805 odgovora na ovu temu

[Sci]

Kazu da se u Astani i Biskeku dobija kineska viza bez vecih problema. Kako bilo, Iran je fantasticna zemlja i tamo ces uzivati zagarantovano .

[negas]

Mislim da nijedan sator ne moze da izdrzi takav pritisak grada> video si kolike su ledenice, pa pomnozi masa puta ubrzanje - to lomi nosace i cepa sator. Inace, nijedan sator ne moze da izdrzi beskrajnu kolicinu vode, koliko god kosato. Svi imaju limit. Moj uopste nije los, moze da podnese do 3000 mm3 po centimetru2, ali problem je sto kad dotices spoljni sloj satora, onda voda uvek ulazi u sator cak iako nije preko limita.

Hvala Snežo na odg. Kod nas sad u petak i za vikend, dakle 8-9jun +30, a tu

[pauza]

Iskustav svih putnika kažu da se iranska viza najbrže i najlakše, za samo jedan dan, dobija u Trabzonu. Ali ja tada nisam znala kada ću ići u Iran. Naime, viza važi tri meseca od dana kada ti je izdaju, tako da je meni bilo prerano da u aprilu apliciram u Trabzonu. No ako se nekim slučajem, što ne bi trebalo, desi da je ovde ne dobijem, moguće da ću put Trabzona opet, jer imam jpet dana pravo da budem u Turskoj pre septembra.

Negas, i ovde su paklene vrućine, tako da je popodne, između dva i pet skoro pa nemoguće voziti (mada ja vozim). Jedino je u Tbilisiju nešto drugačija klima: takođe je pakleno, ali SVAKO (ffenomen!) popodbne pada kiša, pa je to još i podnošljivo. Nego što u Gruziji ima zmmija, to je strašno, nikad ih nisam toliko videla. NEma puta kojim prođem a da na svakom kilometru ne vidim neku pregaženu, bljak.

[pauza]

Povratak logorskoj vatri
jun

-- Koji ti je pa sad đavo?! Zar ti nisam očistila svaki i najsitniji delić? I zašto sad opet ne radiš?!
Stvarno ne razumem ovaj gorionik. Platila sam ga papreno jer može da radi na sve vrste goriva, kao i na velikim visinama i u svim vremenskim uslovima.
Prvi ga je koristio Brajan, na našoj probnoj turi po Siciliji. Prepustila sam njemu da otkrije kako radi, pošto je na svojoj jednogodišnjoj turi po Africi svakodnevno korisito jedan sličan, samo drugog proizvođača. No da li zato što "pre upotrebe" nije pročitao uputstvo oslonivši se na prethodno iskustvo, ili što je primerak koji sam kupila zaista sa nekom skrivenom greškom, tek, sve vreme je imao problem sa tom napravom. I to se nastavilo kad smo se otisnuli put Karpata, potom Balkana, Male Azije, sveta...
Činilo mi se da što se on više bavi njime, to mu gorionik zadaje sve veću glavlbolju. Zato me nije začudilo što nakon kratke pauze kada ga nije koristio (između našeg raskida i ponovnog sastajanja) više nije hteo ni da ga dotakne.
U međuvremenu, pedalajući sama po Krfu, korisitla sam gorionik bez većih problema. Radio je dobro, samo ga je trebalo redovno čistiti. Doduše, boca je morala da bude puna više od pola da bi davao stabilan plamen, ali više ne znam da li je to greška ili je baš tako i predviđeno. Kakogod, na to sam se navikla i samo sam češće dopunjavala benzin iz druge, velike boce.
A onda je naprasno počeo da posustaje pokazujući čudne simptome. Rasklopila sam sve delove, očistila ih temeljno kako valjda nikada nisam,ali umesto da proradi, gorionik je sve više posustajao.
-- Koji ti je pa sad đavo?! -- gunđam već dva dana, ne shvatajući zašto i dalje ne radi. Još uvek daje neki plamen, ali toliko slab da na njemu ni voda ne može da provri. Dok i on sasvim ne ugasne.
Gotovo. Više ne pokazuje znakove života.
I šta sada?

Uprkos i u inat zlobnicima koji su tvrdili da bih umrla od gladi da mi se desi ovo što mi se upravo desilo, krećem da sakupljam drva i lišće za logorsku vatru. Gladna sam i prilično prljava i sve što želim jeste da zagrejem vodu za kupanje i skuvam nešto za večeru. Ali baksuz -- popodne je padala kiša i sve je još uvek mokro.
Moje umeće oko logorske vatre datira iz vremena kada sam bila mladi izviđač, ali ne pamtim kada sam je nakon toga ponovo sama upalila. Sigurno će mi biti potrebno par dana prakse da se podsetim svega što sam nekada znala i umela. No do tada, ja bih da jedem nešto toplo i odem čista na počinak.
Zato, da bih ubrzala razgorevanje vlažnih drvaca, dolijem malo benzina iz one velike boce. Da sam to radila kao izviđač, nikada ne bih zaslužila nijednu "zvezdu" -- a imam ih sve tri -- ali sada je reč o brzini i praktičnosti.
I neopreznosti, jer sam samo par stotinki prekasno povukla ruku nazad -- no boca je već gorela. Munjevito je hitnuh na livadu, gde nema ničega. I počeh da grdim sebe na sav glas.
A od vatre nije ostalo ništa. Benzin je buknuo no kad ju je treballo razgoreti da bi plamen uhvatio ona vlažna drvca, ja sam bila zauzeta nadgledanjem -- za svaki slučaj -- boce koja je gorela.
Neslavan početak. Ostaje mi da se okupam hlanjikavom vodom i večeram sendviče.

Ali sutradan na vreme razmišljam o svemu što se može desiti. Pa sakupim nešto suvih grančica i lišča još za dana, jer nikad se ne zna kad može pasti kiša. I uveče, vatra se razbukti iz prve, sasvim lako i bez benzina. Ha! Nekad sam stvarno bila dobra u ovome! Brzo se prisećam svega: i kako je podsticati i kako kontrolisati jačinu plamena, tako da za manje od pola sata imam i toplu vodu za kupku i gotovu večeru. A kao poslasticu, za sat-dva stići će i krompirići pečeni na žaru. To nijedan gorionik ne može.
Pre mraka, pre nego što počne da pada rosa, opet sakupim grančice i lišće za sutra uveče, a malo odvojim i za ponovno paljenje ove vatre ujutru, kako bih mogla da skuvam kafu.

I tako sad svakoga dana, već nedelju ili duže. U međuvremenu, otkrila sam da je na mom gorioniku zapušen mini-filter na pumpi. Jedini lek je kupovina nove, što nije toliko skupo, posebno kad je neophodno. Ali poručuje se jedino isključivo preko Amazona, za šta treba imati nalog na PayPal, koji u Srbiji još ne posluje. "Pomoć pčrijatelja" koji imaju nalog skuplja je nego sama pumpa, tako da od nje unapred odustajem. I čekam da se ukaže neko rešenje. Ili da stignem do Indije i Kine, gde se za jedan evro može (pre)jesti u restoranima.
A dotle -- dotle palim logorsku vatru. Jeste nepraktičnije nego gorionik, posebno kada želim (što uglavnom želim), da moj kamp ostane neprimećen, i jeste da ponekad ostanem bez kuvane večere i tople kupke zato što se neki lokalac uplaši da ću zapaliti šumu, pa mi strogo zabrani da palim vatru, ali zato je neuporedivo zabavnije zbog svih tih radnji oko njenog razgorevanja i održavanja, a posigurno lepše i romantičnije.

