiziju.
I iz Uzbeka se lako dobija, ali za Uzbek ima hiljadu uslova i traže još i registraciju u hotelima.

[pauza]

Prešla preko Kazbegija u Rusiju (Severna Osetija), na do sada najvišem pasu koji sam vozila -- 2.395 mnv. Pešacima i bajkerima je inače zabranjen prelaza, ali sam iskamčila da me puste

A od Kavkaza me hvata vrtoglavica. Nije ni čudo što su svi ruski pesnici redom dolazili u ove krajeve kad bi im ponestalo inspiracije.

[pauza]

Fotografije s Tbilisijskog mora> https://picasaweb.go... ... sijskoMore
A prica stize za par dana...

[pauza]

Najnovije vesti:"iz Biskeka (Kirgizija) se dobija viza za Kinu za pola sata bez da traze pozivno pismo i rezervaciju hotela" =D> .

Mozes li mi poslati link gde si ovo nasao ili reci koji je izvor informacija? I ja imam slicnu info, ali bih da budem sigurna. To bi bio dobar izlaz iz ovog corsokaka posto sam upravo citala o novim pravilima ya nas za dobijanje vize za Kirgiziju sto vise nije tesko.

P.s. Vize su nocna mora, pravila se menjaju iz dana u dan!

[pauza]

Rusi ozbiljno konkurisu Turcima u gostoprimljivosti! Juce me je jedna porodica 'na prepad zarobila' u seocetu Zminje i danas je trebalo da odem posto se registrujem u policiji. No, ponedeljkom pasoska sluzba ne radi, pa me je ta porodica zadrzala i danas. Da nema njih, morala bih u neki hotel (a najjeftiniji kosta 30 evra jer ovo je poznata banjska regija) jer je registracija moguca samo preko ruskog hosta.

[pauza]

Fotke iz Tbilisija: https://picasaweb.go... ... 39/Tbilisi

[Sci]

Najnovije vesti:"iz Biskeka (Kirgizija) se dobija viza za Kinu za pola sata bez da traze pozivno pismo i rezervaciju hotela" =D> .

Mozes li mi poslati link gde si ovo nasao ili reci koji je izvor informacija? I ja imam slicnu info, ali bih da budem sigurna. To bi bio dobar izlaz iz ovog corsokaka posto sam upravo citala o novim pravilima ya nas za dobijanje vize za Kirgiziju sto vise nije tesko.

P.s. Vize su nocna mora, pravila se menjaju iz dana u dan!

Izvor informacija je moj drug koji je otisao na taj nacin pre manje od mesec dana, tako da nema linka...
PS: da budes sigurna ne mozes nikad 100%, pravila menjaju kako i kad oni hoce, tako je uvek bilo i tako ce biti. Nama ostaje da se pomolimo da to pravilo ostane i da odemo do tamo i odradimo vize.

[pauza]

Fotografije sa uspona na Kazbegi, Kavkaz https://picasaweb.go... ... begiKavkaz

[Ivan_xcv]

Auuu kakvi predeli kroz Kavkaz... svaka cast... po meni najbolji pejzazi jos od Grcke... nadam se da je onaj kamion na jednoj slici zalutao i da ih nema mnogo jer bi bilo dosta opasno...
Kakav je vaduh na 2.395mnv? Jel stvarno toliko razredjen? Samo guraj, pa da posle prelazis preko tibetanske visoravni na 5kmnv Trebalo bi da si posle granice prvo naisla na Vladikavkaz ako dobro pratim rutu?
Jedno pitanje, posto su dosta zamrseni ovi prethodni postovi, sada ides preko Kazahstana u Kirgistan, pa onda u Kinu?

