805 replies to this topic

[pauza]

Fotke: Taškale, Manazan i Ješindere: https://picasaweb.go... ... Jesindere#

Fotke: Anatolija: https://picasaweb.go... ... Anatolija#

[modesti]

Ti si, Snežo, bogata žena.

[negas]

Auuuuuuuuu, ja sam odusevljen, morao sam da postujem! Da mi je neko pricao to za turke, a u ala bi se posvadjali...kakvo gostoprimstvo, kakvi ljudi...auuuuuuu...Svaka cast ! =D>

[pauza]

Mod, slazem se. Zaısta sada jesam bogata sa svim ovim novim iskustvima i prıjateljıma
Negas, nı ja ne bıh verovala da su mı prıcalı (a prıcalı su mı). Tolıko su gostoljubıvı ı druzeljubıvı da to malo pocne ı da opterecuje

[pauza]

Pećine Taškalea i Manazana
13-15. mart


Taškale
Taškale se nalazi u Centralnoj Anatoliji, u provinciji Karaman, na 48 km udaljenosti od istoimenog grada. Kontinentalna klima, sa toplim i suvim letima, a hladnim i oštrim zimama, te geološka struktura zemljišta -- krećnjaka, pogodovali su nastanku velikog broja pećina u njima. Neke su prirodne, a većina su ljudskih ruku dela.

Pećine-silosi u Tašakleu
U Taškaleu ima ukupno 250 pećina koje se koriste kao prirodni silosi za čuvanje hrane. Sve su u steni na severnoj strani grada. Ostave se nekad nalaze na visini od četrdeset metara i do njih se stiže jedino spolja, penjući se kao slobodni penjač uz spoljašnju zid, na kome su useci-stepenice za lakše penjanje. U svakoj od ovih ostava može da se skladišti pet do čak šezdeset tona robe koja se doprema i otprema pomoću sistema kotura i kanapa.

Kamena džamija
U jednoj od ovih pećina danas se nalazi džamija bez minareta. Ne zna se kada je sagrađena ali se sa velikom sigurnošću pretpostavlja da je unutra najpre bila crkva. Ima pravougaonu osnovu i kameni krov koji je prekriven limom i gvožđem. Unutra su tri galerije, a enterijer je tipičan za period seldđučke umetnosti, sa drvenim ogradama i detaljima. Geometrijski motivi najčešće imaju oblik Kabe, kocke, i svi su ručno rađeni.
Zanimljiv je jedan natpis koji kaže: “Pravda leži u senci mača”.

Manazan
Pet kilometara severozapadno od Tašakalea nalazi se kompleks pećina koje su uklesane u pet jasno izvdojenih nivoa. Arhitektura ovog jedinstvenog prostora je jednostavna: jedan hodnik koji se poput odžaka diže od temelja do vrha, po sredini zadanja, a koji je zapravo jedini prolaz u unutrašnjost. Od njega se, vodoravno, odvajaju galerije i prosotrije na svakoj od etaža. Hodnik je veoma uzak i uz njega se moralo penjati pomoću useka u steni.
Manazanske pećine potiču iz ranohrišćanskog perioda, iz sedmog veka naše ere, o čemu svedoči crkva na drugom nivou u kojoj su ostaci fresaka, kao i očuvani motivi lišća vinove loze i riba.
Na svakoj etaži nalaze se bazeni za prikupljanje i skladištenje pijaće vode, a kada se svi napčune, utvrđenje je moglo da izdrži višemesečnu opsadu.
Danas je druga etaža poznata kao 'peščano utvrđenje' a treća kao 'konjski skver' jer se pretpostavlja daje služila kao veliak konjušnica. Konji su, verovatno, dopremani sa spoljne strane zida, pomoću primitivnih liftova.
Četvrta etaža danas se naziva 'grobnica' budući da ima brojne mini-niše u kojima su čuvani mrtvi.
Unutar Manazana nalazi se oko tri hiljade manjih i većih pećina, a u slučaju opasnosti, u ovom prostoru moglo je da se sakrije do pet hiljada ljudi.

[Sci]

Na zalost, mi smo puni predrasuda, mediji uticu negativno na ljude i daju laznu sliku o svetu. Turci su veoma ljubazni i gostoprimljivi, toliko da ponekad to nama deluje zamorno, kako je Sneza vec istakla. Iranci su jos ljubazniji, tako da ces uzivati, ne boj se nista tamo, cuvace te ko` malo vode na dlanu bas zato sto si zensko

[Sci]

Nisi ni svesna koliko ima nas koji smo ljubomorni na tebe, samo necemo da ti kazemo
....samo vozi i uzivaj... =D>

[pauza]