[pauza]

Od dileme do degustacije
5. jun

Mislila sam da ću se čvrsto držati plana da iz Sighnaghija idem direktno za Telavi. No negde na pola puta opazih znak za skretanje desno, za Kvareli. Možda bih...?
Ne, neću. Izvoziću planirano i onda nazad u Tbilisi da, nadam se, podignem iransku vizu.
Ali, možda ipak...? Ima samo sedamnaest kilometara do tamo.
Ne i ne! Držaću se rute.
I već sam bila prošla raskrsnicu, kad zastadoh samo da pročitam šta piše na turističkoj tabli (za kontra smer, pošto sam onu u mom smeru previdela), čisto da posle ne bih mislila kako sam propustila nešto važno da vidim. Čitam:
Crkva iz 6. veka
Jezero
Tunel
Utvrđenje
Muzej
Nemam pojma šta im je taj tunel, crkava i utvrđenja sam se nagledala i naobilazila se lokalnih muzeja, ali to jezero mi deluje vrlo primamljivo: bilo bi lepo kampovati pored neke vode, a možda može i da se kupa. Uh, to bi bio pun pogodak!
I više se ne prmišljam -- okrećem bicikl i skrećem prema Kvareliju.

Put vodi kroz drvored, spuštajući se pod blagim nagibom u dolinu na čijem obodu izrasta masiv Visokog Kavkaza. Nema mnogo vozila a i ona koja prošu, vrlo diskretno zatrube, pa se pitam da li sam još uvek u Gruziji. Imam neki čudan osećaj izmeštenosti, kao da sam negde drugde, u drugoj državi, možda i na drugom kontinentu. Biće da je to zbog drugačijih pejsaža u ovom delu zemlje, koja, iako mala, obiluje raznolikim predelima: od peščanih obala kojima bi se i francuska rivijera podičila, preko alpskih predela, mongolskih stepa i močvarnih mandžurijskih ravnica, do ovih vinorodnih dolina. Jer nalazim se u vinarskoj regiji i iza drvoreda su vinogradi sve tamo do Kavkaza. Da nije tek sredina dana, zašla bih u neki i u hladovini vinove loze postavilab šator. Ovakom, nastavljam prema jezeru.
No, na ulazu u Kvareli opet sam u dilemi: desno je put za Tune, preavo pa levo uzbrdo za jezero, udaljeno devet kilometara. Da ipak prvo vidim taj Tunel, štagod to bilo? Nije daleko, svega tri kilometra. Ako ga sad ne posetim, malo je verovatno da ću se posle vratiti jer me dalji put vodi u drugom smeru.
Krećem, ali nakon dve table na kojima je oznaka i natpis “Put vina”, što u Gruziji obično znači “put do fensi restorana gde se toči vino”, postajem sve sigurnija da sam ovo baš mogla i da propustim.
Uskoro, put se naglo zvaršava kod vinarije isperd koje je ogroman park. radnici popločavaju nove staze, pa upitam dvojicu šta je taj Tunel. Moje znanje ruskog taman je dovoljno da razumem da je reč o podrumu vina, kroz koji posetioce neko (policija, reče) sprovodi do rtestorana gde su degustacije.
A, to li je! Okej, nisam zainteresovana. Idem ja na to jezero.
Na kilometar pre njega, rampa, a u stražarskoj kućici pored, dva policajca iz obezbeđenja. Uz kućicu prioslonjen jedan bicikl, pa se obradovah pomislivši kako je jedan od njih moj “kolega”. Zato ih slobodno upitah gde bi mi preporučili da kampujem na jezeru. Kad, razočaranje. Kampovanje je zabranjeno. No, kad se budem vratila iz obilaska jezera, oni će mi pokazati jedno mesto predviđeno idealno za to. Važi, hvala, moci!

Jezero Kvareli je neveliko, u obimu ima tek nešto više od kilometar i po. Voda u njemu je prljave tamnosmeđe boje, verovatno zbog obilnih kiša u ovo doba godine, mada je reka koja se uliva u jnjega naizgled prilično bistra. Oko jezera vodi asfaltna staza a jedini objekat -- restoran-hotel -- nalazi se na njenom završetku.. Po stilu gradnje, rekla bih da je podignut u jeku socrealisitičke arhitekture, no, očito je nakon promena prešao u ruke nekog privatnika. Jer sve što je moglo da se modernizuje i prilagodi zahtevima i potrebama savremenog turiste, to je i učinjeno: engleski travnjaci, mermerne staze, drvene klupe sa nadstrešnicama, ležaljke uz obalu, stolovi i stolice od kovanog gvožđa takođe uz vodu, sandoline, čamci, pedaline, bicikli za rentiranje... Pa, jasno je zašto ovde kamperi nisu poželjni.
Na izlazu, kad završim obilazak, čeka me jedan od one dvojice policajaca iz obezbeđenja -- na biciklu. Došao je po mene, da bi, valjda, bio siguran da neću uteći nekud u šumu pored jezera, pa gde posle da me nađe. A nije da nisam razmišljala o tome, i sigurno bih tako i učinila, samo da im nisam bila obećala da ću se vratiti.
Vozimo skupa natrag do rampe i onda mi pokazuje mesto predviđeno za kampovanje. Nalazi se u šumi, na ovećem platou pored reke, na kome su postavljeni jedan dugačak drveni sto i dve klupe. Svuda okolo, tragovi logorskih vatri i, nažalost, gomile smeđa. Ali ako se potonje zanemari, odavno nisam imala ovakvo mesto za kamp. I policajac je srećan što mi se mesto dopada, pa, kao pravi domaćin, pita šta još može da učini za mene. Da li mi treba hrana? Voda? Lampa?
O, hvala, sve to imam.
Okej. Ali ako mi nešto bude zatrebalo, neka se ne ustežem da ga pozovem.
Važi.
A do mog odlaska na počinak doći će još dva puta -- jednom da bi mi doneo bocu hladne vode, a drugi put uveče, proveravajući da li ej sve u redu. No, to sam već očekivala nakon iskustva sa policajcem Georgijem. Gruzijska pšolicija očito se školuje iz identičnih udžbenika.

Pred spavanje, otvorim elektronsko izdanje vodiča Usamljena planeta, da vidim šta tamo kažu o Kvareliju i emstima koja treba posetiti. Kad tamo, obavezno se preporučuje obilazak Tunela. Naime, to je drugi po veličini vinski “podrum” u svetu (prvi je, ako se dobro sećam, u državi Moldaviji). Sutradan ujutru, kada se budem vratila da ga posetim, saznaću da su njegovi hodnici dugački ukupno osam kilometara, i da su u dva nivoa. Ukopani su u steni Kavkaza a od njih do skoro samog vrha, gde se nalazi restoran, vodi lift. Devojka koja me sprovodi kroz tunel, ne govori nijedan jezik osim gruzijskog, ali uspevam da razumem da je najstarije vino berba iz 2004. godine.
U jednom kraku tunela nalazi se muzejska postavka koja posetiocima treba da dočara kako se u prošlosti pravilo vino. Grozdovi su se najpre bacali u ogromnu kacu, gde su ih vinari gnječili rukama. Potom se ta smesa sipala u prvu ozidanu rupu u tlu, iz koje se pomoću nekih čaša i cedeljki vino presipalo u drugu identičnu rupu u tlu, gde se filtriralo. Na kraju se vino pohranjivalo u ogromnu metalnu kacu da fermentira.
Na drvenoj stalaži na ulasku u ovaj deo podruma, poslagani su keramički ćupovi, vrčevi, čaše iz kojih i u koje se vino točilo. A radi potpunog utiska kako je sve to nekada izgledalo, tu je i dugačak drveni sto sa drvenim klupama, gde se može sesti i degustirati.
Nisam posetila mnogo vinskih podruma ni njima srodnih pivnica, ali vsaki put kada bih ušla u neku, učinilo bi mi se kao da sam se našla u vremeplovu. Sva ta burad, plutani čepovi, okovi, drvene police, stolovi, klupe, niše u zidovima, police sa bocama, sve to odiše dahom prošlih vremena. Tehnologija pravljenja vina i piva svakako se izmenila, ali način skaldištenja i čuvanja ostao je skoro isti. Sada se samo kompjuterski reguliše i održava optimalna temperatura u podrumima, a umesto baklji, staze osvetljava halogena rasveta, sli sve drugo ostalo je nepromenjeno. Uz neznatne izmene, svaki od današnjih podruma ima gotovu scenografiju za film ili predstavu iz bilo kog od prošlih vekova, od doba kada je čovek naučio kako da pravi ove napitke. I to je ono što me opčinjava.
U tom oduševljenju, pristanem i na degustaciju, ne pitajući da li se plaća i koliko. A nisam neki vinopija i pogotovu ne volim belo vino. No ono je bilo na stolu, prosto me je zvalo i mamilo, a polutke oraha iz staklene posudice do njega smešile su mi se poput Smajlija, tako da nisam odolela. Ma nek ide život, i pare s njim! Sipaj mi jednu čašu!
A kada smo nakon degustacije pošle liftom gore, da mi pokaže luksuzni restoran i pogled na dolinu, usput mi dajući i račun, zavrtelo mi se u glavi -- od cene za jednu čašu vina i par oraha.
Nekad je stvarno teško putovati na ovakav način.

