805 replies to this topic

[pri3rak]

Promeni lozinku i stavi neku koju nije moguce lako provaliti. Ukoliko ti se sve opet ponovi moraces da ili napecas keylogger koji ti je eventualno neko instalirao ili prosto da izgazis sistem novim. Sto se potrage za IP adresom lopova tice to mogu raditi samo oni koji imaju pristup logovima, daklem IT odeljenje tvoje banke. Ukoliko ti je stalo do otkrivanja identiteta pocinioca moraces da se obratis banci ili policiji, a podatak o pomenutoj adrsi je samo pocetak potrage koja ne mora biti uspesna.

[pauza]

Pri3ak, hvala, ali mislim da nisam dobro objasnila. Reč je o hakovanju VISA kartice, ja imam samo pin i ne koristim elektronsko bankarstvo. A tupava banka neće da mi pošalje izvode mejlom, a ja bih na osnovu njih videla da li je neko zaista hakovao jer imam zapisano kad sam šta podizala sa računa.
Znači, želim samo da vidim transakcije po mom računu i onda ću 100% biti sigurna.
Ako je zaista to u pitanju, a ne neki misteriozni odliv nenormalnih provizija za podizanje gotovine, promeniću račun, tj. koristiću drugi. Trenutno je malo komplikovano da to uradim, da ne objašnjavam zašto.
Dakle, treba mi samo uvid u transakcije na mom računu.

[negas]

Hm, cudi me da nece da ti daju listing! Meni na debitnoj Visa elektronik kartici (dakle samo dizem kintu sa bankomata) salju listing kuci postom. Ma kontaktiraj ih meilom obavezno i kazi im za preoblem, ne verujem da nece da reaguju !!! Mada mozda te oderu na provizijama kod raznih banaka pa ti izgleda da hakuje neko. Jel kod mene cim skinem sa bankomata odmah dobijem sms! Kontaktiraj banku, jedino ako s ovi nasi ljubazni iz kombanke, onda ce ici tesko...mi smo mi!

BRAVO za fotke, bas te dugo nije bilo...

[Ivan_xcv]

Ovako stoje stvari, ja sam angazovao moju majku koja igrom slucaja radi bas u komercijalnoj (a usput se i ja skolujem za bankara )(ne znam gde ti imas tekuci i VISU) i koja je lepo procitala i objasnila meni da tebi odgovorim...
Tri pitanja: Da li si u inostranstvu od kada si primetila da ti se smanjuje iznos podizala novac u banci ili na bankomatima i da li je VISA vezana za tekuci ili devizni preko koga primas uplate (stanarinu ako dobro znam) ili je mozda u nekoj drugoj banci i da li su iznosi koje mislis da skidaju manji (5-15 evra) ili veci (20+)?

Moguce je da ako su manji iznosi da su razne provizije koje banke udaraju pri koriscenju u inostranstvu i koje nisi videla u ugovoru...
Ako si podizala na bankomatima onda je moguca ovakva situacija
http://www.blic.rs/V... ... -bankomata
I tesko je moguce da ako je VISA vezana za tekuci ili devizni je racun hakovan u Srbiji i da skidaju pare sa njega...
Rekla mi je takodje i da insistiras preko maila ili jos bolje preko telefona ako si u mogucnosti da ti posalju izvod na mail, da im objasnis situaciju u kojoj se nalazis i problem na koji sumnjas i da ce ti tada verovatno izaci u susret...

[pauza]

Hvala svima na želji da mi pomognu! Ivane, tebi i mami posebno.
Kartica je kod Erste banke. Otkako sam u Gruziji (mesec i neki dan više) primetila sam da mi nedostaju pare. Ranije to nisam mogla da vidim jer turskio bankomati nemaju opciju uvida u račun, tačnije, imaju ali naše kartice se ne vide, nije podržana ta opcija. Dakle, za ranije ne znam.
Iznosi koji mi nedostaju su veći od 29 evra po svakom podizanju novca. Podizala sam svega tri put i za ta tri puta nedostaje mi oko 100 evra. Ako je i za provizije, mnogo je.
Ne koristim karticu u restoranima jer u njih ne idem, niti na druga mesta, tj. nigde ne plaćam karticom (osim u dva slučaja ali tad sam bila prisutna i imam ubeležene te iznoseO).
Banka šalje izvode na moju kućnu adresu a da bi počeli da mi šalju mejlom moram ličn o da odem i to tražim. Ili mogu da u konzulatu ovlastim nekoga specijalno za to. Osoba koju sam ja sudski ovlastila pre polaska na put ne mođže to da uradi jer kažu da ovlašćenje nije dovoljno taksativno. Ne treba ni da naglasim da davanje novog ovlašćenja u konzulatu košta papreno.
Eto, to je situacija. No nadam se da ću naći tehničko rešenje -- da jednostavno promenim banku na koju mi stižu uplate.

[pauza]