Konja (Konya) i oko nje
19. mart

Konja je grad paradoksa, a u boljem slučaju -- kontrasta. S jedne strane, slovi za najkonzervativniji turski grad, što je sasvim lako uočljivo već nakon pola sata provedenih na njegovim ulicama, a po izrazito velikom broju pokrivenih devojaka i žena. S druge pak strane, one koje ne nose turbane ili marame, izgledaju kao da su se upravo vratile sa neke nedelje mode ili kao da su sišle s naslovnice Voga ili kakvog drugog svetskog modnog magazina.
Veliki kontrast uočljiv je i u izgledu grada, u njegovoj arhitekturi. Prilazeći mu iz pravca Karamana, s jugoistoka, skoro do centra nisam imala utisak da ulazim u grad koji ima milion i po stanovnika, pošto su duž puta nanizane prizemne udžerice, u kojima su smeštene zanatlije svih profila. A onda, iznenada, negde nakon ogromne, glavne pijace, počinju moderne višespratnice i mesto se pretvara u milionski grad.
A on je poznat po trima stvarima: po najvećem broju bicikala, po najviše kružnih tokova i po najbolje opremljenim kompjuterskim radnjama. I zaista, ovde skoro svi voze biciklle, a prvi put u Konji videla sam da na jedan čelični velosiped može da stane četvoročlana porodica: otac koji, naravno, upravlja, na guvernali drži stariju ćerku dok mlađa sedi na volanu, a supruga, zabrađena i u dugom mantilu-kaputu, sedi na pak-tregeru. Ne mogu da prežalim što nisam uspela da ih fotografišem.
Kad je reč o kružnim tokovima, njih ima toliko da je domaćima prosto nemoguće da strancu objasne kuda treba da ide. Iako su u Turskoj, a ovde pogotovu, sve ulice i svi pravci izuzetno dobro obeleženi tablama sa nazivima, žitelji Konje najradije će krenuti sa strancem da mu pokažu kuda treba da ide, ili će se prihvatiti olovke i papira da bi mu nacrtali.
U potonje 'naj' uverila sam se kada je adapter mog laptopa pregoreo. S mojim domaćinom i vodičem Serkanom, našla sam vrlo brzo nekoliko radnji gde prodaju isti, samo je bilo pitanje razlike u ceni.

Mevlana
Na pomen Konje, svaki Turčin radosno će uzviknuti: “Mevlana!” I preporučiti vam da ako niste, obavezno posetite Mevlanin muzej.
Jer Mevlana je za Turke otprilike što i sveti Sava za Srbe.
Poeta i osnivač reda poznatog kao plešući derviši, Rumi je jedan od najinteresantnijih srednjovekovnih filozofa-mistika; Mevlana je njegovo derviško ime koje znači “naš vodič” (sva turska imena imaju neko značenje i Turci obožavaju da prilikom upoznavanja prevedu svoje ime, objašnjavajući njegovu simboliku.)
Rođen je početkom 13. veka u Avganistanu, ali kada mu je bilo otprilike dvadeset godina, njegova porodica se preselila u Konju. Rumi je studirao islamsku teologiju u Alepu i Damasku, a po završetku studija, vratio se u Konju. Pisao je msitičnu poeziju, aforizme, poeme. Poetski radovi sabrani su u zbirci “Mesnevi” a rubaije i 'gazal' poeme u “Velikom opusu” (Divan-i Kebir).
Svaki Tručin, bez obzira na obrazovanje, želeće da strancu izrecituje ili parafrazira čuvene Mevlanine stihove, u kojima Rumi poziva sve ljude, bez obzira na njihovu veru da dođu i pridruže se dervišima u njihovom plesu i molitvama.
Nakon Mevlanine smrti, njegov sin organizovao je derviški red koji će u narednim vekovima imati veoma snažan uticaj na politički, socijalni i ekonomski život Otomanske imperije -- svi otomanski sultani pripadali su Mevlinim misticima. Tek u moderno doba, početkom dvadesetog veka, Ataturk je zabranio ovaj red, ali krajem pedesetih revitalizovana je loža u Konji, kao veoma važna kulturno-istorijska baština ovog grada.

Mevlanin muzej
Muzejska postavka u kompleksu konaka veoma dobro upućuje posetioca u to kako je Mevlanin derviški red -- mevlevije -- bio organizovan, šta su učili, propovedali, kako su plesali, svirali, kako je radila prepisivačka škola i škola za iluminatore...
No najbitnije dolazi na kraju -- poseta džamiji u kojoj je Mevlanin sarkofag. Pre ulaska u nju, ne izuva se, nego se preko obuće navlače plastične kese. Većina žena prekriva kosu maramom, ali to nije obavezno. Ono što me je zaista pogodilo, jeste to da je fotografisanje i snimanje kamerom nasjtrože zabranjeno. Unutra je mnogo kamera a obezbeđenje je na svakom koraku, tako da bi nepoštovalac ove zabrane verovatno momentalno bio izbačen napolje. To me je pogodilo jer unutrašnjost ove džamije je nešto najvelelepnije što sam do sada videla u islamskom svetu. Duž zidova u predvorju skoro sve do svoda, izložene su stare rukopisne knjige, ispisane arapskim pismom na pergamentu i ukrašene minijaturama. Sve su ogromnih dimenzija, sa stranicama dužine po metar i više.
Unutar džamije nalaze se sarkofazi uvaženih derviša. Muslimani, mahom Turci, zastaju ispred njih i mole. Na zidovima su ispisani stihovi arabikom.
Centralno mesto među sarkofazima zauzima Mevlanin. Ne samo što je najveći, pokriven ogromnim pokrovima koji ga čine još višim, i sa velikim turbanom na vrhu, nego je jedini koji se nalazi u potpuno oslikanom i ukrašenom delu džamije: na zidovima su ispisani sithovi, a svodovi su obloženi zlatnim detaljima. Ima neke silne snage, neka moć počiva u tim versima koje ne razumem i zaobljenom arpaskom pismu, jer nekoliko sekundi nisam skoro ni disala od ushićenja a oči su mi bile pune suza. Utisak je bio toliko snažan, da tog dana ništa drugo nisam mogla ni želela da vidim -- trebalo mi je vremena da se slike i impresije slegnu i naprave mesta za nove.

