805 odgovora na ovu temu

[Legionar]

Kakvo je Crno more, je l' stvarno crno?, pita me moj prijatelj.
Jeste, crno je baš-baš. I da ga nikada nisi video uživo a da ti neko pokaže fotografije Jadranskog, Sredozemnog i Crnog mora, prva dva bi verovatno teško razlikovao ali oko potonjeg ne bi imao dileme.

Хвала на одговору Питање сам поставио да бих испао духовит (као када бих питао:Какав је Тихи океан? Јел' стварно тих? ),а испадох незналица (злонамерни би рекли глуп ) Али стварно занимљиво, (Ц)црно море.

[Sci]

Crno more, em je crno em je neslano, veoma malog saliniteta...bitno je da ti uzivas, zvalo se ono crno ili belo . Ides u Gruziju, ili Iran? Mozda neka treca kombinacija? Ako udjes u Gruziju ne mozes preko Osetije i Abhazije u Rusiju, prolaze samo gradjani Zajednice Nezavisnih Drzava . Moci ces u Jermeniju i u Azerbejdzan, pa da probas brodom U Turkmenistan.
Ili da ne ulazis u Gruziju, vec se spustis direktno iz Turske u Iran? Uzivaj u svakom slucaju, pozdravljamo te svi =D>

[pauza]

Dragi Zoki, znam zasto sı postavıo pıtanje koje ı jeste zvucalo kao sala. Alı menı je trebao pocetak za prıcıcu, a zna se da su pıscı beskrupuloznı kad ım treba recenıca

Scı, ıdem u Gruzıju (prekosutra sam tamo ako Bog da) ı planıram da se u BAtumıju ılı negde gde nadjem smestaj zadrzım oko mesec dana. Jun ı jul bıh da vozım po Kavkazu a u avgustu bıh presla u Jermenıju. Azerbejdzan cu preskocıtı zbog cene vıze. Iz Jermenıje pocetkom septembra ıdem u Iran. To su planovı a vıdecemo sta ce bıtı u stvarnostı.

[Legionar]

Dragi Zoki, znam zasto sı postavıo pıtanje koje ı jeste zvucalo kao sala. Alı menı je trebao pocetak za prıcıcu, a zna se da su pıscı beskrupuloznı kad ım treba recenıca

Каква си ти јачина =D>

Scı, ıdem u Gruzıju (prekosutra sam tamo ako Bog da) ı planıram da se u BAtumıju ılı negde gde nadjem smestaj zadrzım oko mesec dana.

Да се поштено одмориш и сакупиш снагу за даље.Или мало шаљиво:Ваљда по закону о раду и циклотуристи имају право на годишњи одмор

[Sci]

Odlican ti je plan, samo se pricuvaj po Kavkazu, do pre dvew godine postojale su razne druzine koje su otimale putnike, znam da se o tebe ne bi mnogo ovajdili sto se otkupa tice , ali se uvek raspitaj pre nego sto krenes na neku trasu. Ozbiljno, znali su da zaustave autobus i izdvoje strane turiste u sred Gruzije . Posebno su opasne planinske rute, zato do Batumija vozi samo uz more, tu nemas frke

[pauza]

druzine koje su otimale putnike

Hvala na informaciji. Srela sam neke cikloturiste iz tog pravca i niko za sada nije imao problema. Verovatno tim druzinama bicicklisti nisu ciljna grupa.

Да се поштено одмориш и сакупиш снагу за даље.Или мало шаљиво:Ваљда по закону о раду и циклотуристи имају право на годишњи одмор

Pa i to, ali prvenstveno da bih sela i napisala knjigu, ljubOvnu + pedalofilsku. A to je tesko iz satora, na razdrnadnom kompu na kome ne radi tastatura a baterija drzi jedan sat. Motiv su, naravno, novci jer planiram da ta knjıga bude bestseler i da zaradim gomilu para kako bih mogla da lagodnije nastavim pedalanje.

