805 odgovora na ovu temu

[Sci]

Fantasticna Snezana u fantasticnoj bajci, jos samo da se pojave patuljci iz tih pecina i podzemnih dubodolina....uzivaj u Kapadokiji, jedno od najcudnijih i najlepsih mesta na ovoj nasoj planeti .
PS: cuvaj se navalentnih prodavaca i uvaljivaca svega i svacega u tim turistickim krajevima. Sve ostalo ti je cisto uzivanje

[pauza]

Da sam rođena u Kapadokiji

Da sam rođena u Kapadokiji, detinjstvo bi mi proteklo u nadevanju imena vilenjačkim dimnjacima. U slobodnoj igri asocijacija sa njihovim oblicima i bojama, puštala bih mašti na volju imenujući svet u kome na istom mestu postoje kuća patuljaka, džinovske pečurke, zabrinuti roditelji, veseli delfini, namrgođeni čovek, zubi džina, glava nosoroga, beskrajni tobogan, crvene čete, visoke dine, vilinsko kolo, svemirska jabuka, bizarni falusi, šahovski pioni, vrata podzemlja, kosmička sfinga, veštičja kuća, orijaški bacač kamena...

Jutra bi mi počinjala ispijanjem kafe na balkonu, s pogledom na doline vilenjačkih dimnjaka nad kojima lebde šareni baloni. U podne, pela bih se na neki od vidikovaca tražeći mesto s kojeg se pogledom može obgrliti cela kapadokijska nizija, a možda i dalje od nje. I sigurna sam da bih videla rimske legije koje hrle ovamo, hiršćane koji beže u pećine i podzemne gradove zatvarajući ulaze i otvore ogromnim kamenovima, oluje koje kovitlaju vetrove kroz prazna sela, između vilenjačkih dimnjaka, gnevne centurione koji odlaze neokrvavljenih mačeva i hrišćane koji usrdno zahvaljuju svom Bogu.

Popodne, jahala bih konja jureći u susret vetru ili bih, nošena njime, gazila dine, preskakala kamene piramide i procepe u stenama, pomerajući granice svojih strahova. Kada bih se umorila, vilenjaci bi me podučavali korisnim veštinama: gradnji skloništa, grnčarskoj umetnosti, ikonopisanju u mekom kamenu.

A uveče, uveče bih posmatrala najromantičniji zalazak Sunca na svetu.

I tako svakoga dana.

Bilo bi sasvim lako privići se na život u Kapadokiji, iako nisam tu rođena.

[pauza]

Fotke iz srca Kapadokije:
https://picasaweb.go... ... remeGoreme

[modesti]

Ne znam kako uspevaš da pohranjuješ sve te podatke, kolika je tvoja duša, tvoje srce, gde staju svi ti prelepi prizori, emocije koje ih izazivaju..., kad ti se zaustavi dah usled trenutnog naboja i ispunjenja nekom čarobnom slikom - koliko ti treba da ponovo počneš normalno da dišeš, ....? Ja tražim posebne trenutke da bih se izdvojila i na miru pročitala tvoje tekstove i pregledala fotografije, ali, kao i kad čitaš neku dobru knjigu ili poželiš da se prisetiš i još jednom proživiš neki lep trenutak iz života, često se vraćam na neku od tvojih priča, ili barem njihov deo koji me je posebno očarao...

Čini mi se da si sad u pravom naletu, iskoristi to, i mi "s ove strane" ćemo ti biti zahvalni

[pauza]

Divan post, Modesti. Hvala.
Nažalost, velika mana kontinuiranog putovanja je to što nemaš vremena da lagano, natenane krckaš utiske, slike, sećanja, kao što to možeš kad imaš 10 ili 15 dana odmora, pa putuješ, a onda mesecima živiš od tih uspomena. Kad si kontinuirano na putovanju, slike i utisci se mnogo brzo smenjuju. Primetila sam da često već uveče ne znam šta se sve izdešavalo tog dana, kkoliko ima toga. Dok sam putovala s Brajanom, pričali bismo o tim utiscima i to je bio jedan od načina da ih otrgnemo od zaborava. Sada, otkako putujem sama, imam naglašeniju potrebu da to zabeležim, fotkama i rečima, jer ako to ne uradim gotovo momentalno, vrlo brzo će biti potisnuto drugim impresijama. Najkraće rečeno, u trci sam sa otimanjem od zaborava
A često sam prezasićena utiscima. To mi se dešava i sad, u Kapadokiji. Sedam dana sam provela ovde, a već nakon trećeg sam osetila da ne mogu više da obilazim i gledam sve to. Bila sam prezasićena. I nisam jedina. Upravo isto to ispričao mi je danas par mladih Nemaca, koji su dva i po dana ovde. Kažu, prezasitili su se, treba im pauza od Kapadokije

[pauza]

Centar Kapadokije -- Goreme (II deo)
26-28. mart

Ako posetilac ne prati striktno neku od ruta koje su ucrtane u turisitčku mapu Kapadokije, ako krene gde ga pogled povede, vrlo brzo će se “izgubiti” među vilenjačkim dimnjacima. Jer iza svakog brda, iza svake udoline, otkrivaće nove oblike i boje prirodnih skulptura, koje će ga mamiti i vodati naokolo bez plana i, čini mi se, bez kraja.

Upravo to se desilo sa mnom drugog dana po dolasku u Goreme. Krenula sam s namerom da posetim Roze, potom Crvenu i na kraju Ljubavnu dolinu, a završila sam istražujući formacije koje nisu ni u jednoj od ovih glasovitih bašta.

S nekog brda, ugledala sam vilenjačke dimnjake zanimljivih oblika skoro nadohvat moje ruke, pa sam peskovitim putem, ivicom grebena, požurila u tom pravcu. Iza svakog zavoja očekivala sam da će put preprečiti preko stena i spojiti se sa dolinom u koju sam želela da stignem. Ali kada bih izgurala bicikl iza krivine, tamo bi me sačekalo me novo brdo i novi procep u steni, te put koji vodi duž njega, još više se udaljavajući od željene doline. Na kraju, jedna stena je bila prava i put je vodio preko nje, opisujući luk oko skulptura koje sam htela da vidim izbliza, ali to je bilo kilometrima dalje od mesta s kojeg sam krenula.

Poučena tim iskustvom, kada sam narednog dana krenula u obilazak 'must-see' atrakcija u blizini Goremea, zabranila sam sebi da odstupim makar i pet stotina metara od rute.


Napušteni grad Čavušin (Çavuşin)

Četiri kilometra severno od Goremea, u visokoj, strmoj steni koja je poput napola sklopljene šake zakrilila Roze dolinu, uklesan je grad Čavušin. Istorija kaže da su se prvi hrišćani ovde krili od rimskih legija još za vreme Hristovog života, od 17. godine nove ere, da bi četiri veka kasnije ovo mesto postalo utočište za brojnu hrišćansku zajednicu. Na štedroj, peskovitoj zemlji, pokušavali su da se bave zemljoradnjom, što i današnji žitelji Čavušina čine.

Na vrhu stene je crkva, jedna od najstarijih u Kapadokiji, koja je posvećena sv. Jovanu Krstitelju. Druga, znatno veća i impresivnija, sa ranohrišćanskim freskama, nalazi se podno sela, pored današnjeg magistralnog puta. Datira iz 964-965. godine, a podignuta je prigodom boravka Nićifora Foke, vizantijskog cara, u Čavušinu. Znak Uneskove kulturne baštine nije mi ostavio dilemu da li se ulaz naplaćuje -- nisam morala da se uspenjem strmim, originalnim gvozdenim stepenicama u steni, da bih se u to uverila.