Kopnena Odiseja

15. maj

Nakon dvadeset dva kilometra neprekidnog niza kuća sa obe strane puta koji vodi od Senakija do mesta Khoni, u ravničarskom pojasu Gruzije, izgleda da se naselje napokon proređuje. Ispred mene most, a s druge strane (opet) kuće i zidine zamka Nokalakevi. Ali zato se desno, pre mosta, odvaja makadamski put koji prati reku.
Krenem njime. Trebalo bi da na obali mogu da nađem neko zgodno mesto za kamp. Zamak ću posetiti sutra jer već je kasno a i videla sam pred ulazom dvadesetak turista pa ne bih da se guram sa njima.
Pogrešna procena, jer put naglo skreće posle nepunih pola kilometra i završava se pred kapijom jedne kuće. Bah, ajd nazad, pa u ponovno traženje.
Ali kad sam se popela na asfalt, morala sam da protrljam oči da bih se uverila da ne sanjam. Levo od glavnog puta, poveća poljana oivičena kućama s jedne a rekom s druge strane. Videla sam to mesto još maločas, ali sam procenila da je previše izloženo pogledima da bih tu kampovala. U međuvremenu -- a nije prošlo ni deset minuta -- na poljančetu je niklo desetak šatora, identične maslinastozelene boje, samonosećih, sa visokim krovom, što već na prvi pogled odaje ozbiljne kampere. Tu je i specijalni kamion-autobus za duge ekspedicije, robusnog izgleda, sa satelitskom antenom na krovu, uskladištenim granjem za logorsku vatru, kojekakvom opremom prekrivenom ceradom, a ispred njega, na zemlji, gomila rančeva, podloški, planinarske opreme.
Ha! Obradovala sam se kako se samo sličan sličnom raduje kada se sretnu negde gde se ni u snu ne bi nadali.
Ko su? Odakle? Šta rade ovde?... -- stotinu pitanja u mojoj glavi dok se sa najširim osmehom skotrljavam niz makadamski put što vodi do poljane. Videvši dvoje-troje veoma debelih ljudi, tipičnih sredovečnih Amerikanaca, u trenu se pobojah da nisu neka od onih hipi-komuna što putuju po svetu; društvo koje svoje dobro raspoloženje podgreva džointima i vatrenim vodicama baš mi i ne prija previše. No odmah odbacih tu sumnju jer sam opazila troje-četvoro drugih ljudi u identičnim T-majicama na kojima piše “Odyssey Overland” kako proučavaju mapu i nešto se ozbiljno dogovaraju -- očito, organizatori. Za to vreme učesnici, mahom ljudi srednjeg doba, zatežu šatore, pumpaju podloge i unose stvari unutra. Kako prilazim, tako na autobusu jasnije razaznajem oslikanu rutu putovanja sa imenima zemalja: Engleska-Francuska-Austrija-Mađarska-Rumunija-Bugarska-Turska-Jermen-Azerbejdžan... prolazim sa druge strane da pročitam nastavak rute, ali zbog vrata i tendi koje su pootvarane, vidim samo završetak: Vijetnam-Tajland-Kambodža-Malazija-Singapur.
Vau! Hoću i ja sve to! -- uskliknem mahinalno, pre nego što se podsetim da na tome upravo i radim.
Utom se iz grupice organizatora izdvoji mlada žena koja mi priđe, pozdravi me i započesmo razgovor.
Da, oni su “Kopnena Odiseja”, kompanija koja organizuje višemesečne avanturističke ekspedicije po celoj planeti. Ova grupa putuje od Londona do Sidneja i danas je tačno mesec dana na putu koji će ukupno trajati pola godine. Ima ih dvadeset troje, svi su iz Britanije, Amerike ili Australije, osim jednog Nemca. Ako želim, mogu da im se večeras pridružim u kampovanju.
O, vrlo rado! Hvala!
Dok razapinjem šator, koji u odnosu na njihove izgleda kao dečiji, nekoliko odisejevaca priđe da me pozdravi. Nemac Mikel zadrži se najduže, pa od njega doznajem dosta toga što me interesuje o njihovoj ekspediciji.
Kako izgleda njihovo putovanje? Da li pešače, planinare...?
Ne. Sve vreme putuju autobusom i staju da posete važna kulturno-istorijska mesta. Kampuju skoro polovinu vremena a drugu polovinu spavaju u hostelima. Dva do tri puta mesečno imaju “slobodne” dane. Tada im ništa nije organizovano ni plaćeno, već sami odlučuju kako će utrošiti vreme, gde će spavati, šta će jesti. Tako su, recimo, u Istanbulu, imali tri “neorganizovana” dana.
Onda “Kopnena Odiseja” verovatno nije mnogo skupa?
Nije. Četiri i po hiljade funti za putovanje i dodatnih sto do sto pedeset nedeljno za troškove nije (pre)visoka cena za takvu avanturu.
Računam. S tim novcem ja bih mogla da putujem dve i po godine, okruglo.
No dobro. Nisu mi oni krivi što nemam para.
Nego, ne shvatam zašto bi neko ko ima toliko novca i može da šest meseci ne radi želeo da sve vreme putuje sa dvadeset potpuno nepoznatih ljudi. U ličnom aranžmanu upoznao bi sto puta više što drugih putnika, što lokalaca.
Mikel malo razmišlja. Ranije je uvek putovao sam. Ali komfornije je kada drugi sve organizuju. A i grupa je dobra, nema nijednog baksuza i svi se fino slažu.
M-da. Nadam se da će to moći da kaže i posle tri-četiri meseca. Ako mene pita, to je ne mačka, nego ris u džaku, s obzirom na cenu, vreme, način putovanja. Ali nije moje da mu to kažem.
A i njemu je vreme za večeru. Mlada žena-organizatorka, za koju sam saznala da se zove Helen, dolazi da me pozove da im se pridružim, što rado prihvatam.
Na meniju je pasta, a od pića, vino ili pivo. Oni slabo piju, jer su prošle noći, u Batumiju (a meni je od Batumija dovde trebalo dvadeset dana, doduše, preko Svanetija) preterali sa pićem.
Posmatram ih i, htela-ne htela, neminovno pravim poređenja između njihovog i mog načina.
Posedali su ispred autobusa, na “režiserske” stolice koje su poređane ukrug. Imaju dugačak sklopiv sto, sa svim posuđem i priborom za jelo (ja uglavnom koristim samo nož i kašiku, a jedem iz šerpi u kojima kuvam). Kad večera bude gotova, staju u red, najpre ispred posuda za dezinfekciju ruku (tako sam i ja u početku, a sada često zaboravim i da ih operem), potom uzimaju tanjir i pribor, prilaze do prvog “kuvara”, koji im sipa špagete, pa do drugog, koji služi mleveno meso u paradajz-sosu vodeći računa da smesu sipa tačno po sredini porcije, čisto radi estetskog ugođaja (taj poriv i ja još uvek čuvam). I zatim svi jedu špagete po bontonu, samo viljuškom (dok se ja jedva uzdržavam da ne potegnem kašiku). I tu odustajem od daljih poređenja jer u odnosu na njih, sebi sve više delujem kao divljakuša.
Posle večere, pale logorsku vatru ali izostaje druženje, pesma ili igra koje bih očekivala -- a razlog je što su sinoć, na zabavi u Batumiju, popili previše vina. Umesto toga većina seda da piše dnevnik (tako sam i ja ranije svakoga dana sve beležila a sada nađem za shodno da pišem samo ako se desi nešto zaista zanimljivo poput susreta sa njima), neki čitaju knjige, a dvoje-troje ne radi ništa, samo sede i uživaju posmatrajući kako vatra gori.
S njima pomalo razgovaram, ali ne čine se previše raspoloženi za priču i razmenu iskustava poput putnika koje srećem na drumu: autostopera, cikloturista, onih koji putuju u ličnom aranžmanu. Dok smo mi, koji putujemo sami ili samo sa jednim saputnikom, upućeni na druge i željni da upoznamo što više novih ljudi, učesnici dobro organizovane ture uvek se osećaju kao manje-više zatvoren, samodovoljan kolektiv i svet za sebe. Pustili su me u njega za jedno veče, kao gosta, a ja sam “uzela” od njih koliko sam mogla i umela: jedan obrok, jedno pivo, čašicu razgovora sa jednim Nemcem, malo smeha, sat-dva atmosfere kamperske sedeljke, a naučila sam i kako osušiti posuđe bez brisanja (mašući njime kroz vazduh dok se ujedno razgibavaju ramena). Sasvim dovoljno, rekla bih.

(zvanični sajt Kopnene Odiseje: http://www.odysseyoverland.co.uk/)

[Legionar]

a naučila sam i kako osušiti posuđe bez brisanja (mašući njime kroz vazduh dok se ujedno razgibavaju ramena).

=D>

[pauza]

Neću pa neću pratnju
17-18. maj

Gruzija je veoma sigurna zemlja za turiste, što je zasluga policije. U gradovima, momke u plavom srećem na svakom koraku, a po selima, kad ih primetim, obično je već kasno da ih se oslobodim. Jer oni smatraju svojom svetom dužnošću da štite gosta sve vreme njegovog proputovanja kroz rejon za koji su zaduženi.
U praksi, to izgleda ovako: dva plavca sede u svom pikapu u debeloj hladovini pored puta; dremuckaju, piju vino ili pivo i beskrajno se dosađuju; ne haju za vozače koji voze preko stotke, jer ovi poput komete prošišaju pored njih; no kada ugledaju cikloputnika, stranca dakako, koji pedala jedva dvadeset na sat, sve lampice za uzbunu popale im se pred očima.
Poput viteza Koje i njegovog velikog drugara, dva plavca jurnu u akciju.
Najpre se obrate strancu i upitaju ga odakle je i kuda sad ide. I nema veze što putnik tačno zna gde na sledećoj raskrsnici treba da skrene -- oni moraju da mu to objasne. A da bi bili sigurni da neće pogrešiti (jer možda je upravo zbog pogrešnih skretanja i dospeo čak do njihovog sela, negde usred Gruzije), krenuće za njim. Dvadeset na sat; ma i deset ako treba, i nema veze ako se u međuvremenu, pre nego što su ga dopratili na cilj, njihova smena završila. Jer dužnost je svetinja.