P.s. Nadam se da nakon ove izjave niko vise nema dilema zasto ja sve ovo radim - nije zato sto volim i sto me cini srecnom, nego jer potajno nameravam da se na ovaj nacin obogatim

[Legionar]

Odlican ti je plan, samo se pricuvaj po Kavkazu, do pre dvew godine postojale su razne druzine koje su otimale putnike, znam da se o tebe ne bi mnogo ovajdili sto se otkupa tice

Ма где овајдили,нудили би они да плате откуп,само да је се ратосиљају После искуства са Снежом би вероватно престали да се тиме баве

Motiv su, naravno, novci jer planiram da ta knjıga bude bestseler i da zaradim gomilu para kako bih mogla da lagodnije nastavim pedalanje.

P.s. Nadam se da nakon ove izjave niko vise nema dilema zasto ja sve ovo radim - nije zato sto volim i sto me cini srecnom, nego jer potajno nameravam da se na ovaj nacin obogatim

Сумњали смо у то,али....нисмо хтели да поверујемо у то Како хоћеш,али имај на уму: Ти бициклом лечиш тугу,ти бициклом лечиш бол,на естради све је лажно на естради све је фол

[Martok]

Ти бициклом лечиш тугу,ти бициклом лечиш бол,на естради све је лажно на естради све је фол

Hahah, odlicno

Ти на друму лечиш тугу,ти бициклом лечиш бол,на естради све је лажно на естради све је фол

[vladetaub]

pauza je napisao:
P.s. Nadam se da nakon ove izjave niko vise nema dilema zasto ja sve ovo radim - nije zato sto volim i sto me cini srecnom, nego jer potajno nameravam da se na ovaj nacin obogatim
Obogatićeš se, sigurno.Samo ta vrsta bogatstva nije na prodaju?

[Legionar]

Ти бициклом лечиш тугу,ти бициклом лечиш бол,на естради све је лажно на естради све је фол

Hahah, odlicno

Ти на друму лечиш тугу,ти бициклом лечиш бол,на естради све је лажно на естради све је фол

Obogatićeš se, sigurno.Samo ta vrsta bogatstva nije na prodaju?

Како то колега Владета филозофски постави (констатација-питање )

[zeljkov]

Ти бициклом лечиш тугу,ти бициклом лечиш бол,на естради све је лажно на естради све је фол

=D>

[pauza]

Zorane, odlicno!
A i Vladetino je sjajno, mislila sam da ce to neko napisati i tacno je tako.
Nego, za sada mi propadose planopvi da se ukotvim na ulasku u Gruziju. Neko se neslano nasalio sa mnom oko cena smestaja. Dakle, nastavlja se pedalanje, a kuda, jos ne znam tacno.

Evo i poslednje galerije iz Turske (a s tekstovima klasnim debelo) https://picasaweb.go... ... 9/CrnoMore

[pauza]

A evo i rute kroz Tursku, skoro pa tacne:

http://www.everytrai... ... 62c84224a8

I fotka iste rute (prekid je bio kada sam isla busom da sustignem Kurta i Brajana a nakon oporavka od operacije zuba u Mumdzularu)

Attached Thumbnails

• 

[pauza]

I azurirana mapa celog puta, trenutno 9.700 km po mom ciklokompjuteru> http://www.everytrai... ... 23c9244abc

[pauza]

U gostima kod Kurda
18-21. april


Neću imati vremena da posetim istočnu Tursku koju uglavnom naseljavaju Kurdi. A provesti tri meseca u ovoj zemlji i ne upoznati pripadnike naroda koji čini skoro četvrtinu od ukupnog tuskog življa i čija sudbina je rak-rana svake ovdašnje vlade još od vremena Ataturkove revolucije, znači propustiti možda najzanimljivije i najegzotičnije iskustvo u Turskoj. Za taj propust delom sam i sama kriva, jer sam praveći plan pedalanja kroz Tursku uzela zdravo za gotovo upozorenja mojih veoma brižnih prijatelja da nikako ne idem sama u taj deo zemlje. Sasvim sam smetnula s uma da je većina cikloturista pratila upravo istočne puteve idući iz Turske u Iran i da nikada niko nije imao nikakvih problema -- naprotiv, sva iskustva bila su naglašeno pozitivna a opisi doživljenog uvek u superlativima. No, tešim se zbog činjenice da ne samo što ne bih imala dovoljno vremena nego što je pohod na istok Turske, gde preovlađuju planine preko dve hiljade metara, nemoguća misija u doba godine kada temperature tek ako počinju da prebacuju preko nule, i to za najtoplijih dana. Nekom drugom prilikom, rekla sam pomirljivo i prestala da razmišljam o tome.
A onda se, malo pre isteka mog boravka u Turskoj, desilo da se nađem i proboravim nekoliko dana u kurdskom okruženju u Trabzonu.