[pauza]

Pače za skvo
7-8. jun

Na vrhu brda iznad Vakea, luksuznog dela Tbilisija, nalazi se jezero Ku na kome sam kampovala dve noći.
Prvog jutra već u šest me bude penzioneri-rekreativci koji su došli da šetaju, trčkaraju, vežbaju. Poneki, kad me opaze, zavire da vide šta je to tamo i ko se to krije u šumici između drveća.
Sedim napolju, pored vatre koju se pripremam da zapalim, u pozi velike skvo. A tako otprilike i izgledam sa puštenom kosom i maramom oko glave.
No ovoj skvo vatra se nešto ne da od jutros, jer je cele noći lilo. Da dodam malo benzina, m? Biću oprezna. Ko će da se petlja pola sata da bi popio kafu. A neodoljivo mi se pije kafa, kriziram bez kofeina. Ma dodaću, vrlo, vrlo oprezno.
Ali đavola. Opet se desi isto: plamen uhvati bocu. Hitnem je dalje od sebe, ne vodeći računa gde će da padne. A padne pored žbunja.
Sve to gleda jedna penzionerka dok kobajagi vežba. Supaničena, dotrči do emne i počne da sklanja žbunje. Ne vredi što joj objašnjavam da je prilično visoko da bi ga plamen uhvatio, jer nema ni daška vetra a i voda se još uvek cedi sa listova. Ne veruje mi. Pa, ima pravo: ni ja ne bih verovala nekome ko je na moje oči, umesto logorske vatre zapalio bocu punu benzina.
Kad gorive dogori, žena se smiri i otrči nekuda, valjda da nastavi sa vežbama. A ja zgotovih kafu i stadoh da pripremam doručak na vatrici koja se sad već sasvim fino razgorela.
No, ne prođe ni deset minuta, a eto ti momka iz obezbeđenja. Nema greške da ga je ona uputila na mene. Najpre me zamoli da dobro otvorim oči kad budem gasila vatru i odlazila, da neka đarulja ne bi ostala upaljena. Pokazuje mi kako da utabam ognjište cipelama.
Važi, šefe, ne brini se! I vodu ću sipati na pepeo, za svaki slučaj, a zatrpaću ga kamenjem.
To naizgled umiri momka, pa ode. Ali vrati se nakon par minuta. Sav je usplahiren. Mora da ga je ona penzionerka ispitala o našem razgovoru i, nezadovoljna ishodom, napujdala ga da se vrati i bude najstroži što može.
Jer, još nije ni prišao, a već mi rukama pokazuje da smesta ugasim vatru i da je više ne palim ponovo.
Dobro, u pravu je (osim što enmam više benzina, pa samim tim nisam više ni opasna), ali okolo je desetina tragova od logorskih vatri. Šta ćemo s tim?
Nije dozvoljeno, nepokolebljivo mi tvrdi.
Okej, neću da se prepriem jer jesam kriva. Gasim vatru čim skuvam čaj.
No mladić ne odlazi ni kada to zaista uradim i sasvim zatrpam ognjište. Čučnuo je pored i ne ustaje. Hteo bi nešto, ali ne zna reči engleskog a ni ruskog. Uprkos tome, on priča, priča na gruzijskom sa onim uverenjem tipičnim u susretima meštana sa strancima, da se jezička barijera može premostiti na neki violšeban način samo ako budu dovoljno istrajni u objašnjavanju. Govorim da ga ne razumem, ali on samo slegne ramenima i napravi izraz kao da mu je žao, no kroz nekoliko trenutaka ponovo počne da priča.
Ima izraz dobroćudnog dečaka i čini se da mu je baš krivo što je bio toliko strog sa mnom. Pa bi da se nekako opravda, da ne ostanem u uverenju kako je imao nešto protiv mene lično. I sve što ume i može da uradi, jeste da priča i objašnjava, i ne pomišljajući da ode.
Kada mi je pomogao da ugasim vatru i lično se uverio da više nema ni žara, uzela sam svesku i spremila se da pčišem. Sada sam je otvorila i počela da beležim neke crtice, ali on se nije ni mrdnuo. Pitam ga da li postoji neki problem, da li možda želi da odem odatle.
Ne-ne-ne! Odmahuje odlučno glavom.
Dobro, šta onda želi?
A on, kao da s eiznenada dosetio. Pokaže mi svoju legitimaciju i prstom upre u mene, što nesumnjivo znači da traži moja dokumenta.
E pa stvarno! Nije policajac i ne moram da mu pokažem svoj pasoš. Pogotovu što ga očito traži u želji da se sad kao upoznamo i kao malo družimo. A meni niej do toga. Uradila sam sve što je tražio, a zaista je imao pravo, nisam ni najmanje ljuta -- osim na sebe -- i sada bih da ostanem nasamo.
Ne znam šta mu od toga kažem, a više pokažem grimasom i prilično demonstrativnim odlaskom u šator po pasoš (ipak!). U svakom slučaju, shvati sve i počne da se izvinjava odbijajući i da uzme moja dokumenta u ruku. Ustaje i odlazi.
Da li sam konačno sama?
Da, ali samo petnaestak minuta, kad se opet vraća.
Ovog puta ne progovara. Spušta na kamen žuto gumeno pače, igračku za bebe koja je nekada pištala kad se stisne. Sigurno ju je našao negde na stazi ili u pesku, nedaleko od mog šatora gde je parkić za decu.
Sasvim simpatičan gest. Na to bih se inače raznežila u trenutku a licem bi mi se razlio nejširi osmeh, ali sada se uzdržavam. Jer momak pomno vreba i najmanji tik odobravanja na mom licu kako bi -- ne znam ni ja šta: ponovo počeo da priča i ostao tu da čuči satima pored ugašene vatre i mog šatora?
Zato glumim ledenu lejdi. Jedva i podignem pogled sa sveske prema igrački, istisnem neki šturi osmejak, a njemu ovlaš klimnem glavom, te se sa bezizražajnom grimasom vratim mom pisanju. Nekad sam stvarno surova.
Mladić ostane još nekoliko sekundi da čuči pored mene, a onda ćutke ustane i ode. Više se nije vraćao i do kraja mog kampovanja na jezeru Ku nisam ga videla.

Pače sam uzela i zadržala ga kao novu maskotu, umesto mog neprežaljenog medvedića Skituljka. Eno ga, okačenog na mojoj ručnoj torbi, na istom mestu gde je nekad sedeo Skituljko. Dala sam mu ime Georgije, verovatno najčešće ime u Gruziji, pošto ne znam kako se mladić zvao. Žao mi je što on neće imati priliku da ga vidi kako se vozi sa mnom kojekuda po svetu, ni da čuje kako mu pričam kao da je živo biće i kao da može da me razume. Nije li i on verovao nešto slično za mene?