Prvi susret sa ovim revnosnim momcima dešava mi se kod mesta Kharagavli, u centralnoj Gruziji.
Vozilm više od dva sata sporednim putem kroz nacionalni park, skoro sve vreme u hladovini koje pravi visoko drveće uz put, pa i ne osećam kako zvezda pakleno prži. No kad stanem da se odmorim, sparina se slepi uza me i tu slabo pomaže što se polivam po glavi i zavrat vodom iz bidona. Najdelotvornije je nastaviti pedalanje, hladeći se pomoću vetrića koji stvaram sopstevnim kretanjem.
Pri jednom takvom zaustavljanju, taman sam sručila svu vodu iz velike boce po sebi i htela da nastavim cedeći se na biciklu, kad začuh glas iza sebe.
-- Da li vam treba pomoć? -- pita na ruskom.
-- Ne, hvala! -- odgovorim i kao neoborivi dokaz da mi ne treba, opkoračim bicikl i hoću da krenem. Ali momak u plavom, iz belog pikapa, ima još gomilu pitanja, a među njima je i moje “omiljeno”:
-- Hoćete li da utovarimo bicikl i prevezemo vas do Zestaponija?
Policija je svuda ista -- nemaju ni trunke logičkog razmišljanja. Ne znam kako im ne pada na pamet da pomisle da bih išla kolima kada bih to želela. I da ako vozim bicikl, to radim zato što želim.
(No ipak, kad malo bolje razmislim, možda je njihova logika ispravna a moja pogrešna. Jer ko bi normalan pedalao na trideset stepeni po nekom sporednom, znatno dužem i neuporedivo nekvalitetnijem putu od magistralnog, a pri tom još sam, i to samo žensko! Priznajem, teško je naći logiku u tome.)
Ljubazno odbijam i objasnim da sigurno mogu da vozim do tog mesta. Čak i uzbrdo, čak i ako je veoma strmo, kao što mi naglašavaju.
-- Ok-- kažu momci -- krenite onda.
I ja krenem a oni za mnom. Računam, pratiće me do raskrnice, da se uvere da neću omanuti skretanje, a onda će se vratiti. Kad, prođosmo mi skretanje (uspešno), pa izađosmo iz sela i put se prope uzbrdo, a oni me jednako prate. Milim pet-šest na sat, pa pikap staje da me sačeka, a kad stignem, opet krene ispred mene kilometar-dva.
I tek sada shvatim da će me tako pratiti sve vreme, narednih tridesetak kilometara. E pa neće moći!
Mahnem im da stanu, pa ih stignem i zapenim:
-- Da li sam tražila vašu pratnju?! Da li sam prekršila neko pravilo ove zemlje?! Da li je ovo Gruzija ili iransko-pakistanska granica?! Da li...?
-- Ne -- ponavljaju, jer i ne mogu da dođu do reči od mene.
-- Zašto me onda, do đavola, pratite?
-- To je radi vaše sigurnosti -- mirno odgovara policajac.
-- Ja ne želim da vozim iza auspuha ili da slušam brundanje motora iza leđa.
Oba policajca malo razmišljaju.
-- Nećete pratnju? -- upita jedan.
Oh, napokon je shvatio.
-- Neću! -- A za svaki slučaj, odmahnem i glavom.
-- Dobro -- kaže on pomirljivo, okrene volan i auto napravi polukrug. -- Srećan put!
-- Hvala!