U ovom gradu ima dosta pripadnika njegovog naroda, obajšnjava mi Adnan, student Tehničkog univerziteta, koji je rođen u okolini Vana. Ah, tamo bih htela da idem, da posetim i Van i istoimeno jezero. A volela bih da pedalam i do Karsa, odakle su dvojica njegovih cimera. Druga dvojica su takođe Kurdi, jedan je iz okoline Merdena -- koji bih takođe želela da posetim -- a drugi iz Istanbula -- mog verovatno najvećeg propusta na ovoj turi. Pa pričajte mi, ljudi, o tom istoku Turske, o zemlji Kurdistan koja postoji samo kao geografski pojam, o običajima i osobinama najbrojnijeg naroda bez države koji je pak star koliko i najstarija carstva na ovim prostorima?

I moja petorica diomaćina, dve devojke koje su došle da mi požele dobrodošlicu, te još četvorica njihovih drugara, studenata koji dolaze u kasnu posteu, pokušavaju da mi što kraće i jednostavnije ispričaju ono što je najbitnije da znam o Kurdima.
Potiču iz indoevropskog plemena, odakle i Sloveni ili Germani. Govore kurumandži, koji je glavni dijalekat njihovog zapadnoiranskog jezika. Na tom jeziku pisane su njihove basne i njihova poezija, cela stara kurdska književnost. Nažalost, savremeni kurdski pisci ne pišu na kurumandžiju, jer se taj jezik ne uči u školama, zbog čega ubrzano umire.
Pitam ih da li ga oni govore, pa ih zamolim da kažu nešto na njemu. Odmah pristanu i, dok razgovaraju na kurdskom, namerno naglašavaju reči koje su slične ili iste i u slovenskim jezicima. Uvođenje kurdskog jezika u škole i institucije među najvažnijim su stavkama za koje se bore Kurdi.
Mustafa, jedan od Adnanovih cimera, kaže da bi bio zadovoljan kada bi vlada odobrila Kurdima pravo da se školuju na maternjem jeziku. “Ne moraju da nam daju državu, ali neka nam vrate naš jezik u škole i ustanove. Ovako nas smišljeno ubijaju na duge staze, jer kad izumre jezik, umire i kultura tog naroda”, objašnjava mi svoj stav. On je student istorije, kurdske i turske, a izgledom i harizmom kojom zrači kada priča o svom narodu neodoljivo me podseća na Čegevaru. Kasnije, saznaću da je njegova porodica strašno postradala u pogromima koje je pre deset-petnaest godina počinila turska vojska nad Kurdima. Zbog toga, Mustafa je zagriženi nacionalista -- kako ga opisuje Adnan. I objašnjava mi šta to zapravo znači, na primeru PKK, Kurdske radničke partije koju će svaki Turčin, pa i on, Adnan, nazvati terorističkom, dok su za Mustafu njeni pripadnici slobodna gerila koja se bori za slobodu.
Mustafina želja je da se vrati u rodni Kars kad završi studije i da tamo, na maternjem jeziku, podučava mlade Kurde njihovoj istoriji. A ona je duga i bogata. Mustafa tvrdi da su na prosotrima današnje Male Azije Kurdi živeli još u vreme stare Mesopotamije. Po dolasku Turaka, mešali su se sa njima, ali su zadržali svoj jezik i običaje. U sedmom veku Arapi su ih pokorili i islamizirali.
Stičem utisak da su Kurdi veoma religiozni i da se strože pridržavaju islamskih pravila od mnogih Turaka. Tako u petak, ovi momci odlaze u džamiju, na molitvu. Jedino Adnan ostaje u kući zbog mene, da bi mi pravio društvo i našao mi se kao mi bude zatrebala neka pomoć. Ali dok pričamo, vrlo često čujem rečenicu da je to što radi haram (greh): haram je što propušta molitvu, što prima na konak ženu, što održava (onlajn) veze sa nekoliko devojaka koje je takođe ugostio preko Kauč surfing liste... Posebno ga muči griža savesti zbog stavova koje ima o muško-ženskim odnosima. Naime, Adnan smatra da bi mladić i devojka trebalo da žive skupa barem godinu dana pre nego što se venčaju. A to je, naravno, haram jer bi takva veza podrazumevala seks, koji je pre braka najstrože zabranjen.
