805 odgovora na ovu temu

[pauza]

Mnogo korisnih informacija, Sci. Hvala
Ali tek ću ih koristiti i tek ću te zapitkivati, verovatno onda na PP.

A Alanja je verovatno još više izgrađena poslednjih par godina jer se još uvek gradi, niču hoteli, put se proširuje... A već sada ima dosta turista, da ne poveruješ. Nekad s epitam da li je moguće da su svi ti kilometri hotela zaista puni tokom sezone. Dobra stvar ovog zimskog pedalanja pored obale je što nema gužve ni ludnice pa sve možeš da vidiš natenane.

[pauza]

Anamur i Mamurije kalesi
5-6. mart

Naziv Anamur zvučao mi je francuski i ljubavno, ali nakon guglanja, ispostavilo se da je u pitanju grčka reč za vetrenjaču ­-- "anemourion" (aνεμούριον), koja je mutirala. Tačni razlozi za takvo ime izgubljeni su u vremenu, a ono što danas ne podleže nikakvoj sumnji je da je Anamur najjužnija tačka Turske i nezvanična prestonica banana i kikirikija.

Put dovde bio je dosta naporan, sa mnogo strmih uzbrdica, po podlozi prekrivenoj zemljom i šljunkom, budući da su u toku radovi na proširenju magistrale. Stoga sam odlučila da ću pauzirati jedan dan.
Kamp naselje se nalazi šest kilometara jugoistočno od grada, tik uz tvrđavu Mamurije Kalesi. Cena za šator za jednu osobu, sa upotrebom kupatila i vajrles konekcije, ista je kao i svuda na obali -- 10 TL (1 evro = 2,35 TL), ali uz malo cenkanja, ugovorila sam dve noći za 15 TL.
Provera vremenske prognoze na internetu uverila me je da sam donela pravu odluku, jer su za naredni dan predviđene obilne padavine a turski meteroolozi ne greše.

I sutradan, dok kiša dobuje po mom šatoru, ja se izležavam na dobroj podlošci (koja, nuto čuda, ne ispušta vazduh) surfujući. Otpisujem na mejlove (hvala svima koji mi pišu), sređujem galeriju fotografija, čitam onlajn Andrićevu priču "Panorama" o dečaku koji mašta o dalekim zemljama i gradovima (čudno da je nikada ranije nisam čitala).
Kad leđa počnu da me bole od izležavanja, prihvatim se čišćenja Primusovog gorionika. U tome mi pomaže vlasničin muž koji ima najveću kolekciju alata što sam je ikada videla. Potom svi zajedno ispijamo čaj i kafu, tek testa radi.
Utom prestaje i kiša, čini se nakratko, pa zato požurim da iskoristim vreme da obiđem utvrđenje. Po savetu vlasnice kampa, na kulu se penjem s plaže, zaobilazeći zvanični ulaz gde bih morala da platim.

Mamurije Kalesi
U trećem ili četvrtom veku, u vreme Rimljana, ovde se nalazilo utvrđenje. Kasnije, u doba Vizantisjkog carstva, ono je dograđeno i prošireno za potrebe krstaša koji su ga koristili kao stanicu u svojim pohodima ka Svetoj Zemlji. Godine 1221. preuzeli su ga Seldžuci koji su ga obnovili i dali mu današnji izgled.

A on je impresivan. Duž zidova u dva reda kojima je opasan izdižu se čak 39 kula, a unutra su tri ogromna dvorišta. U jednom od njih početkom 14. veka podignuta je džamija s minaretom, iz koje šest puta dnevno slušam hodžino pevanje, zapravo snimak, koji je verovatno jedan od najdužih poziva na molitvu koje sam čula u Turskoj -- traje više od pet minuta. A kako hodža nimalo nije muzikalan, to me njegovo falširanje prilično iritira.

Šetam okolo, zagledam i fotografišem duže od sata, sve dok ponovo ne počne kiša. A onda se spustim na plažu pa u moj šator, moj kalesi.

[pauza]

Fotke zamka Mamuriye Kalesi: https://picasaweb.go... ... rijeKalesi

[pauza]