Sile
Na desetak kilometara od Konje nalazi se živopisno selo koje su prvobitno naselili Grci hrišćani. Kuće su građene u tradicionlnom stilu, s pročeljem prema steni poviše sela, u kojoj se nalazi desetina prirodnih pećina -- stanova i kapela ranohrišćana.
Najveća znamenitost Silea ipak je crkva Sv. Elene, majke cara Konstantina Velikog. Trenutno je u toku kompletna restauracija i crkva je zatvorena za posetioce, ali kako sam sa mojim domaćinom i vodičem došla uveče, čuvar nam je za simboličnu nadoknadu ipak otvorio vrata bazilike.
Nikada ranije nisam videla ranovizantijsko fresko slikarstvo: ova crkva je podignuta u četvrtom veku a oslikana u šestom ili sedmom. Otuda na svodu mnoštvo motiva koji se teško mogu naći u razvijenom vizantijskom slikarstvu: Eva daje jabuku Adamu, izgnanstvo Adama i Eve iz raja, anđeo sa šest krila, Svevideće oko, a tu je i sasvim paganska figura boga Abraksasa koji u kandžama nosi jaje-svet.

Etimologija imena Konja
Bilo mi je zanimljivo objašnjenje o imenu ovog grada koje sam čula od Serkana a Unsal ga je potvrdio. Navodno prvobitno ime grada, u vreme hrišćana i preislamskih Turaka, bilo je Ikona, pa je s vremenom došlo do nekih glasovnih promena i danas se grad zove Konja.
Proverila sam šta o tome kažu Vikipedija i vodič 'Usamljena planeta', i oba repera daju isto objašnjenje:
"Konya, also spelled in some historic English texts as Konia or Koniah, was known in classical antiquity and during the medieval period as Iconium in Latin, and Ἰκόνιον (Ikónion) in Greek. The name Konya is a cognate of icon, as an ancient Greek legend ascribed its name to the "eikon" (image), or the "gorgon's (Medusa's) head", with which Perseus vanquished the native population before founding the city."


Fotke Konje i mesta i događaja malo pre i malo psole nje su ovde: https://picasaweb.go... ... jaIOkoNje#

[pauza]

Gostinske kuće i karavanseraji
20-21. mart

Selo Zincirli

Centralna Anatolija -- ravnica, ravnica, ravnica u kojoj vetrovi duvaju neprestano a magle se ne dižu ni za najosunčanijih dana. Ničeg zanimljivog ni sa jedne strane puta; nigde ni drvceta, kakvog uzvišenja ili bilo čega da se čovek sakrije ako ga potera nužda; mesta ima koliko hoćeš, ali paradoksalno, nema se gde postaviti šator. Očekuje me sto pedeset kilometara kroz tu ravnicu, što znači najmanje dva dana pedalanja.
Odlučujem da se prvi dan zaustavim u seocetu neposredno uoči jedinog uspona na ovoj ruti. Ali kada skrenem s puta i uđem u naselje, otkrijem da je potpuno prazno. Dobro, ima par živih, ali oni su samo rpivremeno tu -- radnici koji iseljavaju stvari i mašine iz nekog magacina.Pokušavam da ih pitam za najbliže mesto sa živim dušama, ali me ništa ne razumeju. Ja pak jedino razumem da noćas u ovom selu neće biti nikoga. Bah, ne dopada mi se pomisao da spavam u avetinjski pustom mestu. Šta činiti?
Ako krenem napred, čeka me oko pet kilometara uzbrdo a još anrednih dvadeset nema nikakvog naselja. Uz to, imala bih čeoni vetar koji me je danas zaista namučio, jer sam jedva pedlala 12-13 na sat, koliko je jako duvao. Ne ostaje mi drugo nego da se vratim nazad, do sela Zincirli, udaljenog desetak kilometara. On o je živo: videla sam dim iz više dimnjaka i čula imamov poziv na molitvu. A i brzo stižem tamo, jer sad imam vetar u leđa.
Stajem pred kućom pred kojom jedna žena hrani živinu. (Kad god vidim ženu, to me ohrabri.) Pitam da psotavim šator u ogromnom neograđenom dvorištu; zapravo, nekad je bilo ograđeno, a sada su tu samo ostaci zida od nabijene zemlje i slame. Ali svejedno, mesta koliko hoćeš, a sve je prilično ušuškano i zaklonjeno od vetra. No, čini mi se da žena kaže: “Ne”. Dok pokušavam da odgonetnem zašto, kroz prozor kuće promoli se muževljeva glava. Žena mu objašnjava, slede dogovori, i onda njegovo “Ne”. Ili mi se samo tako čini, jer ne čujem da je ijedno reklo “Jok”. Pokazujem novine iz Karamana, u kojima je objavljen članak o meni. Na truskom je, valjda će im iz njega biti jasno ko sam i šta radim u njihovom selu, ped njihovom kućom. I opet nešto kao “ne”.
OK, gde vam je žandarmerija, pitam. U Turskoj se putnik uvek može osloniti na žandarme.
Ali žena opet odbija.
ŠTa više? Ništa ne shvatam.
Pokazuje mi da krenem za njom. Odvodi me do obližnje kuće, koja je nameštena za konak. Objašnjava mi da mogu tu da ostanem. Pošto nakon svega ne znam šta da mislim, za svaki slučaj kažem da nemam para.
“Madam, Turkiš...” nisam zapamtila reči, ali njen ton nedvosmisleno je značio: “nemoj da nas vređaš, ti si u Turskoj gost!”
Ućutah momentalno. Nabacih osmeh, rešena da ništa više ne lupim.
Pratile su je njene tri ćerke (a ima ih ukupno četiri kako će mi objasniti kasnije), i svaka se potrudila da bude od koristi: najstarija, dvanaestogodišnja Hacešnur, otrčala je po svesku iz engleskog; Hajrunisa, desetogodišnjakinja, ponudila me je čajem, kafom, jelom; a najmlađa, trodgodišnja Tugba, revnosno je ponavljala sve što bih ja rekla, na engleskom, naravno.
Majka, koja se predstavila kao Serpil, donela mi je ogrev, naložila peć, a uskoro je došao i njen suprug da proveri da li je sve u redu. Potom su svi otišli, da bi se Serpil i Hacešnur vratile nakon pola sata sa poslužavnikom punim hrane za dve osobe, ili za dva obroka. A neni taman za večeru.
Majka je uporno pokušavala da mi objasni nešto što nikako nisam razumela, pa sam na kraju pozvala Unsala telefonom, da porpiča sa njom i prevede mi najvažnije.
Uskoro saznajem da je kuća u koju su me smestili gostinjska kuća celog sela. Svako selo, kaže Unsal, ima takvu kuću i putnik može da potraži muhtara i upita ga da bude gost u njoj. Imam sreće što ova u kojoj sam ima struju, jer su seoske gostinske kuće mahom stare i bez elektrike.
A šta je Serpil to pokušavala da mi objasni? Pa da gost, u ovom slučaju ja, može da ostane koliko god želi a selo je dužno da se o njemu brine: da ima dovoljno hrane, da mu bude toplo i komforno. Jedina gostova obaveza, u ovom slučaju moja, jeste da s eodmori i oporavi od puta.
Ah! šta reći! Verovala sam da sam sve videla u Turskoj kada je o gostoljubivosti reč. Očito sam bila u zabludi. Kao što je očito da moj zapadnjački mozak ne može da u punoj emri pojmi ni prihvati da je gostoljubivost za istočnjake sveta obaveza.

