805 odgovora na ovu temu

[pauza]

Patrikov putokaz
25. februar

Kada sam kretala za Antaliju, jedino što sam znala izvesno bilo je da ću imati smeštaj kod Omara i da ću moći da ostanem i nedelju dana ako budem želela. Šta ću, kako i kuda posle -- nisam imala pojma. Čekalo me je temeljno preispitivanje čim se budem malo oporavila i domogla i fizičke i psihičke snage.
U međuvremenu, radila sam jedino pametno što sam mogla: odmarala sam se, najpre kod Fu i Bojana, koji su me mazili i pazili kao da sam član njihove porodice, potom u Omarovoj garsonjeri, u kojoj sam imala slobodu i komfor skoro kao kod kuće, u mom stanu. I u toj samoći, između slušanja muzike, čitanja knjiga, šetnji po starom gradu, iskristalisala se sasvim jasna odluka o tome da mi još nije vreme za povratak.
Dovoljno za početak.

A moj putokaz otkrio mi je Patrik, čovek koji je sa svojom suprugom i troje dece dve i po godine putovao biciklima od Ženeve, gde su živeli, do Hanoja, gde su njegovi koreni. U prolasku kroz Beograd bili su moji gosti preko Warm Showers liste. Nakon toga smo ostali u površnom kontaktu: nisam znala ni da su završili putovanje, kao ni da on prati moj blog koristeći Guglov prevodilac.
Javio se jer je imao informaciju iz prve ruke o brodu preko Kaspijskog mora. Pre nego što je Kazakhstan uveo vize za većinu zemalja, taj brod je redovno plovio do Azerbejdžana, ali od početka viznog režima broj putnika se znatno smanjio, pa je redovna linija ukinuta. Trebalo bi da 'nešto' i dalje plovi, ali šta, kako, kada -- ta informacija nije bila dostupna preko interneta. A nije baš svejedno zapucati put Gruzije i Azerbejdžana, te onda otkriti kako nema prolaza na istok, dok se u Rusiju ne može a za povratak u Tursku treba čekati naredna tri meseca.
Patrik mi je otkrio da se preko mora može teretnim brodom -- on i njegova porodica su tako prešli.
Odlične vesti! Da li može mi pošalje uputstva i kontakte? Naravno.
Ali malo su me pokolebale cena karte i azerbejdžanske vize. Razmišljam i razmišljam, no ništa pametno ne mogu da smislim. Problem je u tome što vrlo brzo moram da se odlučim kuda ću nakon Turske, jer od toga zavisi u kom pravcu ću krenuti iz Antalije.

Tada mi, na moje veliko iznenađenje, Patrik šalje novi mejl u kome pokušava da me motiviše tako što mi provodadžiše. Naime, slučajno ili nekim višim promislom, podudarilo se da je kod njega u Hanoju u gostima jedan biciklista iz Slovenije, mojih godina, koji već četiri godine pedala po svetu. Na Patrikov podsticaj, razmenjujemo prve mejlove i Istok, kako je Slovenčevo ime, obećava da će me čekati da zajedno pedalamo na Himalajima i u Indiji. Lepo od njega, ali sve mi se to čini još uvek predalekim.

I dalje mozgam šta da radim. Nikako ne mogu da se odlučim za opciju Turska-Gruzija-Azerbejdžan-Kazakhstan, dok mi se opcija Turska-Bugarska-Rumunija-Ukrajina-Rusija-Kazahstan dopada sve manje i manje. Do đavola.

Patrik ne odustaje. Šalje mi još jedan mejl. Zalaže se toliko da mi čak preporučuje i rutu kroz Tursku. Navodi gradove u okolnim državama u kojima se cikloputnici okupljaju i gde lako mogu da nađem društvo. Prosleđuje mi i svoje kontakte za besplatan smeštaj. Samo da se ne vraćam na Balkan.
Predugo si tamo, krajnje je vreme da kreneš na istok -- kaže. Ne zaboravi da si pošla na put oko sveta. Sećam se da si pričala kako misliš da su ti rat i dešavanja u tvojoj zemlji oduzeli najbolje godine života. Rekla si da hoćeš da drugu polovinu proživiš onako kako želiš. Sada si na putu, krenula si. Ne vraćaj se nazad. Ne daj da te raskid i umor pometu. Odmori se i nastavi dalje, a biciklista ima koliko hoćeš i lako ćeš naći saputnika ako ne želiš da budeš sama.

