Postavljeno 16 May 2012 - 08:52 AM
Dugo putovanje na Svaneti
2-10. maj
Dan prvi
Napuštamo Poti rano ujutru. Vozimo prema Zugurdiju, poslednjem gradu na našoj ruti, posle kojeg se, sudeći prema mapi, možemo nadati samo selima. A ko zna šta u njima ima, odnosno nema. Zato je bolje da se mi oprskrbimo hranom za dva-tri dana, a dotle ćemo, valjda, dopedalati do Mestije, prestonice Svanetija.
Podaci kojima smo se takođe naoružali kažu da do tamo imamo oko sto šezdeset kilometara, a krećemo iz nivoa mora, da bismo se ispenjali na dve hiljade i sto metara nadmorske visine. Plan je da potom pokušamo prelazak preko pasa Zaguri, na dve hiljade šesto dvadeset tri metra, ukoliko ne bude zavejan, te da se sa druge strane, istočne, spustimo u Kutaisi, staru prestonicu Kolhida.
Za uspon smo planirali ukupno tri dana a za spust dva. No, videćemo koliko je sve to realno.
Dan drugi
U svim mestima blizu crnomorske obale magle su svakodnevne. Ali nisu to obične magle koje se brzo rastope, već neke teške i guste, toliko guste da se na pet metara ništa ne vidi. I one uporno istrajavaju gotovo celo prepodne, kada se nakratko podignu i nebo se razvedri, da bi se opet vratile i pritisle Zemlju u prevečerje.
Pedalamo uzbrdo i čim se uspenjemo iznad belog vela i malo “progledamo”, počinjemo da zastajemo svaki čas radi fotografisanja.
Slike su ljupke, često nalik na dekoracije za male slikare na časovima likovnog: zelenilo prošarano žutim cvećem kakvo nikada pre nisam videla; između visokih zimzelena u stabla usečene drvene klupe za putnike namernike, čobane, zaljubljene parove; na pašnjacima stada krava koje lenjo preživaju ili dremaju; a u daljini, meke linije brda iza kojih se jedva naziru oštri obrisi Kavkaza sa zavejanim vrhovima.
Ali pred kraj dana pejzaži počinju da se menjaju. Negde iza mesta Ivari gde je istoimena reka, koju sve vreme pratimo, ukroćena branom, usponi postaju strmiji, a spustovi sve ređi. Priroda je sve divljija. S naše desne strane litice su kao nožem odsečene, dok su vrhovi planina skriveni u oblacima magle. Sleva, reka je usekla dubok, strmoglav kanjon.
Nema sumnje da će ovde biti teško naći mesto za kamp. Zato, kad ugledamo prvo odvajanje od glavnog puta koje vodi prema brani, skrenemo ulevo i popnemo se do rampe gde stražari policija. Dalje se ne može.
Sasvim smo blizu granice sa Abkahazijom. Pokušavam da se prisetim da li su sukobi prestali ili još uvek traju. Ni Fransoa nije siguran. Baš super što smo obavešteni. Mo\da će policija znati?
Uredno se prijavimo dvojici momaka u unifromama da ćemo tu odmah podno brda (s čije druge strane je Abkhazija) razapeti šatore, pa ako nemaju ništa protiv, mirno ćemo spavati dok nas oni budu čuvali.
Momci nemaju ništa protiv, čak nam daju da natočimo vode s druge strane zatvorene rampe. Hvala, policijo!
Dan treći
Ako sam mislila da je ono juče bilo uzbrdo, onda ništa nisam naučila o gruzijskim graditeljima puteva. Tamo gde bi Turci usekli drum prav poput strele, sa bezbrojnim mostovima i dobro osvetljenim i sigurnim tunelima, i najmanje četiri kolovozne trake, Gruzini smerno prate morfologiju planina. Pa ako je ona strma i visoka, i put će nužno biti takav -- nema veze što će uspon biti petnaest ili više procenata -- a nadasve uzak, da se kola iz suprotnih smerova jedva mimoilaze.