Sultanhani

Na putu između Konje i Aksaraja, nalazi se Sultanhani -- najveći i najbolji karavanseraj iz vremena Seldžuka. Podigao ga je Aladin Kejkubat 1229. godine. Pošto je bio skoro ceo izgoreo u velikom požaru, godine 1287. je restauiran i nakon toga postao je najveći karavanseraj u Turskoj.
Sastoji se iz dva cela: otvorenog ili letnjeg i pokrivenog ili zimskog. Ulaz u karavanseraj je kroz velelepnu kapiju, ukrašenu bogatim ornamentima, s istočne strane. Potpuno identična kapija nalazi se i na zapadnoj strani, samo što je ona ukrašena iznutra, odakle se izlazilo napolje.
U sredini objekta nalazi se mala džamija, bez minareta.
U zatvoenom delu nalazile su se kuhinja, sobe, toaleti i kupatila. Sve za gosta, kako onda, tako i danas.

[pauza]

Prvi mali prodzemni grad
23. mart

Kao uvod i najava onoga što me očekuje u Kapadokiji, desio mi se moj prvi “alti šehri” -- podzemni grad, u mestu Gulač. Kažem, “desio mi se”, jer nisam bila planirala da skrćem s puta i pravim deturove, a ni na mojoj mapi ne postoji ucrtana oznaka da se išta zanimljivo i kulturno-istorijski vredno može videti ako se na dvadeset petom kilometru od Aksaraja do Nevšehira skrene desno i produži još tri-četiri kilometara nizbdo. Ali na skretanju postoji oznaka (turske saobraćajnice su veoma dobro obeležene znakovima), jedna od retkih koja ima i prevod na engleski: Altı Şehri -- Undergorund City, te se uopšte nisam dvoumila pročitavši šta se tamo može videti.

Ulaznica -- četiri turske lire, što nije mnogo, ali ako uporedim sa Mevlana muzejom, gde je tri lire, nije ni malo; pitam se koliko li koštaju ulaznice za kapadokijske podzemne gradove. No, plaćam i ulazim baš u trenutku kada kineska grupa izlazi.

Bilo je poput udara groma -- prvo “Vau” koje sam uzviknula za bilo šta što se nalazi pod zemljom ili u stenama, rupama, zidovima. Ne volim pećine ni u kom obliku, ne zato što sam klaustrofobična (nisam), nego što mi je ne nezdravo i neprirodno za čoveka da se zavlači u rupe bez sunčeve svetlosti.

Ali unutrašnjost ovog podzemnog grada je suva, peskovita i žućkasto-bele boje, pa sve deluje prilično prijatno i toplo, skoro kao na nekoj plaži -- pProsto sam poželela da sednem i počnem da se igram.