Dugo pismo mi je napisao. Prijateljski toplo i sugestivno. Uložio je veliki napor da bi dopro do mene, da bi mi pomogao i obodrio me za nastavak. Bile su to prave reči u pravom trenutku, i to od nekoga kome verujem jer je sve to i sam već prošao. Mogu samo da zamislim kakve je sve bitke vodio sa sobom i kako je moralo biti teško sa decom na drumu. Ali uspeo je uprkos svemu. I zato sada može da pomaže drugim cikloputnicima pokazujući im njihove putokaze.

Meni je vreme da krenem za mojim.

[Sci]

Sve pohvale za tebe i tvoju zelju da nastavis ovu avanturu, zaista sve to izaziva divljenje, jer na mojim turama motorciklom ne mogu da nadjem saputnike, sta tek reci za ture kao sto je tvoja =D> =D> .
O Amerikancu sam ti sve vec odavno rekao, tako da idemo dalje . Bio sam do pre tri dana u Rimu, nisam mogao da citam desavanja u vezi tvog putovanja, ali cu procackati sve informacije o Azeru i prelasku u Kazakhstan, pa ti javljam veoma brzo. Sto se tice Irana, slobodno mozes sama voziti tamo, bices bezbednija 10 puta nego da si u Srbiji. Viza u Srbiji se dobija lako, ne znam kako je kad si na putu... Neke moje poznanice su vec uzduz i popreko prokrstarile Iranom i kazu da je bezbednost na vrhunskom nivou. Pakistan je nesto drugo, tamo ces dobiti policijsku pratnju, sto i nije tako lose, jer ti moze skratiti put u opasnim zonama (natovaris bajs na njihov kamionet i prodjes najopasniji jugoistocni deo. Posle uzivas u Indijama .
Ako budes isla transsibirskom, siguran sam da cemo se sresti negde, jer cu na leto ici u tom pravcu, samo motorom .
Samo hrabro i uzivaj, nemoj ocajavati. Svi mi dozivimo isti osecaj na putu u nedodjijama, ali posle kad se sve to savlada budemo zadovoljni sto nismo odustali. Vise puta sam se u sred pustinje dok postavljam sator pitao "sta sve ovo meni treba, sto ne mogu ko` sav normalan svet da se vozim po Jevropi, nego izmisljam krive drine", znajuci i sam da je to prolaznog karaktera. Nijedno od tih putovanja ne bih menjao za udobnost evropskih hotela. Kako god da odlucis ti si za mene vec obisla svet, retke su zene koje su tako hrabre i koje imaju toliko srce, mnogo vece od mnogih muskaraca. Zato, opusti se i uzivaj u svakom trenutku voznje, a nama pravi zazubice. Ko nam je kriv, kad sedimo ovde ko` neke strine, umesto da smo i mi vec na nekom putu slicnom tvome...

[pauza]

Necu ıcı Transsıbırskom, defınıtıvno. Jos ne znam da lı cu: Turska-Gruzıja-Azer-Kazahstan ılı Turska-Gruzıja-Azer-Iran-Pakıstan. Druga opcıja mı je nesto jeftınıja s vızama (a ı toplıje je pa mogu da budem sporıja kad dodje jesen), mada ı tu ıma cımanja oko pozıvnıh pısama. Najvıse ce zavısıtı od drustva a nadam se da cu srestı nekoga u Kapdokıjı (tamo se okupljaju svı bıcıklıstı kojı ıdu na ıstok).

Hvala na cıtanju!
Pozdrav

[Sci]

Kazakhstan nam je ukinuo vize, mozda nisi cula Ako ides iz Azerbejdzana u Iran, predji na prelazu Astara. Ljudi su ok, 15 minuta na azerskoj strani i 15 na iranskoj ). Neces imati nikakvih problema.