No sutradan, pedesetak kilometara dalje, ponovo ista priča, samo sa drugim momcima. Mnogo tvrdoglavijim i mnogo upornijim, od onih što nikada ne odustaju. Zbilo se to ovako:
Sporedni put između Zestaponija i Khashurija se od asfaltnog sa zakrpama i rupama pretvorio u zemljani sa barama i povremenim kaljugama. Prati reku uzvodno ali uspon je blag, skoro neosetan. Nigde kuća, nigde vozila, samo poneka krava bez pastira. Pevušim dok se lagano truckam. Uživam. Na jednom izvoru stajem u red iza krave koja je došla da se napoji. Uredno pije iz bare, dok vodu sa slapa ostavlja za dvonošca iza sebe. Nema ništa protiv ni kada je fotografišem. Fina neka dama.
Začudo, srećem i jedno vozilo. Dva Gruzijca zaustavili su svoju crvenu ladu iza okuke, u hladovini, izneli dvolitarsku bocu hladnog piva na haubu i pokušavaju da ubiju žeđ. Zovu me da im se pridružim.
Oh, bih ja, ali ako sad, usred dana, popijem samo čašu, prevrnuću se sa bicikla. Ne znam zašto me tako “udara”: da li zbog toga što gruzinska piva uglavnom imaju 12% šećera, ili što sam konstantno umorna, pa nakon jednog mogu da zaspim na mestu.
Oni se smeju i mašu mi kad ih prođem.
Dva sata kasnije, u susret mi nailazi beli pikap. Policijski, naravno. Već znam da ću morati da stanem i odgovaram na gomilu pitanja.
Ovoga puta, policajca koji zna engleski dovoljno da možemo da se sporazumemo najviše od svega zanima gde nameravam da zanoćim. U kom mestu.
Gde to mogu da znam toliko unapred? Videću kad budem osetila da sam umorna, a pre mraka.
Ne-ne, ne može to tako. On hoće da zna sada.
Vadim mapu i čitam nazive najudaljenijih sela, gotovo na kraju ovog sporednog puta: možda u Moliti ili u Tsipa. Ne znam, još je rano.
Policajac, koji mi se u međuvremenu predstavio kao Georgije, nije zadovoljan odgovorom. Najbolje je, kaže, da stavimo bicikl u prtljažnik i da me odveze u Khashuri. Jer do tamo ima šezdesetak kilometara, a put će biti sve gori i sve strmiji.
Kategorički odbijam.
Georgije razmišlja. Okej. On i njegov šef, suvozač, idu sada u suprotnom smeru do mesta iz kojeg sam ja krenula. Vratiće se ovim putem za dva sata pa ćemo tada da odlučimo. Da li se slažem s tim?
A imam li izbora?
-- Da, slažem se -- kažem kupujući vreme, mada znam da ne mogu bog zna koliko da odmaknem po ovakvom putu. No barem ću neko vreme imati mira.
Kanjon kroz koji prolazim nije najlepši ni najspektakularniji na mom dosadašnjem putovanju, ali ovakvu rutu poželela bih sebi svakoga dana. Mir, tišina, priroda -- šta cikloputniku više i treba?
Dobro, ponekad mu zatreba pomoć meštana da bi znao kuda da skrene, jer su oznake i na gruzijskim magistralnim putevima veoma loše, dok na sporednim često i ne postoje. Tako u jednoj udolini priupitam decu koja se vraćaju iz škole. Ona me upute levo, strmo uzbrdo, toliko strmo da nakon dva kilometra stajem da odahnem. Ali kad se okrenem, imam šta i da vidim: policijski pikap. I Georgija koji mi dovikne kroz prozor:
-- Da li ste sigurni da nećete pomoć?
Agr!
-- Da, sigurna sam. Ne želim pomoć!
Georgije prilazi i pita me da li sam odlučila gde ću da postavim šator. Nisam, videću nakon ovog uspona kako se budem osećala.
-- Aha, dobro. -- Ulazi u kola i kreće. Čekam da ode jer bih u toalet. Moraću to da uradim nasred puta jer s moje leve strane je strma kosina planine, a s desne litica kanjona.
No videvši da oklevam i ne krećem, Georgije zaustavlja vozilo. Čeka, verovatno prateći u retrvovizoru šta se sa mnom dešava.
Aman! zar ti nije jasno da ja čekam da se udaljite?!
Nije, očigledno.
Nema mi druge nego da se uzdržim i krenem. Valjda će se udaljiti kad budu videli da nastavljam vožnju.
Ali ne. Mile na deset metara ispred mene; kad ja stanem, i oni ukoče iste sekunde; kad krenem, krenu i oni.
Šta uraditi? Stignem ih i pokušam da ih umolim da me ostave samu. Ni da čuju. Oni su plicija Gruzije, a ja sam turista i sve dok sam u zoni koju oni osiguravaju, njihova je dužnost da me zaštite. Od čega to, da mi je znati.
Od loših ljudi, od životinja, ako mi se nešto desi.
Objašnjavam da putujmem već skoro godinu dana biciklom, a da tri meseca pedalam sama i očito sam još uvek živa. Ništa mi se nije desilo a i znam da se brinem o sebi.
Georgije se samo semljulji, pušta me da kažem sve što imam, a onda ustrajno ponavlja ključno pitanje:
-- Da li si odlučila gde ćeš da spavaš?
-- Ne!!!
Ali nakon ovog razgovora, pikap se udaljava, isprednjači dovoljno daleko da ne mogu ni da ga vidim ni da čujem zvuk motora. O hvala ti, Bože, da su shvatili.
Oped sam sama sa svojim mislima, usredsređena na savlađivanje metra za metrom ovog zahtevnog puta. Kamenje odskače pod mojim gumama, blato iz bara prska me po nogama, točkovi se zaglavljuju u pesak i proklizavaju u šljunku. Svaki put, kada održim ravnotežu i ostanem u sedlu ili kada ispedalam na vrh strme uzbrdice bez silaženja i guranja bicikla, osetim zadovoljstvo. Mala, sitna pobeda, savladan još jedan izazov na putu ka... ka...? Ka nekom selu usred Gruzije, a onda dalje, ka drugim selima u nekim drugim državama.
A kada se umorim, naprosto stanem. Kao sad, u selu Moliti. I pitam da negde tamo, na obodu, iza psolednjih kuća postavim šator. Žene koje sede ispred jedine višespratnice složno klimaju glavama odobravajući. Pokazuju mi gde je zgodno mesto, ali pre nego što se “skućim” za noćas, odlazim u centar sela, gde je prodavnica, da častim sebe jednim pivom.
Kad ja tamo, a policijski pikap me stgrpljivo čeka. Čini se da nema srećnijeg čoveka od Georgija kada mu saopštim da ću konačiti u selu. Malo me zbuni kada kaže: -- Znači, spavamo ovde -- ali tu upotrebu množine pripišem njegovom lošem engleskom.
Nisam previše iznenađena što želi da vidi mesto koje sam našla i uveri se da je dovoljno sigurno da tamo prenoćim.
Kasnije uveče, dok budem pila kafu sa meštaninom u čijem dvorištu sam razapela šator, saznaću da Georgije i njegove kolege redovno prate sve cikloputnike na putu od Zestaponija do Khashurija. Koliko prošle nedelje, “čuvali” su jedan par Britanaca, dve nedelje pre njih, neke Francuze...
-- Doći će oni uveče da opet provere da li je sve u redu -- kaže meštanin.
I zbilja, negde oko deset, dok sam se spremala za počinak, obasjala su me duga svetla policijskih farova uperena u moj šator. Georgije i šef, naravno. Izađem da bih ih uverila da sam dobro.
-- Odlično! Mi ćemo biti s druge strane, kod višespratnice.
-- Cele noći?
-- Naravno. I mi spavamo ovde.
-- Gde?
-- U kolima, a gde bi.
E pa ovo je za ne poverovati! Ne znam šta da mislim. Ne mogu a da ne osećam krivicu što će ovi ljudi provesti noć ppokušavajući da spavaju u neudobnim sedištima, zbog mene, koja želi da pedala sporednim putem kroz neki kanjon. A opet, ne bi trebalo da me se tiče, jer niti sam im to tražila, niti mi oni išta zameraju. Naprotiv, vrlo su srdačni, posebno Georgije koji sve vreme pokušava da se šali.
Ipak, sutradan, uložim sav napor da što pre izvozim preostalih tridesetak kilometara i izađem iz regije koju oni čuvaju. Na rastanku, želim da ih fotografišem, ali Georgije odbija. Oni su na dužnosti, u uniformama. Ne znam kakve to ima veze, ali ne vredi da insistiram.
Opraštamo se kao dobri znanci.
-- Mi volimo Srbiju -- kaže na rastanku. -- Srbija je u Evropi a Gruzija želi u Evropu.
Njegove reči su mi smešne i ujedno neodoljivo simpatične. Jedva se uzdržavam da ne odgovorim sa: “Jaka smo ti mi Evropa”, ali ipak oćutim. Ta on sve ovo i radi verujući da to tako biva i u Evropi, da su to i njeni standardi. I koliko je do njega, učiniće sve da Gruzija postane njen deo.
Srećno, Georgije. I, Gruzijo.

[negas]

BRAVO Snezo! Nadam se da imas slika sa puta gde je bilo murije u pratnji

Posebno me odusevi tvoj komentar - jaka smo ti mi evropa i sta ce sve jedan covek iz te daleke Gruzije uciniti da dodje do te evrope...covece sta rade globaslisti...vaspitavaju...hhhaaahahahaa...

[pauza]

Pomoć prijatelja
21. maj


Mojoj Botekiji urgentno je bio potreban servis, a do Tbilisija sam imala još najmanje tri dana vožnje. Svakoga jutra predano sam se molila Bogu da me milo pogleda još samo malo, dok se dokotrljam do prvog servisera. Uopšte nisam sumnjala u to da ću ga naći u gruzijskoj prestonici. Našla sam jednog čak i u Khashuriju, mada bolje da nisam, jer mi je zamenjujući polomljeni deo u prednjoj nabli napravio još veći problem, zbog kojeg ću sad verovatno morati da menjam ceo točak. Ovaj se, naime, opasno rasklimao, ljuljao se levo-desno u svom ležištu i činilo se da će svaki čas da izleti iz viljuške.
Osim točka, još nekoliko delova trebalo je proveriti, prišrafiti, podmazati ili zameniti novima. Sledeću priliku da to uradim imaću, verovala sam, tek u Kini, a to je za par meseci. Dakle, prvo servis pa tek onda odlazak u ambasada i apliciranje za vize. Jer šta će mi sve vize ovoga sveta ako moj velosiped nije u voznom stanju.