Pašabagi (Paşabağı) ili Kesisler Vadisi

Na putu ka selu Zelve, u koje sam se uputila, smešteno je mesto dvostrukog naziva, čija imena u prevodu znače “pašini vinogradi” ili “monaška dolina”. Zapravo, reč je o skupini od dvadesetak veoma sličnih, zaista ogromnih vilenjačkih dimnjaka, koji većinom imaju spojena 'tela' i zasebne glave sa kapama, nalik na džonovske pečurke. Njihov raspored -- uglavnom su grupisani u parove između kojih je dovoljno prostora -- i konfiguracija zemljišta zaslužni su za to što su ovde izgrađene staze kao u nekom parku i uređenoj izložbi skupltura na otvorenom.
U jednom od dimnjaka, koji izgleda kao troglava aždaja, uklesana je kapela sv. Simeonu.


Zelve

Hoću-neću, hoću-neću da uđem -- desetak minuta sam se dvoumila pred kapijom da li da platim ulaznicu. Znala sam da je Zelve jedno od poznatijih ranohrišćanskih sela u Kapadokiji, a pogled na crvenkasto-roze stene, koje u polukrugu opisuju dolinu, obećavao je zanimljivu avanturu. Fodorsov vodič, koji sam ponela sa sobom i sada konsultovala (što je turistička metoda analogna bacanju novčića), tvrdio je da će mi obilazak ovog sela omogućiti potpun uvid u to kako se živelo u vilenjačkim dimnjacima.

E pa kad je tako, nek idu u bestraga i osam turskih lira (osam ovde, deset tamo, petnaest skoro
svugde za otvaranje magičnih kapija istorije). Kupujem i ulazim.

Zelve je bio centar hrišćanskog monaškog života počev od devetog pa sve do kraja trinaestog veka. Naselje je formirano u visokim stenama koje imaju oblik slova “m”, sa zaobljenim uglovima i najkraćim srednjim krakom. Podno njega je dolina i ulaz u selo. Radi lakše i brže komunikacije između dva spoljašnja kraka, da žitelji ne bi morali da pešače okolo, kroz središnji krak probijen je tunel. Nažalost, on je danas urušen i zatvoren za posetioce.

A to je slučaj i sa mnogim drugim delovima ovog nekada velikog sela, u kojem je živelo i nekoliko hiljada ljudi. Sigurno je jedna trećina podlegla eroziji, a kada vetrovi, što ovde duvaju skoro uvek, stanu na tren, jasno se može čuti zvuk osipanja peska.

Sa žaljenjem zaobilazeći delove mesta koji su ograđeni i zatvoreni za posete, prvi put sam pomislila kako zaista imam sreće, jer će možda već za deset ili dvadeset, a svakako za sto godina, erozija, kiše i vetrovi razrušiti i ovo što ja sada gledam: crkvu, džamiju, stanove na više spratova i sa nekoliko soba, 'grasonjere', mostove... Jer iako nisam sve videla -- delom što nisam stigla, delom što nisam imala dovoljno novca -- odlazeći odavde ja ću poneti pune bisage nestvarnih sećanja na Kapadokiju -- Zamlju vilenjaka.


Fotografije su ovde

[pauza]

Kapadokijski podzemni lavirint(i)
29. mart

U Derinkuju, koji se nekad zvao Melengubu, nalazi se drugi po veličini podzemni grad u Kapadokiji ¬- veći je samo u mestu Ozkonak, ali on trenutno nije otvoren za posetioce. Do sada je otkriveno oko davdeset nivoa, koji sežu u dubinu do osamdeset pet metara. Od toga je samo jedanaest očišćeno, a osam je otvoreno za posetioce. Prema broju prostorija za smeštaj ljudi, štala, ventilacionih dimnjaka, bunara, skladišta, ovde je moglo boraviti nekoliko hiljada ljudi.

Sve to saznajem zahvaljujući tome što je neposredno za mnom naišla grupa sa privatnim vodičem. Stojimo svi skupa u prostoriji odmah ispod ulaza, od koje se odvajaju nekolike podjednako velike prostorije sa udubljenjima duž zidova. Vodič objašnjava da su ovde bile štale a te niše su identifikovane kao korita za stočnu hranu. Odmah uz njih nalazile su se vinarije, gde su hrišćani iz sedmog veka pa nadalje ostavljali grožđe da fermentira. Do vinarije je kuhinja a jednim kanalom vino je tekao sok od prešanog grožđa.

Pretvaram se da čekam dok grupa napusti ulazne prostorije, da bih kobajagi fotografisala, ali vodič prozire moje namere. Ljubazno me umoljava da ili ja odem ili će on otići, našta mu ja podjednako ljubazno kažem da je veoma neljubazan. On se izvini i sad zaista neljubazno podigne glas upućujući me na izlaz. Ja ne menjam intonaciju ali grimasom sasvim jasno stavljam do znanja da nemam pojma za šta me optužuje. Tek sam ušla i ne pada mi na pamet da krenem za strelicom koja vodi napolje. No pošto vidim da je on na ivici sloma (za pedeset evra koliko ga je grupa platila), najumiljatijim glasom ga pitam šta zapravo želi da uradim. On na to demonstrativno izleće iz prostorije, pravo u sobu koja je, kako je maločas objasnio, služila za verske obrede.

Tako propuštam objašnjenje o tome šta se nalazilo na drugom nivou -- čemu su služile prostorije s obe strane tunela. No na osnovu stropova i zidova pocrnelih od vatre koja se ovde ložila, prilično pouzdano mogu da zaključim da su se ovde nalazile sobe i stanovi.

Namenu prostorija na sledećoj, trećoj etaži, ne uspevam da odgonetnem, ali vidim da je tu bunar pa pretpostavljam da su i ovde, kao i na narednom nivou, takođe bili smešteni ljudi.

Veoma je zanimljivo 'graditeljsko' rešenje sa dugim tunelom koji povezuje treći, četvrti i peti nivo. Izgrađen je tako da veoma lako može biti zatvoren u slučaju napada. Kao vrata, upotrebljavani su ogromni mlinski kamenovi, teški sigurno nekoliko stotina kilograma. Pokušavam da zamislim kako u uskom tunelu, verovatno se nogama i leđima odupirući o zidove, dvojica-trojica najjačih i najprisebnijih muškaraca zatvaraju prolaz pred nadirućim persijskim ili rimskim vojnicima -- i jedva verujem da je to izvodljivo. Morali su imati nadljudsku snagu.

Ali jedva verujem i kad i na sledeća dva nivoa, petom i šestom, opet prepoznam sobe za smeštaj ljudi i pred ulazom u skoro svaku od njih vidim mlinsko kamenje za zaustavljanje neprijatelja, u slučaju da ovaj prodre toliko duboko. Kako su uopšte preneli te kamenove ovde kada su oni veći i širi od samih tunela kroz koje su morali da ih pronesu? Šteta što ne mogu da pitam vodiča.

Na spustu u sedmi nivo počinjem da se osećam neprijatno. Tunel vodi strmo nadole, veoma je uzak i skoro sve vreme mora da se korača povijeno zbog niskog stropa. Dole je, izgleda, bila crkva i groblje, ali ne šetka mi se okolo da bih tražila potvrdu za tu pretpostavku. Brzo se vraćam nazad, uspinjem se do izlaza, gde sustižem vodiča i njegovu grupu.

Nismo u istoj prostoriji, ali mogu jasno da čujem kako dovršava priču o ljudima što su verovatno bili rođeni pod zemljom i koji nikada, ali baš nikada nisu izašli napolje, budući da su opsade ponekad trajale i decenijama. Stresam se od jeze pokušavajući da zamislim život bez Sunčeve svetlosti, život osvetljen samo bakljama i lojanicama, između tunela i otvora u zemlji. Brrrr.

Tu nelagodnost donekle ublažava podatak koji ćitam u tekstu dobijenom uz ulaznicu. Naime, veruje se da su svi kapadokijski podzemni gradovi i naselja u stenama, kojih skupa ima između sto pedeset i dvesta, međusobno bili povezani spletom tunela. Fascinantna je već i sama pomisao o podzemnom lavirintu koji se prostirao na oko dvadeset pet hiljada kvadratnih metara, koliko obuhvata ovaj region, dok brojka od trideset do pedeset hiljada ljudi koji su se mogli smestiti u njemu izaziva nevericu. Pa to je čitav omanji grad!