[mixitron]

Ne mogu a da ne primetim da se, kako meseci prolaze, žestoko menja atmosfera Pre je bilo pitanje života ili smrti hoće li se iz prve naći mesto za šator a sad je došlo do toga da je umeren cim ako se zbog birokrata ne može prečicom pa će put morati da bude 5000 km duži i da pređe preko 14 oblasti naseljenih loše raspoloženim plemenima psoglava xD

=D>

[srdjoni]

Pre je bilo pitanje života ili smrti hoće li se iz prve naći mesto za šator a sad je došlo do toga da je umeren cim ako se zbog birokrata ne može prečicom pa će put morati da bude 5000 km duži i da pređe preko 14 oblasti naseljenih loše raspoloženim plemenima psoglava xD
=D>

Jbg., očvrsnulo se vremenom...

[Sci]

Fenomenalne fotke, Kavkaz je cudo. Samo napred, jos malo i sve ce postati ravno i lakse za voznju. Imas li plan i rutu, ides preko Astrahana ili kako?

[pauza]

Mix, nasmeja me. A u pravu si . Primetila sam da sam prestala da se bojim mnogo čega i da se više ne brinem oko gomile stvari, ali sam malo popustila s nervima kada su u pitanju cimanja i tako neke ljudske reakcije. Valjda to ide skupa, ne ynam.

Kazbegi je zaista neverovatan, i ja mislim da su to najlepši predeli još od RUmunije.

Idem na Astrahan gde imam smeštaj preko CS. Tamo ću biti za oko 10 dana do 2 nedelje. Potom moram vozom kroz Kazahstan do Almatua (jer je Kazahstan ogroman a bezvizni režim je 30 dana i potom mora da se izađe iz zemlje). Tamo apliciram za kirgistansku vizu (čeka se 10 dana) ako ne mogu da dobijem kinesku, kao što verovatno ne mogu (još čekam info o tome). Potomn iz Atmatua idem u Kirgiziju, Biškekm da apliciram za kinesku vizu. Malo vozim po Kirgiziji i onda su dve opcije:
1. nazad u Kazahstan pa vozim do kineskog Urumčija, odakle vozom mogu za Peking
2. pređem granicu iz Kirgizije i uđem u Kinu (oprevoj je ne 4.5600 mnv) ali je problem odatle što opet moram na Urumči pa na Peking jer je to već septembar i kasno je da idem preko Himalaja.

Nisam odbacila ni onu opciju da iz Kazahstana idem opet u Rusiju pa u Mongoliju pa iz Ulanbatora da apliciram za kinesku vizu. ALi mis,lim da neću imati vremena za to jer je u Mongoliji od septembra prilično hladno.
Videću kako će se stvari odvijati.

[Sci]

Prva opcija ti je najbolja, madca ni poslednja nije losa, ako ces vozom Iz Ulan Batora do Pekinga, posle na jug da juris lepo vreme...

[pauza]

Ajde, ljudi, pomagajte. Stanar mi se iseljava od avgusta. Ako ne nađem drugog, biće to kraj putovanju. Ako znate nekoga da traži stan a ko bi uredno plaćao, javite mi se na mejl ili PP. Hvala.

Podaci o stanu:

Banovo brdo, ul. ŽArka Vukovića Pucara (200 m iznad Požeške), 40 m2, jednoiposoban (odvojena kuhinja, zaseban dnevni boravak i spavaća soba), terasa samo od ovog stana 30 m2, 13. sprat, CG, klima, 2 lifta, kablovska, tel., kompletno namešten. Cena 200 evra, mesečno.

[Ivan_xcv]

Auuu, zao mi je sto ne mogu da pomognem, iz Nisa sam, nadam se da ce drugovi iz Bg-a naci nesto...

[pauza]

Poslednji gruzijski dani
20-23. jun



-- Žao mi je, odbili su tvoju aplikaciju za vizu -- kaže Hasan, Iranac kog sam zamolila da u moje ime pozove službenika u ambasadi, onoga što jedva natuca engleski.

-- Zašto?! Kako?!

-- Nisi imala pozivno pismo. Rekao je da ga nabaviš i ponovo apliciraš, i dobićeš vizu za dva dana.