[Sci]

Pre par godina sam imao cast da upoznam i ugostim Keici Iwasaki-ja, Japanca koji vec sest godina putuje na biciklu sa samo jednom brzinom , planira da obidje citav svet, za to je "izdvojio" jos cetri godine. Osvojio je "Mont Everest", planira da osvoji sve vrhove sveta, mada nije profesionalni alpinista.

Zasto ovo piominjem? Za mnoge je on lud, za mene je vredan divljenja i postovanja. Veoma je tesko suditi o ljudima koji rade stvari koje mi nikada u zivotu nismo probali. Kako oceniti tog "ludaka" i dati ocenu da je "lud" samo zato sto mi ne bismo smeli nikada ni pokusati da uradimo ono sto on uveliko radi. Imamo li pravo na davanje bilo kakvih dijagnoza? Sta ako nam taj "ludak" kaze da smo mi kukavice i strasljivci, mozda je i to istina, ko je tu onda u pravu.
Ne treba olako osudjivati druge, niko ne zna sta je ko kadar uciniti i zasta je sposoban. Ako mi sami nismo, verujete da neko drugi jeste i to treba postovati. Ogromna vecina takvih ljudi zivi ono sto voli i prevazilazi enormne prepreke zahvaljujuci svojoj unutarnjoj snazi koja svima moze sluziti na divljenje. Nije Sneza zena domacica, da sedi u kuci i pere sudove, ona je zena avanturista, borac, ratnik, ona radi ono sto voli i to joj niko ne moze oduzeti.
PS: Hvala na pohvalama, sve pohvale zasluzuje Sneza, mi smo tu da joj pomognemo koliko mozemo, igrom slucaja (ili namere ), proputovao sam kroz par arapskih zemalja i znam te staze i bogaze.
PS2: Snezana, moj otac je psihijatar, cim se vrnes` vodim te kod njega na procenu psihofizicke sposobnosti, znam da ces fizicku proci sigurno . Mada, taj ni sina nije uspeo da "normalizuje", tako da.....ma samo vozi i uzivaj, kad se vratis da pises knjigu, pa da citamo i uzivamo =D> =D> =D>
Evo par fotki, da vidis kakvih sve "ludaka" ima po svetu , pa da ti bude "lakse", sve fotke su na par hiljadarki od zemlje Srbije, minimum...

[pauza]

Maman Guzel
U seocetu kod Aspenodsa, pored Hadrijanovog luka
1. mart

Na sve moguće načine 'maman' je pokušala da mi nešto proda. Najpre me
je pozvala u svoju kuću a način na koji je naglašavala to svoje
"turkiš haus" nije ostavljao mesta sumnji da bi me poseta stajala
skuplje nego da sam platila ulaznicu za teatar u Aspendosu. Odbivši,
upitala sam da li mogu da postavim šator u njenom dvorištu, našta je
spremno odgovorila: "Madam, problem jok". Povela me je iza kuće i
pokazala mi zgodno mesto.

Izgledalo je da će narednih par sati ostati uz mene, znatiželjno
posmatrajući šta radim i šta sve imam od stvari. Ali iznenada je
đipila i prekinuvši me u pola podizanja kampa, povela me je prema
Hadirjianovoj kapiji. Usput sam shvatila da je čula da stiže autobus
sa turistima, pa je požurila jer je imala tezgu na platou. Posadila me
je u stolicu i vabeći turiste ujedno je pokušala da mi proda najpre
šal, pa maramu, pa neke lančiće i kape. Sve je to stavljala na mene
tako vešto da nisam uspevala da se oduprem, no zato sam uporno
ponavljala: "Para jok". Kol'ko ona nasrće, tol'ko ja odbijam -- pa da
vidimo ko će prvi da popusti.

Popustila je ona, jer sam napokon mogla da ustanem i odem da dovršim
sa podizanjem kampa. Potom sam krenula u obilazak seoceta, a na ulici,
sa balkona, iz dvorišta vabile su me žene da svratim u "Turkiš haus".
Po povratku, Rubija me poziva s prozora da uđem na čaj. Odbijam, ali
ona insistira ponavljajući: "Madam, no problem!" Valjda je shvatila da
nemam novca, valjda je samo gostoljubiva, mislim, i uazim unutra.