Ali pitam se, i to pitanje me proganja i nakon odlaska iz Kapadokije, zar je moralo tako? Zar je moralo u pećine i stene i ispod zemlje? Ali umesto odgovora, vazda me sustigne ista nebogougodna misao: da nije bilo neprijateljskih vojski i progona, šta bi od ovoga svega danas postojalo?


Fotografıje su ovde

[Geri]

http://www.charolija... ... log-sveta/

[Legionar]

Geri ЦАРЕ,'ал га "ископа" Свака част =D> Ако још неко мисли да је Снежа луда,нека прочита о ауторки овог текста (госпођи Ивани Момчиловић) на њеном блогу,да види шта је право "лудило" Чудо једно како се "лудаци" проналазе (привлаче) Шалу на страну,хвала госпођи Момчиловић на лепом тексту и позиву људима да се "укључе" у Снежин сан.

[pauza]

Slažem se, tekst je zaista nadahnuto napisan i toliko topao, da je i mene dirnuo
A Ivanu ne znam, ali izgleda da je i ona opaljena mokrom čarapom

Hvala, Geri.

[pauza]

U srcu Anadolije
1-3. april

Dom(aćini) u Kajseriju
Istuširala sam se, spremila klopu i udobno se zavalila u fotelju ispred prozora četvorosobnog stana u centru Kajserija, s kojeg se pruža panoramski pogled na ceo grad i u pozadini planinu Ercijan koja se visoko izdiže iza poslednjih krovova. Na stočiću ispred mene pun tanjir makarona, do njega Efes od pola litre, a kroz sobu se lomi glas Ele Ficdžerald sa ce-de plejera.
Moji domaćini, Atila i Gultekin, obojica u kasnim četrdesetim ili ranim pedesetim, sačekali su me kada sam danas pristigla u grad, smestili me i onda otišli, dajući mi vremena da se odmorim. I ja to i činim, sa sve četiri uvis.
Stan je Atilin, to je zapravo njegova kancelarija i mesto za odmor, kako mi je objasnio pokazujući mi u jednoj od soba rekvizite i opremu za razne vrste outdoor aktivnosti: bicikl, teniski reketi, skije, snoubord... -- sve vrhunskog kvaliteta, brendirano. Atilina prodavnica ekskluzivne ženske odeće očito odlično posluje, ali nemam utisak da mu poslovne aktivnosti ostavljaju dovoljno vremena da se bavi rekreacijom, ili barem to ne čini u meri u kojoj bi želeo.
Za razliku od njega, Gultekin ima sve vreme ovoga sveta budući da se nedavno penzionisao. Njegova velika strast takođe su autdoor aktivnosti, što mi je bilo jasno već pri prvom pogledu na njegovu garderobu: sportska odeća renomiranih svetskih proizvođača planinarske opreme. Pošto je po mene došao biciklom, imala sam prilike i da se divim njegovom trekingu marke Trek, sa opremom visokog srednjeg kvaliteta: full Deore i Bontrager. Njime je napravio nekoliko kraćih tura u lokalu, ali tek se sprema da se upusti u vode cikloturinga.
Radi toga se, pre dve-tri nedelje, i registrovao na listu Warm Showers koju mu je preporučio neki poznanik. Njegovo znanje engleskog je nezantno, ali zahvaljujući Guglovom prevodiocu uspeva da prati forume na tom sajtu. Ja sam prva koja ga je kontaktirala i zaista je srećan i uzbuđen što mu se ukazala prilika da ugosti jednu cikloturistkinju na putu oko sveta. Lično, nema mogućnosti za smeštaj u svom prostoru, ali je zato tu Atila, njegov prijatelj još od detinjstva, i sudrug u sportovima na otvorenom.

U carstvu tepiha i ćilima
Iz nekog razloga, Kajseri nije previše popularno turističko odredište iako ima mnogo toga što je vredno videti: najstariji medicinski fakultet na svetu, zidine ogromnog Justinijanovog utvrđenja, nekoliko medresa, seldžučke džamije -- i sve to neverovatno dobro očuvano. Grad je takođe poznat kao nezvanična prestonica najboljih i najjeftinijih ćilima i tepiha u Turskoj. Igrom slučaja, prilikom obilaska Ibrahim pazara koji postoji još od sredine osamnaestog veka, Gultekina i mene presreo je momak koji odlično govori engleski i svratio nas u, kako je rekao, najbolju radnju “kilima i tepiha u celom Kajseriju”.
A unutra šarenilo od boja, što začudo nimalo ne smeta očima, valjda zato što su sve prirodno dobijene, iz biljaka i plodova, na isti način na koji se bojilo i pre hiljadu godina. Vekovima nepromenjen ostao je i način na koji žene po okolnim selima tkaju ćilime i tepihe, ručno, na razboju. Otuda im za izradu jednog srednje veličine (70 cm x 50 cm) treba čak oko mesec dana.
Stari trgovac koji mi sve to objašnjava na odličnom engleskom, prostire preda me na pod jedan po jedan. Moram pod prstima da osetim njihovu mekoću da bih shvatila i poverovala ono što mi priča: da se mogu postaviti bilo gde i za bilo koju namenu: kao tepisi, prostirke za molitvu ili za sedenje, kao prekrivači... Jer zaista su neverovatno mekani i tanki.
Svi geometrijski motivi na njima imaju snažno simbolično značenje. To su najčešće romboidi i trouglovi koji predstavljaju porodicu, stilizovane stepenice koje znače napredovanje u životu korak po korak, a od životinja škorpion.
Stari trgovac, za koga ću kasnije saznati da je uspešno prodavao turske tepihe čak u Americi, poziva me da odaberem neki koji mi se najviše sviđa, jer njegova prodavnica hoće da mi da simboličan dar. Odbijam. Cena od šest stotina turskih lira (oko 250 eura) za te dimenzije zaista nije previsoka: isti takvi u Kapadokiji koštaju skoro duplo više, ali sve i da imam novac, šta da radim sa ćilimom na biciklističkoj turi? Da je čarobni i da može da leti, to bi već bila druga priča -- pokušavam da se šalim sa trgovcem. No, on je veoma ozbiljan. Naručuje za mene čaj od jabuke i dok degustiram napitak božanskog ukusa, on sve iznova slaže pred moje noge, svaki put me pitajući da li mi se taj najviše dopao na prvi pogled. Jasno mi je da što više budem odbijala, to će više navaljivati shvatajući moj otpor kao izazov, tako da se odlučujem da samo ćutim i mirno posmatram njegovu prodajnu predstavu.
A ona je zaista briljantna, čak i za mene, bivšeg dugogodišnjeg prodavca osiguranja. Iako prepoznajem sve prodajne štosove i trikove, faze prezentacije i vođenja prodajnog razgovora, malo nedostaje da kupim njegovu priču -- a s njom i tepih ili ćilim. Srećom, te zaista nemam novca za takvu ludost, pa odlazim samo s fotografijama najlepših primeraka tkalačkog umeća.