Ma paz' da ne bi'. Da ponovo dam pedeset pet evra, plus trideset ili četrdeset agenciji za pozivno pismo. Nemam te pare. A ionako se ispostavilo da bih nakon Irana morala da nekako preletim do Indije, pošto najverovatnije ne bih mogla da dobijem pakistansku vizu. Tako da mi ovo odbijanje zapravo više odgovara, osim što mi je teško da prežalim bačeni novac i što me je pomelo, jer sad moram da menjam planove na prečac.

U glavi imam prilično jasnu rutu preko Rusije i Kazahstana do Kine, mada mi nedostaje najvažnija informacija da bih bila spokojna: gde mogu da dobijem kinesku vizu?

Ovde neću ni da pokušavam da apliciram, jer traže gomilu dokumenata koje bih teško nabavila; ako bih i uspela, to bi mi uzelo još najmanje dve nedelje. A ishod je neizvestan, jer kineska ambasada u Tbilisiju nije na glasu kao velikodušna u odobravanju viza. U Rusiji bih morala da idem čak do Moskve, što otpada koliko zbog vremena, toliko zbog novih troškova. Ostaje samo Kazahstan, ali na svim putničkim forumima čitala sam da ju je tamo nemoguće izvaditi. Šta ako je to zaista tačno? Užasava me pomisao da se nađem u ćorsokaku negde usred kontinentalne Azije, a uoči nastupanja nimalo romantične zime. Jedini izlaz iz te situacije vidim u tome da otpedalam još par hiljada kilometara severnije, čak do Mongolije, jer u Ulan Batoru kinesku vizu izdaju poput aspirina u srpskim apotekama. Ali i za to mi treba najmanje još dva meseca, što znači da ću zagaziti duboko u jesen.

Tup! tup! tup! -- u glavi mi pulsira od bola. Hvata me panika. Mora da postoji neki izlaz, neka mogućnost koju nisam ni razmotrila. Ali sad ne mogu više ni da mislim. Hoću samo da odem odavde, iz ovog grada u kome čamim već mesec dana vozikajući se okolo-naokolo. Izgubila sam dragoceno vreme i više neću ni sekunde više da čekam! Idem put Rusije, pa šta bude!

Polazim iz ovih stopa! Zbogom Tbilisi!



*

Srećom te sam krenula dosta kasno i odmakla svega četrdesetak kilometara. Kažem, srećom, jer su me narednog jutra, kada sam se probudila neuobičajeno rano, već u pet, skolale brižne misli.

Šta ako...? Možda bih ipak...? A da sam barem...? I onda, ideja: da se vratim u Tbilisi i proverim šta ovde mogu da uradim. Tek da budem sigurna, da se posle, za dva meseca, ne bih kajala što nisam ni pokušala.

Kineska ambasada radi od devet do jedanaest i ako budem brza, stići ću do otvaranja. Pa ako se ispostavi da mi ne trebaju svi papiri koje inače traže Gruzijcima, imaću dovoljno vremena da popunim sve formulare i da ih danas predam (jer naredni radni dan im je tek prekosutra). To će onda značiti ponovni ostanak u Tbilisiju, ali bolje još pet dana čekanja nego da se posle hvatam za glavu što nisam preduzele sve što sam mogla.

I eno me pola sata pre otvaranja pred ambasadom. Cupkam, šetkam ispred, da (još uvek) pušim, sad bih pojela paklicu cigareta. Dolaze ljudi i pred vratima se pravi dugačak red. Zar svi hoće u Kinu?

Vrata se najzad otvaraju. Prolazim detektor i stajem pred šalter pridržavajući se za ivicu pulta poput kakvog davljenika kada se obema rukama uhvati za spasilački čamac. Dok čekam da me službenica udostoji pažnje, čitam jedno od retkih obaveštenja na engleskom, kojeg nema dole na tabli.

“Od 1. juna nerezidentima se ne izdaju vize.”

Kakav baksuz! Ceo maj čekala sam iransku vizu, umesto da sam...