Ima li kraja turskoj gostoljubivosti?
7. mart

U Ajdindžiku sam neplanirano odlučila da završim sa današnjom vožnjom. Bilo je tek prošlo tri i nisam bila umorna, ali sam ugledala kompleks apartmana sa ogromnim travnatim površinama pored mora, što je obećavalo. Pomislila sam: što da ne, ovde ili deset kilometara dalje, svejedno je.
Dočekao me je vlasnik, momak u svojim tridesetim, koji se rukovao sa mnom i predstavio mi se, ali mu nisam zapamtila ime. Naš razgovor tekao je već ustaljenim redosledom: on je pokušao da me nagovori da uzmem pansion za 'svega' 30 TL, našta sam ja odgovorila da nemam para i da tražim samo mesto da postavim šator; kada se začudio zar mi nije hladno, ustrajno sam negirala; onda me je poveo u dvorište i pokazao mi gde je zgodno da kampujem, a ja sam za svaki slučaj tražila da mi još jednom potvrdi da je to besplatno.
Ali ono što je usledilo dva-tri sata kasnije ne bih nazvala uobičajenim ni kod najgostoljubivijih Turaka. Vlasnik, koga ću zvati Ibrahim, iznenada je došao da me preseli u pansion. Najmanje deset puta ponovila sam da nemam da platim, a on je isto toliko puta tvrdio da nema problema. Nije mi se pakovao šator i stvari, pa sam pokušala da mu objasnim kako mi je tu gde sam sasvim lepo. No on je insistirao na tome da mi treba topla soba, krevet, tuš. I nije hteo da ode dok ne pristanem. A potom nije hteo da čeka dok se spakujem, nego je pokupio onako raspakovane stvari i sve đuture ih preneo u apartman. Au, Ibrahime ili koje ti je već ime! Ovo mi se još nije desilo.
Ibrahim se samo zadovoljno smeškao. Poveo me je u recepciju gde ima modem, jer sam ga prethodno, još pre odluke da me preseli, bila pitala za internet. I čim smo seli, usledilo je obavezno tursko pitanje o arkadašu. Svaki put lažem isto: da smo se razdvojili i da ćemo se naći za dan ili dva, samo menjam mesto, zavisno od toga gde me je zateklo pitanje. Sada navodim dvestotinak kilometara udaljenu Konju.
Ibrahim samo klimne glavom i nastavi s propitivanjem.
Da li smo venčani i da li imamo dece?
Ne i ne.
Ibrahim klimne.
Utom dolaze neki gosti, pa me ostavi nasamo neko vreme. Koristim priliku da na miru surfujem. Po povrtaku, traži mi pasoš, ali ne da bi me ubeležio već da bi pročitao koliko imam godina. Čudi se; ne može da veruje.
Ne mogu ni ja, Ibrahime, i ja se začudim svaki put kad se podsetim.
Ali izgleda da on ne brenuje mnogo ni mog udaljenog arkadaša ni deset godina razlike između nas, pošto počinje da mi se udvara. Ili se varam? S Turcima žena nikad nije načisto da li su samo otvoreno druželjubivi ili tu ima više od toga.
(Danas me je nasred ozbiljnog uspona vozač velikog kamiona zaustavio, mašući mi s četiri banane kroz otvoreni prozor. I prvo pitanje bilo je gde mi je arkadaš. A drugo da me poveze sa sve biciklom. Potom mi je dao dve banane -- samo polovinu zato što sam sama?)
Kakogod, ako mi se i udvara, Ibrahim to čini vrlo fino, nenametljivo, pa zatičem sebe kako i ja flertujem premda mi je i sama pomisao o muvanju dalja čak i od ideje o povratku kući -- toliko sam umorna od pomenutog arkadaša.
No, ovo je očito neobavezujuća igra, i ja se igram dokle mi prija. A Ibrahim osluškuje moje želje i poštuje kada odbijem poziv na piće pa na večeru, jer mi je uskoro vreme za spavanje a i želim da malo pišem. Prati me do sobe, pokazuje mi kako radi solarni tuš i preporučuje mi se ako mi bilo šta bude zatrebalo. Najlepše hvala, Ibrahime, ali već si mi priuštio mnogo više od onoga što sam očekivala. Zahvaljujući tebi, još više sam pomerila granicu moje vere u ljude i njihovu želju da pomognu putniku.

[vladetaub]

Dal da čestitam 8.mart? Ne znam kakva će biti reakcija? Da ipak čestitam!!
U jednom trenutku pomislih da čitam priču za starije od 18!
Kad pročitah kraj priče(ako je kraj) dobih odgovor zašto je Brajan "pobegao" ?!
Pozdrav! I putuj igumane,ne misli na manastir.
Želim ti dobro zdravlje,sreće a sve ostalo će,valjda,imati Turci.

[bur]

[quote name="pauza"]Ima li kraja turskoj gostoljubivosti?
7. mart

" Vlasnik, koga ću zvati Ibrahim,"

Šta fali da se zove Vlah Alija?
Čestitam ti 8, mart! Da si u Rusiji imala bi tri dana slobodno. Jbg, sledeće godine, u povratku.
Pozz

[Kuguar]

Moze Ibrahim, samo da nije Ali Riza

[pauza]

Hvala na čestitkama za 8. mart. Tog dana prošle godine prvi put sam se uživo srela s Brajanom. Iako se sve završilo kako se završilo, slobodno mogu da kažem da je taj susret radikalno izmenio moj život. Na bolje, naravno. Stoga mogu da slavim taj dan, iako nemam nikakve veze s feministkinjama, čak ni sada, kada pedalam sama.

A što se pedalanja tiče, prekjuče sam se definitivno oprostila od jonske obale. Kod mesta Aydincik skrenula sam ka Gulnaru, gde sam noćila. Put je odličan, nema mnogo vozila, samo što je sve uzbrdo i strmo!
Danas sam pristigla u Mut, prethodno se s tog sporednog puta priključivši na magistralni koji vodi u Karaman. Znatno je više prometan ali još uvek je to podnošljivo. Jedino što me smoriše sa pozdravima iz kola i traktora i s motora -- odmahujem rukom više nego nekoć Tito

Sutra mi predstoji ozbiljan uspon sa 160 mnv na 1600 mnv u nekih 30 km. Možda uspem da stignem u Karaman (još 40 km nakon najviše tačke uspona) a možda ne. Uglavnom, posredstvom prijatelja iz Mumdžulara (Bojan i Fu), u Karamanu ću biti gost u kući ministra za sport i omladinu!