Na ugašenom vulkanu
Ercijan je planina visoka skoro četiri hiljade metara koja je pre deset miliona godina bila aktivni vulkan. Zahvaljujući lavi, kamenju i pesku koji je izbacivao, te pratećim zemljotresima, u Kapadokiji su nastali svi oni zanimljivi geomorfološki oblici. Njegov uticaj na okolinu i danas je toliko jak da sneg na ovoj planini preko noći 'ohladi' celu Kapadokiju, nekad i za desetak stepeni (što sam i sama doživela prilikom posete Derinkuju, kada me je uhvatila snežna oluja).
Vozeći od Goremea ka Kajseriju, Ercijan mi je skoro sve vreme bio zdesna, visok, zavejan, sa oštrim vrhom napola skrivenim u oblacima, toliko impresivan da nisam mogla da odvojim pogled od njega. Svaki čas sam stajala i fotografisala ga, pokušavajući da uhvatim i prenesem na fotografiju makar delić te moći.
Kada sam ušla u Atilin stan u Kajseriju, moje najveće oduševljenje izazvalo je to što se s prozora pruža otvoren pogled na ovu planinu. I opet sam škljocala i škljocala fotoaparatom, ujutru, preko dana, uveče -- vrebajući najidealniji čas i najpovoljniju svetlost da je ovekovečim.
A onda je, drugog dana mog boravka u Kajseriju, došao predlog momaka da se kolima odvezemo na Ercijan. Da oni mogu da odvoje ceo dan i da sam ja odmornija, verovatno bih im predložila da pedalamo do gore: put je dug dvadest dva kilometra, asfalt je savršen, a penje se sa visine od hiljadu i sto na visinu od dve hiljade i dvesta metara -- odlično za trening. Ovako, vozimo se Atilinim džipom do ski-centra i onda se žičarom uspinjemo na tri hiljade metara, odakle počinju skijaški spustovi. Dan je na izmaku, pa više nema nikoga na stazi, što delom umanjuje kompletni ugođaj, živost slike s koje izostaju skijaši u jarkim odelima, ali delom i čini da sve izgleda pomalo nestvarno, kao da smo sami na ovoj planini. U njenom podnožju prostire se grad, kuće su nalik na sićušne tačke, otvorene, izložene, nezaštićene tačke podno ogromnog vulkana koji samo naizgled, spolja miruje, dok duboko dole u njemu nikad nije ni prestajalo da kuva.
Sada se, pod suncem koje danima greje, sneg na Ercijanu topi, što je nepogrešiv znak da je zima na izmaku. No na samom vrhu, objašnjavaju mi Atila i Gultekin, ostaće da se beli tokom celoga leta.
Kasnije, kada siđemo u grad, dok se vozimo nazad ka Atilinom stanu, uočavam da je stilizovani znak Ercijana, sa zavejanom kapom, deo loga velikog broja firmi u Kajseriju, a nalazi se i u logotipu gradske opštine.

Dečaci iz Kajserija
Veče uoči mog odlaska, u Atilinom stanu pričamo o biciklističkim turama koje su njih dvojica planirali da naprave. Prva treba da bude uskoro, za desetak dana. Osmislio ju je Gultekin, koji je duh pokretač aktivnosti na otvorenom u njihovom dvojcu. Planirao je da naprave lep krug po jugoistočnoj Turskoj, te po Egejskoj obali uključujući i vožnju na Kipru.
Voleli bi da vozim sa njima, a i ja bih to želela, ali mi nedostaje tih dvadesetak dana koliko otprilike još i imam pre nego što se bude navršilo tri meseca koliko ukupno mogu da ostanem u ovoj zemlji. Ali biće još prilika, nadam se.
Gultekin mi potom saopštava i predlog druge, velike ture koju bi trebalo da naprave na leto: krenuli bi od Turske kroz istočnu Evropu, sve do Sankt Peterburga, a onda bi se vratili kroz zapadnosevropske zemlje. Pitam koliko je to približno kilometara, koliko vremena, ali dobijam neodređeni odgovor kao da nije važno. To misli Gultekin, dok se Atila ne slaže u potpunosti. Njemu je vreme problem, kao što je njegovom drugu i meni novac problem -- komentariše. I daje nam dobar podsticaj za priču o troškovima na turi poput moje, jer bi i oni bi putovali na sličan način.
Kazujem im moje iskustvo upućujući ih na sajtove gde mogu da pročitaju šta o tome kažu drugi cikloputnici, da saznaju kolike su cene namernica u pojedinim zemljama, te da naprave precizniji plan cele ture. Jer velika je razlika kada se ima mesec ili dva na raspolaganju ili kada se, poput mene, ima sve vreme sveta za pedalanje.
U jednom trenutku se okrenem prema njima a oni obojica gutaju moje reči ne trepćući, širom otvorenih očiju (a i ustiju). Neodoljivo, zaličiše mi na dečake, na đake u školskim klupama, koji slušaju priče o najlepšim čudima sveta, maštajući o tome kako će uskoro i sami početi da ih otkrivaju. A sve što treba da urade jeste da rašire krila i polete ka njima.

[vladetaub]

Ne mogu da zaključim da li je moj post za ovu ili temu "Snežaninim biciklom oko sveta - moja razmišljanja" pa molim moderatore da pravilno razvrstaju.

Pratim ovu temu.Između ostalog,edukativna je.
Pisana iz ugla snalažljivog putnika namernika,dobro informisanog o onome što piše,stilom prijemžljivim čitaocu i izrazito ličnom notom,odskače od drugih tema na CikloBerzi.Snežana zna da izrazi ono što vidi i doživi.
U Turskoj nisam bio pa sam polako čitao reči a još pažljivije gledao fotografije.Moram priznati da sam imao nešto drugačije mišljenje o Turskoj i ljudima koji tamo žive.
Odajem priznanje Snežani na iskazanoj volji da ostvari svoju ambiciju.Skidam kapu (koju inače često nosim) na pokazanoj upornosti i hrabrosti.
Čestitam na snalažljivosti i toplim,sugestivnim reportažama.
Ne menjam mišljenje! I dalje smatram da tako nešto nije za prefinjenu žensku osobu u tim godinama i u takvom emotivnom statusu (ako se to tako kaže).
Pozdrav!

[pauza]

I dalje smatram da tako nešto nije za prefinjenu žensku osobu u tim godinama i u takvom emotivnom statusu (ako se to tako kaže).

Slazem se

[pauza]