Ali ne, ne smem tako da razmišljam. Kad bi znao da će pasti, čovek bi seo, kaže naš narod. Besmisleno je da okrivljujem sebe zbog toga što nisam pogodila kakav će biti ishod s iranskom vizom.

Službenica me najzad pogleda, ali sad nemam šta više da je pitam. Ipak, sačekam da mi i ona potvrdi kako nema šanse da ovde apliciram.

-- Ne, žao mi je. To je stvar odnosa između dve države. Probajte u nekoj drugoj zemlji.

E stvarno, ta diplomatija...!


*
Pošto sam dobro utvrdila kako u oba smera izgleda prvih četrdesetak kilometara vojnog puta od Tbilisija ka Kazbegiju, i noćila i drugu noć u istom selu (samo na drugom mestu e da bih izbegla objašnjavanje zašto sam došla pa otišla pa opet došla), narednog dana sam napokon mogla da krenem dalje.

Put me vodi oko akumulacionog jezera Zhinvali, koje mi je sve vreme zdesna, pa mogu da odmaram oči na zelenoj površini iz koje izranjaju zaobljena brda. Ali hvatam sebe kako više gledam u afalt i preda se, tek pokatkad bacivši pogled ka jezeru. Šta mi je? Da li to postajem zasićena nekim slikama? Jedva se nateram da stanem i napravim dve-tri fotografije.

No zato mi crkva i utvrđenje Ananuri do kojih uskoro stižem izazivaju ono ushićenje zbog kojeg uvek osetim neodoljivu želju da vrisnem. Vau! Kakav sklad linija, boja, oblika -- kao iz mašte ili bajki.

Zastajem na mostu nedaleko od velelepnog zdanja, što moćno dominira na brdu iznad reke, i ovekovečujem ga na desetini snimaka. Ne odvajajući oči od njega, dopedalam do zidina i napre ih obiđem sa svih strana. Tek potom uđem unutra.

I prilično se razočaram: dve crkve, od kojih je danas samo jedna u funkciji dok druga služi kao ostava za sve i svašta i skrovište psu-lutalici od vrućine; unutar kapele, bledi ostaci nekadašnjih fresaka; toranj nepristupačan od visoke travuljine; oko izvora gomila smeća a česma zatvorena ili presahla; iz cigala zidina buja korov -- slika kao iz srednjeg veka nakon kakve pošasti.

Zar nema nikog da makar travu pokosi?



*

Desetak kilometara dalje put se 'premešta' s jedne obale na drugu i počinju serpentine. Uspon nije previše naporan, pa mogu da uživam u svakoj sekvenci pejsaža koji se lagano, brzinom od sedam-osam kilometara na sat, odmotavaju pred mojim očima.

Ne znam šta je lepše i šta me više ushićuje: reka u dolini koja, kako se uspinjem, postaje sve tanja i tanja dok se ne pretvori u vijugavu liniju. Ili seoce što se unedrilo malo iznad nje, na obodu planine, a koje sa mnom kao da se igra žmurke, jer mi je čas sleva, čas zdesna, zavisno od strane kojom vodi serpentina. Ili na nabore i ulegnuća u podnožju Kavkaza, zbog kojih izgleda kao da je preko njega nehajno prebačena ogromna draperija intezivno zelene boje, koja se na suncu preliva od jarke do mrke kada ga natrkile oblaci. Zbog nje, ova inače visoka i oštra planina deluje sva nekako mekano i toplo.

Stajem svaki čas da fotografišem, ali nije to to -- ja bih da ovekovečim njegov prastari spokoj, i dah vetra što donosi neki nepoznat miris tamo od mora, i moj osećaj sreće što sam tu -- jer tek sa svim tim, slika bi bila potpuna. I zato činim jedino što mogu: pakujem utiske u bisage budućih sećanja koja će ponovo oživeti jednog dana, u nekim pričama.