[pauza]

Čemu ovo služi a uz to i ne radi?
14. jun

Nakon teškog perioda i mnogo psovki i boganja na Primus, sada mogu da
kažem da je jedini problem bio u mom nepoznavanju tog gorionika. Ni
oni koji su mi ga prodali ne znaju skoro ništa o njemu. Zapravo, znali
su malo više od mene u početku, ali verujem da niko sa naših prostora
(izuzimajući Slovence) nije koristio taj gorionik kontinuirano godinu
dana, koliko ga ja koristim, pa me, razumljivo, niko nije mogao ni
posavetovati, van onih uobičajenih instrukcija o održavanju i
čišćenju.

Zato sam potražila pomoć na forumu koji se bavi isključivo
gorionicima. I momci su imali zaista konstruktivne savete zasnovane na
ličnom iskustvu u dugogodišnjem korišćenju Primusa. Već u prvom
odgovoru, nepogrešivo su pogodili šta je problem i savetovali mi šta
da uradim.

No, ja sam se pomalo bojala da tu spravicu, vrednu 150 evra, rasturim
u deliće. A nisam najbolje ni shvatila kako da to uradim do kraja.
Otvorila sam i očistila sve, osim pumpe. S njom nisam znala šta ću
budući da deluje kao kompaktna celina koja se ne može dalje otvarati
(mada je jedan mini-zavrtanj sugerisao da unutra ima još nečega).

A onda, ne znam šta mi bi da zamolim vlasnika zemlje gde sam kampovala
na "Tbilisijskom moru" da neko od njegovih radnika pokuša da produva
cev kroz koju gorivo dolazi u gorionik. I sreća je bila na mojoj
strani jer se za stolom za kojim smo sedeli nalazio i čovek koji
rasklapa i popravlja pekarske peći, kamine, sve što greje i gori.

Kada je dohvatio moj Primus, mislila sam da će ga izlomiti u
paramparčad. No, nisam ni glasa pustila -- ionako sam se već pomirila
s tim da ću ostati bez gorionika barem dok ne nabavim novu pumpu.
Gledala sam i učila, a brzo se ispostavilo da Georgije, kako je
majstorovo ime, zna šta radi. Ipak, namučio se i on, dok na kraju nije
izvukao okamenjeni filter koji je sprečavao gorivo dospe u cev i potom
goriobnik.

I to je bilo to -- bez mini-filtera Primus radi bolje nego kada je bio
nov. Momci s pomenutog foruma savetuju me da umesto njega stavim
parčence pamuka ili gaze, mada nije neophodno. Ovako ću samo češće
morati da ga čistim.

A osim što ponovo imam moćan gorionik, sada tačno znam gde se šta na
njemu nalazi, čemu služi i kako ga otvoriti, očistiti, opraviti.
Dragoceno znanje za budućnost, koje će mi sigurno biti potrebno. Jer
nameravam da ovaj gorionik koristim još dugo, dugo -- s tom namerom
sam ga uostalom i kupila.


_____________________

Objašnjenje fotografija za one koji imaju Primus, ukoliko im se desi
sličan problem:


1. Zapušeni filter u užoj metalnoj cevi može se iščačkati nekom većom
i jačom iglom. Ako je mnogo prljav, biće okamenjen, ali to se može
zagrebati i proseći nekim oštrim nožem i potom izvući napolje.

2. Ova gumica mora da bude vlažna, nauljena. Ako se iz ručice pumpe
izvadi poluga da bi se dodao gel (silikon), ova gumica će se osušiti.
To će se manifestovati tako što gorivo neće teći u mlazu u gorionik,
nego će jedva kapati. Ali dve-tri kapi običnog jestivog ulja na ovoj
gumici rešiće problem.

3. Mini-filter očito nije neophodan za rad gorionika. Na fotki se vidi
da se savim lepo "razgoreva" i bez njega, dajući potom stabilan
plamen.

Attached Thumbnails

• 
• 
• 

[Ivan_xcv]

Bas slikovito objasnjenje mada se ja na razumem u te delove gorionika, ali mi je jasno u cemu je bio problem ... bitno je da radi... sta inace spremas tako za veceru?

[pauza]

Za večeru, obično je na meniju nešto od sledećeg: makarone sa jajima (nekad i sa kačkavaljem), ruža sa krompirima ili riža s jajima, puter i džem, i tako u krug

[pauza]

A evo me u društvu odvažnih avanturistkinja: http://www.skalatitu...-on-wheels.html

Preporučujem praćenje ovog bloga

[pauza]

Izazovi stepe
26-28. maj

Gruzija verovatno ima najveći broj manastira i crkava po glavi stanovnika. Mnogi od njih datiraju još iz ranog srednjeg veka, počev od petog-šestog, ali su i danas u veoma dobrom stanju, čak iako nikad nisu bili temeljno restauirani. Tako, kad se sticajem okolnosti desi da za vikend moram da otpedalam nekuda iz Tbilisija -- jer mi je “pristojno” vreme kod prethodnih domaćina isteklo, a novi može da me ugosti tek od ponedeljka -- prvo što potražim na turističkoj mapi Gruzije jesu ikone crkava i manastira u krugu od stotinak kilometara od prestonice. Odbacim pravac iz kojeg sam došla, te pravce ka Rusiji i Jermeniji kojima ću zasigurno voziti kad budem prelazila u te zemlje, i ostaje mi jugoistok zemlje, prema granici sa Azerbejdžanom. Gledam šta tamo ima zanimljivo za posetiti, kad -- glavni pogodak! Moja omiljena ikonica na mapama koja označava pećinska naselja ranih hrišćana. U ovom slučaju, monaške kelije manastira David Gareži iz šestog stoleća.
Odoh, dakle, tamo.

Predeli kroz koje prolazim ni po čemu nisu osobeni, osim što su potpuno naruženi napuštenim i urušenim halama, fabrikama i zgradurinama u kojima se nekada kovao socijalistički napredak. Pomalo strepim da ova moja mini-tura ne bude promašaj i da se ne ispostavi kako sam pedalala dva, tri dana kroz najružnije krajeve Gruzije samo da bih na sat-dva posetila neki manastir čije su kelije u stenama. Da nisam bila u Kapadokiji i temeljno obišla sve ranohrišćanske i nadzemne i podzemne gradove u stenama, verovatno bih mislila drugačije. Bilo bi mi samo važno da stignem tamo i to vidim. Ovako, želela bih da imam kompletan ugođaj: nesvakidašnje prirodne lepote tokom pedalanja, koje će na kraju biti krunisane neobičnim delom graditeljskog duha. Prevelika očekivanja?
Ali što više odmičem, sve brže ih smanjujem. Do Gardabanija, gradića na granici sa Azerbejdžanom, još se i nađe ponešto zanimljivo zašta cikloputnik može da veže pogled, poput nekog brda neobičnog oblika, ili stare drvene kuće okrečene u zeleno, ili ljubičasto. No čim se izađe iz naselja i krene na istok, sve postaje nesaglediva, pusta ravnica -- nigde ničega ni sa jedne strane puta. Gde li sam ja to potegla?

Za svaki slučaj, priupitah za pravac prvog čoveka kog sam srela.
-- Naprama! -- kaže. Samo pravo dok ne ugledam kravu a onda desno.
-- Kakvu kravu? -- pitam.
-- Kravu, veliku, s rogovima -- odgovara. I savija se u kičmi, kažiprstima pravi sebi rogove na čelu, zauzimajući pozu borbenog bika -- nedostaje još samo da zarije po zemlji nogom, kao kopitom, pa da imitacija bude savršena.
Nemam pojma šta pokušava da mi objasni. Pretpostavljam da misli na onaj saobraćajni znak upozorenja o kravama na putu. Njih ima posvuda -- i krava i tih znakova -- ali u redu, obratiću pažnju na prvi sledeći.
Možda kilometar kasnije iza mene se stvore policijska kola (a već sam se bila zabrinula da policija u ovom delu zemlje uopšte ne haje za cikloturiste.) Kao i uvek, veoma su ljubazni i odlučni u nameri da me isprate do raskrsnice i pokažu mi pravo skretanje.
Kad tamo, ne krava nego bik. I to kakav! Ogroman, deset metara velik spomenik Dedalu koji se uhvatio u koštac sa Minotaurom.
Počeh da se smejem. Seljakova pantomima je stvarno bila odlična -- ovu “kravu” sigurno ne bih previdela.