Oprezno ga ispitujem o ovoj temi i ostajem u šoku kada mi ispriča kako su u Turskoj, a posebno na istoku, gotovo svakodnevni slučajevi da braća ili očevi ubiju sestru odnosno ćerku, zbog toga što su saznali da je imala seksualnu vezu sa nekim momkom. “Novine su pune toga”, kaže Adnan.
Pokušavam da saznam šta on misli o tome, ali ne uspevam ne zato što izbegava odgovor već zbog toga što je i sam zbunjen. Živeći u Trabzonu, upoznajući pomalo i druge kultrue, njegovi vidici su se proširili, ali tardicionalno vaspitanje koje nosi iz porodice veoma je jako. Čini mi se da Adnan čvrsto veruje kako bi počinio užasan haram ukoliko bi imao odnose sa nekom ženom pre venčanja; ili je možda tasj greh već počinio pa ga sada izjeda krivica? Jer ko o čemu, a mi se neprestano vraćamo na temu žena koje su imale seksualnu vezu sa muškarcem, koje su rodile dete a nisu se udale. Zanima ga šta ja mislim o tome, i ostaje nezadovoljan kada čuje da smatram to ličnim izborom svake žene, o kome niko nema prava da sudi. Žao mi je, Adnane, ali iako mi je ponešto iz islamske tradicije blisko, budući da je identično patrijarhalnim nazorima, ipak ne mogu da zamislim da živim u svetu u kome mi običaji nalažu da nemam pravo na sopstveni izbor partnera, vrste relacije sa njim, života koji ću živeti.
Adnan kaže da razume, ali nisam sasvim sigurna. Deluje rastrzano između islama i modernog, između Bliskog Istoka i Evrope. Na momente, njegovi stavovi zvuče kao paradigma današnje Turske: ni tamo ni ovamo, već negde između, u kontrastima i krajnostima. Kurdsko poreklo i nasleđe dodatno otežavaju stvar jer Adnan veruje da odbacivanjem stroge tradicije zapravo pristaje uz tursku zvaničnu politiku koja teži evropejizaciji, a pristajući uz nju, posredno je saglasan i sa obespravljivanjem svog naroda. Izlaz sa sebe vidi u tome da završi master i ode nekud u inostranstvo, kao i nekoliko miliona njegovih sunarodnika koji su razbacani posvuda po Evropi i Americi. Veruje da će tamo naći bolji život, sreću i mir za sebe -- daleko od svoje porodice, daleko od zbunjujuce tradicije, daleko od nepriznate zemlje Kurdistan.

[mixitron]

Adnan haramli


edit> uuu ljubilarne 4 hiljadarke

[Legionar]

Снежо,за мене лично ово је до сада један од најлепше написаних текстова =D> Посебно мислим на информације које се тичу Курда и моралних (религијских) ставова који још уек постоје у том народу.Као и конфузија у главама младих људи,којим путем ићи.Старим или новим.Мислио сам да поједине делове из текста прокоментаришем,али сам одустао,да ме неби погрешно схватили људи који би прочитали пост тј.оставићу своје мишљење за себе Још једном много ти хвала на ПРЕЛЕПОМ тексту =D>

[pauza]

Čaj, čaj, čaj -- i oko njega
24. april

Čaj je reč koju sam najčešće čula u Turskoj tokom tri meseca koliko sam ovde vozila. I s njim, evo, završavam, kampujući poslednje noći na jednoj plantaži ove biljke.