U pretoploj sobi, zastrtoj bogatim turskim tepisima, cela njena
porodica: muž Mumin Guzel, sedamnaestogodišnji sin Bekir Guzel i
dvadesetogodišnja ćerka, studentkinja sociologije, Tesline Guzel. A tu
je i komšinica Necivan Hazir koja je došla da vidi čiji je to čador u
dvorištu. Prvi put čujem i ime maman -- Rabija.

Atmosfera je topla, svi se smeškaju, opušteno pričaju i jedino pomalo
brinu zbog mene -- zašto sam sama?

Bezmalo prvo pitanje svakog Turčina ili Turkinje nakon upoznavanja je
da li si oženjen/udata i da li imaš dece. Jer ovde se porodica visoko
ceni a postoji skoro kult dece. Zato su svi zabrinuti kada im kažem da
smo se moj "man" i ja razdvojili. Zanimljiva su mi Rabijina pitanja:
da li sam mnogo pričala? da li me je tukao? Kada na oba dobije
negativni odgovor, zaključuje da onda nema problema i da ćemo ponovo
biti skupa.

U međuvremenu, Teslina iznosi niski stočić i postavlja trpezu: manti,
nacionalno tursko jelo poput njoka s mesom, bakla yemegi -- salata od
boranije, lahana salatasi -- salata od crvenog kupusa i tarhana
čorbasi -- paradajz čorba.

Sedamo na pod i gozba počinje. Nutkaju me i stalno dodaju u tanjir, a
kada izjavim da sam sita, skoro se uvrede. Setim se da objasnim kako
sam neposredno pre dolaska u njihovu kuću nešto jela. To mogu da
prihvate, ali me ne puštaju da se vratim u šator sve dok ne popijem
najmanje dve čaše čaja. Pa i tada moram da nađem novi izgovor -- ovog
puta prolazi objašnjenje da treba da pišem o njima.

Ujutru, Rabija dolazi da me pozdravi. Moli me da ne odem a da
prethodno ne popijemo čaj. I daruje mi pogaču koju je tek ispekala,
paradajze i pomorandže. Pre nego što se oprostimo i ja zapedalam put Alanje,
moram da joj obećam da ću, nakon što se moj
"man" i ja pomirimo, s njim doći ovde da ponovo kampujem.

[srdjoni]

viewtopic.php?f=1&t=5894

[Legionar]

Прелепа прича,а модераторима свака част =D>

[chamade]

Snežo,pazi da nas ne razmaziš pa da moraš pisati svako veče po jednu priču za laku noć. Baš prija opušteno čitanje nečeg zanimljivog-čak se možemo malo i uživeti,kao da smo na trenutak negde tamo.
Em su lepe pričice,em lepo pišeš - bravo!!!

m00dovi,hvala na intervenciji

[Sci]

Jos samo da nam opises plan puta, ako si ga razradila. Kapadokiju ne smes da promasis nikako, to je nadrealno iskustvo, videces znak opasnosti jer kornjace prelaze put, pazi da ih ne "pregazis" . Sto ides istocnije to ce ljudi biti ljubazniji i nudice ti caj na svakom koraku. Naravno, cudice se kako neudata zena sama vozi bicikl, a nema ni bar petoro dece. U turistickim mestima su malo navalentniji, ali ne obracaj paznju, samo vici kao i toj maman, para jok i ides dalje . U ruralnim oblastima svi ce se truditi da pomognu na svaki moguci nacin. Pozdrav i uzivaj kao sto i mi uzivamo citajuci izvestaje sa lica mesta =D>

[pauza]

Srđane, hvala veliko. Dopada mi se i vešta upotreba instrumentala u nazivu nove teme -- jesi vrag

Sci, hvala na korisnim savetima, ne stigoh ranije da ti zahvalim od gomile spama. Za sada nemam problema ni sa smeštajem (opet sam u nečijem dvorištu), ni sa odbijanjem ili prihvatanjem poziva. Veoma su ljubazni.
Ruta bi trebalo da bude ova (iscrtao Babović): http://maps.google.c... ... =6&vpsrc=6

Ali strašno su niske temperature u Kapadokiji, još je svuda sneg, minus deset i više. Ovakva zima nije zapamćena, svi kažu. Tako da ne znam, možda ću morati nešto da menjam. Ja idem sad niz obalu, kupujem vreme, jer ovde su dnevne temperature oko 15 C a noćmne oko 5 C. Ali nemam ni ja mnogo lufta jer 30. aprila moram da izađem izvan Turske.