Odavde opet nastavljam sama. Nakon tri-četiri kilometra skrećem s asfaltnog puta na veoma dobar zemljani. I odjedanput, od tog skretanja, kao da sam se obrela u Mongoliji, usred stepe.
Zelena brda prelivaju se jedno u drugo poput zatalasanog mora, a usred tih talasa, poput kakvog ostrva izranja ravnica obrasla u visoku žutu travu. I na njoj stado od stotinu krava koje tera čoban na konju. Pogledom i nesvesno tražim neku jurtu, bez koje ova slika nije potpuna.
Ne znam zašto, ali oduvek verujem da bih se u Mongoliji osećala kao kod kuće. Fotografije tamošnjih predela pogađaju me direktno u pleksus, kao da to prostranstvo, mir koji dolazi iz beskrajne stepe i niskog neba nad njom, blagotvorno deluje na moju nemirnu prirodu.
Ili je možda reč o genima, onim milionima Džingis Kanovih gena posejanih posvuda po Aziji i Evropi, pa tako nesebično darovanih i nekoj mojoj čukun-baki od ko zna kojeg pobočnog Kanovog potomka. Jer kako drugačije da objasnim to što sam presrećna iako sam sama samcijata u stepi, pod zvezdom koja nemilosrdno prži, dok s mukom pedalam zemljanim putem uzbrdo. Obično bih u sličnoj situaciji gunđala, u sebi ili naglas, zbog tolikog napora, vrućine, udaljenosti, vazda negodujući (a zapravo se buneći protiv toga) što su najlepše stvari obavezno praćene mukama. A sada pevam:
“Neka s moga vrata vijori šal od svile
Jer ja sam slobodan...”

Ne prestajem ni kada shvatim da se iza mene namiču olujni oblaci koje vetar nosi u mom pravcu. A uzbrdica je sve strmija i strmija, pa ponegde moram da siđem s bicikla i da ga guram. Baš kao i u Mongoliji, i ovde su putevi utirani tako da idu najkraćom linijom, a to znači strmo uzbrdo do vrha pa onda sunovrat do podnožja.
Svaki čas gledam moj ciklokompjuter koji mi pokazuje da imam još nešto više do jednog kilometra. Ali iza ovih brda što liče na zelene dine ne može se videti ništa dok se ne primakne skoro do podnožja manastira. I onda ga napokon ugledam.
Ono što vidim ne liči baš mnogo na fotografije u prospektima koje sam listala, osim što je visoko u brdu koje odudara od okoline i visinom i mrkom bojom i, verovatno, geološkim sastavom. No, možda je s druga strane brda drugačije, možda su tamo te stotine kelija uklesanih u stene. U svakom slučaju, idem gore.

Pokucavši na nekoliko vrata konaka, otvore mi se ona trpezarijska. Kroz njih izjuri na kišu, što je upravo počela, četrdesetogodišnji monah. Krupan, rumenih obraza i živih očiju, deluje narodski, dobroćudno. Pitam ga da postavim šator tu negde (a nadam se pozivu da spavam u konaku), a on me brzo propita odakle sam i koje vere i -- što me najviše začudi -- da li sam došla da posetim baš taj manastir (čije ime nisam razabrala ali moglo je biti David Gareži). Tek kada na sve to odgovorim, monah ode da traži dopuštenje od manastirskog oca da tu konakujem.
Ubrzo se vraća. Unosi moj bicikl sa sve bisagama (što je oko četrdeset kilograma!) u zgradu konaka, pa iz jedne, zajedničke prostorije prenosi krevet (sam!) u drugu, koja će biti samo moja, braneći mi da mu bilo šta pomognem. Usput mi više puta ponovi kako je moj jedini zadatak da se dobro odmorim i da im se posle pridružim za trpezom. U međuvremenu, on mora gore, gde su kelije i crkva, da provede đake i profesore koji su došli ovde na ekskusrziju. Kakav preduzimljiv monah!

Ali Lazar, kako mu je ime, nije monah već podvižnik koji se iskušava ovde deset meseci. U septembru bi trebalo ili da se zamonaši ili da osustane od manastira i vrati se svetovnom životu. Koliko odluka o tome zavisi od njega, toliko zavisi i od manastirskog oca.
A njega upoznajem za trpezom. Zove se Neofit i približno je sličnih godina kao Lazar, ali je za razliku od njega sitan i suvonjav, pa onaj deluje kao džin kad se nađu jedan do drugog. Neofit me je bezmalo od prve odbio svojim komentarom u vezi s mojom željom da posetim Iran.
Ispričao mi je priču o masakru koji su početkom sedamnaestog veka počinili muslimanski ratnici nad ovdašbnjim pravoslavnim monasima. Noć uoči Uskrsa 1615. godine pobili su šest hiljada crnorizaca.
-- Šest hiljada?! -- ponavljam u neverici. -- Gde?
Malo me je zbunio jer mi se ne čini da je ovde moglo da živi toliko monaha. Nakon što sam se danas smestila, obišla sam i crkvu i kelije u stenama i, uz sav napor mašte, čak i ako zamislim da su dvojica-trojica monaha delili jednu pećinu, ovde ima mesta najviše za nekoliko stotina ljudi.
-- Ovde! -- insistira Neofit, i dodaje: -- A ti hoćeš da ideš tim muslimanima u goste.
Tog sekunda nepovratno je pao u mojim očima.
-- To je tursitička poseta -- umeša se Lazar.
-- Znam, znam! -- Neofit odmahne rukom i ponudi me da se poslužim poslasticom koju je lično pripremio -- rižom s džemom.
Zaista je ukusna. Slobodno može da se razmonaši i ode u poslastičare.

S Lazarom pak rado pričam kad god se sretnemo negde u prolazu. Jer on je non-stop u nekoj žurbi, bilo da vodi turiste, bilo da pomaže drugim iskušenicima ili se s njima dogovara, bilo da izvršava zadatke koje mu daje Neofit, ili ih sam zadaje dečacima iz sela, koji se muvaju po manastiru.
U jednom od tih usputnih razgovora saznajem da manastir u kome sam nije David Gareži, već da je posvećen Lukijanu Baptisti (Natlismcemeli).
Bila sam mu se naime požalila kako sam od svih dana u nedelji našla da baš za vikend posetim Mcketu, regiju nedaleko od Tbilisija koja je na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine zbog velikog broja veoma starih manastira. Gužva je bila neopisiva jer su celoga dana samo pristizali autobusi sa turistima i školercima na ekskurziji.
-- Tako je i u Davidu Gareži -- reče na to Lazar. -- Autobusi stižu na petnaest minuta.
-- ?!
Zar ovo nije...? zaustih da upitam pa se uzdržah. Očito da nije, a i ne bih želela da pomisli kako sam se ovde našla greškom. Tako oćutim, a kasnije, pri jednom od narednih susreta, raspitam se kobajagi nehajno koliko ima do čuvenog manastira i kojim putem se ide.
-- Pokazaću ti ujutru kada budeš krenula -- odgovori Lazar, osmehujući se kao da je prozreo moju bezazlenu laž.