A da, vreme je super, oko 15 C, sunčano je, a noću je malo hladnjikavo, oko 0 C.

Pozdrav svima!

[goranz]

Ode Sneža u diplomatiju

[pauza]

Nove fotke od Antalije do Ajdindžika: https://picasaweb.go... ... aAjdindzik

[pauza]

Kazino Ortakoj
9. mart

Kasino u selu Ortakoj kod Muta noćas ima svečano otvaranje, sa uživo muzikom i očekivanim tulumom jer se unutra toči alkohol a radno vreme je od osam uveče do sedam ujutru. Sve to objasnio mi je vlasnikov brat, s izgledom uglađenog mafijaša, a dvojica pajtaša, koji su pomagali oko priprema restorana, aminovali su svaku njegovu reč.
Divno, rekoh, progutavši knedlu. Ja obično idem da spavam oko osam a krećem da vozim ujutru oko sedam, obajsnila sam, ne mogući da verujem kako sam od celog Ortakoja uspela da nabasam baš na ove likove i da upitam za smeštaj u njihovoj bašti. Razloga za brigu oko moje sigurnosti nema, jer je previše ljudi (svedoka koji su me vidlei i čuli) u restoranu, pomažući u pripremama. No, zar ću zaista spavati u bašti, doduše zatvorenoj, kasina koji se noćas svečano otvara?
Hoću, kako stvari stoje. Jer nema šanse da pod bilo kakvim izgovorom sad odem.
Zato postavljam šator u udaljeni deo dvorišta, gde verujem muzika ne dopire tako jako. Čepići za uši odradiće stvar, ali i par metara mogu da pripomognu.

Dok se raspakujem, dolazi vlasnikov brat sa ponudom da spavam u nekoj od tri sobice, koliko ih ima na spratu. Odbijam. Ovde mi je sasvim okej. On ne shvata zašto ne želim gore, a meni se ne objašnjava, tako da samo uporno ostajem pri svome, te on na kraju odlazi.

Uskoro pada mrak i oko osam zaista čujem prve goste. Nedugo potom čujem vlasnikovog brata koji šetka blizu mog šatora pričajući na mobilni, pa se primirim u mraku jer želim da izbegnem pozive da im se pridružim. Koraci se uskoro udalje. Desetak minuta kasnije, začujem muški i ženski glas sasvim blizu mog šatora, pa se ne začudim kad muški opomene ženski da ućuti jer je nešto čuo -- mene, dabome.
Okej, ne vredi da se sad pretvaram. Izranjam iz mraka mog šatora sa čeonom lampom na glavi (koja ubija od jačine) i pokušavam da objasnim kako vlasnikov brat i njegovi prijatelji znaju da sam ovde i kako imam njihov blagoslov. Iako odlaze, čisto sumnjam da su išta razumeli (u Turskoj retko ko natuca engleski). I nisu, jer se posle pet minuta vraćaju u društvu.
Aaaaa! ne mogu da verujem! Deset ljudi najmanje došlo je da vidi to čudo što se krije u čadoru, u mraku dvorišta. A na čelu skupine -- jedan od pajtosa vlasnikovog brata koji na sve načine pokušava da me umoli da pređem u sobu, ili da makar dođem na čaj, kafu, da nešto pojedem, popijem... Jok, jok i jok!, uporno ponavljam, ali i on ne odustaje tako lako, valjda zbog gledalaca, koji zdušno navijaju da ga poslušam. Ljudi, kako ne shvatate: ja samo želimda spavam!, kažem na srpskom ili engelskom, više ne znam, a moja intonacija je verovatno toliko očajna, da se oni svi pokupe i odu, bez daljeg navaljivanja.

Najzad mir. Ali đavola. Turski folk zvukovi dopiru do mene uprkos čepićima za uši, pa se budim svaki put kad pevačica cijukne ili pevač počne da podražava ćurlikanje. Do ujutru jedva sastavim četiri-pet sati iako sam u horizontali provela duplo duže. Ko mi kriv kad nisam htela u sobu na spratu restorana.

Ustajem dovoljno rano da bih se spremila i krenula do sedam, kada pretpostavljam da će vlasnici i osoblje poći kućama. Dok pakujem šator, vidim ih preko zida bašte kako u njivi pored pale smeće. Verujem da su i oni mene videli, pa još više požurim. U sedam i tri minuta spremna sam za polazak. Probam na jednoj kapiji -- zaključano. Probam na drugoj -- zaključano. Vrata restorana zabravljena. Nigde žive duše. Izgleda da me ipak nisu videli, a i da su potpuno zaboravili na mene. Pokušavam da nađem spoljni prolaz do onih soba koje su mi bili nudili. I uspevam, ali na svima su zaključana vrata, sem na jednoj. Kucam pa otvaram ulazna vrata, oglašavajući se prilično glasnim: “Hello!”
Vrata sobe se otvraju i na njima se pojavljuje devojka koja je očito tek legla -- oko očiju joj tragovi šminke koju nije dobro oprala. Shvatam da me pita ko sam pa ja i otkuda ovde. Pozivam je da izađe napolje i pokazujem joj moj bicikl, natovaren svim onim torbama. Jedino što razumem je da me pita nešto u vezi sa motorom, ali nikako ne supevam da odgonetnem šta. Pokazujem joj gestovima da su kapije zaključane i da moram napolje, a da sam spavala u čadoru u bašti. No, izgleda da moja objašnjenja nju zbunjuju još više, jer me uporno propituje nešto u vezi s motorom.
Oh! Ne razumem te ništa! Molim te, molim te, molim te, samo me pusti da idem!, kažem na sprskom ili engleskom, nisam sigurna, a intonacija mi je ponovo toliko očajna, da devojka bez reči ulazi u svoju sobu i pokazuje mi da sačekam. Nakon dva minuta izlazi sa ključem kojim mi otvara jednu od kapija.
Tašekurum! Tašekurum odijorum!, ponavljam bezgranično zahvalna dok izlazim napolje, na slobodu.