A prvi put ovde, pod zemljom, u prvom podzemnom vizantijskom gradu koji sam videla, pomislila sam kako razumem one ljude što štede preko cele godine da bi onda otputovali negde, recimo ovde, i videli ovako nešto. Ah, što to nisam ranije shvatila, do sada bih se sita naputovala i nagledala svih čuda sveta! No onda kažem sebi, ipak sam ovde, makar i sa zakašnjenjem.

Silazim strmim stepenicama metar, dva pod zemlju, u prostrani salon, sa nišama duž zidova. Klikćem glasno jer me niko ne čuje, a ne bih marila ni da me čuje. Iz salona, strelica me upućuje u manje prostorije, u kojima se nalaze bunari, pojedini duboki i po osam metara; sada su zaštićeni žičanim šahtovima. Osećam se poput razdraganog deteta koje se samo sa sobom igra u hodnicima i sobama peščanog zamka. Tom osećaju doprinose i teškoće koje treba savladati da bi se podzemni grad obišao.

Naime, pristup u pojedine prostorije otežan je zbog uskih, veoma uskih hodnika, sa usecima za prste u zidovima. Malo usporavam i uzimam daha. Kako je čudan i moćan osećaj da se hvatam za nešto što su oblikovali otsci prstiju ljudi pre više od petnaest vekova! Dopada mi se da prolazim ovuda, premda me u momentu sustigne ipak pomalo klaustrofobično pitanje: a šta ako se ulazi zatvore, zbog neočekivane erozije ili zemljotresa, recimo? No, brzo ga odbacim te spokojno nastavim da se zavlačim i provlačim kroz otvore i prolaze, sve do izlaza koji, čini mi se, dolazi prebrzo.

Zašto ovaj podzemni grad nije veći?, pitam se odlazeći. A onda se setim da me 'pravi' alti šehriji tek očekuju u Kapadokiji.

[modesti]

Ja, u stvari, i nemam šta da kažem, zadivljena sam tvojim opisima onoga što otkrivaš svakodnevno... Jednostavno, hvala.

[Legionar]

Снежа толико у својим текстовима нахвали Турску,да ће турски туризам 2012.-те забележити осетан пораст у броју српских туриста и туриста из земаља у окружењу који прате Снежин путопис у наставцима Тако да никакво чудо што су Турци толико гостољубиви према Снежи.Чист бизнис

[pauza]

Modesti, sada kada sam sama, nekako mi mnogo više znači da s vama podelim sve te stvari koje mi se dešavaju. A nisi ni svesna koliko mi tek znači kad mi neko napiše nešto poput ovoga što si ti napisala.

Leoginaru, ti imaš neograničen 'kredit' da me zafrkavaš kako hoćeš. Ali nisi u pravu. Upravo sledi jedan drugačiji post jer i moje iskustvo u ovom delu Turske je sada drugačije.

[pauza]

Kapadokijska dobrodošlica
23. mart

Kako putnik zna da je ušao u Kapadokiju?

Najpre po mnoštvu vulkanskog kamenja koje se nalazi svuda oko puta. Njive, bašte, šumarci -- sve je prepuno crnih, povećih komada stena.

Drugi pokazatelj je osetno zahlađenje. Kapadokija se naime nalazi na dve do tri stotine metara višem platou od Centralne Anadolije. I ne samo što je na planinama s moje desne strane i dalje debeli sloj snežnog pokrivača -- snega još uvek ima svuda na vrhovima preko dve hiljade metara -- nego što je vazduh britak, pa mi se čini da je još hladnije nego što zaista jeste. Kakogod, moram da se dodatno obučem.

Sledeći nepogrešivi znak je da kao nožem odsečena prestaje ona toliko naglašena turska gostoljubivost. Deca i dalje dobacuju za mnom: “Hello!”, ali nakon toga dodaju “Money, money” ili “Tourist!”. Imam utisak da u meni vide nekoga koga treba opelješiti, iskoristiti, napasti. Dobro došli u čuvenu tursitičku zonu.

Kada u dva mesta pitam za baštu gde bih postavila šator, oba puta me odlučno preusmere na kamp u Nevšehiru ili u hotel. Ne pomaže ni to što ponavljam da nemam novca, da sam umorna da bih vozila do Nevšehira, jer vetar je čeoni i veoma jak, a do tamo ima još dvadest kilometra, a sad je skoro pet i uskoro će pasti mrak...

Policajac u mestu Ačigol objašnjava mi da ne bih bila sigurna ako postavim kamp, jer ima mnogo lopova i loših ljudi. Zar oni nisu tvoj posao, do đavola?, pitam se, a pitala bih i njega ovako iznervirana, ali znam da me ne bi ništa razumeo.

Pokušavam i kod žandarma. Dva-tri dana ranije, u mestu Kizilčakuju bili su mi najpre obećali dvorište ispred njihove zgarde, ali tokom razgovora jedan žandam spontano mi je ponudio svoj dom za tu noć budući da je napolju bilo hladno.

No ovde je druga priča i sa žandarmerijom. Osim što smo se momci i ja, a potom i glavni sa nama, siti ispričali i ismejali, nisam imala uspeha. Nisu bili voljni ni da mi preporuče mesto iza ograde njihovog zdanja a nekmoli unutar njega. Nego su me, takođe, uputili u Nevšehir.

Šta ću, kud ću nego pravac tamo, da nađem taj kamp, a usput možda ugledam neko zgodno mesto da se besplatno ukotvim za ovu noć.