[mixitron]

Snežo, navrljaš li u Alanju, skreni malo s glavne štrafte i probaj da nađeš ovog finog čiku (zimuje u severnijim krajevima, pa je moguće da neće biti tu, ali...):

http://www.martin-tu...kontakt_01.html



Verovatno ti neće ponuditi prenoćište, ali je rudnik informacija po pitanju kuda ići i kakav je put.

A na tvrđavu se ne penji, ulaznica je paprena a realno ne nudi ništa (bio/video dok je bilo džabe).

[pauza]

Kasno nađoh internet, već sam prošla Alanju.

Ali me raduje što kažeš da nisam ništa propustila što se nisam popela na tvrđavu.
Prvo sam mislila da to preskočim, jerbo je mnogo uzbrdo, ali sam se onda predomislila i vratila kada sam već skoro napustila Alanju. Pa sam se motala okolo a zvezda upekla, celih 20 C, pa mi iznenada došlo da popijem pivo. A pivo je ovde prilično skupo, za jednu konzervu Efesa od 0,5 ltreba da dam trećinu mog dnevnog budžeta. Ali baš mi je bio merak, te ga kupih i sedoh na plažu sa odličnim pogledom na tvrđavu. Sad već više nije bilo ni govora o tome da se penjem i proveravam cenu ulaznice, jer ako je za teatar u Aspendosu cena 15 TL (1 evro = 2,35 TL), ni za ovdašnju tvrđavu sigurno nije niža. A ovako sam imala i pogled i pivo

[mixitron]

Evo ti još utehe: zamisli frustraciju voženja uz ono čudovište na 40C da bi te na ulazu sačekala carina (krović, nekoliko ulaznih rampi) i cena ulaznice od DESET EVRA a fora je što, osim simpatičnog pogleda na more i tanušnih ruševina neke veeeoma stare crkve (eto, sačuvale osmanlije) nema ničeg (ili ima, za još para, davno bila '98, ko bi se setio).

Sve u svemu, naš Kališ je za to keva.
bilo je okolo još lepih stvari, ali otm potm...

PS ako ganjaš po brdima, slobodno pij vodu iz izvora (a i potoka, ako iznad očigledno nema naselja)

Da spojlujem još malo, dok imam materijala sa područja:

Ista plaža, samo s druge strane:



Ovo je verovatno najlepše što si mogla da vidiš od tvrđave - i nalazi se u dž. delu.



E, ovde prestaje spojlovanje teme.

[Sci]

Ruta bi trebalo da bude ova (iscrtao Babović): http://maps.google.c... ... =6&vpsrc=6

Ali strašno su niske temperature u Kapadokiji, još je svuda sneg, minus deset i više. Ovakva zima nije zapamćena, svi kažu. Tako da ne znam, možda ću morati nešto da menjam. Ja idem sad niz obalu, kupujem vreme, jer ovde su dnevne temperature oko 15 C a noćmne oko 5 C. Ali nemam ni ja mnogo lufta jer 30. aprila moram da izađem izvan Turske.

U turskoj se vremenske prilike brzo menjaju, Anadolija je visoravan i ponekad kise padaju do kraja maja non stop, ali isto tako moze biti odlicno vreme krajem marta i u aprilu. Nadam se da ce se vreme prolepsati dok ti ne krenes u unutrasnjost zemlje. Mogu da potvrdim ovo sto ti je kolega pomenuo za tvrdjavu, nista spektakularno .
Sto se tice voznje od Alanje ka Mersinu to treba odvozati, fantasticna priroda i putevi, krivine, sume, putujes non stop pored mora. Jedino sto obala nije neka, ali tebi to i ne treba, kupati se neces. PAZI SE SLEPERA, put nije narocito sirok, cesta su suzenja i nepregledne krivine, cim cujes sleper drzi se same ivice puta, jer se on nece sklanjati dok pretice, ili se mimoilazi. Sada si na svetoj Turskoj planini Taurus =D> . Vidim da neces u Mersin, na pravom mestu skreces u dubinu teritorije, Mersin je moderan veliki grad, slican evropskim, tako da nista zanimljivo neces propustiti. Molim te da pratis prognozu u Anadoliji, nikako ne idi preko visokih planina, jer ce ti temperatura biti ispod nule, a magla verni pratilac. Ako ikako mozes idi u Kapadokiju, jer je to osmo svetsko cudo i nosi posebnu energiju. Tamo je i cvrsti bajker zaplakao ! Pozdrav i evo pogleda sa tvrdjave, da ti bude lakse sto je nisi posetila...nisi nista propustila...