Kasno popodne, manastir posetiše trojica motorista iz Poljske. Nisam videla kada su došli, ali sam kasnije ugledala njihove mašine pred konakom. Na njima bisage, a na zaštitnom staklu iznad volana nalepnica na kojoj piše: “Black Sea Bike Tour”. Skoro pa kolege!
Pretpostavivši da su otišli u obilazak crkve i kelija, ostanem kraj njihovih motora čekajući da se vrate. I ubrzo ih videh kako silaze putem, u društvu s Lazarom.
Jedva sam prepoznala njegovo ponašanje. Posmatrala sam ga danas, dok je bio sa đacima i nastavnicima: miran i dostojanstven a opet srdačan i topao, strpljivo je odgovarao na sva njihova pitanja i pažljivo slušao kad su oni pričali. A sada, vidim ga kako uzbuđeno maše rukama i sapliće se u hodu jer se sav uneo u priču i objašnjavanje pa ne stiže ni da gleda gde staje.
A kada Mihael, jedini motorista koji govori engleski (a i ruski) počne da priča sa mnom o mojoj turi, Lazar nam upada gotovo u svaku rečenicu pokušavajući da vrati priču na neku pređašnju temu i da razgovor prebaci na ruski. I više puta sa žaljenjem primeti kako su baš mogli da ostanu ovde na konaku, pa da o svemu pričaju natenane, a ne ovako naprečac.
Šta mu je? Osim ovog poslednjeg, ništa ostalo ne liči na njega.

Sutradan ujutru, za trpezom smo samo Lazar i ja. Nutka me, donosi i prinosi hranu, priprema namernice koje će mi dati da ponesem. Jer red je darovati putnika namernika.
Ali sasvim neočekivano, sa priče od mojim planovima, poče o sebi:
-- I ja sam nekada putovao, samo ne biciklom nego motorom. Harli Dejvidson, bisage, kamperski tuš u torbi, i tako dve godine. Obišao sam celu Evropu. Svuda sam bio.
Zinem, ne toliko zbog njegove avanturističke prošlosti, koliko zbog ovog iznenadnog ispovedanja. Kao da se otvorio neki ventil, iz njega počeše da naviru lične priče, ali sve nekako iskidano i na preskok, kao da bi zapravo hteo da kaže nešto drugo, pa se u poslednjem času uzdrži i izrekne tek neku činjenicu o svom pređašnjem životu, ali opet prećutavši najbitnije.
-- Imam i film o celom putovanju, dokumentarni. Ja sam pre bio režiser. A bavio sam se i muzikom.
I glasom pravog bluzera, prozuklim od previše cigareta i alkohola, a strastvenim i snažnim, Lazar tad zapeva:
“Hit the road Jack and don't you come back
no more, no more, no more, no more...”
Vau! umalo mi se ote.
-- Ovde sam organizovao crkveni hor dečaka iz okolnih sela. A sutra ujutru ja pevam u Gareži, na liturgiji.
Ćutim i slušam. Ništa ga ne pitam jer ako ga sad prekinem, trgnuće se iz ovog zanosa u kome se očito nalazi i zaćutati. A, čini mi se, mora nekome da se ispovedi jer nešto ga pritiska, muči.
I najzad i to izusti:
-- Možda ću opet tako da krenem po Evropi. Samo, sad ću da nađem sponzore da makar pokriju troškove goriva...
-- A manastir? -- upitah obazrivo.
Lazar se zamisli a na licu mu se pojavi odsutni izraz. Ćutanje. Minut, dva. Ne progovara. Ko zna gde je odlutao u mislima. Ali se trže.
-- Ne znam -- reče zamišljeno. -- Videću do septembra.
I to bi sve -- čitav njegov život, i velika raskrsnica kojoj se približava.
Bog nek ti je u pomoći, Lazare, da napraviš pravi izbor.

A ja produžavam dalje, svojim putem, da najzad pronađem manastir zbog kojeg sam i došla.
Zalazim još dublje u stepu. Brda, brda, brda -- zelene se i talasaju gde god da pogledam. S moje desne strane, na par kilometara je Azerbejdžan. Sam manastir nalazi se na granici, u doslovnom smislu te reči, pa se dve države spore već godinama oko toga kome pripada deo kompleksa što zalazi u azerbejdžansku teritoriju.
Ne vidim graničare, ali sigurna sam da su oni mene opazili čim sam jutros zajahala bicikl. Upravo sam primetila jedan kvedo sa dvojicom muškaraca u uniformama, kako vozi uporedo sa mnom, na možda pet stotina metara udaljenosti, ali ne putem, nego presecajući brda poprečno. Izgleda smešno kada se uspinje ukoso po strmoj padini, nalik na neku d\novsku mutant-muvu. Stane na vrhu brda i odozgo posmatra kuda ću.
Sada je i preda mnom brdo, prvi od dva velika uspona koja treba da savladam do Garežija, ako je verovati Lazarovim uputstvima. U početku ne deluje toliko strmo, ali iza zavoja put se naglo izdiže, dosledno prateći kosinu brda. Aaah! zašto sam toliko natovarena! I zašto oni momci tamo moraju baš sad da gledaju? Ne želim da im priuštim to zadovoljstvo da vide cikloputnicu kako gura bicikl. Kad oni u onom smešnom vozilu mogu da se penju bezmalo pod uglom od devedeset stepeni, mogu valjda i ja da savladam zemljani put pod nagibom od petnaest procenata.
Mogu đavola. Silazim i guram. Osvrćem se udesno, kad -- nema više kveda. Uverili su se valjda da idem prema manastiru, pa su me ostavili da se na miru preznojavam savlađujući prepreke na putu do njega. Baš uviđavno od njih.
Ali nakon drugog, još strmijeg uspona, kreće spust, dug više od pet kilometara, koji me dovodi do pred sama vrata manastira. David Gareži, rekla bih, jer ovo što vidim prilično odgovara fotografijama u prospektima.

I opet: “Vau!” Jeste da sam se nagledala pećina u stenama, ali ovo je nešto potpuno drugačije. Na prvi pogled sagledavši ceo kompleks, sa udivljenjem pomislim kako je arhitekta koji je ovo zamislio morao biti čisti genije. Ali, kad kasnije pročitam šta piše u vodiču Usamljena planeta, shvatim koliko sam pogrešila -- bilo ih je nekolicina, tokom različitih vekova.
A početak je u šestom stoleću, kada je David Gareža, jedan od trinaestorice “sirijskih očeva”, asketa s istoka, došao u Gruziju da širi hrišćanstvo. Najpre se podvizavao u pećini u brdu iznad Tbilisija, a potom je pronašao ovo mesto i osnovao manastir.
Njegova pećina nalazi se na prvom nivou od tri, koliko ih danas ima. Uklesao ju je sam, sa svojim pristalicama Lukijanom Baptistom (koji je kasnije osnovao manastir u kome sam upravo bila) i Dodom Rka, nazvavši je Crkvom Transfiguracije (Peristsvaleba).
Ali do nje treba proći nekoliko terasa na srednjem nivou, na koji se direktno ulazi kada se uđe kroz kapiju manastira.
Prelazim sa jedne terase na drugu prateći strelice kojima je obeležen dozvoljeni put za turiste, ne znajući šta pre da gledam: levo od mene je najveća stena kompleksa, sa stotinama pećina-kelija u kojima i danas žive monasi, desno su zidine sa brojnim kulama -- iz osamnaestog veka -- i stepenicama koje vode ili u manje pećine ili na druge terase.
Vidim monaha koji pretrčava preko dvorišta na prvom nivou i nestaje u lavirintu terasa, da bi se potom pojavio na vrhu trećeg nivoa, između dve najveće kule, gde se nalazi i zvonik. Ding-dong, ding-dong...! Snažno povlači uže, pozivajući na molitvu.
Ne skidam pogled sa kelija u steni očekujući da sad iz njih navru monasi u donju etažu, gde je crkva. Ali ne vidim nijednog. Izgleda da su svi već bili u njoj, jer uskoro začujem muški hor.
Vizantijsko pevanje oduvek mi se činilo najblagozvučnijim od svih crkvenih pojanja. A ovo što sada slušam zvuči kao hor anđela. Osećam kako mi svaki damar treperi. Snaga molitvi, koncentrisane duhovnosti koja se vekovima zbirala na jednom mestu, privlači me poput magneta. Krećem za zvukom kao u nekom transu. Ali dok stignem do crkve, hor utihne. Počinje molitva, koju baš mogu i da propustim (nikad od mene pravi vernik).
Ulazim u Davidovu pećinu. Levo kraj ulaza, niša za drva za ogrev. Desno je kelija. Na sredini poda rupa za ognjište, u spoljašnjem zidu nekoliko udubljenja za stvari a do onog naspram ulaza, mesto za ponjavu na kojoj je sveti čovek spavao. Iako je prostor veoma mali, možda sedam-osam metara kvadratnih, deluje veoma prijatno. Tom utisku doprinose visoke tavanice a najviše bledožuta-oker boja stene, zbog koje izgleda kao da je unutra puno svetlosti.
Nije mi teško da zamislim da se neko ovde podvizava. Otkako sam na putu, sve lakše mogu da se poistovetim sa ljudima poput Davida, kojima je par metara kvadratnih sasvim dostajalo za život. Ako ima dovoljno mesta za ležaj i ognjište, te ako je svetlo (što sa kelijama uglavnom nije slučaj), ništa više i nije potrebno onome ko živi duhom. U tome je putnik-kamper sličan monasima.