Bilo je teško naći parče zemlje na koje ću postaviti šator. S moje leve strane je more, a obala je zapravo gomila ogromnog kamenja na kojem je nemoguće spavati; s moje desne strane su strma brda na kojima je svaki centimetar iskoriščen za gajenje čaja, a ono malo ravnih površina zauzimaju kuće ili mini-vrtovi sa zasadima povrća i voća.

Ovaj deo crnomorske obale, između Trabzona i gruzijske granice, snabdeva celu Tursku svim onim različitim vrstama čaja koji se u ovoj zemlji svakoga dana ispija u galonima. Klima koja vlada na ovom delu obale idealana je za njegov uzgoj zbog gotovo svakodnevnih obilnih padavina, velike vlažnosti i visokih temperatura vazduha, podučava me Nuri, moj domaćin u RIzi.

Hm, stekla sam drugačiji utisak vozeći desetak dana ovuda. Svega dva-tri puta pokisnula sam do gole kože.

To je čista sreća, tvrdi on, a sećam se da je isto rekao i Adnan, moj domaćin u Trabzonu.

Nuri čak ima i teoriju koja karakter crnomorskih Turaka dovodi u vezu sa meteroološkim prilikama na obali. Teorija kaže da su ovdašnji ljudi prilično nervozni i mrzovoljni zbog čestih promena vremena. Nuri pak više pažnje pridaje njihovom uzgoju čaja kao faktoru koji određuje ne samo njihov način života nego i njihove osobine. Po njemu, čaj je kriv za to špto su ovdašnji ljudi uglavnom nezainteresovani za razvoj turizma. I za to što je more neiskorišćeno, što ne postoji kultura uživanja na plaži, sportova na vodi... Budući da je u Rizu došao iz Izmira a zbog posla, Nuri zna šta priča. Lako mu je da poredi dve obale, dva mora, dva načina života i mentalitete tamošnjih i ovdašnjih žitelja.

Kao najupečatljiviju osobinu ovih ovde Turaka, koje nazivaju Lazima i na njihov račun zbijaju šale kao mi na račun Bosanaca, Nuri ističe sirovost. "Mi na zapadnoj obali, učimo da budemo ljubazni s ljudima uvek i u svakoj prilici, dok ovde niko ne haje za manire", žali se Nuri. "Što na um, to na drum -- takvi su Lazi."

Nisam malo bolje upoznala skoro nijednog autentičnog Lazija, jer ni on ni Adnan nisu odavde, ali razlika u odnosu na ostale Tureke zaista je primetna. Nigde u Truskoj nisu me gledali tako kao ovde -- kao da sam neko čudo ili kao da umesto kacige na glavi imam perušku. Vikali su za mnom, često iz sveg glasa pa bih se uplašila da se nešto desilo i stala, samo da bi me pozdravili i nisu shvatali zašto odmahujem glavom u neverici kada bih shvatila da je ta dreka bila redi jednog "Hello!" U više navrata umalo se nisam posvađala sa slučajnim prolaznicima koji nisu ni pokušali da sakriju ogormno iznenađenje i preneglašenu ljubopitljivost kada bi me ugledali. Tako je jednom stujartu autobusa, koji je stajao zbog pauze i jeo sendvič okrenut ka drumu, ispao zalogaj iz usta a umalo i sendvič iz ruku kada sam prošla pored njega. Pred jednom radnjom, opet, neki tip je toliko zinuo i kao hipnotisan krenuo da mi se približava zagledajući čas mene, čas bisage i bicikl, što bi bilo beskrajno smešno da nije bio već peti-šesti tog dana, pa sam već na ivici trpećivosti upitala da li prvi put u životu vidi bicikl, ili turistu, ili ženu? Šta od toga ga toliko zbunjuje? Naravno, ništa nije razumeo a i nije hajao, nego je nastavio da pilji sve dok nisam otišla. A u net kafiću od dečurlije koja su mi doslovno sedela za vratom i gledala u moj monitor kao u najzanimljiviju igricu na svetu nisam uspela ni mejl da pošaljem. Nije vredelo što sam im objasnila da boksovi u net kafićima, a u jednom sam se nalazila, postoje da bi ljudi imali privatnost -- kao vgrpci načičkali su se vireći preko zida boksa. Sreća što nisam ni sa kim bila na Skajpu, jer bismo imali pravu žurku.