*

Neminovno, poredim Kazbegi sa Svanetijem. I bez mnogo razmišljanja, ovo što sada gledam mnogo više mi se dopada. Ali neke stvari su izgleda zajedničke kavkaskim mestima na sličnim visinama,, poput cena, koje su i ovde dva do tri puta više nego bilo gde 'dole'.

Ipak, u Gudauriju, poznatom turističkom i skijaškom mestu, konobarica u kafeu gde sam htela da natočim vode, pozvala me je na kafu na račun kuće. Neki mladić poveo me je da mi pokaže put do jedine prodavnice, skivene iza novosagrađenog kompleksa. A policajac, kog sam pozvala kroz prozor njegove kancelarije u prizemlju, prekinuo je sve poslove da bi neometano mogao da odgovori na moja brojna pitanja:

Kakav je dalje put?

Koliko je udaljen Džvari, najviši pas?

Da li negde usput ima vode ili moram da nosim pet litara odavde?...

Žestoko se kolebam da li da nastavim s pedalanjem ili da ovde negde kampujem, pa sutra da produžim. Nebo je crno, u daljini grmi. A vetar duva u ovom pravcu, te su teški oblaci sve bliži. Nema sumnje da će uskoro početi nevreme.

Ali tek je tri sata i nisam previše umorna. A i volela bih da u istom danu ispedalam ceo put do vrha i tamo nazdravim toj maloj pobedi otvarajući “Kazbegi” pivo koje sam upravo kupila.

Hoću-neću. Preračunavam razdaljinu i odmeravam svoje snage. Ne bih da klonem negde usred ničega. Mogu ili ne? Ma naravno da mogu. Idem!

Munja mi obasja put i zagrmi negde sasvim blizu. Ohrabrujuće, nema šta.



*

Tri puta je počinjao pljusak dok sam stigla do vrha. Prva dva sam još bila blizu varoši, pa sam uspela da nađem nadstrešnice -- jednom na zgradi u izgradnji, drugi put u napuštenom toru -- ali kako bi kiša prestajala taman kada bih se ja tamo sklonila, trećeg puta nisam ni pokušala da tražim zaklon.

Dok se voda sliva niz mene, snažno stiskam volan bicikla pedalajući s naporom. Točkovi mi opasno proklizavaju dok nastojim da izbegnem rupu do rupe na podlozi od šljunka, u koji se pretvorio do maločas odličan put.

Nije mi lako, ali vozačima automobila je još teže. Zlirado se smejem u sebi što moraju da voze petnaest kilometara na sat. Eto leka za ludu vožnju Gruzijaca -- izorati im sve puteve!

A kada me vozač jednog džipa, što se spuštao iz suprotnog smera kao po jajima, upitao koliko je još kilometara tako loš put, ne trepnuvši ga slagah:

-- Sve do jezera, sigurno dvadeset pet, možda i trideset kilometara.

-- A?! -- zinuo je, složivši očajan izraz.

Klimnuh glavom uverljivo i nastavih svojim putem. Mala bezazlena osveta. No onda mi sinu da on dolazi iz Rusije, jer ovaj put nema bočnih krakova kojima bi bio povezan sa drugim gruzijskim drumovima. Okrenem se da proverim oznaku na njegovim tablicama, ali već je zamakao iza krivine. Nema veze, ko zna kako tek ti Rusi voze.



*

Imam još sasvim malo do vrha. Nakon mnogih pasova preko kojih sam vozila, počela sam da skoro nepogrešivo prepoznajem kada se zaista bliži kraj nekom usponu, a kada su znakovi, poput zaravni ili kratkog spusta, samo privremeni predah pre nego što se uzbrdica nastavi, i to obično još strmije nego do tada. Rekla bih da dobro 'čitam' ovu planinu i da mi njeni oblici kažu da ću vrlo brzo otvoriti ono pivo na vrhu.