Dan za organe reda
11. aprilt


I deo: Žandarmerija

Šta rade Turci kada žele da pomognu turist(kinj)i u njihovom selu, ali ne znaju kako jer ne razumeju ni reči no jasno vide da je veoma zabrinut(a)? Pozovu broj 156 -- žandarmeriju.
-- Nas možeš pozvati za svaki problem -- objašnjava mi mladi žandarm na dobrom engleskom.
To sam čula više puta za prethodna dva i po meseca. Skoro svi moji domaćini preporučivali su mi da se obratim žandarmima u slučaju da imam neki problem, ali do sada nisam na to ozbiljnije pomišljala. Ne bih ni sada pomislila, da nije bilo žitelja sela Gumelonu.
Tamo sam se obrela greškom, zahvaljujući lošoj mapi i još gorim instrukcijama lokalaca. Kada sam shvatila gde se nalazim, promenila sam prvobitni plan, što uopšte ne bi bio problem da mi urgentno nije trebao benzin za moj gorionik, da sam imala sveže namernice i da nisam još uvek bila rovita od prehlade čiji sam najjači nalet pregurala pre dva dana u Sivasu, u smeštaju kod Ersena preko Kauč Surfing liste.
Problem sa benzinom počeo je ozbiljno da me brine jer se ispostavilo da istočno od Sivasa ni na jednoj pumpi ne prodaju ovo gorivo. Zašto?, da li zbog previsoke cene (2,5 evra) u siromašnom delu Turske ili opasnosti od pravljenja eksplozivnih naprava, niko nije umeo da mi objasni. Tek, benzina ni za lek. A bez gorionika nema toplih napitaka ni kuvanih jela, što mi se kao ideja nimalo nije dopadalo.
I kada sam nakon promenjenog plana i pedalanja pedesetak kilometara duže rute shvatila da me očekuje još trideset pet do mesta Almus gde čak nije ni izvesno da ga toče, došlo mi je da zaplačem. Jer po svim prethodnim smernicama, po onome što sam prošle večeri čula od seljaka na čijoj farmi sam zanoćila, trebalo je da sam već nadomak Almusa. I mapa kaže to isto. Kako sam onda još uvek ovde, kada bi već morala da sam tamo?
Žandarm Sinan Zebun ne haje mnogo za moja pitanja i pokušaje da shvatim gde je nastala greška. Njega zanima gde sada želim da budem i šta mi treba. Konkretno.
-- U Almusu. Ili bilo gde gde toče benzin -- odgovaram kratko.
-- Toče u Almusu. Gde ćeš posle? -- ispituje me, nakon što smo seli u seosku kafanu.
Saopštavam mu moje planove da izbijem negde na Crno more, nebitno gde, a onda nameravam da pratim put duž obale sve do granice sa Gruzijom.
Klima glavom i pita me da li sam doručkovala. Jesam malo jer nemam hleba... Prekida me napola rečenice i poručuje tost-sendvič za mene. Čaj je već stigao, jer to vas u Turskoj niko i ne pita da li želite.
-- Da li ćeš biti u redu ako u Almusu kupis benzin? -- pita me Sinan.
Potvrđujem. On poziva nekoga i nakon kraće priče telefonom, saopštava mi plan:
-- Moj prijatelj koji razvozi hleb po selima doći će ovde za jedan sat. On će te svojim pikapom odvesti u Alamus i pokazaće ti gde je pumpa i kuda dalje treba da voziš prema Crnom moru. Ok?
-- Ne treba da me vozi, ako je to samo trideset pet kilometara, to je oko dva ssata pedalanja što je okej.
Međutim, Sinan neće ni da razmatra takvu mogućnost. Njega su pozvali da mi pomogne, on me je temeljno ispitao za moje želje (zar ne?) i biće miran tek kad mu prijatelj bude javio da me je ostavio u Almusu.
Oh! Kako se raspravljati sa žandarmerijom? Kako objasniti da ne želim da se vozim kolima?
Nikako.
A da ironija bude još veća, predeli kroz koje nešto kasnije isporučilac hleba i ja prolazimo u njegovom pikapu nesumnjivo su mešu najlepšima koje sam videla u Turskoj. Put sve vreme prati reku, desnom obalom koja se pod blagim nagibom spušta ka koritu. Zemlja ima onu mrko-oker boju, po kojoj čak i laik poput mene zna da je toliko plodna da će na njoj proklijati i slučajno bačeno seme. S obe strane kanjona su nestvarno zelene livade, preorane njive, brezovi šumarci... Ne mogu da prežalim što ne pedalam kroz tu lepotu.


II deo: Policija

Moj vozač me ostavlja nakon što sam napunila dve boce benzina i ugovorila potencijalno kamp-mesto za noćas, odmah iza pumpe, a po pozivu pumpadžije Ahmeta. Da li ću ostati u Almusu ili produžiti dalje, zavisi od toga koliko ću se zadržati u internet kafeu.
Ulazim u gradić i trudim se da ne obraćam pažnju na stotine zantiželjnih pogleda. Treniram sebe da se naviknem na to da sam atrakcija i da će to biti još izraženije kako budem išla dalje na istok.
Nalazim internet kafe i taman počnem da odgovaram na pisma, kada me neki momak prekine. Pokazuje mi svoje isprave policajca i nešto me pita na turskom. Žalim, ne razumem. Nudim mu svoj pasoš, ali on odbija i poziva nekog telefonom.
Za par minuta evo dvojice policajaca. Jedan, koji se predstavlja kao Orhan, govori engleski. Videli su me kada sam od pumpe pedalala prema gradu i žele da mi postave neka pitanja, a sve radi moje sigurnosti.
Okej, izvolite?
Šta radim ovde? Gde idem? Gde mislim da spavam? I zašto ovo? I kako ono? I šta ću...? Petnaestak minuta traje 'upoznavanje' a onda mi Orhan saopštava da će krenuti sa mnom na benzinsku stanicu ako rešim da tamo zanoćim. Ako njega pitam, on mi preporučuje da danas ne pedalam dalje, jer je put koji sam odabrala dosta naporan i ima dosta uzbrdica, a već je popodne i nije sigurno da ću stići do narednog grada pre mraka. Dakle, šta sam rešila?
Ja? Izgleda da danas ništa ne odlučujem sama.
Slažem se da nastavim tek sutradan. Treba mi odmor a ideja da imam improvizovan tuš na benzinskoj stanici (što je lako izvodljivo) veoma mi se dopada.
Obećavam Orhanu da ću mu se javiti kada završim u internet kafeu, i tako i učinim.
Svraćam u policijsku stanicu, gde posedim narednih pola sata koliko traje provera mog pasoša. Onda mi Orhan dodeli svog prijatelja, policajca u civilu, koji me otprati do benzinske stanice.
Malo mi je neprijatno zbog Ahmeta, jer mi je delovao kao okej tip, ali policajac se predstavlja kao moj prijatelj. Potvrđujem, dopunjujući priču detaljom kako su Orhan i Ersen iz Sivasa obijica rodom iz Antakije (što je istina) i da se ispostavilo da je potonji pozvao prvog (što je laž), pitajući ga da se pobrine za mene u Almusu.
Izgleda da Ahmet guta priču, pa mi lakne.
Oprostim se sa 'prijateljem' policajcem, pa požurim da postavim šator i smestim se, pre nego što se odnekud pojavi još neki predstavnik organa reda koji smatra svojom dužnošću da mi pomogne -- protiv čega nema mesta nikakvom pogovoru.

[modesti]

Sigurno si dobro isplanirala gde ćeš se danas, na uskršnje jutro, probuditi, u kakvom okruženju i s kakvim očekivanjima... Ja, odavde, mogu samo da ti poželim lep i svečan uskršnji dan, da barem deo dana, makar i u mislima, podeliš s nekim ko će te ispuniti ljubavlju, dobrim vibracijama... Da, znam, neminovno će biti i setnih trenutaka, vraćanja u detinjstvo, u sigurne zagrljaje, ali ti sad ideš dalje, ovo je tvoj Put Života
Hristos voskrese

[pauza]

14-15. april
Bolaman

Pogrešno sam procenila Fahri i Hamije kad su me pozvali da noćas budem njihov gost. Samo zato što su pešačili pet kilometara od šume na brdu, gde sam ih srela, do njihovog stana, zaključila sam da su sirotinja. Tim me je više dirnula njihova želja da me ugoste nakon što me je tip sa sekirom isterao iz pomenutog šumarka gde sam prvobitno nameravala da spavam.
Do gore sam bila izgurala bicikl putem između nekoliko seoskih kuća, pitajući svakoga koga sam srela da li je u redu da tamo kampujem, i svi su odobrili. A onda se odnekud pojavio taj tip, namršteni, bradati Turčin sa sekirom, i vrlo jasno mi stavio do znanja da ne mogu tu da ostanem. A bilo je očito da je on neko važan u tom seocetu, jer su se ostali seljani povukli čim se pojavio.
Opsovala sam glasno (ionako me niko ne razume) zbog moje loše sreće. Na obali je često teško naći mesto za kamp, jer su duž plaže načičkane kuće a s druge strane druma su obično brda. Ova, crnomorska, bar u delu između Unje i Fase, gde sam se sada nalazila, potvrđuje to pravilo. Ali nema mi druge nego da dalje tražim.
Siđem dole na glavnu džadu, kad tamo -- Fahri i Hamije. Po osmesima na njihovim licima zaključujem da su čuli šta mi je onaj rekao i da razumeju moju ljutnju. Mahnem im za pozdrav, te se spremim da zapedalam u kontra smeru od njihovog, a to znači uzbrdo.
No tada me oni pozovu da im priđem. Uz pomoć gestova, mojih rečnika a najviše zahvaljujući obostranoj želji da se razumemo, shvatam da me pozivaju da tu noć provedem u njihovom domu. Naravno, ako mi nije problem što je u kontra-smeru.
Nije, ne marim previše što ću se malo vratiti.
No, to je oko pet kilometara odavde.
Hm, dobro, okej je da prošetam. Krevet, tuš, domaće jelo verovatno -- za to itekako vredi pešačiti.