[bant013]

Ali me raduje što kažeš da nisam ništa propustila što se nisam popela na tvrđavu.

Pa sad...
Nije baš tako...
Ako je išta vredno videti u Alanji onda su to sigurno Kleopatrina plaža i panorama Alanje gledano sa tvrđave.

Ako nešto znači evo par slika koje sam napravio sa iste te tvrđave...i naravno zalazak sunca sa Kleopatrine plaže









Pozz i sa srećom...

[pauza]

Momci, hvala na divnim fotkama. Mislim da sam ipak propustila dobar pogled, ali ne može se sve videti.
Cena ulaznice je sada 15 TL (1 evro = 2,35 TL).

ne znam kada ste bili u Alanji i na turskoj obali, ali u poslednjih desetak godina se toliko gradilo da oni koji su bili ovde pre 2000. ne mogu da prepoznaju obalu. Sada od mesta Karacala, gde je prvo veliko skretanje ka Kapadokiji, pa sve do Alanje hotel do hotela. To su 50+ km hotelskih kompleksa, a sve potpuno novo. Plaža uređena, a između puta i plaže pojas staza i zelenih površina za rekreaciju. A put, Sci, put je blagi užas, ne po kvalitetu, jer asfalt je perfektan, već po saobraćaju -- po dve vozne trake u oba smera plus po jedna zaustavna, a piče kamioni i avioni. Niko me ne izguruje s druma, jer je širok i preširok, ali fglava me boli od toliko vozila. No to je jedini put pored obale.
Kod Silfike ću da zađem u kopno jer su tu nešto niže planine prema Kapadokiji nego da sam presekla nakon Manvagata, kod Karacala.
A Kapadokiju nemam nameru da preskočim, zbog nje se i muvam ovoliko ovde, sve čekajući da malo otopli
Uz to, u mestu Goreme (o sa dve tačke) nalazi se poznati pansion gde se okupljaju bajkeri. Poslednjih par godina tamo radi jedan biciklista, Kris, iz Švajcarske ako se ne varam, i on je sredio cene da budu prihvatljive za bajkere, tako da se tu sad sastaju svi oni koji pedalaju po Kapadokiji i koji idu dalje na Istok. Evo i linka jer možda neko krene na tu stranu pa da zna: http://www.kosepensi...m/en/index.html

Hvala vam i pozdrav!

P.s. Kad se izađe iz Alanje, nakon 10-ak km nalazi se jedan lep kamp prostor -- Perle Kamping. Tuš, WiFi, veš mašina, sve za 4 evra.

[mixitron]

Ako je išta vredno videti u Alanji onda su to sigurno Kleopatrina plaža i panorama Alanje gledano sa tvrđave.

Da, ali sa one u koju je ulaz džabe

[pauza]

Nova dimenzija putovanja

Otkada vozim sama, neuporedivo više sam upućena na druge ljude. Ponajviše zbog traženja prenoćišta, budući da mi je noćenje u nečijem dvorištu ili na imanju -- gdegod samo da se osećam bezbedno -- postalo ultimatum. Za razliku od Grčke, ovde to nije teško -- ljudi su otvoreni, gostoljubivi, žele da pomognu strancu.