Radujem se unapred, ali pomalo mi je i žao što se uspon završava. Volim pasove. Od početka putovanja, kada sam ih se bojala, naučila sam kako da vozim na njima a da ne padnem od umora. Oslobođena od tog straha, otkrila sam lepotu u savladavanju krivine za krivinom, kada je svaki sledeći metar na točkovima izazov a svaka osvojena serpentina mali uspeh i novi razlog za neodustajanje. I sada uvek pomalo zažalim kada nazrem kraj tom ritmu u kom kao u nekom transu, svedena samo na telo i volju, pobeđujem sebe i stižem na vrh.

Džvari, visok 2395 metara, najviši na dosadađnjoj turi. Čestitam sama sebi, prislanjam bicikl uz kameni znak na kome je upisana visina i naziv pasa, stavljam bocu 'Kazbegija' da pozira i to ovekovečujem na fotografiji.

Odavde je dalje sve spust, čak do Vladikavkaza u Rusiji. I to bi bio novi razlog za slavlje da po ovakavom putu nije gore voziti nizbrdo nego uzbrdo. Stavljam kacigu i ajd, lagano, skoro sporije nego do maločas, stiskajući snažno kočnice sve vreme.



*

Nakon mesta Kobi, put postaje ponovo asfaltni, gladak poput stakla. A predeli su možda još i lepši od pređašnjih, ako je poređenje uopšte moguće. Ono što je sasvim sigurno, širina je veća, kao da su se litice razmaknule, dajući prostora dolinama da se prostru poput ogromnih tepiha. Po sredini njih -- reka, kao nit koja ih sve povezuje u kilometre i kilometre dugu stazu. Bilo bi zanimljivo hoditi njome, gledajući sve ove vrhove odozdo.

Na obodu litice kojom se spuštam razmilele se stotine ovaca i jaganjaca. Jedan čobanin stoji uz ogradu puta. Stari Kazbeg, liči na kapetana na kormilu broda ili vojskovođu na vrhu brda. USpravanm sa šakom na čeku kao vizirom od prejakog sunca, nepomično motri šta njegove čete rade. Mene jedva i da udostoji pogleda.

Nešto niže, na omanjem platou uz put, metalni krst visok tri-četiri metra a iza njega staza koja vodi do brdašca, što se nadnelo nad reku. A tamo -- humka, poslednje boravište nekog vozača kog su previše poneli dobar put, zavodljiv spust a možda i alkohol. Pokoj mu duši.

Ja pak ne ispuštam kočnice.



*

I najzad stižem na granicu.

Hoću li proći? -- uvek isto pitanje. Znam da ništa nisam ni skrivila ni pogrešila, ali kao da je jedan slučaj kada je granična policija ljudima zagorčala život bez ikakvog razloga. A i još uvek su mi živa sećanja na posebnu, nimalo prijatnu proceduru prema Srbima u pred-belošengenskim vremenima. Ne jednom, osetila sam se kao krivac dok su me ispitivali i proveravali moju vizu.

Sada pak imam objektivan razlog za brigu: ovaj granični prelaz namenjen je samo motornim vozilima. A bicikl to nikako nije, što znači da ću verovatno morati da ustopiram neki četvorotočkaš da bih prešla. No dobro, to mi se već desilo na prelazu iz Poljske u Ukrajinu.

I tako i bude. Opazivši me još dok sam se spuštala ka ograđenom zemljištu, jedan vojnik krenu mi u susret.

-- Ne možeš preko. Vrati se i nađi neki prvoz -- kaže na ruskom.

Pokorno klimnuh glavom. S graničnom policijom se ne raspravlja. Okrenem se i krenem da guram bicikl nazad pogledom tražeći neko mesto u hladovini odakle bih mogla da imam dobar pregled puta i da brzo reagujem kad naiđe neki pik-ap ili kombi. No, nakon jedva pet-šest metara, isti glas me zaustavi.

-- Odakle si?

Okrenem se a uniformisani mi priđe.

-- Srbija. Jeste li čuli za Srbiju?