I tako, krenusmo nas troje nogu pred nogu, lagano. Napred Fahri, sa sekirčetom (šta li su radili u šumi kad su im torbe skoro prazne?), u dobrom džemperu, novim somotarkama i novim gumenim čizmama kakve na obali nose lokalci kad rade po bašti; za njim Hamije, i ona u novoj odeći, kose pokrivene novom maramom, lagani letnji džemper deluje novo, a cipele su nesumnjivo jedva i nošene iako se ne izgledaju previše udobno; naposletku ja, cikloputnica koja nizbrdo gura bicikli brzinom 3,2 kilometra na sat.
I tako skoro sat i po, do njihove kuće. Jer Hamije (kao i većina Turkinja u kasnim pedesetim koje su se raskrupnjale i nagojile) ima problema sa kolenima i teško joj je da pešači. Pitam je što ne ide dolmušem, minibusom koji ovde saobraćaju veoma često, a ona odgovara da su se danas vozili njime, kada su išli uzbrdo. Valjda zbog toga povezujem da moraju biti veoma siromašni, jer karta za dolmuš je jeftina, ne verujem da bi za tih pet kilometara platila više od jedne lire (manje od pedeset dinara).
Bila sam toliko dirnuta da sam predložila da ona sedne na guvernalu a nas dvoje da guramo bicikl, budući da bih ga teško vozila s njom na šipki. Moj predlog ih je nasmejao, a i inače se dosta smeju.
Podsećaju me na moje roditelje: i moj otac je bio vitalan i vitak u srednjim šezdesetim, poput Fahrija, a majka je bila iste krotke i blage prirode kao Hanije, i takođe je patila od prekomerne težine. I moja Stanka pratila bi Dragoljuba ne gunđajući što nemaju za autobus. Eh, majke...
Želim da im kažem koliko sam im zahvalna i koliko mi znači što su me pozvali u svoj dom, da im objasnim kako nije slučajno što smo se sreli baš danas, na Veliku subotu i što ću uskršnje jutro dočekati upravo sa njima, koji su toliko nalik mojim počivšim roditeljima.
Pokušavam, ali ne razumeju pa odustajem.

Nakon sat i po ili čak i nešto duže, stižemo pred zgradu u kojoj žive. Nezavršena višespratnica bez fasade, malo uvučena od glavog puta, ali na dobrom mestu u varoši Bolaman. No iznenađenje tek sledi kada se popnemo u stan na prvom spratu: velik, dvoiposoban stan od osamdeset-devedeset kvadrata, sa veoma kvalitetnim podnim i zidnim oblogama u kupatilima (u Turskoj sve novije zgrade imaju tradicionalni turski toalet i takozvano francusko kupatilo) i kuhinji, sa ne ultramodernim nameštajem, ali vrlo solidnim i novim kaučima, tepisima, ormarima... Vau!
Baš se radujem što sam pogrešila u proceni.
Dok Hamije klanja u kuhinji, pokušavam da pričam sa Fahrijem. Oboje su penzioneri, njemu je šezdesetpet a njoj pedesetsedam (skoro identično mojim roditeljima kada su umrli). Imaju četvoro odrasle dece i petoro unučadi, koji svi žive u Istanbulu. I na tome se uglavnom završava moje razumevanje onoga što mi govori, a sigurna sam da i druga strana razume veoma malo od onoga što objašnjavam o sebi. Ali zar je uopšte važno znati činjenice o nekome da biste ga zavoleli?

Dok smo mi pričali, Hamije je spremila večeru: yumurtalı kıyma (jaja pržena na mlevenom mesu sa lukom) sa sirom, maslinama, salatom, maslacem kao prilozima, uz obavezni čaj. Hamije je bila kuvarica i voli da jede, ali je na dijeti (kao što je često bila i moja Stanka). No zato još više uživa u tome što ja jedem kao gladna godina a očito nemam problem sa viškom kilograma. Fahri je zadirkuje, toliko razumem, dok ja hvalim njenu kuhinju i kuvanje. A oboje se kao deca raduju što fotografišem i trpezu i njih, što je najbolji način da im pokažem da su mi priredili zaista posebno veče i podarili osećaj porodične topline, i to na najveći hrišćanski praznik.
Toliko sam srećna što ću se ujutru probuditi u kući ovo dvoje ljudi, što će mi svojim osmesima lepše i srdačnije od bilo kakvih reči poželeti srećan Uskrs, a potom me sa najlepšim željama ispratiti na dalji put.
Želim da poljubim Hamije, ali me ona preduhitri -- podari mi majčinski poljubac dok se svi troje fotografišemo zagrljeni. I onda odlazim, rastajemo se sa suzama u očima.
Zbogom, dobri ljudi. Hvala vam.

[pauza]

Biti mlad i slobodan u Turskoj

Sivas
(dešava se 5-7. aprila, ali sam napisala sa malim zakašnjenjem)

Otkakao sam u Turskoj, mnogo puta čula sam da mladi ovde ne izlaze uveče kao u zapadnim zemljama. Bilo da su naklonjeni konzervativnoj struji, bilo da su liberali, tradicija i sredina propisuju im da budu kod kuće kad padne noć. Izuzetak su veliki gradovi poput Istanbula ili Ankare, kao i tursitička mesta, no ova samo tokom sezone.
Kako se onda provode, kako se druže, kako upoznaju nove prijatelje, simpatije, partnere? Imala sam mnoga pitanja, ali odgovori koje sam dobijala nikako nisu mogli da mi predoče kako to na stvari izgleda. A onda, zahvaljujući mom domaćinu preko Kauč Surfing liste Ersenu iz Sivasa, ukazala mi se odlična prilika da vidim kako se udarnim danima vikenda provodi prosečan mladi čovek u Turskoj.

Petak veče
Došla sam u petak u ranim popodnevnim satima, pustila poruku Ersenu i on je za pola sata stigao svojim malim Suzukijem do mesta gde sam ga čekala. Visok, zgodnjikav i simpatičan dvadesetosmogodišnjak u pratnji oniže devojke sa modernom frizurom, u uskoj majici i u šortcu.
Turska je zemlja kontrasta, reći će mi Ersen kasnije u razgovoru, samo potvrđujući ono što sam i sama odavno primetila: u istom gradiću, nekad i u selima, u istoj ulici, može se videti devojka pokrivena maramom, u dugačkom mantilu-haljini, što se idući na istok pretvara u monašku mantiju, a nasuprot njoj devojka u mini suknji ili streč farmerkama, sa sveže stilizovanom frizurom, na visokim potpeticama.
Ezgi, kako je ime Ersenovoj prijateljici, ima dvadeset dve godine i studira na univerzitetu na kome je on asistent za hemijsku grupu predmeta. Izgleda mnogo mlađe od svojih godina, zbog čega sam pomislila da je srednjoškolka kada smo, vozeći se do Ersenovog stana, zastali da bi ona izašla i sačekala autobus “do škole”, kako je rekao. I dodao je da će nam se pridružiti kasnije, što je meni bio siguran znak da mu je ona devojka. Petak veče planirali su da provedu gledajući filmove na njegovom laptopu (ja sam otišla da spavam), što nimalo ne bi bilo neobično da negde oko dva-tri sata, kada sam krenula do toaleta, nisam videla Ersena u fotelji u dnevnom boravku gde je zaspao -- sam. Sutradan će mi objasniti da su njih dvoje samo drugovi.