No na ulazu u grad, od čuvara velelepnog groblja-parka saznajem da nema kampa. Kako nema? Nema, nikad nije ni bilo. Ima samo hotela.

Argh! Dođe mi da urlam nakon šest sati pedalanja po ubistvenim čeonom vetru. Srećom te sam, po već razvijenom uslovnom refleksu da svuda okolo vrebam zgodno mesto za kamp, otprilike na kilometar-dva nadomak grada opazila jedno mesto koje obećava. Vraćam se tamo i -- imam sreće. Osim što je svuda sneg koji još nije okopnio, sve je pusto, mada je na svega stotinak metara od glavnog puta. Na uzvišenju je, zaklonjeno od pogleda i sa par ravih površina dovoljno velikih za pod mog šatora. Šta više tražiti od života?

Spavati, spavati, spavati, a sutra -- sutra možda i sanjati u Kapadokiji.

[modesti]

A nisi ni svesna koliko mi tek znači kad mi neko napiše nešto poput ovoga što si ti napisala.

Upravo sam se vratila sa časova plesa... plesali smo bečki valcer i uigravali jednu figuru gde ja iz skoka samo na trenutak zastanem, ali moj partner iskoristi taj trenutak inercije dok sam "u naletu"i s obe ruke me podigne u vis, ja se u skoku okrenem za 180 stepeni, ples se nastavlja, ....., eto, to je taj trenutak,osetila sam da si u naletu, da ti treba samo malo pa da poskočiš, okreneš se, lepo doskočiš i nastaviš.....
Idemo dalje

[Legionar]

Leoginaru, ti imaš neograničen 'kredit' da me zafrkavaš kako hoćeš. Ali nisi u pravu. Upravo sledi jedan drugačiji post jer i moje iskustvo u ovom delu Turske je sada drugačije.

Прочитах наставак путописа и видим да се гостољубивост мења.Са једне стране ми је и драго због тебе,да се превише не размазиш,а и сама си писала да ти је у појединим тренуцима било и непријатно колико су били гостољубиви Замисли да цело путовање прођеш ношена на рукама локалног становнишва ,баш безвезе Ти рече да имам код тебе "кредит" да те зафркавам како хоћу,па реко' да то искористим Шала мала

Upravo sam se vratila sa časova plesa... plesali smo bečki valcer i uigravali jednu figuru gde ja iz skoka samo na trenutak zastanem, ali moj partner iskoristi taj trenutak inercije dok sam "u naletu"i s obe ruke me podigne u vis, ja se u skoku okrenem za 180 stepeni, ples se nastavlja, ....., eto, to je taj trenutak,osetila sam da si u naletu, da ti treba samo malo pa da poskočiš, okreneš se, lepo doskočiš i nastaviš.....
Idemo dalje

Колегинице modesti,ја сам одушевљен овим Вашим постом ,али стварно Или кратко речено: Живот је плес (валцер) Прелепо =D>

[modesti]

Pa, zaplešimo i mi, .....

[pauza]

Kapadokija, kratki kurs geologije
24. mart

Nisam od onih putnika koji pre posete nekoj zemlji, oblasti, gradu,
objektu predano urade domaći zadatak i iščitaju sve informacije o tome
šta će posetiti. Mene mrzi da se pripremam, a i više volim iznenađenja
od velikih očekivanja, koja se obično preobrate u razočaranje kada se
nađem na licu mesta. Ipak, nije ni da baš nemam pojma kuda idem -- sa
internetom dostupnim u skoro svakom selu, teško je ostati neobavešten.

Dolazeći u Kapadokiju, znala sam šta ću videti, (mada nijedna
fotografija ni televizijska emisija ni približno ne mogu da dočaraju
kako to stvarno izgleda uživo), ali sam imala prilično nejasnu
predstavu o tome kako je sve to kamenje nastalo i tek površno znanje o
nekim tamo Hetitima a potom ranim hrišćanima koji su živeli u
ovdašnjim pećinama i podzemnim gradovima krijući se od progonitelja.

A onda, zatečena prirodnim fenomenom koji je teško opisati rečima --
oblicima nestvarnim, neverovatnim, čudnim, neobičnim, mističnim,
kosmičkim, jedinstvenim, onostranim, bizarnim, zabavnim... -- poželela
sam da shvatim kako je sve to nastalo.

I evo priče:

Pre više od deset miliona godina, tri vulkana u oblasti koja se danas
zove Kapadokija započela su svoju geološku simfoniju izbacujući lavu,
kamenje i pesak po okolini. Nakon eona, eksplozivni rezultat planina
Ersijes, Hasan i Melendiz ohladio se i sabio u formu turfa, mekog,
poroznog kamenja koje je lako podložno eroziji. Voda je prodirala
unutra praveći u stenama lukove i otvore, a vetar je dovršavao njen
rad oblikujući ih u raskošne oblike šišarki, igala, stubova, piramida.
Čvršći slojevi stena poput bazalta opirali su se uticaju prirodnih
elemenata i često ostajali na vrhovima ovih formacija, savršeno
izbalansirani, u obliku onih mrkih kapa ili šešira koji izgledaju
toliko zabavno, a pokatkad i perverzno (kao u "Ljubavnoj dolini").