Ovo potonje i nije toliko loše, jer barem izostaje ona pogibeljna vožnja na koju su, izgleda, svi Gruzini baždareni, bez obzira na to da li voze prepotopske “lade” ili superkomforne džipove. A kad ne gaze papučicu gasa kako su inače navikli, očito zaboravljaju i da trube iz sve snage, prodorno i dugo-dugo kada se nađu uporedo sa nesrećnim cikloputnikom (koji će se ili naviknuti na te šokove ili će brzo završiti pored druma). Ovde ta praksa razumljivo izostaje, jer jedan pogrešan pokret, mali suvišan okret volana -- i letiš u kanjon ili se zakucavaš u stene.
Tako smo s te strane prilično mirni. Niko nam ne trubi sem za pozdrav i ne šiša pored nas preko sto pedeset na sat. Možemo da se mirno koncentrišemo na muke naše cikloputničke: sa tridesetak i plus kilograma milimo brzinom od desetak kilomatara na sat, dahćemo i pufćemo, stajemo da se nalijemo vodom (i fotografišemo, dakako), ali i dalje je prokleto teško. Vlaga je ogromna i kiša samo što nije počela.
A oko nas, opet, nigde kakvog ravnog parčeta tla za dva šatora. Sve što nije strmina, zauzele su kuće i male njive. Pa kad počne pljusak, nema nam druge nego da upitamo za malo mesta u nečijoj bašti.
-- Da, može! -- skoro bez razmišljanja odgovara “gazda”, a brojna porodica (ili nekoliko njih) okuplja se da prati svaki naš potez. Stigao cirkus u nihovo dvorište.
Deci je, naravno, najzanimljivije i ona se svojski trude da nam pomognu. Toliko žele da budu korisna da nam se na kraju popnu na glavu kada navale sa pitanjim usred naših pokušaja da saniramo sve što nam se od juče pocepalo, pokvarilo, polomilo. Čak i kad sednemo da večeramo, ona nas ne napuštaju; naprotiv, skupini se pridružuje i mlada majka nekog od njih. Tako svi stoje i gledaju kako jedemo, ne što su gladni, nego da slučajno nešto ne propuste. Sve kao u Velikom bratu, s tim što ovde imaju šou uživo.
Dan četvrti
Ovaj pohod na Svaneti otegao se duže nego što smo i pretpostavili. Potrošili smo skoro sve zalihe hrane, one trajne, a povrće i voće nemamo od prekjuče. U par sela kroz koja smo prošli, nigde prodavnica. Ali ko nam je kriv kad juče, u mestu Barjaši, nismo hteli da platimo dva do pet puta skuplje nego što bi nas koštalo “dole”, u fensi Batumiju, recimo. Obilazak nekoliko radnjica u tom selu, sve duž puta u naherenim dvrenim udžericama, bio je prilično potresan za naše novčanike iako smo kupili samo ono naj-najnužnije. Kada smo pitali zašto je toliko skupio, uvek smo odbijali isti odgovor:
-- Ovo je Svaneti.
No slučaj se postarao da ne bude baš ni sve crno. Negde dvadeset kilometara pre Mestije zaustavimo jedna kola iz suprotnog smera da upitamo ima li tamo neke radnje. Jer, u Brojašiju nismo našli hleb, a uskoro ćemo negde postaviti kamp, te bi bilo poželjno da za večeru imamo makar hleba. Nema radnje, kaže vozač. No onaj u kolima iza njegovih, očito čuvši šta tražimo, otvori napola prozor i proturi nam celu veknu! Izgledalo je kao jedno od onih čuda ljudske dobrote koja su mi se dešavala u Turskoj. I naravno, ni da čuje da mu platimo. Hvala do neba!
Dan peti
Zanoćili smo na svega devet kilometara od Mestije, te ranom zorom dojezdismo u grad. Ali ružnog li mesta! Ako se izuzmu oni tronjevi koji su građeni u srednjem veku u odbrambene svrhe, ničega ni lepog ni osobenog za videti. Nove gređevine koje se ubrzano dovršavaju zagušuju stare kuće, svuda su skele, glavna i jedina ulica nema asfalta, a kako kiše padaju svakodnevno, veoma je blatnjavo. Tako izlokani glavni put videla sam još jedino u Albaniji.
No zato su ovdašnje cene još više nego u Barjašiju. Izgleda da one rastu srazmerno nadmorskoj visini, jer drugog obrazloženja nema.
-- Zaboravljaš da nema konkurencije, ovo je kraj sveta, ako ne kupiš ovde, nemaš gde dok se nevratiš dole. A ovo je i ski-mesto, što znači da je regularna pljačka, ona kroz cene, dozvoljena, čak i poželjna -- podseća me Fransoa.