Uz Božiju pomoć i mnogo sreće, uđoh na dva točka u Tbilisi. Neposredno pre prispeća na adresu mojih domaćina, prestignem jednog biciklistu rekreativca, u prolazu mu dobacujući pozdrav “Gamardžoba”. Ali nisam vozila ni pet minuta ispred njega, a on me sustiže. Pošto govori engleski i raspoložen je da mi pomogne, upitah ga za neki servis a onda razmenismo i naše brojeve telefona. Njemu je ime Zaza i živi blizu servisa koji mi je preporučio, a koji je i jedini u Tbilisiju. Sutra ne radi i verovatno će moći da dođe i pomogne mi oko kupovine delova, a takođe i kao prevodilac.
Sve što na to mogu da kažem je da stvarno imam sreće.

Sutradan, na adresi Velodroma koju mi je Zaza ostavio nema nikoga u devet, ni u deset, ni u jedanaest... Ne želi da dreždim pred zaključanom kapijom pola dana, iako me Zaza, koji je došao na moj poziv, uverava da će majstor stići svakog časa; kaže, ponedeljak je i verovatno nije očekivao nikoga tako “rano”.
Ako je tako, onda je najpametnije da dođem kasnije, a u međuvremenu da se bacim u potragu za trećom stavkom na mojoj listi prioriteta (druga su vize ali sad je kasno za ambasade a i ne nosam sa sobom papire) a to je kupovina nove podloge za spavanje. Zaza želi da mi pomogne te kreće sa mnom u obilazak prodavnica sportske opreme.

Pratim ga i najpre gunđam u sebi, pa onda naglas, a na kraju vičem, jer luđu vožnju od njegove nikad nisam videla. Ne samo što vozi jednosmernim ulicama u suprotnom smeru od dozvoljenog, nego se ne drži ni ivice kolovozne trake: prelazi iz jedne u drugu preprečujući put automobilima i izlećući im pod točkove kao da je u oklopnom vozilu pred kojim svi treba da se uklone. A gruzijski vozači su najgori od svih koje sam do sada videla: uvek voze najbrže što mogu, ne haju za pešačke prelaze ni saobraćajne znakove, pretiču jedni druge ne sačekavši da onaj ispred njih završi sa zaobilaženjem, i uz sve prekršaje koje non-stop prave, obožavaju još i zvuk sirene!
A ovaj Zaza kao da im prkosi. A ja ga sledim umesto da insistiram da vozimo ulicom u kojoj je naš smer dozvoljen. Ne zna se ko je tu luđi.
Ipak nekako stižemo živi do stadiona Dinamo, gde se prodavnice nalaze, i počinjemo da ih redom obilazimo. Čudim se Zazinom strpljenju i tolikoj želji da mi pomogne. Priča sa prodavačicama, prevodi moja pitanja i njihove odgovore, zagleda i opipava podloge, cenka se. I savetuje me nenametljivo.

Zazino iskustvo kao cikloputnika i kampera nije veliko. Pravio je manje ture po okolini, uglavnom dvodnevne, jer nikad nije imao dovoljno vremena za višednevne izlete. Njegov posao, najpre službenika u imigracionom odeljenju a sada vozača maršrutke, ostavlja mu jedan do najviše dva slobodna dana nedeljno. Njih najčešće provodi sa porodicom, tačnije sa svojim porodicama jer se ženio dva puta i sa obe žene ima decu, ćerke. Prva je sada već odrasla devojka, studentkinja Pravnog fakulteta u Tbilisiju, a mlađa je u osnovnoj školi.
Zanima me gde je naučio engleski, koji govori sasvim solidno.
Između dva braka, nakon prvog razvoda a pre ponovne ženidbe, tri godine je živeo u Holandiji i Norveškoj. O, to su bila lepa vremena! Svakoga dana išao je biciklom na posao, a vikendima bi samo spakovao bisage i otpedalao nekud u prirodu. Sa setom priča o norveškim prostranstvima (to je zemlja praznog prostora, kaže Zaza, u kojoj stotinama kilometara nema naselja) i holandskim stazama za dvotočkaše (oni imaju razgranatiju mrežu biciklističkih staza nego Gruzija puteva).

Obilazak radnji završavam sa novom podlogom, u čiji kvalitet Zaza sumnja, ali izbor je bio veoma mali, skoro nikakav. Vraćamo se u servis, istim putem ali pedalajući u dozvoljenom smeru, pa ga zadirkujem da mi vožnja nije dovoljno uzbudljiva.
-- Ako budeš ostala malo u Tbilisiju, videćeš i sama da je to jedini način da negde stigneš. Ako poštuješ propise, ako čekaš da te vozači kola propuste ili da ti daju prostora, nećeš uspeti ni ulicu da pređeš jer ovde niko ne zarezuje ni pešake ni bicikliste. -- objašnjava mi Zaza.
I sve je tačno. Iako sam sinoć tek prispela u grad, već sam primetila da na bulevarima kilometrima nema nijednog obeleženog prelaza za pešake, pa su ljudi prinuđeni da pretrčavaju ispred vozila. A tokom mesec dana koliko sam u Gruziji, mnogo puta sam se osvedočila u to da na ovdašnjim ulicama i putevima važi samo zakon jačeg ili luđeg. Pa ko preživi.

Mi u komadu stižemo nazad u servis, prevo pred noge majstora Kviče, koji, navodno, servisira bicikle gruzijskim reprezentativcima. Hm, da mu verujem na reč? Nemam izbora jer ovo je jedini servis u Tbilisiju. Iz mog iskustva znam da je kvalitet servisera obično obrnuto proporcionalan spoljnjem izgledu i sređenosti njihovih radionica, pa ako je suditi po tome, ovaj bi trebalo da bude super-majstor kakvog nadaleko nema. Ulazila sam u podrume, garaže, šupe preuređene u servise, ali ovako nešto odavno nisam videla. Do radionice se stiže pored velodroma, koji se ne koristi već desetak godina. Prolazi se kroz dvorište, pa preko skela uskom stazom u drugo dvorište gde su dve drvene kuće, obe naherene, sa stepenicama kroz koje se propada ako ste teški više od sedamdeset kilograma i ogradom sa koje se letvice lome ako se malo jače prihvatite za nju. Radionica je u jednoj od tih kuća, ali i ne pokušavam da zavirim u nju. Dovoljno mi je i ono što vidim ostajući napolju: zarđale ramove bicikala na gomili koja je narasla skoro do plafona, iskrivljene felne koje vise sa stropa, gomile guma po podu...