Taman dok sam obišla i fotografisala Davidovu i još dve-tri pećine-kelije koje su otvorene za posete turista, stigao je i prvi autobus, školski, sa đacima. Poput skakavaca deca se rastrčaše po kompleksu, dovikujući se i preglasno se smejući. Dobro je što sam bila poranila. A sad je vreme da pođem.

Pedalajući kroz stepu drugim putem do grada, iznenada se setih kako sam svojevremeno, na trećoj godini fakulteta, bila odustala od polaganja ispita iz Svetske književnosti zbog toga što sam izvukla pitanje o Čehovljevoj pripovetki Stepa. Iako sam je bila pročitala i iako mi nikada nije nedostajalo reči da iskažem bilo šta, već tada mi se učinilo nemogućim govoriti o tuđem iskustvu putovanja kroz predele poput ovog kroz koji sad i sama pedalam. U stepu treba otići po lično iskustvo -- i sopstvenu priču.

[pauza]

Fotke iz Kakhetija: https://picasaweb.go... ... 39/Kakheti

[5ar]

Предивно. Срдачан поздрав.
Свети Давид Гареџијски.
Овај Давид беше један од тринаест отаца грузијских . Прозван тако због Гареџијске пустиње, близу Тифлиса, где се подвизавао. У старости реши се Давид с неколико ученика посетити Свету Земљу. Остави, дакле, манастир на управу старцима Лукијану и Додо, и крете на пут. Када су стигли до једног брда, одакле се видео Јерусалим, Давид се заплака и рече: "Како да се дрзнем ја да својим грешним ногама ходим по стопама Богочовека?" Па рече својим ученицима да они, као достојнији, иду и поклоне се светињама, а он узе три камена и врати се натраг. Но Господ не даде да се скрије од света толико смирење, и ангел се јави Илији, патријарху јерусалимском, и рече му: "Пошљи одмах за старцем, који се враћа за Сирију; у њега су три камена, он однесе собом сву благодат Свете Земље, њему је доста за благослов један камен, а два нека врати у Јерусалим; тај старац је авва Давид Гареџијски". Патријарх брзо пошље људе, који стигну старца Давида и узму два камена, а њега пусте. Онај трећи камен и до данас лежи на његовом гробу, и има чудотворну силу исцељења.

[pauza]

Glavobolja zbog viza
18. jun

Već četvrti dan sedim u hostelu Romantik u Tbilisiju. Zajednička soba 5 evra, a u cenu su uračunate večera i neograničene količine kafe i čaja. Od ostalih civilizacijskih tekovina, tu su wifi, veš-mašina, topla voda. Jedino što je ceo hotel u "podzemlju", u suterenu ukopanom nekoliko metara, zbog čega nema prozora pa je pomalo zagušljivo. No, kad su ciklotuuristi i bekpekeri bili zahtevni.
U tom komforu sam silom prilika, dok čekam da mi stigne iranska viza. Došla sam u petak s Tbilisijskog mora, jer mi je prošlog puta, a to je bilo deset dana ranije, službenik u iranskoj ambasadi rekao da će do petka sigurno biti gotova. Isto to rekao mi je sedam dana ranije, samo što je tada bila u pitanju sreda. U ovoj konfuznoj retrospekciji obećanja i dolazaka u Tbilisi, najveći problem je to što službenik govori užasno loš engleski i apsolutno je nemoguće da se s njim sporazumem. Svi moji pokušaji da mu objasnim kako ja ne mogu da dolazim svake nedelje u Tbilisi, jer putujem biciklom i nemam stalni smeštaj, završili su se neslavno -- ništa nije razumeo. A ja samo želim da znam koliko dugo viza -- pod uslovom da je dobijem -- može da me čeka u ambasadi, jer bih, u međuvremenu, da otpedalam malo u Rusiju, recimo.
Nakon mog poslednjeg pokušaja da to saznam, prošlog petka, službenik se ljubazno osmehnuo (ništa ne shvatajući) i rekao mi da dođem u ponedeljak, tj. danas kada će sigurno biti gotova. Obradovavši se, odlučila sam da odsednem u ovom hotelu umesto da potežem negde izvan grada pa da se za dva dana vraćam natovarena stvarima.
No danas, kada sam (prvi put se i toga dosetivši!) pozvala ambasadu pre nego što sam tamo otišla, ispostavilo se da je njima neki praznik i da ne rade. Ne znam šta će biti sutra, ali dobila ili ne vizu, odoh put Imaretija, oblasti u centralnoj Gruziji, na sedmodnevnu turu.

A od iranske vize zavisi mi dalji pravac kretanja.

Ako je dobijem, u problemu sam kuda dalje. Mislila sam kroz Pakistan, makar vozom, ali otkrila sam da već dve godine važi pravilo da se ne izdaju vize nerezidentima. Od 2010, niko ko je aplicirao vam svoje matične zemlje nije dobio vizu. I šta sad? Da šaljem pasoš kući molećui prijatelje da podnesu zahtev u moje ime, a ja da putujem bez njega? Ne čini mi se kao pametna ideja.
Iz Irana mogu da letim u Indiju (pod uslovom da prethodno dobijem njihovu vizu). Najjeftiniji let je oko 200 evra ako se rezerviše dva i po meseca ranije, a doplata za prtljag preko 23 kg je još 100 evra. No comment -- bez razmišljanja odbacujem tu mogućnost.

Gledam kako bih iz Irana šmugnula u neku zemlju u Persijskom zalivu iz koje bih posle za svega 120 evra mogla avionom u Delhi. Ali ispostavlja se da bi to bila skuplja dara nego mera, jer su cene viza za UAE ili Katar ili Kuvajt (ako bih uopšte i otišla tamo) skuplje od onoga što bih uštedela na avionskoj karti. Dakle, odustajem i od te opcije.

Možda da krenem iz Irana prema Turkmenistanu? Od samog pomena STANS država diže mi se sva kosa na glavi. Em je skupo em je do zla boga komplikovano. I gotovo nemoguće završiti išta lično, bez posredovanja Stantours agencije. Ljudi rade superprofesionalno, i tu nema mesta prigovoru, osim što su im i cene za usluge superprofesionalne.

Ali, kako nemam mnogo izbora, sve sam naklonjenija soluciji da platim za turkmenistansku vizu (izdaju samo tranzitnnu na 5 dana) i pozivno pismo koje je neophodno da bih je dobila (sve skupa oko 70 evra).
A kako pet dana nije dovoljno čak ni da od iranske granice prepedalam do kazahstanske, što je "najuži" zemljani pojas Turkmena, moraću da uzmem neki taksi ili da platim maršrutku kad budem prešla granicu. To nije skupo, možda 15-20 evra, ali na onih 70, to je već 90.