Fascinantne su i boje: bela, oker, roze, crvena, mrka, pa sve moguće
nijasne između njih. Tolika raznolikost rezultat je pre svega procesa
oksidacije, a završni pečat svemu dali su, naravno, ljudi koji su
rezbarili u kamenju oblikujući ga prema svojim potrebama.

I to je ukratko priča o nastanku ove ogromne bašte prepune skulptura
neponovljivih oblika, na engleskom nazavanih "vilenjački dimnjaci"
(fairy chimneys), što je sintagma koja prilično slikovito dočarava njihov
stvarni izled i veličinu. A za one koji više vole egzaktne podatke,
Kapadokija je region koji se prostire na približno sedamdeset
kilometara kvadratnih, između današnjih gradova Nevšehira -- na
zapadu, Urgupa -- na istoku i Avanosa -- na severu.

[pauza]

Kapadokijska kapija -- Učisar
24. mart

Moje otkrivanje planete zvane Kapadokija (“Ratovi zvezda” snimani su u jednoj od ovdašnjih dolina) slučajno počinje od najviše tačke u regionu -- Učisara.

Put od Nevšehira doveo me je ravno u centar ovog gradića, naizgled potpuno nezanimljivog. Stajem na raskrsnici, po običaju dobro obeleženoj, i čitam znakove. U Turskoj su table za istorijske i ostale znamenitosti braon boje, te radoznali putnik ne može pogrešiti ako odluči da prati jednu od njih. Tako, znajući da je ovaj gradić po nečemu važan, ali ne baš i po čemu, odlučim da krenem u pravcu znaka na kome piše Uçhisar cale. Strmo uzbrdo, pa još kaldrmisanom ulicom da truckanje i napor budu veći, do turističkih autobusa koji su nepogrešivi znak da sam na dobrom mestu, mada u loše vreme jer je subota, što znači da će biti bujuk turista.

Pre nego što ugledam zamak, pogled mi se otima nalevo, strmoglavo nadole prema desetinama golubijebelih stena. Kasnije, pročitaću da se to mesto upravo i zove Golubija dolina, zbog toga što golubovi vole da se gnezde u spoljašnjim šupljinama ovog kamenja, a žitelji Ušičara sakupljaju njihov izmet koji je odlično prirodno đubrivo. Prilaz golubijim vilenjačkim dimnjacima sasvim je slobodan, pa ću tu provesti više od dva sata istražujući i diveći se što kreaciji prirode, što ljudskoj praktičnosti koja ju je prilagodila svojim potrebama.

No najpre odlazim da posetim zamak, kapiju Kapadokije. Cena ulaznice je, rekla bih, vrlo simbolična -- pet turskih lira, budući da se za taj novac dobija odličan panoramski pogled na celu kapadokijsku dolinu. Ne znam, a do kraja mog boravka u Kapadokiji neću ni saznati kako sve to izgleda iz balona (budući da najjeftinija karta košta sto dvadeset evra), ali verujem da je sasvim moćan osećaj leteti iznad parčeta planete koje izgleda kao da se na njemu Zemljina kora još uvek rasejava i diferencira.

Neverovatno je ali istinito da je s vrha zamka veoma teško napraviti dobru fotografiju. Jer vilenjačkih dimnjaka je toliko, to su redovi i redovi, nepregledne šume najrazličitijih, čudastvenih oblika i boja, pa se u oku prosečno dobre, neprofesionalne kamere kakvu ja imam sve to sliva, pretače i rastače u ne baš jasnu sliku.

A zamak? Zamak je ogroman, to je najveći vilenjački dimnjak u čitavoj Kapadokiji. Ima tri sprata na koje nije nimalo lako popeti se iako danas stepenice vode oko spoljašnjih zidova, što je mnogo lakše savladati nego da se penje unutrašnjim, kao u davnoj prošlosti, dok su ovde živeli ljudi.

O tome ko i kada i zašto je naselio ovu oblast i, posebno, ovo mesto, ponešto se može pročitati na tabli ispred ulaza u zamak, ali to je nedovoljno. Kao da Turci nisu mnogo marili da informišu neobaveštene posetioce, ili su smatrali da bi pre nego što ovde dođu turisti trebalo da pročitaju makar osnovne činjenice.

A one kažu da su prvi stanovnici ove oblasti bili Hetiti i Frigijci, u petnaestom veku stare ere, koji su izgradili i prve podzemne gradove. U rimsko doba, ovde su se sklanjali hrišćani od progona. I oni su u stenama klesali stanove formirajući čitava naselja i ranohrišćanske zajednice od po nekoliko hiljada žitelja. U potonjim vremenima, kada su došli Seldžuci a i kasnije kada su ih smenile Osmanlije, učisarska kula imala je važan strateški značaj. Nakon propasti Crastva, ljudi su ponovo naselili kulu i živeli su u njoj sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada su se iselili zbog povećane opasnosti od erozije.

Toliko o istoriji i činjenicama, koliko da turista zna gde se to obreo. Da ponesen magijom mekih oblika i pastelnih boja, od kojih nijedan nije istovetan onom prethodnom ni formom ni nijansom, ne pomisli da je upao u neki vremeplov, koji ga je preneo u pradavnu prošlost planete, u vreme njenog nastajanja, ili pak u daleku budućnost, onu u koju su smešteni “Ratovi zvezda”.