[negas]

A šta misliš da probaš da pitaš za noćenje u baštama tj dvorištima crkava ukoliko postoje, tj Džamija jel. A šteta nema manastira, bilo bi još i bolje. Možda možeš nekako takva mesta da ciljaš, ili neka slična, samo mi sad ne padaju napamet koja bi mogla da budu...

Nadamo se da si dobro odspavala posle vožnje nakon izlaska iz dvorišta kafića/restorana...

[pauza]

A šta misliš da probaš da pitaš za noćenje u baštama tj dvorištima crkava ukoliko postoje, tj Džamija jel. A šteta nema manastira, bilo bi još i bolje. Možda možeš nekako takva mesta da ciljaš, ili neka slična, samo mi sad ne padaju napamet koja bi mogla da budu...

Nadamo se da si dobro odspavala posle vožnje nakon izlaska iz dvorišta kafića/restorana...

Ovde skoro uopšte nema crkava, a džamije su samo za muškarce.
Ma nije problem pitati po kućama, nego sam ja malo promašila kuću i nabola taj restoran

Odspavala, jašta. Ali najpre sma napravila 73 km i to je bio verovatno najteži dan od početka ture. Prvih 43 km je sve uzbrdo, sa 160 na 1650 mnv, a duva takav vetar, da sma nizbrdo morala da pedalam i pri tom sam jedva vozila 7-8 na sat. Tako nešto do sada nisam doživela. Gore je još sneg i užasno je hladno. Par puta sam morala da siđem s bicikla i guram, jer nije bilo šanse da se borim s vetrom. Užas, ne ponovilo se.

E, a onda sam se uvalila u stan za goste lokalnog Ministarstva za omladinu i sport . Ovde sam od subore uveče a sutra krećem u Taškale, gde ima tih pećina-crkava kao u Kapadokiji.

[pauza]

Rod, nasuprot broju
12. mart

Za žene nije proručljivo da putuju same.
Ženama nije mesto napolju, pogotovu ne noću.
Žene ne treba da se upoznaju sa nepoznatim ljudima.
Žene zapravo ne bi smele da pomole nos bilo gde bez muške pratnje.

S ovim se srećem u Turskoj na svakom koraku. Sretala sam se i ranije, počev od Srbije pa nadalje, ali mnogo manje nego ovde. Ovo je svet islama, svet muškaraca.

Pričam o tome s Ajše, ženom u ranim tridesetim. Ona je majka dvoje dece i deset godina bila je domaćica. Onda je odlučila da želi da radi i studira. Iz Konje, gde je živela, preselila se s mužem u Karaman, zbog njegovog posla. Ovde se i sama zaposlila, u lokalnom Ministarstvu za omladinu i sport, gde radi u finansijama. Govori veoma dobar engleski.

Žene treba da su uz svoje muževe ili kod kuća ako nisu na poslu, misli Ajše. I misli da je ovo što ja radim teško i opasno.
Ništa teže ni opasnije nego da sam muškarac, odgovaram.
Objašnjavam joj da pre godinu dana ne bih ni pomislila da ću moći da pedalam sama iako znam nekoliko žena koje to rade. A pre par meseci bila sam ljuta na Brajana najviše zbog toga što me je napustio usred patrijarhalne Albanije. Mislila sam da se pretvara kako ne razume razliku jer je tvrdio da ne vidi šta je u tome problem: samo muško ili samo žensko, nema razlike -- akcenat je na broju, ne na rodu.
Kasnije, kada smo opet bili skupa, preneo mi je i utisak svoje majke, žene u sedamdeset i nekoj. “Izgleda da je Snežana mnogo više od tebe uznemirena što će nastaviti sama”, otprilike tako nešto je prokomentarisala. Žena u sedamdeset i nekoj. Ali ona je Amerikanka, a to znači odgajana u drugačijoj sredini koja ne pravi rodne razlike.
Tada sam tek poverovala Brajanu da zaista ne razume moje strahove. A u međuvremenu sam u praksi otkrila da je bio u pravu jer razlike nema. Zapravo, ima je ali samo u našim glavama.