Jednom mi se samo desilo da su na moje pitanje odgovorili negativno, ne direktno, ali su me uputili dva kilometra dalje, u pansion. Pola sata pre toga, ti isti ljudi -- porodica: muž, žena, dvoje dece i komšinica s detetom -- svratili su me s puta na čaj i kolače. Verujem da je razlog njihovog odbijanja bio taj što bi zbog strmog terena na kome se nalazi njihova kuća bilo veoma teško naći komad ravnog tla za šator. A možda je samo reč o verovatnoći -- ne može baš uvek da mi se posreći iz prve.

Primećujem da postajem sve veštija i rekla bih bezobraznija u tom traženju. Najpre sam pitala prilično stidljivo, ali sada to radim direktno, bez izvinjavanja i okolišanja. Jasno im stavim do znanja da mi treba njihova pomoć.
Ne, nemam para.
Ne, nije mi hladno.
Da, samo jednu noć.
I obično je to sasvim dovoljno.

Ponekad, doduše, može biti zamorno pošto su Turci druželjubiv svet, a meni, nakon celodnevnog pedalanja, nije baš uvek do razgovora. Ali polako otkrivam načine kako da izbegnem divanjenje sa domaćinima a da ih ne uvredim -- uglavnom je dovoljno da se zavučem u šator i ne pomaljam nos. Ako se pak uželim priče, samo im se pridružim.

I tako svakoga dana: nove porodice, nove situacije, novi razgovori -- kao potpuno nova dimenzija putovanja, koje tako postaje sadržajnije a svakako zanimljivije.

[Sci]

Ne znam kada ste bili u Alanji i na turskoj obali, ali u poslednjih desetak godina se toliko gradilo da oni koji su bili ovde pre 2000. ne mogu da prepoznaju obalu.
A Kapadokiju nemam nameru da preskočim, zbog nje se i muvam ovoliko ovde, sve čekajući da malo otopli
Uz to, u mestu Goreme (o sa dve tačke) nalazi se poznati pansion gde se okupljaju bajkeri. Poslednjih par godina tamo radi jedan biciklista, Kris, iz Švajcarske ako se ne varam, i on je sredio cene da budu prihvatljive za bajkere, tako da se tu sad sastaju svi oni koji pedalaju po Kapadokiji i koji idu dalje na Istok. Evo i linka jer možda neko krene na tu stranu pa da zna: http://www.kosepensi...m/en/index.html

Hvala vam i pozdrav!

Hvala tebi, sa tobom opet putujem dobro poznatim krajevima =D> . Poslednji put sam bio dole pre tri godine, jos tada su Alanju preplavili turisti, Rusi najvise, pola Alanje je njihovo. Tek kad budes krenula ka Kapadokiji videces da si ipak u Aziji, obala im je moderna, puna turista, kao i svaka evropska. Ali u Anadoliji gotovo niko ne zna engleski, bice ti zanimljivo da se sporazumevas i rukama i nogama sa njima.
Kad se priblizis Kapadokiji, pazi da te ne posalju u Nevsehir, to je gradic koji je turisticki centar tog kraja. Stos je u tome sto ono sto ti zelis da vidis nije tu, vec bas u Goreme, a Goreme je veoma malo mestasce, vise je oblast gde ces videti na hiljade pecina u kojima su prvi Hriscani ziveli bezeci od zuluma Rimljana, kasnije od Turaka. Centralno mesto je nekako sakriveno od puta, koji prolazi paralelno od njega na 200 metara, posmatraj oznake pored puta. Moci ces da letis balonom, mada mi se cini da nije bas jeftin taj luksuz. Ja sam tu placao 25e hotel, ali znam da su me odrali, jer sam stigao u ponoc i nisam video da je samo kilometar od njega gomila pecina preuredjenih u "hostele i apartmane", tu je cena bila dosta niza, a mnogo je lepse i osecas se kao da si se vratila vekovima unazad. Tu ces videti prve kamile i buljuke turista koje vode uz naplatu ulaznica u podzemne crkve i katakombe. Ako malo bolje pogledas i istrazujes moci ces besplatno da gledasi slikas iste takve pecine bez placanja, ima ih koliko ti dusa `iste, samo treba otici iznad mesta na kome naplacuju ulaz uz kaldrmu i brdo jedno 200m, ali o tome cemo kad se priblizis Kapadokiji . Znam sve o tom mestu, pitaj bilo sta ste te zainteresuje. Pozdrav i uzivaj