Rekla bih da ambijent prilično “obećava”, ali ajde da vidimo šta Kviča zaista zna.
Najpre, da li ima delove -- ali nove! -- koji su mi neophodni.
Ima, naravno. A cene -- prava sitnica: previsoke su i nakon cenkanja, tako da kupujem samo najneophodnije.
Ovoga puta, Zazina pomoć izostaje, što je razumljivo budući da on ovde redovno servisira svoj bicikl. No zato mi nudi na dar gvozdeni prtljažnik pošto se moj polomio a Kviča ima samo aluminijumske koji su preslabi za tridesetak kila koliko prosečno nosim u zadnjim bisagama. Hvala, Zaza, spasao si me.
Naredna dva-tri-četiri sata Kviča malo radi oko mog bicikla, a mnogo više priča sa svim zaludnim likovima grada Tbilisija koji nađu za shodno da svrate do velodroma. No, tako je uvek s majstorima.
U međuvremenu, Zaza i ja odlazimo da nešto prezalogajimo, i kad nađemo pekaru, nema ni govora o tome da ja platim. Malo šetamo po glavnom trgu, na kome su u toku pripreme za predstojeću proslavu Dana nezavisnosti Gruzije: postavlja se velika bina, rasveta i ozvučenje za koncerte i priredbe koji će se održavati dva dana, pošto praznik pada u subotu.
A i po čitavom gradu, kao i po mnogim mestima u unutrašnjosti, gradi se novo ili se staro rekonstruiše, pa mi Gruzija liči na jedno veliko gradilište. Nekad me to nervira, jer su crkve koje bih želela da posetim zatvorene zbog radova na njima, ili moram da idem zaobilaznim, mnogo dužim putem da bih nešto videla, ili, kao ovde, vlada neopisiva buka. Nema sumnje da će za par godina ova zemlja biti veoma lepo sređena i još atraktivnija za turiste nego što je sada, samo što to treba dočekati.

A kad je o dočekivanju reč, nakon skoro celog dana čekanja, na kraju dođe i taj trenutak kada moju Botekiju ugledah osveženu novim delovima, utegnutu kao za trku i opranu kao da je tek izašla iz radnje. Široki osmeh pun ljubavi razli mi se po licu. Zagledam je sa svih strana, isprobavam kočnice, menjače, osluškujem lanac -- sve radi besprekorno i nečujno. Ma da li je ovo onaj moj krš, za koji sam se molila samo da se ne raspadne u komade pre nego što se dokopam servisa? Teško je poverovati. Ponovo imam osećaj potpune sigurnosti kada se nađem u njegovom sedištu, koje mi se čini i najudobnijim na svetu.

Idemo, Zaza! Idemo da mi pokažeš gde je prodavnica biciklističkih delova (takođe jedna jedina) jer ovaj Kviča jeste odličan majstor, ali i vešt trgovac koji se višestruko ugrađuje u cenu svega što proda. Pa ako sam morala da mu platim četrdeset pet larija za par delova i ruke, ne moram da mu ostavim sve pare koje imam.
I Zaza me vodi u drugi kraj grada, udaljen desetak kilometara odavde, ali jedina prodavnica delova zatvorena je ponedeljkom. Vraćamo se nazad. Žurimo jer ja treba da stignem na večeru na koju su me pozvali moji domaćini. Ali uleteli smo usred saobraćajnog špica i, premda vozimo u dozvoljenom smeru, svaki čas stajemo i čekamo ili na zeleno svetlo ili da se odguši “čep” od vozila okrenutih u svim smerovima kao u auto-parku za decu.
Počinjem da se ozbiljno nerviram. Već nekoliko meseci unazad primećujem da su mi boravci u većim gradovima, a posebno milionskim, postali veoma stresni. Buka, gužva, žurba -- od svega toga sam se odvikla i to mi sada toliko smeta da postajem lako razdražljiva. Nerviram se, ljutim, gunđam.
I bezmalo pohisterišem kada Zaza neočekivano, naizgled bez ikakvog razloga, ukoči ispred mene i ja se umalo ne zabih u njegov zadnji točak.
-- Da li si ti normalan! Mogao si da najaviš da ćeš stati! Šta ti bi da to uradiš?!
A on se samo sagnu da pokupi nešto sa trotoara i žurno nastavi da vozi. -- Požuri, idemo odavde! -- doviknu mi pritiskajući pedale svom snagom.
-- Ma stani! -- vičem za njim, ali on ne haje.
Jedva ga stižem, prilčno narogušena zbog prethodne scene u kojoj smo oboje mogli da ozbiljno stradamo da mi Kviča, srećom, nije zamenio obe sajle i paknove na kočnicama. (Dobar je majstor, sad znam pouzdano.)
Kad stanemo, Zaza je sav nasmejan. Ma on je lud, definitivno!
-- Našao sam sto larija na trotoaru! -- kaže sav uzbuđen.
-- Stvarno?
-- Aha! I zato nemoj da se nerviraš. Imamo sto larija.
Jasno mi je zašto je toliko srećan -- to je oko pedeset evra. I drago mi je zbog njega, ali ipak, mogla sam da ga ubijem, a i još uvek brinem da li ću na vreme stići na tu večeru sa mojim domaćinima.
-- Ma opusti se. Podelićemo ovaj novac i ja ću ti pokazati kreći oput do kuće, tako da nemaš razloga za brigu.
Kakva ponuda!
-- Ne, nećemo podeliti, ti si to našao i novac je sad tvoj.
-- Ma ne -- smeje se. -- To je nagrada za oboje. Ovo je moja “nagrada” za to što sam ti pomogao, a ti ćeš povratiti sav novac koji si dala za servis. Zar nije to super?!
Teško mi je da poverujem da još postoje ljudi koji razmišljaju na takav način. Ali kad neko tek tako odvoji ceo dan da pomogne strancu i angažuje se oko svega što tom nepoznatom, privremenom poznaniku treba, onda je valjda očekivano i to što želi da s njim podeli “ćup sa blagom” koji je našao nasred puta.
Ali meni ipak nije. Uprkos stalnim lepim iskustvima s ljudima koje srećem tokom ovog putovanja, uprkos najlepšim darovima koje od njih dobijam -- a to su darovi iz srca -- i dalje me ljudska dobrota i poštenje iznenđuju i udivljuju i vazda ostavljaju u čudu. I svaki put, kada mi nečiji gest i ponašanje potvrde da je svet mnogo lepše i bolje mesto nego što inače verujem, osetim se najsrećnijom osobom na svetu. I tada znam da i ovo što radim ima smisla.

[Ivan_xcv]

Znao sam da ce Gruzija biti interesantna... Sto je zemlja kroz koju prolazis infrastrukturalno nerazvijenija, to zanimljivije price stizu od tebe...
Sta reci osim svaka cast! I Zazi i Kvici i Georgiju, najvise mi je zao sto njega nisi slikala...

[pauza]

I meni je žao zbog Georgija. On je jedan veoma simpatičan buca, ne stariji od 27-28 godina, okrugle glave i kratke crne kose kao čekinja. Stalno je osmehnut.
Imam samo dve fotke njihovog pikapa u oblaku prašine, ali ih nisam postavila na Picasu jer nisu dovoljno kvalitetne.

[pauza]

Nestrpljiva sam da podelim ove fotografije sa vikend-ture u jugoistočni deo Gruzije, na granici sa Azerbejdžanom, gde priroda izgleda kao u Mongoliji Putopis o pedalanju kroz ove nestvarne predele i o poseti manastiru David Gareži iz 6. veka, čije kelije su u zapravo pećine u stenama, stići će kasnije. https://picasaweb.go... ... avidGarezi

[Sci]

U svakom slucaju lepo od njih sto se trude da turistima bude bezbedno, pa cak i uz malecko preterivanje

[pauza]

Apokaliptički grad
1. jun

Nikada nisam doživela ništa ni nalik gradu koji se oko devet uveče stuštio na Segarejo. Kampovala sam na istom mestu gde i nedelju dana ranije, po povrtaku iz David Gareži manastira, na vrhu brda nedaleko od glavog puta. Prostor otvoren, prve kuće i nadstrešnice tek na pola kilometara dalje, a do njih treba sići niz strminu, preći magistralni put, pa duboki jarak, a onda opet uzbrdo do naselja.