Da, tačno. Gruzijska vlada uložila je silne novce da od Svanetija, koji je koliko do juče bio neprohodbna divljina, napravi turistički atraktivno mesto. A šta ovde, na visinama od tri do pet hiljada metara, najbolje “raste”? Sneg, naravno. Radi toga, izgrađen je i aerodrom, sa redovnim letovima na liniji Tbilisi--Mestia. Ne želim ni da znam koliko košta avionska karta, ako je za vožnju maršrutkom odavde do Užgurija, do kojeg ima četrdeset šest kilometara, trenutna, što će reći vansezonska cena sto evra. Jeste da je put nadalje neasfaltiran, još strmiji i teži i uži nego dovde, ali, da nemam bicikl, za te pare bih ga vala prepešačila.
Dan šesti
Jedan dan bio bi nam sasvim dovoljan da ispedalamo do Užgurija, da u ranim popodnevnim satima nijhe počeo dažd. Pretvarali smo se da to nije ništa, tek prolazni oblak, ali kada ni nakon više od sata pljhusak nije jenjavao, mokri do gole kože i blatnjavi kao da smo se valjali u kaljuzi, složno smo pokucali na vrata prve kuće u prvom seocetu na koje smo naišli. Jer, naravno, ravnog tla za kamp nema nigde.
-- Ovo nikada ranije nisam uradio -- kaže Fransoa.
Nisam ni ja. Ali nikada nisam ni bila u ovakvoj situaciji.
Guramo bicikle do podno brda na kojem je kuća, jer do gore nema šanse da ih izguramo, čak ni zajedničkim snagama -- toliko je strmo. Lavež i otimanje s lanca zveri koja bi nas najradije progutala da nije dobro vezana nisu baš najidealnija dobrodošlica, ali srećni smo što unutra ima živih.
Sredovečni bračni par. Tek što su došli sa slave, kaže muškarac po imenu Platon.
Prisetim se koji je datumn: šesti maj, Đurđevdan. A Sveti georgije je nacionalna slava Gruzina. Valjda nas neće odbiti na današnji dan?
Neće. Zove nas da se sklonimo s kiše, smiruje Kerbera da možemo da prođemo u kuću a potom nam pomaže da prenesemo sve torbe i bicikle gore. Jak je za trojicu.
Kada se presvučemo u suvu odeću i malo ogrejemo, Platon nas poziva za sto, na večeru koju je njegova žena upravo pripremila. Sa još uvek svežim utiscima iz Turske o tamošnjem gosotprimstvu, a pod uticajem hvalospeva u Loneli Planetu o gostoljubivosti Svana, kao i sećanjem na komenatr mog prijatelja koji je ovuda pedalao pre dve godine sa porodicom -- da su gruzini bili divni prema njima -- ni na kraj pameti mi nije da kažem kako s novcem ne stojimo baš najbolje i da bismo bilo sasvim zadovoljni da nam daju samo mesto u bašti za šatore. Ne želimo večeru ako za nju treba da platimo, posebno što u bisagama imamo dovoljno namernica koje smo preskupo platili u Mestiji.
No Platon se čini gostoljubivim na način na koji je to bio i Avto u Potiju: ugađa nam a da nas pri tome ne opterećuje suvišnim razgovorom ni insistiranjem da se družimo -- što nas oboje zavara.
Ujutru, za vreme doručka, predložim Franosi da makar reda radi upitam da li treba da platimo. Njegovo iskustvo sa seljanima u Bugarskoj, Rumuniji, Turskoj kaže mu da ovi ljudi to sigurno ne očekuju, no ja želim da budem načisto i čujem to od njih.
I tada uslediše iznenađenja.
Da, treba da platimo, ali samo koliko možemo i koliko procenimo.
Hm. Zgledamo se. Dogovaramo. Ovde smo konakovali u prastaroj drvenoj kući, spavali na provaljenim dušecima u krevetima koji škripe, pokriveni pocepanom posteljinom; za oba obeda jeli smo krompir, sir i hleb. S druge strane, ne bismo ni da uvredimo ove ljude, jer bili su ljubazni i gostoljubivi. Tako odlučujemo da ostavimo petnaest evra za oboje -- za te novce imali bismo dvokrevetnu sobu u Mestiji, bez obeda doduše, ali ovde smo u selu, a ne u turističkom središtu.