Potom mogu slobodno u Kazahsta, koji jej edina STAN država za koju nam ne trebaju vize. Ali! Uvek to "ali"! Ne trebaju nam vize do mesec dana. A Kazahkstan onoliki, nema šanse da se išta tamo izvozi za to vreme. Ne postoji mogućnost produženja vize u Kazakhstanu, a čini se ni van njega. Jedino rešenje je izaći iz zemlje, u Rusiju za koju nam takođe ne trebaju vize do mesec dana. Ali ona je malo podaleko i morala bih da dosta skrećem s pravca i vraćam se na zapad ili udaljavam na sever, što mi se ne mili. Jer, sve će se to dešavati na jesen, što znači da ću morati da žurim kako me početak zime ne bi uhvatio u Kazakhstanu ili Kini.

A Kina je razlog za još veću glavobolju. U Tbilisiju je teže izvaditi vizu za Kinu nego za Iran. To je i bio razlog što sam odustala od opcije Rusija-Kazah-Kina. No, obrni-okreni, izgleda da mi nema druge, nego da apliciram i za kinesku vizu. Odavde, jer je iz STANS zemalja to nemoguće uraditi. To je još 30 evra i još sedam dana čekanja. I noći i noći planiranja i uklapanja termina.

A kad tamo negde u oktobru budem dopedalala u Urumči, mogu samo da uhvatim voz do Pekinga. Jer oktobar sigurno nije mesec kada treba pedalati preko Himalaj ili Tibeta. Ali, zato je tu voz, koji tri dana putuje od kazahstanske granice do kineske prestonice. Žuljanje gluteusa na sedištu drugog razreda košta tričavih 35 evra.

Najbolje od svega je što ja želim da posetim sve STANS zemlje. I da vozim KKH, iz Pakistana u Kinu (ili obrnuto). Kada i kako -- ne znam. Sledeće godine možda, sa Istokom s kojim imam načelni dogovor da vozimo zajedno preko Karakoruma.

Čitava ova priča može očas da padne u vodu ako mi ne budu dali iransku vizu. Osim što je to bačenih 55 evra prilikom apliciranja, najveći problem koji ću tada imati biće trka sa vremenom jer se u tom slučaju vraćam na prvobitni plan: iz Gruzije u Rusiju, iz Rusije u Kazakhstan, pa u Kinu.

I tako... Sedim u hotelu obećavajućeg naziva Romantik, ne pomaljam nos napolje i danonoćno pretražujem po internetu sve moguće opcije. Kuda se denuti iz ovog dela sveta a da mi cena viza i troškovi transporta ne progutaju sav novac kojim mesečno raspolažem? Nisam pametna a teško da iko može da mi pomogne.

Attached Thumbnails

• 
• 
• 

[pauza]

Odbijena za iransku vizu jer nisam imala pozivno pismo.
Zbog komplikacija na toj strani sveta oko dobijanja daljih viza (pakistanske), odustajem za sada od prolaska južnom stranom na istok.
Idem preko Kazbegija u Rusiju pa u Kazahstan.
Vizu za Kinu nemoguće je izvaditi u Gruziji ako ste nerezident.

Sci, odakle ti ta informacija za Astanu, ja sam na svim forumima našla da je skoro nemoguće dobiti vizu u Kazakhstanu jer Kinezi žele da spreče ulaske u zemnlju sa zapadne granice.
Molim te za izvor informacije jer ću morati da apliciram ili iz Rusije ili iz Kazqakhstana.

[goranz]

Snežo, nisam 100% siguran da se uopšte može ući u Kinu biciklom!!! Čuo sam da je za ulazak autom u Kinu potrebna gomila papira i dozvola se može dobiti samo u ambasadi u matičnoj zemlji što je u tvom i našem slučaju Srbija! Za biciklo sam čuo da je nemoguće izdejstvovati bilo kakvu dozvolu za ulazak u Kinu!!!Odnosno da je strancima zabranjena vožnja bicikla po Kini! Sad zamolio bih nekog ko je bolje upoznat sa situacijom na terenu da nam da kvalitetnu informaciju! mislim da sam jednom na TV-u gledao neka dva lika koji su ilegalno ušli u Kinu iz Rusije tako što su bajseve sakrili u neki kamion! posle su ih 2-3 puta hapsili ali su uspeli nekako da stignu do Pekinga!!! U svakom slučaju ti si žena zmaj tako i ako je ovo gore napisano sve tačno, ne sumljam da ćeš naći neko rešenje!

[Sci]

Snezo, Snezo, rekoh ti ja da ces na kraju preko Rusije i Kazahstana i da cemo se sresti tamo negde . Mozes i trajektom iz Bakua u Turkmenistan, ali nisam siguran da ti se to bas isplati...
Kazahstan je nama prijateljska zemlja i iznenadices se koliko su ljudi prijateljski nastrojeni kad cuju da dolazis iz pravoslavne Srbije.
Sto se tice Astane i vize za Kinu kontaktirao samprijatelja koji ce mi dati najnoviji info iz prve ruke, jer zivi tamo.
Sa autom i motorciklom se moze uci u Kinu, ali se mora polagati za njihovu vozacku dozvolu i cak se stavljaju zute tablice. Uz to se mora platiti vojno policijska pratnja koja toliko kosta da se nikako ne isplati voziti se na taj nacin (minimum 5000e). Pesaka se moze, za bicikle nisam cuo da je nemoguce voziti, neki ljudi su vozili Kinom bez problema (mada je to bilo pre par godina)...
Sad imamo i ambasadu u Astani...
_EMBASSY OF THE REPUBLIC OF SERBIA

Sari Arka 6, Astana
Republic of Kazakhstan

Phone: +7 7172 99 00 27

Fax: +7 7172 99 00 26

E-mail: [email protected]

[Sci]

Evo Kineske ambasade i konzulata u Astani. Moze se dobiti viza i cena je 30 dolara, ako hoces odmah da je rade cena je visa za jos 30 dolara...za dupli ulaz viza je 45 dolara. Regularno se izdaje za 4 dana i onda nema doplate. Najsigurnije je ako imas pozivno pismo iz Kine. U zahtevu napisi da si ucitelj engleskog, to najbolje prolazi kod njih. Imam prijateljicu u Kini, pa verujem da ti pomognem u vezi pozivnog pisma.

Ambassador: Mr. Chen Guoping
Address: No.37, Furmanov Street, Astana 010000, Kazakhstan
Tel: +7-7172-793570, 793569
Fax: +7-7172-793567
Email: [email protected]
Website: http://kz.china-embassy.org/rus/ (Russian Version)

Consular Office
Address: 12 Байтасов Street, Astana, Kazakhstan
Tel: +7-7172-793540, 793541, 793542, 793543
Fax: +7-7172-793577
Office Hours: 09:00-12:00, Mondays, Wednesdays and Fridays (except holidays)

[goranz]

Evo Kineske ambasade i konzulata u Astani. Moze se dobiti viza i cena je 30 dolara, ako hoces odmah da je rade cena je visa za jos 30 dolara...za dupli ulaz viza je 45 dolara. Regularno se izdaje za 4 dana i onda nema doplate. Najsigurnije je ako imas pozivno pismo iz Kine. U zahtevu napisi da si ucitelj engleskog, to najbolje prolazi kod njih. Imam prijateljicu u Kini, pa verujem da ti pomognem u vezi pozivnog pisma.

Ambassador: Mr. Chen Guoping
Address: No.37, Furmanov Street, Astana 010000, Kazakhstan
Tel: +7-7172-793570, 793569
Fax: +7-7172-793567
Email: [email protected]
Website: http://kz.china-embassy.org/rus/ (Russian Version)

Consular Office
Address: 12 Байтасов Street, Astana, Kazakhstan
Tel: +7-7172-793540, 793541, 793542, 793543
Fax: +7-7172-793577
Office Hours: 09:00-12:00, Mondays, Wednesdays and Fridays (except holidays)

=D> =D> =D>

[Sci]

Najnovije vesti:"iz Biskeka (Kirgizija) se dobija viza za Kinu za pola sata bez da traze pozivno pismo i rezervaciju hotela" =D> . U Kini se moze produziti viza bez problema.
Biciklom ulazis u Kinu bez apsolutno ikakvih problema, proverena informacija od biciklista koji vec pedalaju Kinom