Pokušavam da to sada objasnim Ajše. Pričam joj o mojim super pozitivnim iskustvima u Turskoj. Što ne znači da nisam oprezna. Ali bila bih sigurno oprezna i kao muškarac. Nakon koraka (ili šta su već bili) oko mog šatora usred noći, onomad na Krfu, ne bi mi bilo svejedno da kampujem u divljini sve i da se zovem Marko Kraljević.
Ajše se slaže. Razmišlja naglas kako bi izgledalo da je, recimo, studirala u nekom drugom gradu i da je morala da živi sama. Sigurno joj sad ne bi bilo toliko teško da zamisli svoj život bez muža i porodice.

Opominjem je da malo brka stvari: dobro je imati porodicu i decu, svakako bolje nego živeti sam. Ali ako nemaš porodicu i decu, ako si ostala sama, to ne treba da te sputava da živiš život kakav želiš. Problem broja nije problem roda. Volela bih da mogu da je uverim u iskustvo koje sada imam i to upravo među njenim zemljacima. Jer Ajše mi se dopada, deluje energično i pozitivno, a uzela je svoj život u svoje ruke čim je odlučila da ne bude samo domaćica. To je važan korak. Možda će jednom napraviti i onaj sledeći kojim će iskoračiti iz nametnutog mišljenja o sebi kao predstavnici uskraćenog roda.

[negas]

...a džamije su samo za muškarce.

Hm, znači ništa od Džamije, toliko oni to drže jako po tim verskim pravilima/običajima ili kako se već kaže...Čitajući, nekako dođoh do zaključka da oni pre hoće da ugoste čoveka u kući, nego da spava napolju, nekako im je to nedopustivo, a još ako je žena, ni pod razno. Tako nekako shvatih. Takav su mentalitet, njihovo biće jel...

Uh što ja mrzim taj vetar, uvek kaže vožnja po vetru-da ti presedne, I kad kreneš na trening sav raspoložen, ume vetar da me tako iznervira da je čudo jedno. Dobro si izgurala do sada...

I još jedno pitanje kada budeš raspoložena odgovori - dugo si u turskoj-pa je i upoznaješ dosta, pogotovu ljude, a to me interesuje! Jel smo mi srbi stvarno od njih povukli krkanluk, zeebanciju, pa i primitivizam, i ono kada smo štrokavi prljavi, tipa uđeš u gradski bus, a ono sve prljavo, narod briga, dakle ona naša mračna strana, ulice, pljujemo i td...!

Jer obično tada kažemo tipa, pa takvi smo kada je turska noga ovde gazila, dakle onaj pljune na ulici, krivi turci tj nasleđe tog mentaliteta...a na primer u Subotici, eto gde je ipak veći nivo kulture, će se reći, ovde su austrijanci gazili...mislim da si razumela, a i ostali drugari forumaši šta je pisac hteo da pita

[pauza]

Haj, Negas, dobro opažanje u vezi sa željom da ugoste u kući. Tako je krenulo sve ovo što mi se trenutno dešava, od Karamana, gde sam gost lokalnog ministra, pa me on prosleđuje predsedniku u mestu Taškale gde danas idem, pa ovaj dalje... Fu, žena mog prijatelja Bojana Budimca, samo je pozvala telefonom gradske oce u Karamanu da pita za kamp za mene i oni su je povezali sa ministrom koji je rekao: ne dolazi u obzir da spava napolju i preuzeo na sebe brigu o meni.

Što se tiče pitanja o "pustom turskom", radim na jednom članku o predrasudama koje imamo u vezi s Turcima. A one se odnose na čistoću i na odnos prema ženama. Naime, ja sam zapanjena koliko su oni čist i uredan narod. Najpre, njihovi toaleti, javni, posvuda. To se blista čak i kad je veoma jeftino opremljeno. Nema šanse da ni u seoskoj kafani (a svuda su samo muškarci!) uđeš u štrokav toalet. Ulice su veoma čiste, nije baš kao na Zapadu da nema ni papirića, ali ovde nisam videla da kese i smeće leti naokolo, da se razvlači po kontejnerima, nisam primetila ni mnogo pikavaca na ulicama. Busevi, mali tzv. dolmuši, koji saobraćaju kao naš GSP, potpuno su čisti. Veliki busevi peru se na svakoj stanici gde se zadržava 10 minuta. Šoferi nose odela i kravate, imaju stujarte koji te služe sa rukavicama, svi busevi imaju WiFi, video, muziku sa sluškama. A cene su prihvatljive. Ja sam išla busom onomad iz Bodruma do Antalije, što je oko 8 sati vožnje i oko 500 km, a karta me je koštala oko 20 evra. Pri tom, nema nikakvih problema za bicikl, koji ne mora ni da se sklapa, a torbe ne naplaćuju dodatno.

Ostale stvari koje si nabrojao jesu nam od Turaka: druželjubivost (oni su mnogo više druželjubivi), da volimo da jedemo (uživaju u jelu), ali oni ne piju i ono što je meni najveće iznenađenje, jako malo ljudi puši. A piju čaj mnogo, mnogo više nego kafu. Skoro nigde se ne pije kafa, a svuda ćeš videti čaj i uvek će te pozvati na čaj.

Pričala sam o svemu tome s Fu, koja je Turkinja, i s Bojanom, koji živi preko 10 godina tamo. Oni kažu da su se mnoge od tih stvari promenile nabolje u poslednjih deset godina. Turska, naime, ulaže velike napore da u svakom detalju ispuni uslove za EU, mada je opšte mišljenje da oni neće hteti u EU, ali da su im uslovi koje postavlja EU dobar povod da srede zemlju i stanje u svim oblastima zemlje.