Dok smo se mi dogovarali, Platon je uviđajno izašao iz sobe, ali videvi potom novčanice koje smo ostavili, presrete nas na izlazu hodnika. Poturi nam novce pod nos, najpre Fransoi pa meni.
-- Šta je ovo?
-- Trideset larija -- odgovorim.
-- Nije dovoljno. Treba duplo.
Stoji na izlaznim vratima kuće onako velik ičeka. Fransoa i ja se opet zglednusmo, pa bez reči potražismo u našim novčanicima jopš novčanica, te mu ih dadosmo.
I dalje ne progovarajući, izneli smo sve stvari i napakovali ih na bicikle. Ovog puta bz Platonove pomoći. Stajao je na vratima i ćutke posmatrao dok nismo otišli. Ne smem ni da pomislim kako bismo se proveli da nisam upitala da li treba da mu platimo.
Dan sedmi
No brzo zaboravljam na Platona. Ovo je jedan od onih dana -- sve češćih na mom putovanju -- kada mi se čini da mi je toliko lepo i sve potaman da bih mogla umreti ne želeći ni za čim. Blagoslov je biti ovde gde sam i gledati ovoliku lepotuz.
Mala sela sa po desetak kuća i isto toliko tornjeva razbacana su visoko po strmim, snegom pokrivenim padinama Kavkaza. Tražim pogledom puteve koji vode do njih, ali teško ih uočavam, pa mi zbog toga još više deluju kao seoca iz bajki.
Sliku upotpunjuju stada krava na širokim poljanama dole uz reku, a tu je uvek i neka crkva. I sve deluje tako mirno i idilično, da prosto poželim da se stopim sa tim prizorom i postanem njegov deo.
Tako i ne primetim da smo stigli u Užguli. A nije ni čudo, jer ovo mesto čini skupina od tri-četiri sela, koja ni po čemu nisu drugačija nego ona pređašnja, štaviše, pre su bledunjava kopija već viđenih naselja i predela usput. Pa, razočarana sam pomalo. Očekivala sam nešto speltakularnije, a ne mesto ružnije čak i od Mestije. Da Unesko nije zaštitio Užguli kao svetsku kulturnu baštinu, a sve iz razloga što je to najviše stalno naseljeno mesto u Evropi, verujem da bi i danas tavorilo neposećeno i turistički ne previše zanimljivo. No kad Unesko nešto uzme pod svoje, to znači trenutnu injekciju popularnosti najpre među bogatim turistima koji lete oko planete žureći da uvek budu prvi na novootkrivenim, egzotičnim destinacijama. To opet, po prirodi stvari, znači nagli, vrtoglavi skok cena. A u slučaju kada je novo “must see” mesto koliko do juče živelo kao u srednjem veku, te je u glavama žitelja još uvek živo sećanje na jad, bedu i čemer pustog i uzabačenog kavkaskog sela koje je od sveta odesečeno i po lčest meseci godišnje zbog snegova -- u tom slučaju Uneskovo priznanje i horde platežnih turista čudovišno menjaju psihologiju ovih gorštaka. Namesto tradicionalne gostoljubivosti koja je bila pitanje časti, dolazi pomama za devizama posetilaca i bogaćenjem preko noći, kako bi se što pre skupili novci i pobeglo odavde. Ili, u ređem slučaju, jer život ovde je svima toliko dodijao da ni po cenu daljeg zgrtanja ne žele da ostanu, sagradio hostel, prodavnica, restorančić.
Stoga se ne čudim kada mi jedna žena, pored onolikog slobodnog prostora, ponudi da kampujem u njenom dvorištu za pet larija. Ili kada u jednoj jedinoj radnjici za jaje traže pola larija uveče a ujutru jedan lari. Sve što želim je da prenoćim i ujutru pobegnem odavde.
Ali đavola. Prevoj Zagur je zatvoren zbog snega, što znači da ćemo istim putem morati nazad. O transportu maršrutkom ili nečijim kombijem i ne razmišljamo jer nemamo po sto evra (ako bismo ih u nekom nastupu ludila ili nužda i dali).