Fotke su ovde: https://picasaweb.go... ... sarUchisar

[pauza]

Centar Kapadokije -- Goreme (I deo)
25. mart

Osim što mi se dopalo da u Kapadokiju uđem kroz simboličnu kapiju ove regije -- Učisar, još više mi se dopalo to što me od Goremea, gde sam planirala da nađem smeštaj, deli samo tri kilometra, i to nizbrdo. Bio je to verovatno jedan od najlepših spustova na dosadašnjoj turi, s pogledom na dolinu prepunu fantazmagoričnih oblika s moje desne strane. Zastajala sam svaki čas da fotografišem, a negde na pola puta parkirala sam bicikl i napravila pauzu da zgotovim sebi kafu. Kako sam samo uživala pijuckajući je na ivici jedne stene, s koje bih mogla, kao sa tobogana, da se spustim pedesetak metara do dna kotline i da onda dole trčkaram između vilenjačkih dimnjaka, zavirujući unutra kroz vrata i prozore ili se penjući pomoću useka do ostava gde su možda još Hetiti a svakako rani hrišćani čuvali namernice. Treba li reći da sam ovu Zemlju čuda zavolela čim sam zavirila u njen magični svet?

A dok je budem otkrivala i istraživala sve njene tajne, moj privremeni dom biće pansion Kose, verovatno jedan od najjeftinijih budžet-hostela u Goremeu (zajednička soba 10 TL) i ujedno mesto gde odsedaju cikloturisti kada posete Kapadokiju. No izgleda da sam došla u periodu nekog interludija za cikloturistička putovanja, jer skoro da nije bilo nijednog pedalofila, ako ne računam Holanđanina Petera, momka koji radi istraživanje za svoj master iz antropologije; kao pravi Holanđanin, doleteo je sa sve biciklom, koji mu je ovde osnovno prevozno sredstvo. Za njegovo istraživanje -- o odnosu Turaka prema ljubavi, seksu i suprotnom polu, s posebnim osvrtom na to kako se njihov moral, stavovi i navike menjaju u turističkoj regiji -- imaću ponešto da dodam iz ličnog iskustva otkako pedalam sama po Turskoj.

Ali za priču ima vremena, a sada sam umorna i neophodni su mi tuš i dobar obed koji pripremam na ogromnoj terasi pansiona. Kako do večeri ima još dva sata, odlučujem da posetim Muzej na otvorenom, koji je odavde udaljen svega kilometar i po.

Muzej na otvorenom
Göreme Açık Hava Müzesie je zaštićen kao Uneskova svetska baština zbog spektakularnog pejzaža i brojnih pećinskih crkava sa vizantijskim freskama. Najstarija crkva u ovom kompleksu potiče iz četvrtog veka, a prve freske datirane su u osmi vek, kada su geometrijski oblici koji su nanošeni direktno na stene zamenjeni scenama iz Novog Zaveta i iz života svetaca, koje su oslikavane u gipsu.

Nije da se nešto razumem u freskoslikarstvo, ali u odnosu nam ono što sam imala prilike da vidim u srpskim, ukrajinskim, rumunskim i grčkim manastirima, ovo ovde je prilično drugačije. Podsetilo me je na one priručnike za crtanje u kojima su prikazane faze nastanka crteža, od grube skice do poslednjih sitnih finesa. Ove freske našle bi se negde na početku druge trećine takvog udžbenika za vizantijsku školu slikanja.

Fotografisanje je zabranjeno, a ako posetilac previdi znak koji ga o tome upozorava, ispred ulaza u svaku crkvu sedi čuvar koji pomno motri šta se unutra dešava. No Srbi ne bi bili Srbi kada svemu ne bi dohakali, pa sam tako i ja jednom čuvaru čvrsto-najčvršće obećala da ću koliko sutra pozvati njegovog prijatelja, kome bi za obilazak svih znamenitosti u Kapadokiji trebalo da platim 'samo' pedeset evra (a što je super-jeftino, jer za organizovane ture aranžmani koštaju oko hiljadu evra!). Ubedljivo sam klimnula glavom i on je zažmurio na moj uključen fotoaparat. Obećanje, naravno, nisam održala, a freske sam usnimila, kako u toj crkvi, tako u još nekima.

Moje ushićenje zbog kršenja zabrane bilo je najveće u kapeli Sv. Barbare. Uklesana je u istoj steni u kojoj je i Jabuka crkva (Elmali Kalise), verovatno najpoznatija i najpopularnija sakralna građevina u ovom kompleksu, samo s druge strane. Kapela je izgrađena u drugoj polovini jedanaestog veka i oslikana je crvenim okerom direktno na kamenu. Ono što je posebno i zbog čega mi se toliko dopala, jesu brojni mitološki motivi koji su prikazani na freskama. Setila sam se “Fiziologa”, moje omiljene knjižice iz vizantijske književnosti, u kojoj su slikovito opisane mitske životinje poput jednoroga ili feniksa. Zoografi ove kapele kao da su na njene zidove preneli neke od alegorijskih priča o bićima, biljkama i kamenju iz te knjige. Dok sam udivljena, začuđena, opčinjena, kružila pogledom po svodu i kupoli, čitav svet zavrteo se oko mene i ja sam se našla usred neke bajke iz pradavnih vremena, okružena mitološkim bićima u Zemlji vilenjačkih dimnjaka.