Subota
Nakon časa tanga, na kome je Ezgi Ersenova partnerka, upoznajem još nekoliko njegovih prijatelja: kolegu asistenta Burdaka i još dve studentkinje, Bejzu i Dilaru. Svi su se okupili na metineu u kafeteriji tipa Starbuksa. Iako intelektualci, iako mladi, niko ne govori engleski izuzev Ersena. Zbog toga on izigrava prevodioca uspešno balansirajući između uključivanja mene u društvo i razgovora sa ostalima, prvenstveno sa mladim koleginicama.
Jer Ersen je, očito, slobodan. A sem što izgleda dopadljivo i što je na svoj način šarmantan, dobro je situiran i veoma perspektivan. Tako imam priliku da prisustvujem tihoj 'borbi' između Ezgi i Dilare za njegovu naklonost, dok je Bejza po strani, budući da ima četvorogodišnju ćerku i da je, kako ću kasnije saznati, najbolja Dilarina prijateljica. Ezgi mi se od prve nije dopala previše, jer sve na njoj deluje pomalo lažno i prenaglašeno: osmeh koji namešta kada se nekome obrati, pokreti, unjkav glas. Kada saznam da je iz Ankare došla u Sivas da bi studirala, ne mogu a da se ne zapitam zašto je prestonicu zamenila jednim ipak provincijskim gradićem. Jer iako su u Turskoj mnogi gradovi univerzitetski, znatna je razlika u kvalitetu škola u prestonici i milionskim gradovima kao što su Istanbul, Izmir, Adana, u odnosu na gradiće od nekoliko stotina hiljada stanovnika, poput ovog.
Za razliku od nje, Dilara od prve ima moju naklonost. Pre je lepuškasta nego lepa, ali zrači prirodnošću i samouverenošću. Njena garderoba je ležerna: farmerke, džemper koji otkriva ramena, ispod koga ima majicu na bretele. Tokom razgovora, saznajem da je izuzetno dobar student i da planira univerzitetsku karijeru. Kako vreme u njihovom društvu odmiče, tako njena ličnost zauzima sve više prostora za stolom. Čini mi se da i Ersen prvi put ima priliku da malo duže i opuštenije priča sa njom, jer se njegova pažnja polako premešta sa slatke Ezgi na zanimljivu Dilaru. Prva čini veliku grešku time što odlazi na neku zabavu (tek je pet ili šest poslepodne), što Ersen, još uvek nedovoljno zagrejan za drugu devojku, komentariše rečima da Ezgi jednu žurku zamenjuje drugom.
Nedugo potom, prihvatamo njegov predlog da krenemo. Pretpostavljam da je pametna Dilara iskoristila moje prisustvo kao povod da predloži posetu džamiji na brdu nedaleko od grada, s kojeg se pruža odličan pogled. Njena prijateljica Bejza i ona rođene su u Sivasu, za razliku od Ersena koji je iz Antakije došao ovde pre nekoliko godina, kada je dobio zaposlenje na katedri. Iako mi se Sivas čini prilično ružnim gradićem, gledan s tog brda, deluje čak veoma romantićno, što priznaje i Ersen, koji deli moje nedopadanje.
Na brdu se nalazi i staro groblje, gde su pohranjeni Dilarini baka i deka, pa u povratku zastajemo da bi ona očitala molitvu pored groba. Ersen je zbunjen šta mu je činiti, pa mu pomažem sugestijom da ipak izađe iz kola a Dilara će mu, ukoliko želi da ostane sama, to sigurno reći. I čini se da je savet bio dobar, jer sam uhvatila zahvalni pogled koji mu je uputila.
Mrak se već spušta kad se vraćamo u grad. To je odlično vreme za šetnju glavnom ulicom. U Sivasu nema pešačke zone, ali jedine dve velike ulce pretvaraju se uveče u korzo: svi mladi izađu da prošetaju, da posede u nekom kafeu ili restoranu, ili da odstoje pored nekog izloga.
Sada Ersen koristi moje prisustvo i poziva nas na turski specijalitet “či kofte” (cis kofte). One se pripremaju od “brata pirinču” (proso?), a služe se sa testom (poput slane palačinke) i mnogo zelenila. (Turci obožavaju da u tanjirima imaju puno zelenog povrća i salate.) Uz ći kofte, pije se jogurt (ayran) ili šalgam (salgam), sok od cvekle koji je fermentirao. Sve to, naravno, treba zaljutiti što paprenijim papričicama i začinima.
Ersen voli da jede. A voli i Dilara. Sve više, pričaju njih dvoje između sebe, a Durak i Bejza za sebe. Ja pak jedem, ćutim i posmatram. Kako vreme odmiče, tako se Dilara otkriva kao snažna ličnost sa izgrađenim stavom o čemu god da se povede priča. Zaista je zanilmljiva. A to, očigledno, misli i Ersen.
Nakon ći kofti, opet šetamo gradom, a potom Durak odlazi u kupovinu namernica. Ersenovim kolima odvozimo se do bloka zgrada u takozvanom Univerzitetskom naselju, gde žive oba momka. Subotu veče provešće u Durakovom stanu, na sedeljci. Pozivaju i mene, ali očekivano odbijam -- ako je deset sati uveče vreme kada se truska omladina povlači u stanove, meni je to vreme za spavanje.