Šetamo okolo, obilazimo jedinu crkvu koja je zatvorena, i kujemo planove šta i kako dalje. Već je skoro četiri popodne i ja sam za to da se odmorimo pa sutra nazad ili, možda, da pokušamo proboj preko Zagura. Fransa pak ne bi da čeka do ujutru, već želi da to uradi danas. Ako neću s njim, on će ići sam, što znači da ćemo se ovde razdvojiti.
Aman-zaman! Šta je s ovim zapadnim muškarcima? Tek tako krše dogovore i ostavljaju samo žensko čeljade. Šta je kog đavola ovom Francuzu, kao da mu je krava stala na žulj pa ne može da čeka do ujutru?
Opsujem ga u sebi a naglas mu poželim srećan put. No nakon dva sata, taman kad sam završila s večerom, eto ti njega nazad. Kaže, prevoj je zaista nemoguće preći.
Iako bih ga sad najradije izbegla za povratak, pametnije mi je da se uzdržim, barem dok ne siđemo sa Gornjeg Svanetija. A utom ćemo bezmalo već biti u centralnoj Gruziji, gde bismo se ionako razdvojili.
Dan osmi
Nekad je neverovatno koliko neočekivanih događaja stane u jedan dan.
Ovaj počinje zamenom paknova na oba točka mog bicikla. Verovatno najduže menjanje gumica na kočnicama u istoriji cikloturinga, budući da ni Fransoa ni ja to nikada pre nismo radili. No, na kraju nije ispala ni toliko loša ta naša rabota. U napadu entuzijazma da opravimo sve što se opraviti može, zamenili smo i držače na nosačima prednjih bisaga, koji su još od Sicilije čekali da mi dosadi Brajanova imrpovizacija sa šrafovima koji se lome čim se malo udaljim sa asfaltirane podloge.
Osposobljena za kočenje i predstojeće truckanje, ali neraspoložena za naporno pedalanje istim putem natrag, bila sam čvrsto rešila da nađem sebi besplatan prevoz do Mestije. A Fransoa kako hoće –- a rekao je da neće jer ceni da sve može da prepedala u jednom danu. No kada sam zaustavila policijski pikap, nije se bunio na predlog da i njega povezu.
Naredna dva i po sata nismo se čudom mogli načuditi kakvim putem bismo vozili, da smo vozili. Zbog obilnih kiša prethodnih dana, put je bio blatnjav i često ispresecan rekama čak i kada smo dolazili, a sada bismo na mnogim deonicama morali da gazimo blato do članaka. Policijski pikap se jedva iščupao iz nekolikih klizišta.
No najbolje nas je čekalo na kraju dana.
Selo Lopur (?), petnaestak kilometara posle Mestije prema Zugdidiju. Zastajemo da kupimo najneophodnije namernice u radnji u kojoj su cene bile neobjašnjivo niske za Svaneti – a zapravo normalne – kada smo dolazili. Uslužuju nas iste dve žene, jedna veoma stara, druga mlađa, možda njena ćerka, samo što im se kod sabiranja pridružuje i jedan momak, sin mlađe očito.
Raskusuravši se nekako, upitasmo ga gde je u tom selu zgodno da postavimo šatore, a on bez razmišljanja pokaza na svoje dvorište, iza radnje. Prihvatimo zahvalni, a kada uđemo unutra usledi poziv za kafu u kući. Može, nravano. Za razliku od Turaka, Gruzini nikada ne navaljuju ako se ponuđeni koleba ili odbije. To smo već naučili te zato spremno odgovaramo sa „da“ na sve što nam neko ponudi. Kao recimo to da spavamo u krevetima umesto u šatorima i da večeramo gruzinske specijalitete.
Ali ja sam na oprezu. Ne želeći da mi se nakon Platona desi Sokrat, odmah naglasim da nemamo para da platimo smeštaj.
Njet problem! – na to će momak, kome nikako nisam uspela da upamtim ime. Njegova majka samo odmahnu glavom i izađe iz kuće.
Ostaće mi nejasno zašto je mladić toliko silno želeo da nas ugosti, da nam je pripremio ne večeru, nego pravu gozbu kao u najekskluzivnijem restoranu.
Pošto je bilo očito da je homoseksualac, zadirkivala sam Francuza da je to zbog njega. Ali kako osim naglašenih, često karikaturalnih ženskih pokreta i grimasa, nismo primetili ni njamanji nagoveštaj pokušaja da zavede Fransou, ovaj je mogao da odahne.