Da će biti nevremena, slutilo je celo veče, pa sam požurila da sa večerom i pripremama za počinak. I kada je počelo da seva i grmi, sve što mi je ostalo da uradim bilo je da mojom kamerom napravim dobar snimak predolujnog neba. Nakon desetak pokušaja, odustala sam. Ili kamera nije dovoljno dobra ili ja ne znam kako da je podesim za večernje fotografije (a biće da je posredi oboje).

I taman kada sam ušla u šator, počeše prvi udarci grada po njemu.
Bup. Bup. Bup-bup. Bup-bup-bup. Pa sve brže i jače.
Dobro, grad ko grad, pomislih.

No đavola. Krov šatora stade da se ugiba pod pritiskom paljbe koja je usledila s neba. Kao da neko odozgo prazni šaržer za šaržerom dum-dum metaka. Jer ovo nije običan grad. Upirem rukama krov, bojeći se da se od prevelikog pritiska ne polone aluminijumski nosači šatora, ali kad me ledenice opauče po prstima, to zaboli krvnički. Polomiće mi prste, koliko je veliko i jako.

Šator je već ceo pun vode, ali nemam sad vremena da o tome brinem. Treba da smislim kako da njega sačuvam u komadu, a sebe nepovređenu. Odupiranje krova rukama nije dobra ideja, ali ne smem ni da prestnem da ga pridržavam, jer sad je osim o nosačima, reč i o mojoj glavi. Ako me zvizne neka od tih ledenica posred čela, videću sve zvezde. A kiša njih, koja će mi se sručiti na glavu budem li spustila ruke, može i da me ubije.

Čime se zaštititi? Šta uraditi?

I tada se dosetim. Koliko jutros, kada sam napuštala Tbilisi, moj domaćin dao mi je podlošku od morske pene koju je neki od prethodnih gostiju sa Kauč surfing liste ostavio. Izvlačim je ispod dušeka na kome ostajem da sedim (jer vazduh u njemu me štiti od vode na podu šatora) i uvijam je oko sebe praveći od nje tunel u kome sedim sklupčana. Sad njome pridržavam krov šatora i, kao štitom, branim se od tuče.

Nema mnogo prostora, pa u krilo, gde je suvo i sigurno, stavljam samo torbu sa dokumentima i novcem, kao i perjanu vreću za spavanje -- važno je imati nešto suvo i toplo da posle mogu da se uvijem i ugrejem. Jer temperatura je opala za nekoliko stepeni, ja sam mokra i već me trese drhtavica.

I tako sedim i čekam da prođe. Mora proći, ovakve stvari ne traju dugo. Osim ako nije počela Apoklalipsa, ali u tom slučaju sasvim mi je svejedno.

Posle desetak minuta, udarci počinju da slabe i da se proređuju. Usudim se da jednom rukom pustim podlošku i malo otvorim unutrašnja vrata šatora. A tamo, u 'predsoblju', voda i ledenice prečnika tri centimetra. Au!

A onda se naglo, kako je i počelo, sve stiša. Izađem napolje da vidim 'štetu' na šatoru. I zinem.

Oko mene sve belo: kao da je neko izručio sav led iz kakvog nebeskog zamrzivača, i to posebno gađajući moj šator. Jer okolo nema toliko leda, no ovde gde sam ja izgleda kao na klizalištu. Verujem da postoji neko objašnjenje zasnovano na zakonima fizike, ali svejedno je čudno.

Sledeće što radim je da zgrabim fotoaparat i sve to ovekovečim. A onda ću da vidim kako da osušim šator i stvari u njemu.
I dobro je što sam požurila, jer nakon pola sata sve ledenice su se otopile i brdom na kome sam poteklo je nekoliko rečica. No i one su ubrzo presahnule, kao da ništa nije ni bilo.

Da nema fotografija, zapitala bih se da nisam sanjala.

Attached Thumbnails

• 
• 

[negas]

U kakav grad. Jedino mi je krivo sto je sator propustio vodu majkemu ga . Jos jednom si cedila vodu, jos dok si isla na drumu u drustvu, secam se kada si skupljala vodu krpom tako nesto iz satora!

A kako bi divno bilo da je grad cepao, a da ti unutra nista od te vode nisi osetila, i uzivas suva i cekas sve da prodje ili cak i bezbedno zaspis...

Ali dobro, kad ne moze tako, onda mora ovako. Ali nadam se da si se brzo osusila.

Hm, malo laicko razmisljam, dal postoji neki nacin zapaliti neku vatru posle toga, ali kako, cime, gde drzati to u rezervi a da ne pokisne i td...Vatra za ogrejati se, a i nesto brze prosusiti.

Ili, jel je moguce nositi dva satora, primer jedan koji stalno koristis, i drugi-mnogo mnogo manji, koji bi koristila na primer kada ovaj bude totalno mokar kao tada. Ali znam pitanje ce biti gde to staviti.

A najbolje je, imati full sator kome kisa i grad ne mogu nista. ali to verovatno kosta...

Svaka cast DIVNE FOTKE i samo napred

Nekako Gruzija mi se cini darovita prirodom, ali nekako stalno neke male da kazem ne velike nego male nevolje koje nedaju mira, ili malo zivciraju, tipa, oni panduri, pa ovaj grad sto je pao, pa ona jurnjava sa Zazom po gradu, tj onaj njihov skladan saobracaj i td...Ali nadamo se da ce ici sada na bolje, pa pao je grad

[pauza]

Mislim da nijedan sator ne moze da izdrzi takav pritisak grada> video si kolike su ledenice, pa pomnozi masa puta ubrzanje - to lomi nosace i cepa sator. Inace, nijedan sator ne moze da izdrzi beskrajnu kolicinu vode, koliko god kosato. Svi imaju limit. Moj uopste nije los, moze da podnese do 3000 mm3 po centimetru2, ali problem je sto kad dotices spoljni sloj satora, onda voda uvek ulazi u sator cak iako nije preko limita.

[pauza]

Jedan sasvim običan dan na putu oko sveta
2. jun


Prilično sam umorna zbog loše prospavane noći: nakon grada i kiše, počeо je da duva jak vetar praveći veliku buku, tako da sam zaspala tek kasno iza ponoći. Ipak, ujutru sam nastavila prema oblasti Kahketi u istočnoj Gruziji i gradu Sighnaghi.

Prvi deo puta, dobrih trideset pet do četrdeset kilometara, mahom je nizbrdo ili po ravnom, pa ne osećam preveliki napor. Samo ta vozila! Na ivici sam sa živcima kad mi zatrube sirenama kojima bi uplašili i krdo bizona da negde nalete na njega.

U jednom selu, lokani pijanac-skitnica pokušava da se posluži mojom hranom koju sam iznela na sto, postavljen tu valjda za neku svadbu. Podviknem mu dosta grubo da ću zvati policiju i on ode. Uh, što je bio gadan kada mi se iskezio onim krnjavim zubima u lice; sva se stresem.
Srećem ga nešto kasnije ponovo, kako leži u hladovini uz put i pokušava da zapali cigaretu upaljačem koji ne radi. Ali više me ne dira -- i pijana vrana za orla znala, rekao bi naš narod.

Do Sighnaghija pravim još dve pauze jer je poslednjih dvadeset pet kilometara uzbrdo. Ali više ne srećem ni žive duše iako prolazim kroz sela -- zvezda je žestoko upekla pa su se svi povukli u svoje domove.