Sve u svemu, Turska je prva zemlja za koju sam pomislila: E, ovde bih volela da živim, jer ima sve: fenomenalnu prirodui uslove za sve vreste outdoor aktivnosti, neverovatne ljude, blizak mentalitet a mnogo je uređenija u svakom smislu od Srbije.

[negas]

Au, stvarno me iznenadi odgovorom prijatno i neprijatno. Prijatno jer su turci civilizovan narod, a neprijatno, jer smo mi ovakvi kakvi smo. Ne, ne nipodastavam ja nas, ali ljudi dajte da se pogledamo i sebe i okolo sebe. Jedan ide ispred mene pljuje po ulici, jede i baca papir gde je stigao onako usput, i brdo je primera-pa izadjite na ulicu...dakle uzas jedan od nekulture.

Lepo kazu turci, naebali smo pod srbima 500 godina Tada smo najvise nazadovali...
Turska je mnogo otisla i industrijski napred, tipa proizvodnje na primer savremenih autobusa koji se sve vise koriste kod nas i koji su sasvim dovoljnog kvaliteta, a inzenjerski razvoj je u turskoj. Sklapaju a kako sam cuo imaju i razvoj mercedesa, isto autobusa, i brdo je primera...Jeste mnogo su radili, i dosta uradili izgleda, dakle pun sam predrasuda...E zbog toga sam zeleo da te ovo pitam i malo zagusim temu, ali eto nisam ja samo saznao kako je u turskoj vec i svi oni koji citaju temu-tj tvoje odgovore za moja pitanja. I po meni, je OK, da svako ko zeli nesto da sazna konstruktivno, a moze od tebe, da to ucini, i iskoristi

Hvala, i nek te sunce ogreje, idu lepi dani, kod nas sada za vikend na tv-ima najavljuju +20, ili oko +20, pa ce mo svi na drum izgleda Hvala jos jednom na odg, i citamo dalje, a i pitamo

[chamade]

Au, stvarno me iznenadi odgovorom prijatno i neprijatno. Prijatno jer su turci civilizovan narod, a neprijatno, jer smo mi ovakvi kakvi smo. Ne, ne nipodastavam ja nas, ali ljudi dajte da se pogledamo i sebe i okolo sebe. Jedan ide ispred mene pljuje po ulici, jede i baca papir gde je stigao onako usput, i brdo je primera-pa izadjite na ulicu...dakle uzas jedan od nekulture.

Tužno jeste...ali istinito što se tiče nas i naše zemlje.
Medjutim,Sneža nam polako razbija predrasude o drugim narodima na istočnoj strani naše planete...a prešla je tek jedan mali deo svog putovanja. Na šta će sve još naići,ne zna se...ali jedno je sigurno-do sada je imala veoma pozitivna iskustva što se tiče drugih naroda,a kako je krenulo čini mi se da će biti još mnogo pozitivnih iznenadjenja kako za nas tako i za našu drugaricu putnicu.
Za Turke sam veoma iznenadjen budući da nas i njih svrstavaju u isti koš...ipak,mi imamo još mnogo toga da promenimo u našoj sredini.
Kao i obično,hvala za lepe tekstove i nek tvoja iskustva budu još bolja od prethodnih. Pozz

[Darkman]

Pratim putopis redovno, ali ne stižem da pišem, pa ću sad na račun ovih poređenja da se prisetim jednog detalja: Sneža piše da Turci veoma malo puše, a kod nas za one okorele pušače kaže "puši ko Turčin"

[pauza]

Kad Turci gosta do'vate
10-17. mart

U Karamanu

Za sve su 'krivi' Bojan i Fu. Preuzevši brigu za mene dok sam u Turskoj, nisu hteli ništa da prepuste slučaju. Kako sam isplanirala da ću pedalati kroz južnu Anatloiju prema Kapadokiji, Bojan se setio da ima poznanika u Karamanu i predložio mi da ga priupita za moj smeštaj. Naravno, krov nad glavom je uvek dobrodošao, posebno kad je hladno, a ovde je ponovo stigao hladan talas iz Sibira. Međutim, Bojanov kontakt, Ibrahim, tek što je dobio drugog sina, pa se mom prijatelju učinio nepouzdanim.
Zato Fu preuzima stvari u svoje ruke, te poziva lokalne vlasti u Karamanu. Navodno ih pita samo za (nepostojeći) kamp. I predstavlja me kao mnogo važnu ličnost koja je potegla čak iz Srbije da bi upoznala običaje u Turskoj pre nego što se otisne dalje u svet. To čuvši, lokalni ministar za sport i omladinu, Murat, nije imao nedoumica oko toga šta treba činiti sa mnom: smestiće me u gostinski objekat ministarstva i organizovaće svaki minut mog vremena diljem mog boravka u njegovom rejonu.
Program mojih aktivnosti izgleda ovako:
- doček
- smeštanje u apartman
- večera
- obilazak istorijskih znamenitosti u gradu
- susret sa predsednikom lokalnog biciklističkog kluba
- susret sa članovima planinarskog društva
- nastavak obilaska gradskih znamenitosti
- intervju za lokalnu televiziju
- intevrju za lokalne novine
- večera
A pošto ni ministar ni skoro niko u njegovom okruženju ne govori ni reči engleskog, Bojan i Fu preuzimaju ulogu simultanih telefonskih prevodilaca. U praksi to izgleda ovako:
1. Ministar Murat poziva Fu na mobilni i na turskom joj postavlja pitanja u vezi sa mojim željama, planovima, ukusom, interesovanjima;
2. Kad završe razgovor, Fu sve to prevodi Bojanu na engleski;
3. Bojan poziva mene i saopštava mi ista ta pitanja na srpskom;
4. Ja odgovaram;
5-8. Sledi isti proces simultanog telefonskog prevođenja, samo u kontra smeru.
Poslednjeg dana mog boravka u Karamanu, pohodi me i predsednik mesta Taškale, koje sutradan nameravam da posetim. S prevođenjem sad ide malo brže, budući da se naš susret dešava u prisustvu profesorke engleskog, kod koje i ministar uzima časove. Pošto će biti odsutan, predsednik Tašakalea popisuje moje želje i odmah poziva svoje ljude s kojima ugovara smeštaj, vodiča i prevodioca za mene.
Ujutru, ministar me prati svojim kolima, pokazujući mi kako da izađem iz grada. Na rastanku, izražava nadu da će mnoge moje kolege biciklisti slediti moj primer i doći da voze u Anatoliji. On je spreman da ih ugosti na potpuno identičan način kao mene.