Ali tim više su me zbunjivali njegovi motivi. Da nije to uradio u inat majci i baki? One su, kako ćemo Fransoa i ja kasnije rekonstruisati događaje, od prvog momenta bile protiv želje da nas ugosti; tačnije, da nas besplatno ugosti. I dok je on pripremao večeru u drugom delu kuće, a mi sedeli u dnevnoj sobi posađeni kao u čekaonici, one su demonstrativno prolazile gunđajući naglas, prepirući se sa njim u drugoj prostoriji, treskajući jedinim vratima na kući, onim ulaznim.
A momak se samo smešio i na naša pitanja da li ima problema i da li treba da odemo, uveravao nas da je sve u redu i da je ponašanje dve žene normalno, budući da imaju dosta posla u radnji pa on svaki čas prekida pripremanje obroka i odlazi da im pomogne.
Sasvim nas je razuverio tokom večere, kada nas je pozvao da ostanemo i sutradan u gostima kako bi nam pokazao znamenitosti njegovog sela.
- O, divno, hvala! Vrlo rado ćemo ostati! – prihvatismo u glas.
Zavarani njegovom ljubaznošću i pozivom da ostanemo, nismo više pridavali značaja ponašanju dveju žena. A ono je kulminiralo te noći, kada smo već bili zaspali.
Kuća je stara, drvena, a sve prostorije odeljene su tankim zidovima i umesto vrata imaju samo paravane od draperija. Jedine neprolazne sobe su ona gde žene spavaju i kupatilo. Zbog svega toga, zbog očitog siromaštva (ali zar nemaju radnju koja odlično posluje?) kuća me je neodoljivo podsetila na enerijer iz Zolinog „Žerminala“, u kome mnogo čeljadi živi u dve sobice pregrađene zavesom, bez imalo privatnosti.
I usred svega toga, svađa. Duga, bučna prepirka koja se prekida nakratko, kada se troje učesnika privremeno razdvoje zbog poslova, pa se nastavi čim se ponovo nađu skupa. I sve je glasnija i dramatičnija, sa udaranjem šakom i pesnicom po stolu, dovratku, nameštaju,sa bacanjem posuđa na pod, sa furioznim marširanjem u teškim cipelama kroz (naše) prolazne sobe.
Auh!
U neko doba, tamo iza ponoći, napokon nastupi mir.
Dan deveti
Od sabajle, mladićeva majka seda mi zavrat. Pokušava da me natera da pokupim naše još uvek mokre stvari koje smo sinoć okačili da se suše na taerasi. Potom me više puta pita gde danas idemo, koja nam je ruta. Ne znam šta da mislim, ali Fransoa se pravi blesav i mrtav-hladan prostire na pod svoju podlošku i počinje da radi jogu. Po njegovom uzoru, ja otvaram notbuk i sedam da pišem.
Žene gunđaju, no mi čekamo mladića – on nas je pozvao da ostanemo, on treba da nam saopšti i ako želi da odemo.
No kada se probudi, samo projuri pored nas i negde se izgubi. Nema ga u dvorištu, nema ga u radnji. Čekamo još malo. Ali žena opet dolazi i staje pored mene bez namere da ikada ode. Samo stoji i gleda me.
Kakva rospija!
Više nemam sumnji da nam je vreme da idemo. Brzo se pakujemo a sve vreme, maldićeva majka prati me u stopu. Kud ja, tu i ona.
- Aman, ženo! Idemo, odlazimo! Ok?
Ali ona i ne trepće. Samo podigne ruku i protrlja prste pokretom kojim se imitira šuštenje novčanica. Traži novac!
E pa ovo je da čovek ne poveruje.
- Net para! Tvoj sin skazal! Sprašivat tvoj sin! – vičem sad i ja, toliko me je naljutila.
Moj ton je malo uplaši, pa prestane da nam traži novac, ali i dalje ne dostupa ni koraka.
Jedva je se otresem na kapiji. Pođemo u radnju da još jednom potražimo momka, no njega i dalje nema, a starija žena nam pred nosom zaključa vrata prodavnice.
Fransoa i ja se ponovo zglednemo u neverici pa slegnemo ramenima i zapedalamo nizbrdo, brzo, što brže možemo, samo da što pre nepustimo Svaneti.
da das neka uputstva da mozemo da pratimo gde se smucas ili jos bolje koordinate 