Toliko o ljudima koji više mare za uzgoj čaja nego za turizam.

A kada je o čaju reč, valja objasniti i kako se on u Turskoj priprema, služi i pije.

Za kuvanje se koriste dupli čajnici: donji je veći a gornji skoro upola manji i on naleže na prvi umesto poklopca. M;oderna verzija tradicionalnog duplog čajnika je ketler kao donji deo a na njemu manji čajnik. U prvom se kuva voda, u drugom jak čaj. Ali nije dovoljno da voda u obe posude samo provri, već treba da ključa deset-petnaest minuta najmanje. A i nakon toga čajnici se ostvaljaju na toplom ako je to moguće, da voda u njima neprestano vri. Jer čaj se pije non-stop.

Služi se u malim staklenim čašama, specifičnog oblika. Ritual nalaže da se one prvo isperu vrelom vodom iz velikog čajnika, kako bi se ubile potencijalne bakterije i virusi. Tek tada dolazi trenutak kada se čaj sipa. U rukama veštog poslužitelja naći će se istovremeno oba čajnika iz kojih će točiti tekućine naizmenično, bez prekida dok ne napuni čašu. Ali uvek će prvo sipati iz manjeg čajnika - gde je čaj, a onda dodati vodu. Ukoliko ne tražite drugačije, većina će sipati do pola čaše crne tekućine a od pola vrelu vodu. Slede vam još dve-tri kockice šećera na tacnici, kašičica na njoj -- i čaj je spreman.

Treba ga piti vrelog, jer što je vreliji, to je bolji i ukusniji. Čaše i jesu tako male da bi se čaj stalno ispijao. I čim popijete jednu, odmah će vam doliti još i tako sve vreme, dokle ga ima u čajnicima ili dok ne kažete da vem je dosta.

U mom slučaju, drugo se retko kada dešavalo, jer navikla sam se na čaj i zavolela ga, kao i način na koji se ovde pije. I već mi smeta kada ga kuvam na gorioniku i ispijam iz moje plastične šolje u šatoru. Nije to to. I znam da ću jednom, kada se budem vratila kući, sigurno kupiti sebi dupli turski čajnik i čaše iz kojih se najbolje pije.

[modesti]

svaka tebi čast, Snežo, ne napušta te dobro raspoloženje, vedar duh, entuzijazam, .... i dalje nas detaljno obaveštavaš o novim pređenim kilometrima, susretima sa mladim i manje mladim ljudima, dogodovštinama u novootkrivenim predelima i raznim situacijama, .... =D>
moćna si, nadam se da si toga svesna

[pauza]

@Mix, ti vidim vladas dobro izvodjenjem novih reci u turskom, svaka cast!
@Legionar, drago mi je da ti se dopada. Meni je posebno zanimljivo kada mi neko kaze koji mu se tekst najvise dopao, a bilo je nekoliko takvih komenatara na neke druge tekstove, jer mi to takodje dosta kaze o toj osobi.
@Modesti, hvala na tim komplimentima. Lepo je vreme, Gruzija mi se dopada, dosta je jeftino, da ne ponavljam da radim ono sto volim i da me to cini srecnom -- sve su to razlozi za stanje koje opisujes. Kada se bude promenilo, bice vreme da se vratim ili da menjam nesto. Za sada, dobro je ovako.