Od Karamana do Taškalea

Pedalam iz petinih žila da bih stigla do dva, kada me očekuju u Tašakelu. Imam svega četrdeset šest kilometara ali i žestok čeoni vetar tako da sam u napornoj trci s vremenom.
Na petnaestom kilometru, kombijem me sustiže drugi Ibrahim, član planinarskog društva, koji je pošao za mnom jer se zabrinuo kada mu se nisam odazvala na telefonski poziv. Lakne mu kad ustanovi da je sa mnom sve u redu, ali insistira da me poveze u Taškale. Kada nekako ipak uspem da odbijem njegovo navaljivanje, daje mi sprej od ljute papričice protiv kučića, kojih ovde ima dosta.
Na trideset petom kilometru zove me Unsal, prijatelj pređašnjeg Ibrahima, planinara, koji živi u Jašindareu, deset kilometara pre Taškalea. Unsal je arheolog i Ibrahim mi ga je preporučio kao vodiča i osobu od poverenja u svakom smislu. Nisam mu se javila i upravo sam bila na izlazu iz njegovog mesta, kada je stigao poziv (kasnije ću otkriti da me je video kroz prozor škole u kojoj radi). Uprkos mom odbijanju da se vidimo pošto zaista žurim, Unsal seda u auto i stiže me. Kao i Ibrahim planinar, nudi se da me poveze, a nudi se i da mi bude vodič. U redu, ali moram prvo da vidim šta su i kako zamislili u Taškaleu. I čvrsto, najčvršće obećavam da ću ga pozvati čim budem saznala šta mi se tamo piše. Unsal tek tada odlazi, a ja nastavljam borbu s vetrom, i to uzbrdo.
Na četrdeset trećem kilometru dešava mi se peh: lomi se zavrtanj koji drži prednji nosač bisaga. Imam jedan rezervni i alat, ali samo što nije dva, a meni treba najmanje pola sata dok to sredim. Zovem Bojana da kaže Fu da pozove ministra Murata da ovaj pozove kancelariju predsednika u Taškaleu -- pošto nemam pojma ko tamo treba da me dočeka -- i obavestiti ih da ću kasniti. Sistem telefonskog simultanog prevođenja funckioniše kao podmazan i ja za manje od pet minuta imam povratnu informaciju: u Taškaleu me čekaju od dva pa nadalje.