Klima glavom, ali ne mogu da procenim da li je to samo reda radi ili stvarno zan gde je Srbija. Kakogod, on to ponavlja u voki-toki nekome tamo dole, verovatno nadređenome.

-- Ti sama?

-- Da.

-- I koliko voziš tako?

-- Biće godinu dana u julu.

Vojnik se iznenadi, ali ništa ne prokomentariše nego sve uredno prenese tamo nekome. I onda reče:

-- Ajde, vrati se, pustićemo te.

Ne pokazujem veliku radost dok satjem u red iza vozila. Ko zna šta bi posmilili.

Graničar staje pored mene a uskoro mu se pridružuje i kolega. Pitaju me sva ona pitanja koja ljude i inače zanimaju: odakle sam krenula, da li vozim sama sve vreme, dokle ću tako, koliko kilometara sam ukupno prešla, koliko prelazim dnevno, gde spavam, zašto to radim...

Negde usred te priče dolazi stariji vojnik, očito onaj starešina s kojim je prvi razgovarao voki-tokijem. Zagleda bicikl i bisage, pa nešto priča prvome koji mi prevodi.

-- Kaže da imate najbolje sedište na svetu.

-- Bruks! Vi znate za Bruks?! -- sva moja uzdržanost ode do đavola. Čovek ima veze s biciklizmom, kako da ne budem oduševljen!

-- On se mnogo bavio sportom -- odgovori prvi, kao da je pročitao moje misli.

Bivši sportista poče da objašnjava nešto, često pominjući Bruks i raritet. Ništa ne razumem, ali klimam glavom na sve što kaže i smejem se i dalje oduševljeno. Očito je da ću zahvaljujući njegovoj ljubavi prema sportu preći granicu na dva točka a bez motora.

-- Ali od nas ne zavisi šta će biti na ruskoj strani -- kažu mi na rastanku, kada me njihovi propuste na ničiju zemlju.

Biće to da će mi i tamo najpre reći što i ovde. Na šta ću ja odgovoriti:

-- Ali Gruzijci su me pustili.

I to će biti dovoljno. Čarobna rečenica koja će mi otvroti rampu za ulazak na rusku teritoriju. Jer šta su pa oni gori od svojih suseda?

A ja ću samo reći: Hvala vam, i jedni i drugi. Bio je to mali korak za vas, a veliki za cikloturizam.

[vladetaub]

Ovo će biti dobra knjiga predosjećam...čije su stranice boje ranog proljeća...
A možda i ne samo knjiga?
Da li sam već napisao da se divim tvom poduhvatu? Ako jesam,da ponovim!
Nego...jel ti nama baš sve ispričaš?
Želim ti dobro zdravlje i sreće i da trivijalnost u vidu novca ne ometa tvoj Put!

Svi te moji mnogo hvale,
primi pozdrav od Tamnave

[chamade]

Ovo će biti dobra knjiga predosjećam...

I to mnoooogo dobra knjiga.

Tvoj put je dostojan svakog poštovanja.
Pozz iz Smedereva!!!

[pauza]

Kakav je vaduh na 2.395mnv? Jel stvarno toliko razredjen?

Mislim da se to oseca tek na preko 3500 mnv. A zavisi i od kondicije. Znam da mi je nekad, nakon zime posebno, i 2100 na Kopaoniku izazivalo vrtoglavicu

Nego...jel ti nama baš sve ispričaš?

Pa preskacem ono u vezi sa sexom, drogama i rokenrolom, ostalo sve prijavljujem

Želim ti dobro zdravlje i sreće i da trivijalnost u vidu novca ne ometa tvoj Put!

Da, hvala. te trivijalnosti mi zestoko menjuju planove, pa sam sad umesto u Astrahan i potom Kazahstavn, dopedalala u Rostov na Donu, pored kojeg ima neka eko-farma na kojoj cu ostati izvesno vreme da radim za smestaj i hranu, i sacekam dok moji ovlascenici u BGD nadju novog podstanara.