Nedelja
Nakon jutarnjih vežbi na fakultetu, na otvorenom univerzitetu, Ersen i ja sedimo u kuhinji i pričamo o konzervativnoj struji u Turskoj. Slučajno, njoj pripada Dilarina porodica te i ona. Ali, objašnjava mi Ersen, postoje islamski konzervativci i nacionalistički konzervativci -- Dilara pripada potonjima što je neuporedivo bolje, jer bi u prvom slučaju pokrivala glavu i sigurno ne bi provela veče u stanu nekog muškarca, makar on bio i asistent na njenom fakultetu. Ovako, njen konzervatizam se svodi na duboko uvažavanje svega turskog i poštovanje nacionalnog identiteta. A Turci su imali veliku i važnu istoriju i pre primanja islama, podseća me Ersen. Naravno, sa svime se slažem, dodajući svoje najbolje mišljenje o ličnosti mlade konzervativke. Jer, izgleda da se moj domaćin već zaljubio ili je na najboljem putu da mu se to desi.
Popodne se slučajno seti da se Dilara ponudila da mi pokaže grad, ukoliko me zanima i ukoliko ništa nisam planirala. On će me samo odvesti do nje, potom će otići da se vidi s nekim prijatejem, a kada završimo s obilskom, doći će po mene da me vrati kući. Pa, imala sam malo drugačiju ideju o nedeljnom popodnevu, posebno s obzirom na to da ujutru odlazim a da me je uhvatila veoma jaka prehlada te sam čak i glas izgubila, no menjam nameru i pristajem zbog njene ljubaznosti i prilike da njih dvoje opet budu skupa. Dakle, idemo.
Nakon punog sata Ersenovih priprema u kupatilu, dovozimo se ispred Dilarine zgrade. Pravim se da ne primećujem kako on crveni a ona se bezrazložno smeljulji dok se vozimo čitavih pet stotina metara dalje, na tvrđavu u centru, gde nas Ersen teška srca ostavlja. I gle čuda: čim on ode, a Dilara počne da govori engleski.
Iznenađena sam. Zar se toliko stidi pred njim?
Pa, da. Problem je to što nema priliku da vežba i priča s nekim.
Maska jake devojke topi se kao od voska. Ah, zaboravila sam kako je biti mlad i nesiguran. A ova devojka mogla bi komotno da bude moja ćerka.
Kažem joj to. I dodajem da mi se izuzetno dopada jer je svoja i jaka. Jer je posebna. Jer nije tipična turska devojka koja završava svoje školovanje i prestaje s daljim obrazovanjem zato što joj je vreme da se uda i rađa decu.
Dirnula sam je. Potvrđuje da želi univerzitetsku karijeru, ali se boji kako će nastaviti studije pošto se za poziciju koja je zanima traži znanje stručnog engleskog; to znači da može da prevodi naučne tekstove iz hemije.
Gutam knedlu umesto nje. Ali kažem: možeš ti to. Nemoj da odustaješ pre nego što si i pokušala. Imaš godinu dana da savladaš jezik. Uzmi privatne časove. Traži pomoć Ersena...
Bodrim je i Dilara obećava meni, obećava sebi, da neće odustati. I ja joj verujem.
Bilo je to blic zbližavanje. Sada možemo da krenemo u obilazak znamenitosti u Sivasu.
Radi toga, pridružuje nam se Dilarina prijateljica, srednjoškolka Ajše, koja nam obema, jer ni Dilara tamo nikada ranije nije bila, pokazuje restauriranu tursku kuću -- muzej iz prve polovine devetnaestog veka. Sve u njoj prosto mami posetioca da se prepusti mašti i vrati u prošlost zamišljajući kako je izgledalo ovde živeti. Tako nas tri najpre posedamo u devojačkui sobu da divanimo, potom u sobu za prijem gostiju, pa se majemo po kuhinji i zagledamo ibrike i posuđe, zatim virnemo u momačku sobu, onda u sobu za decu i njihove majke... I ko zna koliko bismo nas tri tako mogle, ali naišla je neka uvažena turska delegacija pa nas je čuvar zamolio da završimo sa obilaskom.
Kuda dalje?
Da vidim Gok medresu s dva minareta koja je građena po principu ključa: ako se izvuče samo jedan cigla, čitavo zdanje će se srušiti. I da nisam izgubila glas, sada bih zanemela pred ornamentima na ovim kulama. Plavetnilo kamena kojim su ukrašene plavlje je od vedrog neba, pa je drugi, nezvanični naziv ove medrese “nebeskoplava škola”. Izgrađena je u poslednjoj trećini trinaestog veka, po nacrtu čuvenog seldžučkog arhitetkte, velikog vezira Sahipa Ate, istog onog koji je u Konji projektovao Mevlana kompleks.
Teško je odvojiti pogled od minareta čiji vrhovi paraju nebo gubeći se negde gore, u visinama.
Devojke me pitaju da posetimo još jednu staru tursku kuću, a pre toga da obiđemo nekolike džamije, ali odbijam. Kada su mi utisci o viđenom toliko snažni poput današnjih, više ne mogu da primim nijedan novi pre nego što se ovi prethodni ne slegnu. Objašnjavam im da ja mesecima, skoro svakoga dana imam priliku da vidim nešto novo, da posetim neku znamenitost i divim se ljudskih ruku delima, da upoznam i naučim ponešto o istoriji različitih naroda i kultura. I ako bih neprestano primala nove, snažne utiske, zatrpavajući se njima, ubrzo bih osetila da sam poput Dilarinih laboratorisjkih rastvora u kojima ima svega previše -- prezasićena.
Razumele su me zbog, verujem, slikovite asocijacije. Dogovaramo se da još malo prošetamo gradom, te da potom pozovemo Ersena da me vozi kući.
Ali ponovni susret ovo dvoje nikako nije mogao da prođe tek tako, u par minuta. Ersen je predložio da svratimo u omanji restoran, jer je ogladneo. Naravno, idemo.
I opet slično kao sinoć, nastavlja se priča i smeh mladih koji se dopadaju jedno drugome, dok Ajše i ja nastojimo da budemo što neprimetnije. I tako sat i po, dva, a onda je konačno vreme za rastanak. Opraštam se sa Dilarom, poželevši joj zaista sve najbolje i moleći je da ne odustaje od svojih želja zbog prepreka koje su neminovne. Ponavljam joj da je posebna i da je njen život samo u njenim rukama -- da nikada to ne zaboravi. I devojčica mi obećava da će ostati jaka, da će se boriti za svoje snove. Obema, suze zablistaju u očima.
A Ersen? Ersen koristi situaciju i to što će za par dana ugostiti jednog Engleza preko Kauč Surfing liste, da pozove Dilaru da i njemu bude vodič po gradu, što će njoj pak biti odlična prilika da vežba engleski. Bravo, Ersene, čestitam mu u sebi, srećna zbog njih dvoje. Za ova dva i po dana prirasli su mi za srce.
A dotle... Ersen me odvozi u stan i nedeljno veče provodimo svako u svojoj sobi: ja pripremajući se za odlazak ujutru, a on gledajući televiziju i odmarajući se nakon ispunjenog vikenda. Možda mladima na Zapadu i ne deluje toliko zabavno, ali meni se čini da zapravo i ne postoji suštinska razlika -- nema alkohola i ostajanja napolju do sitnih jutarnjih sati, ali sve ostalo potpuno je identično. Jer mladost uvek nađe puta i načina za sebe.

[pauza]

Fotke: https://picasaweb.go... ... seriSivas#

[pauza]

Jos jedan album fotki: https://picasaweb.go... ... aCrnomMoru

[pauza]

Crno more

Kakvo je Crno more, je l' stvarno crno?, pita me moj prijatelj.
Jeste, crno je baš-baš. I da ga nikada nisi video uživo a da ti neko pokaže fotografije Jadranskog, Sredozemnog i Crnog mora, prva dva bi verovatno teško razlikovao ali oko potonjeg ne bi imao dileme.

Potražila sam na Interenetu odgovor na pitanje kako je Crno more dobilo taj naziv. I na Vikipedijinim straniicama našla sam nekoliko zanimljivih pretpostavki.

Jedna kaže da u vodama ovog mora nema dovoljno kiseonika što sprečava razvoj mikroorganizama, pa je otuda ono mrtvo i crno. Postoji i pretpostavka da je to ime dobilo zbog toga što ovde voda na velikim dubinama (oko dve hiljade metara) postaje toksična i ubija svaki život.
Druga pretpostavka u vezi je sa brojem mornara koji su se utopili u njegovim vodama. Pošto na celom Crnom moru nema ostrva a bure su sizuzetno nažne, retko ko je uspevao da preživi brodolom. Crno more je zapravo More smrti.
Česte teške magle nad ovim morem apsorbuju svetlost čineći da voda izgleda crno, pa i to može biti razlog njegovom imenu.
A neke pretpostavke vezuju se za srednjovekovno doba i za boje koje su označavale glavne pravce sveta, pri čemu je crna uvek simbolizovala sever. Bliska ovoj teoriji je i ona koja govori o vremenu Otomanskog carstva u kome je more moglo dobiti svoje današnje ime, a opet zbog simbolike severne granice Carstva.,

Kakogod, more je zaista crno. A moja prva pretpostavka bila je da ta boja dolazi od crnog kamenja, ogromnih komada stena koje se nalaze svuda duž obale. Ali u razgovoru s mojim domaćinom u Trabzonu, saznala sam da je kamenje doneseno kako bi se napravile plaže, kojih na turskoj obali Crnog mora gotovo i da nema.

Da li je Crno more lepo?
Na ovo pitanje teško je odgovoriti kratkim “da” ili “ne”. Na prvi pogled, nije mi se dopalo. Ta izgledalo je drugačije od svih mora koja sam ikada videla. Moje oči naviknute su na sinju boju koja ponekad postaje modra, ali crna -- ne, to ne može biti lepo. No već nakon nekoliko sati vožnje duž obale, kada se moja svest malo privikla na drugačiju boju, počela sam da uočavam njegovu lepotu.

Divljije je od tirkiznih mora, u to nema sumnje. Deluje opasnije, potmulije, nepredvidljivije. I moćno, veoma moćno. A to su sve dovoljni razlozi da mi se dopadne -- sa sigurne obale, naravno. Ne znam kako bih se osećala kada bih brodila njime.

Najjači utisak ostavila je slika koja mi se ukazala dvadesetak kilometara pre Trabzona. Pedalam tako da mi je more sleva, ali kako bih mogla da ga sve vreme gledam i uživam tokom vožnje, kršim propise i vozim suprotnom stranom. Iznenada, pojavio se beli kljun -- Kavkaz zavejan snegom, koji se poput kljuna neke prepotopske životinje zariva u crnu površinu vode. A vetar je počeo da duva strašnom jačinom s te strane, podižući ogromne tamne talase. Smejala sam se naglas od ushićenja i naizmenično psovala zbog vetra koji me je izbacivao iz sedla -- ali nisam mogla da otkinem pogled od tog prizora. I kliktala sam fotoaparatom ne bih li zabeležila barem delić te dramatične lepote.