Taškale i Manazan

Gde u Taškaleu? Da to nemam pojma shvatam tek kada uđem u selo. Ponovo zovem Bojana i ponovo se simultano telefonsko prevođenje odvija na relaciji Taškale (ja) -- Mumdžlar (Bojan i Fu) -- Karaman (ministar Murat) -- Ankara (tamo je predsednik Taškalea otišao) - i onda unatrag.
Precizno telenavođena, pronalazim zgradu opštine i u njoj dve devojke, Sedu i Didemu, koje rade za predsednika. Nijedna, naravno, ne zna ni reči engleskog.
Nakon što me nahrane i napoje, povedu me do pećina u stenama, ali ne da bih ih posetila, već da bih se upoznala sa trećom devojkom koja govori engleski i koja bi trebalo da bude moj vodič. Postavljam joj nekoliko pitanja i po odgovorima shvatam da uopšte nije stručna. Zbog toga pozivam Unsala i saopštavam mu da bih želela da mi on pokaže pećine. Za manje od sata, arheolog dolazi po mene sa razrađenim planom: ići ćemo da obiđemo Manazan, jer nam za tamošnje pećine treba dnevno svetlo. A ovde u Taškaleu mogu da vidim i po mraku.
Naredna dva i po sata provlačim se i zavlačim po Manzanu, pokušavajući da zapamtim sva Unsalova objašnjenja. Predveče me ostavlja u Taškaleu, kod Sede, u čijoj kući ću noćiti. Njena koleginica i prijateljica Didem takođe je tamo, pomažući joj da spreme večeru. Nakon obroka, pokušavamo da razgovaramo pomoću mimike i crteža, ali sve se uglavnom svodi na njihovo mladalačko kikotanje i neprestano fotografisanje.
Ujutru, nakon doručka, odlazim sa Sede u kancelariju. Čekamo predsednika, a u međuvremenu dolaze da se sa mnom pozdrave Mustafa, lokalac, i redom svi zaposleni u opštini. Unsal me zove telefonom i saopštava mi predsednikovu želju da sročim kraći tekst o sebi, razlozima mog dolaska u Tursku, utiscima o domaćinima. Dok to napišem, stiže i glavni. Prelazim u njegov kabinet, gde gledam video snimke sa tradicionalnog seoskog festivala u junu. Potom se fotografišemo u njegovom kabinetu, ispred tapiserije sa Ataturkovim likom.
Zatim Sede, predsednikov pomoćnik i ja sedamo u kola i predsednik nas odvozi izvan sela, da bi meni pokazao vodopade koji su sada nabujali i poplavili okolinu. Usput stajemo više puta na mestima s kojih se pruža panoramski pogled na Taškale i ja izlazim da fotografišem.
Nakon posete vodopadima, preuzimaju me Sede i Didema. Pokazuju mi džamiju u pećini i opet se fotografišemo. Ispred zida nas očekuju predsednik, njegovi pomoćnici, kao i fotograf lokalnih novina, koji pravi nekoliko snimaka. Rukujem se s predsednikom i on odlazi. Ostaje još samo da se pozdravim sa devojkama i mogu da idem.


Jašindere

Unsal me očekuje od tri popodne. Smešta me u jednu od svojih kuća i potom odlazimo u školu gde predaje kao učitelj. Dok ne završi s nastavom, ja u zbornici proveravam vremensku prognozu na internetu. Noćas stiže novi hladni talas iz Sibira, očekuju se sneg i veoma niske temperature, tako da odlučujem da ovde ostanem još dva dana.
Nakon časova, Unsal me vodi u obilazak gradića a uveče odlazimo na večeru u obližnje selo, kod njegove majke.
Sutradan, posle nastave, pakujemo moj bicikl u auto i odlazimo u Karaman, u servis, gde već letimičnim pogledom ustanovljuju da se moja felna rascvetala. Zamena točka novim sa duplim zidom i centriranje koštaju me celih osamnaest evra. Potom odlazimo kod Unsalovih sestara na večeru.
Sutradan, uspevam da ostanem na par sati sama u Unsalovom stanu, ali u dva navrata on napušta nastavu i dolazi, najpre da bismo doručkovali a potom da bi me povezao u školu jer mi treba internet.
Sačekuju me loše vesti na u mom elektronskom sandučetu: Brajanu su ukrali zaključani bicikl iz hotela u Antaliji; desio se pokušaj silovanja mlade koreanske biciklistkinje; silovana je jedna turistkinja u blizini Istanbula. Uznemirena sam i moram dobro da razmislim o svemu. Unsal me poziva u posetu njegovoj majci, pa u grad, da se vidimo s njegovim prijateljima. Odbijam. Želim da ostanem sama. Moram da vidim šta ću i kako dalje sutra, kada napustim Jašindere i nastavim putovanje. Ali jedva uspevam da ga umolim da me ostavi nekoliko sati. Pa i tada, dva puta svraća nakratko, jednom sa prijateljem kog je usput sreo, i nekoliko puta mi šalje poruke ili me zove telefonom.
Takođe uznemiren zbog loših vesti koje sam saznala, a i zbog toga što je u ovoj oblasti ponovo pao sneg i veoma je zahladilo, Unsal predlaže:
- da me vozi kolima do Konje, u kojoj želim da se zadržim par dana a do koje ima oko sto dvadeset kilometara;
- da njegovim kolima posetimo sve okolna mesta pre Konje a da potom u Konju odem vozom
- da ostanem u Jašinderleu do isteka perioda kad moram da napustim Tursku; Konju, Kapadokiju i sve ostalo što bih želela da vidim, obići ćemo kolima, naravno, a na kraju ću autobusom preći u Gruziju.
Sve odbijam i ujutru, 17. marta napokon napuštam Jašinderle. Vraćam se u Karaman, iz koga ću produžiti za Konju.

Nastavak

Ali ako sam mislila da ću dugo uživati u bezbrižnom nepolaganju računa nikome, ljuto sam se prevarila.
Samo što sam ušla u Karaman, a poziva me Ibrahim planinar. Video me je s prozora svoje firme i sad će me stići kolima da bi mi dao primerke lokalnih novina od pre par dana, u kojima su objavljeni intervjui sa mnom. Oh, divno, hvala. Ali slede i neminovna pitanja: gde mislim večeras da konakujem i kakvi su mi planovi nakon toga. Pažljivo sluša odgovore i razmišlja gde ima kontakte. A ispostavlja se da ih ima svuda. Poslaće mi sve adrese i telefone na mejl, tako da ništa ne brinem.
Ne brinem, Ibrahime, Unsale, Murate i ostali Turci. Jedino bih želela da malo ohanem ponekad, ako dopustite.