Sighnaghi se nalazi navrh brda koje se izdiže iz potpuno ravne doline. U pozadini se vidi masiv Visokog Kavkaza koji pripada Dadžekistanu. Grad je opasan zidinama u veoma širokom luku, koji u prečniku sigurno obuhvata desetinu kilometara. Čitam da je utvrđenje podignuto u osamnaestom veku i da ima dvadeset tri kule. Čitav kompleks izuzetno je dobro očuvan i izgleda zaista impresivno.

A nakon uzbrdice, sledi spust u gradić. Juhu!
Sighnaghi mi se dopada na prvi pogled. Kuće u centru imaju nove fasade, a stilski pripadaju sedamnaestom i osamnaestom veku. Dve glavne ulice, koje obe vode do kula i kroz njih u utvrđenje, kaldrmisane su onim velikim kamenovima, pa je vožnja natovarenog bicikla po njima nemoguća. Pred ogromnom fontanom na glavnom trgu parkiran fijaker sa upregnutim konjima. Nasuprot njemu, na drugoj strani ulice, desetine kveda za iznajmljivanje. Smejem se ovom sukobu starog i novog, romantike i moderne praktičnosti.
Ono što me najviše i najprijatnije iznenadjuje je mnoštvo mladog sveta, meštana. Sede na zidićima i stepenicama, ili samo stoje oslonjeni o kuće, i viču: "Hello!" za turistima.

Na trgu se upravo okupljaju svatovi. Mladoženja i muški deo najbliže pratnje obučen je u tradicionalnu narodnu nošnju, dok je mlada u elegantnoj venčanici modernog kroja. Dok se penju ka zgradi opštine, zamolim ih da ih fotografišem. Ali baksuz! Kartica je zaštićena. Dok je ja otključam, par već odlazi okrenuvši mi leđa.

Mladoženja se osvrne i dobaci mi: "Danas izgleda nije tvoj dan!", ali ipak povuče nevestu za ruku da se okrene i još jednom mi poziraju. O, hvala! Ali opet baksuz, mada se pretvaram da sam ih fotografisala i da sam zadovoljna. Pokušavam još jednom i najzad uspevam -- ali oni već grabe uz stepenice. No daj šta daš, makar i foto s leđa. A možda ću moći da ih sačekam kada budu izlazili.


Dok guram bicikl prema prodavnici, presreće me žena koja mi nudi smeštaj. Nemam novca, odgovaram, i ulazim u radnju. Kad završim s kupovinom, eto nje ponovo.
-- Kakav si ti turista kad nemaš novca?
Dobro pitanje. Smejem se.
-- Imam taman dovoljno za hranu -- objašnjavam joj.
-- A tuš?
Pokažem na dve boce od po litar i po, pričvršćene za moje zadnje bisage. Žena pravi ironičnu grimasu i s omalovažavanjem odmahne rukom, kao da kaže: "Jak si mi ti turista".
Slažem se. S ovakvima kao što sam ja sve turističke agencije brzo bi bankrotirale. A i hoteli.

Vraćam se na trg. Mladenci su još u opštini, pa rešim da vreme utrošim u informacionom centru, koji se nalazi odmah ispod opštinske sale. Možda imaju internet pa neću morati da plaćam u kafeu. Imaju, i naredna dva sata provodim otpisujući na mejlove i odgovarajući na poruke na mom blogu i drugim forumima. Sasvim sam zaboravila na svadbu! (Srećom, pa nije moja.)

Krećem u obilazak utvrđenja i, ujedno, tražim mesto gde ću noćas kampovati. Vikend je i ima mnogo turističkih autobusa i maršrutki iz kojih gomila sveta hrli napolje želeći da obiđe što više toga za kratko vreme. Najviše je đaka, jer ovo je vreme ekskurzija. Ne privlači me pomisao da šetam okolo sa stotinom malih galamdžija, koji hoće da dotaknu mene ili moj bicikl, da me pitaju za ime i odakle sam, i to svako ponaosob, uglas, upadajući jedni drugima u reč i uopšte ne mareći za to što sam sekundu ranije već odgovorila na ista pitanja nekome pored njih.

Udaljavam se zato iz turističkog epicentra i ulazim u utvrđenje kroz zapadnu kapiju. Usput, fotografišem istočne zidine, dolinu Alezani podno njih, u kojoj se rašušurilo mestašce Tsnori, i u daljini dadžestanski Visoki Kavkaz, na čijim vrhovima, što se izdižu i do pet hiljada metara u visinu, sneg postojano istrajava celog leta.

Zašavši dublje u šumu unutar utvrđenja otkrivam zemljani put koji vodi do dve kamperske kućice. Ispred njih je prostrana zaravan s pogledom na kolsko-pešačku stazu ispod -- idealno za kamp.

Postavljam šator natenane, očekujući da vlasnik kućica svaki čas naiđe. Ne znam da li ti ljudi imaju šesto čulo, ili se uvek anđe neko ko opazivši kampera revnosno obavesti gazdu imanja o nezvanom posetiocu, ili je naprosto reč o (neobjašnjivim) slučajnostima, tek, na prste mogu da nabrojim situacije kada sam noćila na nečijem imanju a da se koliko iste večeri ili najkasnije ranom zorom nije pojavio njegov vlasnik.

To pravilo potvrđuje se i sada. Gazda stiže sa dvojicom prijatelja, noseći u ruci dugačku, prilično debelu drvenu močugu. Kaže, nema ništa protiv toga što ću kampovati na njegovom imanju. I ljubazno me pita da li imam vodu, hranu, lampu, pa mi potom pokaže gde je toalet i kanister s vodom. Na kraju mi poželi spokojnu noć te ode, ali se brzo vrati da mi ostavi onu močugu. Za svaki slučaj.

Ako je po uobičajenom sledu dešavanja, nadalje ne bi trebalo da se išta više dogodi, tako da počinjem sa pripremama pred spavanje: zagrevam vodu za tuširanje a posle kuvam večeru. Da mesto nije oaza komaraca, od kojih su neki primerci pravi mutanti a shodno svojoj veličini su i agresivni, sedela bih napolju uživajući u prohladnoj večeri i miru narušenom samo zrikavcima i smešnim kričanjem malih crnih ptica koje, izgleda, nikada ne spavaju jer ih čujem svake noći kad se probudim. Ovako, ulazim u šator, navlačim mrežicu protiv krvopija i, ispružena na mekoj podlošci, radim ono što najviše volim -- sanjarim na kraju još jednog, sasvim običnog dana na putu oko sveta.

[Sci]

Uh, taj "grad" se bas nameracio na tvoj sator . Dobro je sto si sacuvala sipke . Nadam se da vise neces imati ovakvih problema, kad predjes u Rusiju i Kazahstan. Bar neces imati problem sa postavljanjem satora i vlasnicima parcela . Kad si planirala na sever?

[pauza]

Sci, propustio si info o maltretiranju u Tbilisiju za kinesku vvizu, tako da sam na kraju odustala od te opcije i aplicirala za iransku vizu. Sad čekam da mi je odobre i vozikam okolo po Gruziji. Danas sam po trteći put ušla u Tbilisi u poslednjih mesec i po dana. Za dva dana ću opet negde na turu, pa opet nazad u Tbilisi... i tako, dok ne dobijem vizu...